Stsh's Book Corner

Home All post

Znate kako, ja sam nekako uvek kaskala za trendovima, šta god da je u pitanju. Ja sam vam jedna od onih osoba koje čuju neku pesmu prvi put u životu i oduševe se, a onda krenu okolo da gnjave ljude sa tom pesmom, misleći da su otkrili hit, a svi ti ljudi u čudu trepću, jer od te pesme nije moglo da se živi pre nekoliko godina i onda neminovno počinje debata o mom mestu boravka, sve sa pretpostavkom da u mojoj neobaveštenosti glavnu ulogu igra kamen ispod kojeg živim, koji me uporno čuva od svih tih trendova. Tako je sa obućom i odećom, sa filmovima, pa čak i sa knjigama (znate li da još uvek nisam pročitala Elenu Ferante?). Jednostavno uvek kasnim i potpuno sam otporna na stvari koje izazivaju masovnu histeriju, makar dok se ne slegne prašina, i to ne uvek namerno – jednostavno se desi.

Ovo vam pričam da biste shvatili zbog čega sam čekala da prođe čitavo leto da bih uradila letnji tag. U septembru, po danu koji je sve samo ne letnji. Prosto sam kasno naletela na njega i učinio mi se zanimljivim, a nema šanse da čekam naredni tropski talas kako bih ga postavila. Dešava se. Ali, da budemo fer, ako pitate kalendar, leto još uvek traje, i činjenica da se ne topimo čim kročimo na ulicu ga ne čini manje letom. Dakle, tajming za post je sasvim legitiman!

Tag sam pronašla na blogu blogu Madamoiselle S, pravoj riznici zanimljivih upitnika. I sad, kada sam se opravdala i ispoštovala izvor, bez daljeg odugovlačenja prelazim na pitanja:

Korice koje knjige te asociraju na leto?

Iako svakog leta izloge knjižara ispunjavaju korice knjiga koje jasno stavljaju do znanja da je ideja izdavača da baš njih treba da ponesete na plažu, ja iz nekog razloga ne posedujem nijednu sa tim tipičnim morskim koricama (ili bar ne mogu da se setim nijedne). Ipak, jedna knjiga koju sam skoro čitala mi odmah pada na pamet kao primer pravih letnjih korica, a ujedno i fenomenalnog dizajna – nenametljivog, a ipak sa jasnom porukom da je pred vama letnja priča. U pitanju je roman Lutalica i njegovi sinovi (klik OVDE za recenziju), čija su me korice, nažalost, ipak mnogo više oduševile nego sama priča koja se između njih nalazi.

Koja knjiga ti obasjava dan?

Kada sam neraspložena, ili kada zapadnem u jednu od onih iritantnih čitalačkih blokada, hvatam se za knjige pisaca za koje provereno znam da će me oraspoložiti. To su uglavnom knjige koje naginju ka komediji, a među njima izdvajam one koje potpisuju Teri Pračet ili Mirjana Đurđević. Još mi se nije dogodilo da me je bilo koja od njihovih knjiga razočarala, i uvek na mene imaju isti efekat – osmeh na licu, propraćem tihim kikotanjem. Obasjavaju i najtmurnije dane!

Knjiga koja na sebi ima žuto?

Ovo je vrlo zanimljivo, jer žuta je definitivno poslednja u nizu mojih omiljenih boja. Znam da u teoriji asocira na radost, ali kod mene ima potpuno suprotan efekat, osim kada je prisutna kao detalj u veoma malim količinama, nekako mi je previše histerična i čini me nervoznom. Znam, znam, žuto je boja Sunca, ali gledanje direkt u Sunce nije baš preporučljivo, zar ne? Ali, kada je reč o žutim knjigama, meni odmah na pamet padne kolekcija ilustrovanih priča pod nazivom Hyperbole and the Half, koju sam pre nekoliko godina dobila na poklon. Sigurno ste barem slučajno naleteli na neki od radova Allie Brosh, ali ako niste, ja vam najiskrenije preporučujem da bacite pogled na njen blog.

