Stsh's Book Corner: geopoetika

Showing posts with label geopoetika. Show all posts

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima više od 10 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd. Recenziju romana ,,Šum vremena“ možete pročitati klikom OVDE.

,,Jedina priča“ je Barnsov najnoviji roman, objavljen 2018. godine i u njemu se pisac ponovo vraća ljubavnoj temi, u pokušaju da odgovori na pitanje: Šta je ljubav zapravo? Narator romana je Pol, protagonista koji pokušava da osveži sećanja na svoju ,,jedinu priču”, ljubavnu vezu sa dvadeset godina starijom Suzan koju, sasvim slučajno, kao devetnaestogodišnjak sreće u teniskom klubu predgrađa u kojem živi. Priča je smeštena u šezdesete godine 20. veka kada je ovakva veza bila, blago rečeno, skandal, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Suzan udata. I možda je upravo to i bila varnica koja je na početku održala njihovu tajnu, zabranjenu vezu. Vezu koja će obeležiti Polov život zauvek.

,,Da li biste voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo? Smatram da je to, naposletku, jedino pravo pitanje.

Možete istaći – s pravom - da to i nije pravo pitanje. Jer nije baš da možemo da biramo. Kad bismo mogli da biramo, onda bi to postalo pitanje. Ali ne možemo, pa i nije. Ko može da kontroliše to koliko voli? Ako možete da kontrolišete količinu svoje ljubavi, onda to i nije ljubav. Ne znam kako bi se to onda zvalo, ali ljubav ne.”

Roman je podeljen u tri dela. Prvi, pisan u prvom licu, opisuje susret Pola i Suzan, njihovo upoznavanje i započinjanje tajne veze. Atmosfera je donekle idilična, kao što su to obično prvi dani zaljubljenosti, a njihovi tajni sastanci, interne šale i pakt ,,mi protiv celog sveta” jednako potpuno sumanut i beskrajno romantičan. Veza koja bi se mogla protumačiti kao lek za dosadu sredovečne žene iz predgrađa, međutim, kreće neočekivanom putanjom: Suzan će napustiti muža i odseliti se sa Polom u London. Pol sada ima dvadeset jednu godinu, sebe smatra odraslim muškarcem i uveren je da mu je čitav svet pod nogama. Dobio je ono što zaista želi. Dobio je nju i šansu da sa njom provede čitav svoj život, ili makar čitav njen život. A onda nas Barns, prelaskom na drugi deo priče, ponovo vraća u stvarnost: ,,Na ovaj način bih voleo da se svega sećam, kad bih mogao. Ali ne mogu”.

Drugi deo romana ispripovedan je u drugom licu, kao da Pol samom sebi prepričava šta se zaista dogodilo. U tome je problem sa sećanjem, kaže on, varljivo je. Pamtimo stvari koje želimo da pamtimo, onako kako želimo da ih zapamtimo. Naročito kada je u pitanju ljubav. Ponekad iz memorije izbrišemo sve ružne trenutke, ponekad namerno potisnemo one lepe – po potrebi. Pol se, ipak, trudi da bude objektivan, ma koliko to bilo teško nekoliko decenija nakon odigranih događaja. U njegovom pripovedanju se oseća anksioznost, nervoza, strah od osude ili neverice onog ko čita, potreba za pravdanjem, čestim obraćanjem čitaocu kako bi ga uverio da je priča istinita.

,,Razumete, nadam se, da vam izlažem sve onako kako mi se vraća u sećanje? Nikada nisam vodio dnevnik, i većina učesnika u ovoj priči – mojoj priči! mom životu! – mrtva je ili otišla kud koji. Tako da ne zapisujem baš sve onim redom kojim su se događaji i odigrali. Verujem da sećanje ima jednu posebnu autentičnost, koja nipošto nije inferiorna u odnosu na stvarnost. Sećanje razvrsta i proseje događaje prema zahtevima onoga koji se priseća. Imamo li pristup algoritmu ovog procesa? Odgovor je najverovatnije ne. Ali pretpostavljam da sećanje na prvo mesto stavlja ono što najefikasnije može da se iskoristi kako bi vlasnik sećanja mogao da nastavi da se priseća. Tako da tu postoji nekakav lični interes da prvo izrone srećna sećanja. Iako, ipak, samo nagađam.”