Omiljeno štivo za plažu?

Nemam neki poseban žanr koji čitam na plaži, mada vodim računa da sa sobom ponesem nešto za šta smatram da će mi biti zanimljivo. Doduše, tokom studiranja nisam imala taj luksuz da biram knjige za odmor, pa sam tih godina sa sobom vukla klasike književnosti (i slučajnim prolaznicima verovatno izgledala kao neviđeni snob). Eto, čak sam i deo Rata i mira čitala na plaži. Neobično se dobro koncentrišem na čitanje dok se sunčam, verovatno zbog toga što sam opuštena, tako da mi teže štivo ne predstavlja nikakav problem, naprotiv.

Koja akciona knjiga te je naterala da trčiš za sladoledžijom?

Nisam baš sigurna da razumem ovo pitanje, mada sam sigurna da nema veze sa pravim sladoledžijom, ali mi je zanimljivo da su se i drugi blogeri ovde uglavnom bavili činjenicom da nikada nisu videli mobilnog sladoledžiju (tako nam i treba kad mažnjavamo inostrane tagove). Bilo kako bilo, većina vas možda zna da ja jako retko čitam trilere, ali ako treba da izdvojim jedan kao omiljeni, onda bi to bila trilogija Milenijum. Sa druge strane, kada bih videla pravog sladoledžiju, ne bi mi bio potreban neki poseban razlog da ga pojurim.

Završetak koje knjige ti se najmanje dopao?

Iskreno mislim da je pri pisanju najteže napisati dobar kraj (i zato skidam kapu osobi koja se prva setila fraze “Čiča-miča i gotova priča” i tako olakšala život i sebi i drugima). Ne bih baš rekla da je ovo primer najgoreg kraja romana, ali je svakako interesantan primer i prvi mi je pao na pamet: roman Strah i njegov sluga Mirjane Novaković. Zašto sam baš ovu knjigu izdvojila? Autorka se u romanu i sama bavi ovim pitanjem (i to naširoko), tvrdeći isto što i ja: da je zaista dobar završetak retka pojava u književnosti i da je upravo to merilo pravog talenta (ili bar nešto slično, davno sam je čitala i dosta toga zaboravila), sa čim se apsolutno slažem, a onda, potpuno ironično, i sama smandrljala kraj i tako (mada pretpostavljam da joj to nije bila namera) na sopstvenom primeru dokazala svoju tvrdnju. Zanimljivo je, zapravo, da se ni ne sećam kako se roman završio, ali taj legendarni “skok u sopstvena usta” nikada neću zaboraviti.

…a koji te kraj najviše usrećio?

“Čiča-miča i gotova priča.”

Koje korice knjige te najviše podsećaju na zalazak sunca?

Isti slučaj kao i sa letnjim koricama, mislim da nemam nijednu koja na sebi ima fotografiju romantičnog zalaska, ali jedna na čijim koricama svakako dominiraju boje zalaska sunca je Putovanje kroz noć Rodija Dojla (klik za recenziju), koju potpisuje Bob Živković.

Serijal koji se nadaš da ćeš završiti ovog leta?

Više volim stand alone priče, i retko čitam serijale, ali evo, sticajem okolnosti, baš trenutno čitam treći deo serijala Outlander. Kako je leto već na izmaku, a dotični serijal ima, za sada, osam objavljenih knjiga, jasno je da ni ne pomišljam na to da ću ga završiti u skorije vreme, naročito kada se u obzir uzme činjenica da ne nameravam da ga čitam u cugu, već polako, na kašičicu, tako da ću se zadovoljiti nadom da ću ga završiti pre penzije.