Polov lični interes je, u tom smislu evidentan, jer nam ružna sećanja ostavlja za kraj. Na početku je želeo da nikada ne ostane bez Suzan i ta želja će mu se, donekle, i ostvariti. Nikada je se neće osloboditi, čak i nakon njene smrti, o čemu uostalom i svedoči njegova ispovest. Nakon što su zakoračili u zajednički život koji je Pol smatrao utopijom, stvari su krenule nizbrdo. Suzan polako ali sigurno klizi u alkoholizam, do trenutka kada potpuno izgubi kontrolu nad svojim životom i razumom. Idilu postepeno izjeda mrak, a ono što je Pol nekada smatrao ispunjenjem jedinog sna, pretvara se u svakodnevnu noćnu moru.

,,Jedina priča” nije svakidašnji ljubavni roman, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim, naprotiv. Nemaju sve velike ljubavne priče srećan kraj. Tragedija ne umanjuje ljubav. Ponovo se vraćamo na početno pitanje: šta je ljubav zaista? To pitanje sa sobom vuče bezbroj drugih. Koliko ona traje? Šta je definiše? Da li zaista može biti večna? Zbog čega se bajke završavaju floskulom ,,živeli su srećno do kraja života”? Zašto nikada ne vidimo taj ever after? Da li je prava ljubav samo ona koja je dugotrajna, mirna, poslednja, ili tu titulu sme da ponese i neki kratkotrajan nalet osećanja koji, iako se odigrao tako davno, ponekad ispliva na površinu s pitanjem ,,šta bi bilo”?

,,Svako ima svoju ljubavnu priču. Svako. Može da ispadne fijasko, može da se izjalovi, neka možda nikad i ne započne već se sve odigra u nečijoj glavi, ali to je ne čini ništa manje stvarnom. Ponekad je zbog toga još i stvarnija.”

Ljubav se ne može definisati i možda je upravo to razlog zašto ovo nije jedan od uspešnijih Barnsovih romana. Stilski je, očekivano, na pragu savršenstva, ali ma koliko lepo istkana, priča ostaje bleda, potencijal likova nedovoljno iskorišćen. Uprkos očekivanjima koje nameće naslov, ovo nije jedna od velikih ljubavnih priča koja će ući u anale. U njoj nema veličine, nema prave tragedije, samo nekoliko svetlih trenutaka koji za sobom ostavljaju mučnu prazninu. Možda to ima veze sa varljivošću sećanja na kojoj protagonista insistira, a možda upravo u tome i jeste stvar – u tome da priča ne mora biti velika da bi bila jedna od jedinih.

Ocena: 3/5

Izdavač: Geopoetika

Šon Ašer (1978) je britanski zaljubljenik u pisma, liste i lepe knjige, koji je 2009. godine odlučio da svoju ljubav prema pismima podeli sa svetom. Tako je nastao blog na kojem je Ašer skupljao pisma poznatih i manje poznatih ličnosti, koji danas broji preko 100 miliona poseta. Četiri godine kasnije, rešio je da svoj blog pretoči u knjigu pod nazivom „Muzej prepiske“ (Letters of Note), a ubrzo za njom objavljen je i „nastavak“ More Letters of Note, kao i zbirka Lists of Note.

„Muzej prepiske“ prati podnaslov „Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima“, i kao što sam priređivač kaže u uvodnom poglavlju, „to je muzej pisama u vidu pažljivo sastavljene knjige koja će vas zgrabiti i s kojom ćete se vinuti čas ka jednom osećanju, čak ka drugom, s kojom će se povremeno obrazovati čak i najbolje informisani umovi, koja će, nadam se, savršeno ilustrovati značaj i neprevaziđeni šarm starinskog dopisivanja, baš u trenutku kada svet postaje digitalizovan, a umetnost pisanja pisama nestaje sa vidika“.

Zbirka se sastoji od 125 pisama od kojih su neka poznata širom sveta, poput oproštajnog pisma Virdžinije Vulf ili pisma koje je navodno napisao Džek Trbosek, dok ćete se sa nekima zasigurno susresti po prvi put, na primer sa pismom koje su Ajzenhaueru, tadašnjem američkom predsedniku, uputile obožavateljske Elvisa, moleći ga da mu ne diraju kosu kada bude pristupio vojsci.