***

Toliko od mene za danas, a kako stvari stoje, i od leta za ovu godinu, prema tome, neka ovaj tag bude u znaku opraštanja od toplih dana, bar do sledeće godine. Nadam se da vam je ovaj upitnik bio zanimljiv, i očekujem da čujem vaše odgovore na pitanja. Da li ste vi ikada trčali za sladoledžijom? Da li ste uopšte videli išta slično van TV ekrana? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg ~~leta~~ posta,

Vaša Stš <3

Aleksandar Sekulov (1964) je bugarski pisac poezije, proze i dramskih tekstova. Završio je Srednju umetničku školu za scensku umetnost, a zatim i bugarsku filozofiju na Plovidskom univerzitetu. Osim što piše književna dela za decu i odrasle, uspešno se bavi i novinarstvom i performansom. Dobitnik je brojnih bugarskih nagrada, kako iz oblasti književnosti, tako i novinarstva.

„Pustolovina na ostrvu ptica” i „Lutalica i njegovi sinovi” dva su romana ovog autora namenjena mlađoj čitalačkoj publici, čije se radnje odigravaju na istom mestu – na grčkom primorju – i u kojima se pojavljuju isti junaci, sa vremenskom distancom od nekoliko godina.

U „Pustolovini na ostrvu ptica” upoznajemo pravu malu kosmopolitsku družinu – Armada, trinaestogodišnjeg dečaka iz Albanije, njegovog vršnjaka Nikolasa, školovanog u Cirihu i malog „pikavca” Aleksa iz Bugarske koji, iako ima samo osam godina, daje sve od sebe da se dokaže kao ravnopravni član grupe. Zahvaljujući prijateljstvu roditelja i redovnom letovanju na grčkom ostrvu Afitos, „trouglastoj marami od krečnjaka, zaboravljenoj od bogova i rasejanih kartografa”, oni već nekoliko godina leto provode zajedno, pod budnim okom roditelja i meštana, ali i ptica koje, zanimljivo, Sekulov bira za pripovedače avanture u koju će se dečaci upustiti.

Monotoniju svakodnevnice letovanja u malom mestu, dečaci razbijaju svojim ekspedicijama do Piratskog ostrva, malog nenaseljenog komada vulkanske stene. To ostrvo je njihov skriveni raj, koje su, poput pravih konkvistadora, naselili i opremili potrepštinama sa ostrva i obeležili kao svoje, crnom zastavom koja se vijori na vrhu. Jednog dana, međutim, na mestu njihove zastave zatekli su drugu – plavu sa crvenim delfinom. Neko je zauzeo njihovo ostrvo i oni će učiniti sve što mogu kako bi ga odbranili. Borba za parče raja neće biti jednostavna: osim što će morati da se takmiče sa mnogo iskusnijim piratima, na čelu neprijateljske armade stoji Kraljica zelenih očiju kojima je nemoguće odoleti.

U romanu „Lutalica i njegovi sinovi” ponovo srećemo Nikolasa i Aleksa, u istom primorskom ambijentu, nekoliko godina nakon avanture na Ostrvu ptica. Pred njima je još jedna plovidba, na koju će krenuti preko volje, ali koju su organizovali njihovi roditelji kako bi proveli neko vreme sa svojim starim prijateljem, kapetanom Josifom. Ipak, nepredviđene okolnosti su sprečile Nikolasove i Aleksove roditelje da dođu, ostavivši kapetana sa posadom koju su, pored dvojice junaka sa kojima smo se već upoznali, činili debeljuškasti, večito gladan Dimitris sa svojim psom i kapetanov sin Kostas, sa kojim baš i nije u najboljim odnosima. Iako vidno nezadovoljan situacijom u kojoj se našao („Ako je postojalo išta što kapetan Josif nije umeo na kopnu, a ni na vodi – to je komunikacija sa decom; naročito na sopstvenoj jahti, a još manje kada je jedno od dece njegov jedini sin iz trećeg braka sa Kolumbijkom Klarom – isto toliko neuspešnog kao i prethodna dva”), stari vagabudno je doveden pred svršen čin. Jedriličarski kurs za početnike kapetana Josifa nije se mogao odložiti i tako je brod Barboleta krenuo, prvi put sa posadom sa kojom kapetan nije imao pojma kako da postupa. Ne samo što su za njega deca bila „kazna koju je kapetan na svaki način izbegavao”, među njima je postojala i jezička barijera, kako je većina posade živela u različitim zemljama i govorila različite jezike.

Dok su bezvoljno podizali jedra svoje male Vavilonske kule na vodi, ni kapetan ni dečaci nisu ni pomišljali da će ono što je trebalo da bude dosadno dvonedeljno putovanje na talasima, zapravo postati opasna avantura (daleko opasnija od one koju su Nikolas i Aleks već doživeli) koja će ih zauvek zbližiti i koju nikada neće moći da zaborave.

Oba romana su pisana u istom maniru – Sekulov je evidentno želeo da u svojim delima prikaže atmosferu klasičnih pustolovnih romana kakve je možda i sam čitao kao dečak, poput „Gospodara muva”, „Kroz pustinju i prašumu” i drugih. Tako obe priče počinju bezazlenom avanturom koja dobija nepredviđeno opasan i prilično mračan zaokret, završavajući srećnim krajem i uspomenom koju će junaci zauvek pamtiti. Osim toga, odlikuju ih i motivi koji definišu ovakav tip romana – nesvakidašnji ambijent, uzbudljivi i neretko opasni događaji i hrabri junaci koji savladavaju prepreke.

Iako se obe priče mogu čitati kao gusarske avanture (prvi kao dečja igra, a drugi kao doslovni okršaj sa modernim piratima), obe u sebi nose snažne poruke o ljubavi i prijateljstvu. „Pustolovina na ostrvu ptica” priča je o odrastanju, prvoj ljubavi i odvažnosti u teškim situacijama, dok „Lutalica i njegovi sinovi” akcenat stavlja na generacijski jaz i odnos očeva i sinova, premeštajući fokus sa dece na odraslog kapetana.

Naklonost autora ka klasicima avanturističke književnosti ogleda se i u stilu kojim su romani pisani. Iako je radnja smeštena u savremeno doba, čitalac zahvaljujući stilu pisanja to na momente može lako da zaboravi. Jezik kojim se Sekulov služi je izrazito poetičan, toliko da povremeno deluje arhaično. I dok je u „Pustolovini” poetičnost zauzdana (što ovaj roman čini predivno ispripovedanim), u „Lutalici” Sekulov kao da gubi kompas, pa romantične lirske rečenice okićene neobičnim opisima postaju previše apstraktne i često je teško pratiti piščev tok misli. Ovo me je posebno zbunilo pri čitanju, naročito u pogledu ciljne grupe romana jer, iako je „Lutalica” delo namenjeno mlađoj čitalačkoj publici, jezik kojim je roman napisan (a i pojedine teme kojima se bavi) ipak deluje primerenije zrelijim čitaocima. U tom smislu mi se „Pustolovina na ostrvu ptica” daleko više dopala, prvenstveno zbog toga što me je vratila u detinjstvo i podsetila na pojedina književna dela u kojima sam i sama uživala kao mala.

Ipak, ono što je sigurno jeste da je upuštanje u morske avanture sa Sekulovljevim junacima interesantno iskustvo. Autorov stil je svakako neobičan i jedinstven, a romani obiliju romantičnim lirskim tonom kakav se retko viđa u savremenoj književnosti za decu i mlade i kao takvi, oslanjajući se na staru tradiciju, ironično, donose mlađim čitaocima nešto sasvim novo, a mogu poslužiti i roditeljima, da se bar na trenutak vrate u vreme kada su se igrali pirata i maštali o opasnim pustolovinama daleko od kuće.