Zbirka je pravi mali vremeplov, pa tako najstarije pismo datira iz 14. veka pre nove ere, dok je najmlađe staro tek nekoliko godina. Većina pisama je propraćena fotografijama originalnih faksimila, pa to doživljaj čini još neposrednijim. U slučajevima kada uvid u original nije bio izvodljiv, Ašer se postarao da umetne fotografije autora, od kojih su neke vrlo retko objavljivane.

Kako bih vam zagolicala maštu, odlučila sam da sa vama podelim nekoliko primera, i to će biti, pogađate, baš pisma poznatih pisaca.

Jedno od takvih je pismo koje je 22. jula 1985. godine Čarl Bukovski poslao novinaru Hansu van den Broku, koji ga je obavestio da je njegova knjiga „Priče obične ludosti“ povučena iz jedne holandske biblioteke. Razlog za to je bilo mišljenje da je knjiga „vrlo sadistička, povremeno fašistička i da diskriminiše određenje grupacije (uključujući i homoseksualce)“. Ovo svakako nije bio prvi put da je pisanje Bukovskog naišlo na nerazumevanje, uglavnom zbog eksplicitnog sadržaja koji je i dan danas mnogima prva asocijacija na ovog pisca. Kao što i on sam primećuje: „Neobično je da ljudi koji se toliko bune protiv mojih dela izgleda previđaju delove koji uključuju radost i ljubav i nadu, a ima takvih delova. Moji dani, godine, mož život, svedoci su uspona i padova, svetla i tame. Ako pišem samo i neprestano o „svetlu“ i nikada ne pominjem ono drugo, onda bih kao umetnik bio lažov“.

Ovo pismo danas uramljeno krasi police pokretne knjižare Open Dicht Bus, koja se i sama često zaustavlja u gradu zbog kojeg je i nastalo, i u sebi sadrži neke od najbolje ispisanih redova protiv cenzure:

„Cenzura je sredstvo onih koji imaju potrebu da od sebe sakrivaju stvarnost. Njihov strah nije ništa drugo do nesposobnost da se suoče sa onim što je stvarno, i ne mogu da se izduvam ljuteći se na njih. Samo osećam zaprepašćujuću tugu. Negde, tokom odrastanja, bili su zaštićeni od celokupnih činjenica o našem postojanju. Naučeni su da posmatraju svet na jedan načan, kada postoje mnogi načini.

Nisam zaprepašćen što je jedna od mojih knjiga uklonjena i prognana sa polica neke lokalne biblioteke. Na neki način sam počastvovan što sam napisao nešto što je probudilo spavače iz njihovih nevelikih dubina. Ali jesam povređen, da, kada je tuđa knjiga cenzurisana, jer je ta knjiga obično odlična knjiga, a takvih ima malo, i s vremenom su takve knjige često postajale klasici, i ono što je nekad bilo šokantno i nemoralno, sada je obavezna lektira na mnogim univerzitetima.

Ne kažem da je moja knjiga takva, ali kažem da u naše vreme, u ovom trenutku, kada bilo koji može biti poslednji za nas mnoge, prokleto peče i neverovatno je tužno da još među nama postoje mali, ogorčeni ljudi, lovci na veštice koji deklamuju protiv realnosti. Da, i ovima je mesto uz nas, i oni su deo celine, i ako nisam o njima pisao, možda je trebalo to da uradim ovde, i to je dovoljno.“

Čarls Bukovski Hansu van den Broku, 22. jula 1985. godine

Gertruda Stajn danas je zvučno ime u istoriji američke književnosti, ali i ona je, kao i veliki broj poznatih pisaca, nailazila na brojne prepreke i nerazumevanje čitalaca. O tome svedoči i ovo pismo koje joj je 19. aprila 1912. godine uputio izdavač Artur K. Fajfild, u kojem, imitirajući stil pesnikinje, odbija njen rukopis:

Poštovana gospođo,

Ja sam samo jedan, samo jedan, samo jedan. Samo jedno ljudsko biće, jedno u isto vreme. Ne dva, ne tri, samo jedno. Imam samo jedan život da živim, samo šezdeset minuta u jednom satu. Samo jedan par očiju. Samo jedan mozak. Samo jedno biće. I s obzirom na to da sam samo jedan, da imam samo jedan par očiju, da imam jedno vreme, da imam jedan život, ne mogu da čitam vaš rukopis tri ili četiri puta. Čak ni jedanput. Samo jedan pogled, samo jedan pogled je dovoljan. Jedva da bi se prodao i jedan primerak ovoga. Jedva jedan. Jedva jedan.