Izdavač: Kreativni centar

Zanimljivo je to kako nam nekada bitni datumi više ništa ne znače. Rođendani, godišnjice, bivši praznici i taj famozni prvi septembar. Dan kojem se apsolutno niko ne raduje, osim eventualno nekog đaka prvaka koji još ne zna šta ga je snašlo ili nekih roditelja koji jedva čekaju da se završi raspust kako bi konačno mogli malo vremena da provedu sami. Dan koji stavlja tačku na bezbrižno celodnevno letnje lenstvovanje i najavljuje duge hladne mesece ispunjene obavezama i ranim ustajanjem. Nikada nisam mrzela školu, bila sam odličan đak i učenje mi (uglavnom) nije predstavljalo neki veliki problem, ali taj prvi septembar sam mrzela kao i svaki drugi đak. No, bilo kako bilo, želela bih ovom prilikom svim đacima, roditeljima i nastavnicima da poželim srećnu i uspešnu školsku godinu. I ništa se ne brinite, prvi septembar će vrlo brzo postati sasvim običan dan, kao i svaki drugi (ovo se ne odnosi na nastavnike, naravno). Mnogo brže nego što to možete i da zamislite.

Leto nam je na izmaku i iako ovo godišnje doba za većinu ljudi znači mnogo više slobodnog vremena, pa samim tim i veći broj pročitanih knjiga, na mene je delovalo potpuno obrnuto. Uprkos tome što nisam imala problema sa manjkom slobodnog vremena, imala sam problema sa koncentracijom i inspiracijom, pa ću ovih par meseci (pored onih nemogućih tropskih vrućina koje smlate svakoga ko leto provodi u gradu) pamtiti po učestalim kreativnim krizama i blokadama. Kako leto odmiče, ipak, čini se da se situacija poboljšava, pa je i avgust u tom smislu bio nešto konstruktivniji od njegovih tropskih predhodnika. Pročitala sam sedam knjiga (jej!):

1. Alisa u Zemlji čuda/ Alisa iza ogledala – Luis Kerol

2. Alijas Grejs – Margaret Atvud

3. Poštašavili – Teri Pračet

4. Lutalica i njegovi sinovi – Aleksandar Sekulov

5. Pustolovina na ostrvu ptica – Aleksandar Sekulov

6. Kita boli more – Efraim Kišon

7. Proročanstvo Romanov – Stiv Beri

A uz sve to sam konačno odlučila da počnem i treći deo serijala Outlander, tako da za septembar očekujte mnogo kraću listu. Dajana Gabaldon očigledno nije imala problema sa inspiracijom, tako da je svaka knjiga u serijalu obimnija od prethodne. Voyager, konkretno, ima više od 1000 strana i sićušan font pride. Ali kako treća sezona uskoro treba da počne sa emitovanjem, rešila sam da ovog puta obrnem situaciju i pročitam knjigu pre nego što odgledam seriju. Nadam se da će koliko toliko pratiti redosled događaja opisanih u knjizi i da me neće zateći nespremnu.

A sada konačno da pređem na suštinu posta. Kao favorit za ovaj mesec izdvajam Pračetov roman “Poštašavili” (recenzija uskoro). Ne, ovo nije najbolji Pračetov roman koji sam ikada pročitala, ali sada, kada sam sve bliža tome da pročitam sve knjige koje je ikada napisao i koje će ikada napisati, nekako mnogo emotivnije pristupam čitanju njegovih knjiga (naročito posle skorašnjeg uništavanja nedovršenih dela parnim valjkom). Zbog toga strpljivo čekam prevode svake godine i čitam ga “na kašičicu”, a kako bih odložila konačni oproštaj sa ovim genijalnim umom, rešila sam da, kada naši prevedu i poslednju knjigu o Disksvetu, obrnem krug i krenem iz početka, ovog puta na engleskom. Sigurna sam da će, što zbog jezika, što zbog godina, to biti sasvim novo iskustvo.

Koje knjige ste vi čitali u avgustu? Koja vam se najviše dopala? Jeste li bili negde na letovanju ili ste i vi proveli leto u lavoru? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Alijas Grejs” je autorkin deveti roman, objavljen 1996. godine. Za ovaj roman Atvudova je dobila nagradu Giler i bila u užem izboru za Bukerovu nagradu. Roman je inspirisan istinitom pričom o ubistvu Tomasa Kinera i njegove kućepaziteljske Nensi Montgomeri koje se odigralo 1843. godine u Kanadi, a za koje su osuđeni Kinerovi zaposleni Džejms Mekdermot i Grejs Marks. Mekdermot je osuđen na smrt vešanjem, dok je šesnaestogodišnja Marksova, zahvaljujući svom advokatu, pošteđena smrtne kazne i umesto toga osuđena na doživotnu. Zbog svog neobičnog ponašanja, zbog davanja više različitih i protivrečnih izjava u vezi sa zločinom i očiglednog nervnog sloma koji je preživela, veći deo svoje kazne provela je po institucijama za mentalno obolele. „Alijas Grejs” je priča o njoj.

Sa pričom o Grejs Marks Atvudova se prvi put susrela u delu Suzane Mudi „Život na čistinama” (1853), i to ju je inspirisalo da 1974. godine napiše scenario za dokumentarac The Servant Girl. Ipak, nakon detaljnijeg upoznavanja sa likom i delom Suzane Mudi, Atvudova je promenila mišljenje o Grejs. Naime, ispostavilo se da je Mudijeva bila poprilično maštovita i da nije bila sasvim pouzdan izvor. Uprkos tome, njeni zapisi su gotovo jedina detaljnija dokumentacija o ovoj mladoj ženi, tako da njena ličnost i dalje ostaje zagonetka, što je Atvudovoj pružilo idealnu priliku da se poigra i sama osmisli detalje koji ostaju nedorečeni. Kao što i sama kaže u pogovoru svoj romana: „Priča „Alijas Grejs” je izmišljena, iako je zasnovana na stvarnosti”.

U tom smislu, roman „Alijas Grejs” bi mogao da se definiše kao neka vrsta romaneskne (auto)biografije. Ipak, iako je većim delom ispripovedan u prvom licu, glasom same Grejs Marks, roman se ne zaustavlja na prostoj apologetiki zločinke. Pripovedanjem o životu Marksove, Atvudova pokušava da prikaže čitaocima kako je izgledalo biti siromašna žena osuđena za ubistvo u 19. veku, vremenu kada je žena smatrana za de facto niže biće, a ženska histerija legitimna medicinska dijagnoza koja je pripisivana svakoj ženi koja bi pokazala bilo kakvo odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja.

„Razmišljam o svemu što su o meni pisali – da sam bezdušni ženski demon, da sam nedužna žrtva ucene primorana na greh protiv svoje volje, da sam maloumna i da bi smrtna kazna nada mnom bila ravna ubistvu, da volim životinje, da sam veoma zgodna i da imam veoma blistavu put, da imam plave oči, da imam zelene oči, da imam smeđecrvenkastu a takođe i smeđu kosu, da sam visoka kao i prosečne visine, da sam dobro i pristojno obučena, da sam zbog toga opljačkala ubijenu ženu, da sam u poslu vredna i marljiva, da sam tmurna i svadljiva, da delujem prilično otmeno u odnosu na svoje skromno poreklo, da sam dobra i lakoverna devojka i da niko o meni nije rekao ništa loše, da sam dovitljiva i lukava, da sam slabe pameti i gotovo idiot. I pitam se, kako mogu biti sve to odjednom?”