Mnogo vam hvala. Vraćam vam rukopis preporučenom poštom. Samo jedan rukopis jednom pošiljkom.

Artur K. Fajfild Gertrudi Stajn, 19. aprila 1912. godine

Delo Oskara Vajlda i danas intrigira čitaoce širom sveta, ali njegova popularnost krajem 19. veka bila je nepojmljiva u književnim krugovima tog doba. S pravom se danas govori da je Vajld preteča pojma celebrity. Svojim ponašanjem i stavovima, ovaj pisac je zbunjivao mnoge. Jedan takav primer pokazuje njegov odgovor na pismo čitaoca, koji ga je, nakon čitanja romana „Slika Dorijana Greja“, ljubazno zamolio da mu objasni tvrdnju da je sva umetnost sasvim beskorisna. Evo šta je Vajld napisao:

Umetnost je beskorisna zato što je njen cilj da stvori raspoloženje. Njena namena nije da podučava, ili da utiče na dela na bilo koji način. Izvrsno je sterilna, i znak njenog zadovoljstva jeste sterilnost. Ako je razmišljanje o nekom umetničkom delu praćeno bilo kakvom aktivnošću, delo je onda ili vrlo drugorazredno, ili posmatrač nije uspeo da shvati potpuni umetnički utisak.

Umetničko delo je beskorisno kao što je i cvet beskoristan. Cvet cveta zbog sopstvene radosti. Mi se na trenutak radujemo kada ga vidimo. To je sve što se može reći o našem odnosu prema cvetu. Naravno da čovek može da proda cvet i na taj način ga učini korisnim, ali to nema veze sa cvetom. To nije deo njegove suštine. To je slučajno. To je zloupotreba. Plašim se da je sve ovo nejasno. Ali opširna je to tema.

Oskar Vajld Bernalfu Klegu, 1891. godine

Ovo su samo neki, ne nužno i najzanimljiviji, primeri pisama koje možete pronaći u ovoj zaista dragocenoj zbirci. „Muzej prepiske“ među svojim stranicama krije toliko toga: da li ste znali da je Mario Puzo lično pisao Marlou Brandu da mu predloži da glumi u ekranizaciji njegovog romana „Kum“? Ili da je četrnaestogodišnji Fidel Kastro Ruzveltu napisao pismo i u njemu tražio da mu pošalje novčanicu od deset dolara, jer je nikada u životu nije video? Ili da je pre više od hiljadu godina u Kini postojao obrazac pisma izvinjenja koji bi potpisivali mamurni građani nakon burnih pijanki tokom kojih su se nedolično ponašali?

Šta bi autori ovih redova rekli na tvrdnju Šona Ašera da njihove prepiske treba da pripadaju svima, možemo samo da nagađamo. Ono što je sigurno jeste činjenica da su neka od ovih pisama mogla da promene istoriju (kao što je slučaj sa telegramima sa Titanika, ili sa Gandijevim pismom upućenim Hitleru), dok druga, bilo žarom kojim su otkucana, ili nervoznim rukopisom kojim su napisana, dopuštaju čitaocima da zavire u samu dušu osoba koje su ih pisale.

Učinite sebi uslugu i zavirite u ovu knjigu. Saznajte neke nove stvari o osobama kojima se divite, pročitajte intimne ispovesti ljudi čije ste postupke možda osuđivali. Na kraju krajeva, napravite palačinke po receptu koji je Elizabeta II poslala Dvajtu D. Ajzenhaueru. Takve prilike ne dobijate svakoga dana.

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopetika

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima 12 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd.

„Šum vremena“ je najnoviji Barnsov roman, objavljen 2016. godine, a glavni junak romana je Dmitrij Šostakovič, poznati ruski kompozitor.

Dmitrij Šostakovič (1906 – 1975) smatra se jednim od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Kako je u načelu stvarao za vreme Staljinovog režima, imao je vrlo komplikovan odnos sa vladajućom partijom. Njegova dela su bila zabranjivana, ali i nagrađivana; istovremeno je bio „neprijatelj naroda“ i najpopularniji živi kompozitor u Rusiji. Kraj duge borbe sa Partijom usledio je nakon Staljinove smrti, 1960. godine, kada je Šostakovič najzad popustio, postao član, a ujedno i predsednik Saveza kompozitora Ruske Federacije – obe titule poneo je, kako se smatra, protiv svoje volje. Umro je 1975. godine, od raka pluća, u Moskvi, gde je uz najveće počasti i sahranjen.

Naslov za svoj novi roman Barns je preuzeo od Osipa Mandeljštama, ruskog pesnika proterivanog i hapšenog zbog čestih kritika upućenih na Staljinov diktatorski režim. I Barnsov „Šum vremena“ uperen je protiv diktature i to kroz oslikavanje unutrašnjih nemira Šostakoviča, čoveka koji je napravio naizgled nemoguć kompromis između slobodnog stvaranja i preživljavanja.

„Šum vremena“ sastoji se iz tri celine. Prva, „Na odmorištu“ zatiče Šostakoviča nakon prve zabrane, u iščekivanju posetioca iz Partije i njihove presude. Progonstvo u najboljem slučaju, ili, verovatnije, smrt – ne bi bio ni prvi ni poslednji. Druga celina, „U avionu“, opisuje period nakon rata, turneju u Americi i nove okršaje sa Partijom. Treća, „U automobilu“, vodi nas u vreme posle Staljinove smrti, gde srećemo Šostakoviča kao umornog, slomljenog čoveka, bez snage da se odupre političkom pritisku.

Sva ova poglavlja imaju upadljivu zajedničku notu: bave se ključnim razdobljima u kompozitorovom životu. Ovi traumatični periodi ponavljaju se poput refrena, na svakih 12 godina, uvek u prestupnoj godini. I svaka od tih godina budi Šostakoviču istu misao (kojom počinje svako poglavlje):

„Znao je samo to da je ovo najgore vreme.“

Kroz priču o tragičnom životu Šostakoviča, Barns zapravo pripoveda alegoriju o „ubijenom umetniku“, odnosno o nemalom broju slobodnih mislioca širom sveta koji su na ovaj ili na onaj način bili žrtve različitih diktatorskih režima. O ljudima koji su zbog svoje umetnosti bili proterivani, mučeni, zastrašivani ili ubijani. O umetnosti koja je trpela posledice cenzure, ili još gore, autocenzure. O svim njihovim nemirima i strahovima i uticaju koji je diktatura imala na njihovu reč, notu ili liniju.

„I da, muzika možda jeste besmrtna, ali kompozitori, avaj, nisu. Njih je lako ućutkati, još lakše ubiti.“

Šostakovič nije heroj i Barns ne pokušava da ga idealizuje. Otvorivši nam prolaz u najintimnije misli poznatog kompozitora, autor nam dočarava njegovu ljudsku stranu: samoljublje, kukavičluk, apatiju, samosažaljenje, „lažne“ suicidne tendencije, ali iznad svega, ljubav prema vlastitom stvaralaštvu. Ali upravo je ta običnost velikana ono što ovaj roman čini spektakularnim i drugačijim od uobičajene biografske fikcije.

Šostakovičevo klackanje između lične etike i volje za životom, ono je što ga čini umetnikom kakav je bio. Da li bi njegovo stvaralaštvo bilo maestralnije da je živeo pod drugačijim okolnostima, ili su mu baš te okolnosti pomogle da bude maestralan, ostaje pitanje bez odgovora.

Džulijan Barns je čitalačkoj publici već pokazao talenat za biografsku fikciju i to kroz roman „Floberov papagaj“, koji je višestruko nagrađivan. „Šum vremena“ je, iako nesumnjivo još jedno remek-delo autora, nešto potpuno drugačije. Barns je još jednom opravdao svoju titulu „pisca kameleona“, ovog puta prevazišavši sebe samog. Ne samo što je lik Šostakoviča prikazao tako da čitalac olako može zaboraviti da je u pitanju fikcija, i pomisliti da čita lične dnevničke zapise kompozitora, već je i stil pisanja toliko „ruski“, obojen specifičnim senzibilitetom i melanholijom, da je gotovo neverovatno da nije potekao iz ruskog pera.

„Šum vremena“ je istovremeno i veoma ličan i potpuno bezličan roman. To je priča o jednom velikom kompozitoru i o umetnosti uopšte. O tome šta umetnost predstavlja onome ko je stvara i koliku snagu nosi u dodiru sa onima koji imaju „uši koje umeju da čuju“. O tome kako je stvoreno veće od onoga ko stvara, i kako ono što vredi uvek nađe načina da istraje, bez obzira na cenzuru, pritiske i pretnje.

„Umetnost pripada svakom i ne pripada nikom. Umetnost pripada svakom vremenu i ne pripada nijednom. Umetnost pripada onima koji je stvaraju i onima koji je doživljavaju. Umetnost ne pripada Narodu i Partiji više nego što je pripadala aristokratiji i mecenama. Umetnost je šapat istorije koji nadjačava šum vremena.“

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopoetika

Laš Fr. H. Svensen je norveški autor rođen 1970, profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu i projekt menadžer u istraživačkoj organizaciji Civita. Objavio je niz knjiga iz filozofije koje su prevedene na dvadeset četiri jezika. Najpoznatije su „Filozofija dosade“ , „Filozofija zla“, „Istinito, dobro i lepo - uvod u filozofiju“, „Filozofija mode“, „Filozofija straha“ i „Filozofija rada“ .

„Filozofija mode“ je još jedna u nizu Svensenovih knjiga u kojoj autor pokušava da objasni jedan od fenomena koji su u tesnoj sprezi sa funkcionisanjem čovečanstva kroz čitavu istoriju. Iako moda nije često bila tema filozofije, ona svakako ima svoju filozofiju i njeno razumevanje bi trebalo da doprinese razumevanje nas samih.

Na samom početku Svensen pokušava da definiše samu modu. Kako kaže, moda je pojam koji je teško ograničiti i krajnje je nesigurno da li se uopšte mogu navesti neophodni i dovoljni uslovi kako bi se nešto s pravom moglo označiti modom. Ističući dve glavne kategorije u razumevanju mode, od kojih je prvi pojam koji upućuje na odeću, a drugi „opšti mehanizam, logika ili ideologija koja se, između ostalog ogleda i u oblasti odeće“, Svensen se za svoju studiju odlučuje da pomeša ova dva. Moda se prvenstveno ističe u svim oblastima u kojima ukus zauzima centralno mesto (odeća, nameštaj, muzika, književnost, arhitektura...), ali Svensen odlučuje da kao primer prikazivanja mehanizma i filozofije mode uzme odeću, kao pojam za koji se moda danas masovno vezuje.

Autor napominje da ova studija nije prikaz istorije mode, ali se ipak osvrće na istorijski pregled njenog funkcionisanja. Kako bi se moda uopšte definisala, potrebno joj je ustanoviti korene. Svensen tvrdi da se nastanak mode oblačenja može ustanoviti u poznom srednjem veku, dok se u periodima pre toga ne može govoriti o modi kao takvoj, samo o zameni stilova. Da bi moda postojala, nije dovoljno da se promene ponekad dešavaju. Moda nastaje tek kada se promena dešava zbog sebe same i to relativno često. Prema tome, iako je moda nastala u 14. veku, ne može se o njoj govoriti kao o društvenom fenomenu sve do 18. veka. Tada izlaze i prvi modni časopisi koji diktiraju trendove, a njihova pojava brže i masovnije prenosi vesti o onome što je u tom trenutku in.

Iako je estetika idealna centralna sila mode, s vremenom ona otpada kao norma i zahtev da nešto prosto bude novo postaje odlučujući faktor. U tom smislu se može reći da jednom modernom predmetu nisu potrebne nikakve određene osobine osim da je nov. Moda nema krajnji cilj kojem teži. Cilj mode je, prema tome, da bude potencijalno beskrajna i da beskonačno stvara nove forme. Moda je moda samo ako je u stanju da se kreće unapred. Ona se kreće u ciklusima, a načelo tih ciklusa je da budu što je moguće kraći (tako je jedne sezone aktuelna jedna boja, dok je već sledeće zamenjuje nova).

„Moda stalno traži površinske promene koje u realnosti nemaju nikakav drugi zadatak, osim da objekat učine suvišnim na osnovu nesuštinskih osobina, kao što je broj dugmića ili čuvena dužina suknje. Zašto suknje postaju kraće? Jer su bile dugačke. Zašto postaju duže? Jer su bile kratke. Isto važi i za sve druge predmete mode. Moda nije „dublja“ od toga da zarad sebe same traži promenu.“

Iako je Svensonova ideja bila da se ograniči na odeću, on se ipak dotiče veze mode i tela, koje je danas, kako primećuje, podložno modi isto koliko i odeća sama. Štaviše, telo i odeća su uvek bili u međusobnom dijalogu u kojem je oblik tela uticao na modu jednako koliko i moda na oblik tela. U današnjem vremenu telo „figurira kao nešto plastično što se neprekidno može menjati u skladu sa novim normama“ i naša percepcija ljudskog tela uvek (hteli mi to ili ne) zavisi od vladajuće mode. Ono što je svakako interesantno jeste to da je norma, kada je savršeno telo u pitanju, danas, zbog rasprostranjenosti estetske hirurgije, ali i razvoja tehnologije i novih načina manipulacije vizuelnim medijima, ništa drugo do čiste fantazije, ali ona uprkos tome i dalje ne gubi svoju normativnu funkciju.

U svojoj studiji Svensen prikazuje „pravac“ kretanja mode, kao i način na koji se taj pravac kroz istoriju menjao. Dotiče problematičan odnos mode i umetnosti. Objašnjava tesnu vezu mode i potrošnje i činjenicu da moda zavisi od potrošačkog društva isto koliko i potrošačko društvo od mode. Takođe, on se bavi i „jezikom“ mode, odnosno načinom na koji odeća koju nosimo komunicira umesto nas, kao i činjenicom da određeni komadi, koji se obično vezuju za određenu subkulturu, značajno menjaju (ili gube) svoje značenje onog trenutka kada postanu deo masovne mode. To značenje je, po Svensenu, vrlo jasno definisano. Poruka koju masovna moda šalje, po autoru se može svesti na jedno prosto „Gledaj me“.

Koja je zapravo funkcija mode i zbog čega ona igra toliko bitnu ulogu u današnjem društvu? Svensen odgovor na ovo pitanje nalazi u činjenici da moda zapravo treba da doprinese stvaranju identiteta, jer se identitet osobe odavno više ne posmatra kao datost. Moda se, međutim, uvek nalazi između individualnog i konformizma. Ukoliko je previše individualna, ona gubi svojstvo mode, a ukoliko je previše konformistička, ona gubi svoju privlačnost. Iako bi trebalo da ispuni prazninu „modernog sopstva“, koje je programirano da uvek traži novi oblik predstavljanja, ona zapravo doprinosi tome da to „sopstvo“ postaje bez bilo kakve stalnosti, a kada logika mode postane norma za stvaranje identiteta, ona deluje potpuno suprotno, odnosno razara identitet individue.

Da li je uopšte moguće pobeći od mode? Autor smatra da nije. Čak iako se trudimo da se apsolutno distanciramo od modernih trendova, i dalje smo u potpunosti određeni modom, jer je time samo negiramo. Moda, kao mehanizam, toliko je ukorenjena u društvo i njegovo funkcionisanje, da ju je nemoguće izbeći, ma šta radili.

„Filozofija mode“ je interesantno štivo ne samo za osobe koje prate modu, baš naprotiv, slepim pratiocima mode ovo možda neće biti prijatno čitalačko iskustvo. Osim filozofskom pristupu ovom problemu, propraćenom mišljenjima nekih od najpoznatijih filozofa koji su se dotakli, makar i ovlaš, ove tematike, Svensen otkriva razne zanimljivosti koje će biti interesantne svakom čitaocu.

Saznaćete kada su i zbog čega Stari Grci odlučili da ne nose brade, u kojoj zemlji je postojala ideja o formiranju ministarstva za modu, zbog čega moda ima tendenciju da se „vraća“, odakle je potekla ideja o klasičnom muškom odelu, ali i zbog čega je taman ten naprasno postao in.

Ukoliko volite Svensenove knjige, „Filozofija mode“ vas neće razočarati, a ukoliko do sada niste imali prilike da se susretnete sa ovim piscem, evo preporuke da neke stvari koje uzimate zdravo za gotovo sagledate u potpuno novom svetlu.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Knjiga iz biblioteke

Ju Hua, kineski pisac, važi za jednog od najznačajnijih pisaca postmaoističke avangarde. Rođen 1960. godine, detinjstvo je proveo u jeku Kulturne revolucije u Kini i to je značajno uticalo na tematske odrednice njegovih književnih dela.

Roman „Zapisi o prodavcu krvi“ smešten je u vreme teškog ekonomskog