Više od decenije i po nakon suđenja Grejs Marks, u Kanadu stiže mladi, ambiciozni Sajmon Džordan, doktor koji je svoje interesovanje usmerio na lečenje i proučavanje ljudske psihe. Njegov san, da otvori privatnu duševnu bolnicu, osujećen je iznenadnim ekonomskim krahom njegovog oca. Sada, kada otvaranje bolnice premašuje njegove finansijske mogućnosti, moraće sam da stekne ugled koji bi mu omogućio napredovanje i to tako što će medicini ponuditi neko novo otkriće, a u tu svrhu mu može pomoći zagonetan slučaj Grejs Marks. Doktor Džordan ima sreće, jer pojedini ljudi ne veruju u njenu krivicu i godinama pišu peticije za njeno oslobođenje. Oni će mu obezbediti potrebno vreme sa zločinkom, a to vreme će Džordan iskoristiti kako bi čuo njenu priču iz prve ruke, od samog početka, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje u njenom pripovedanju i ponašanju, nadajući se da će uspeti da joj pomogne da povrati sećanje na nemio događaj.

Grejs počinje svoju priču od detinjstva, napuštanja rodne Irske, porodičnih problema i pokušaja da nađe posao u Kanadi; pripoveda o svom životu u ulozi sluškinje, prijateljstvu sa Meri Vitni, devojkom čije ime će preuzeti pri pokušaju bega, da bi na kraju stigla i do dana kada su njeni poslodavci ubijeni. Uprkos Džordanovoj posvećenosti, a možda i zbog preopterećenosti sopstvenim problemima, njegove metode neće dovesti do željenog cilja. Ono što će konačno dopreti do potisnutog sećanja ozloglašene zločinke nisu Džordanova taktičnost i strpljenje, več mistična seansa koja uključuje hipnozu, metod koji su ozbiljni naučnici tog doba smatrali cirkusom i šarlatanstvom.

Ispovest Grejs Marks mnogo je više od analize jednog zagonetnog uma. U svom romanu, Margaret Atvud koristi jednu od najozloglašenijih kanadskih zločinki u 19. veku, kako bi je smestila u mnogo širi kontekst: u priču o položaju žena tog vremena, kada su razlike između polova bile nepremostive, u toj meri da su za žene važili posebni zakoni (što potvrđuje i činjenica da je Grejs imala blaži tretman od svog saučesnika, prosto iz razloga jer je žena, a kao takva vrlo verovatno nije bila u stanju da racionalno rasuđuje o svojim postupcima), a medicina ih je, ruku pod ruku sa religijom, posmatrala kao potpuno drugu vrstu, čiji je um igralište raznih nečastivih sila i nervnih rastrojstava koja samo čekaju povoljan trenutak da isplivaju na površinu. Sve ovo zaokruženo je maestralnom veštinom pisanja autorke, koja je u potpunosti uspela da svoj stil prilagodi vremenu u kojem se fabula odigrava. Ispovedni ton Marksove (koja ostaje nepouzdani pripovedač, kao baš kao i onda kada je sedela na optuženičkoj klupi), i uverenja koja u svojoj priči iskazuje, potkrepljeni istorijskim činjenicama, pa i sam rasplet, začinjen elementima gotskog romana, pred čitaoce stavlja jednu savršenu imitaciju viktorijanskog romana, pokazujući još jednom da za Margaret Atvud ne postoje žanrovska ograničenja.

Margaret Atvud se trudila da njena priča bude verna onoj koju istorija (doduše površno) poznaje, pa u tom smislu pitanje da li je Grejs Marks žrtva ili hladnokrvni ubica, ostaje otvoreno za dalje spekulacije, baš kao i pre dva veka.

„Zločin je zvučna reč. Ima nekakav miris – težak I mošusan, poput uvelog cveća u vazi. Ponekad je noću izgovaram šapatom: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od taft kada klizi po podu. Zločinac je prosta i sirova reč. Liči na čekić, na tresak metala. Ako već nemam drugog izbora, radije ću biti zločinka nego zločinac.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna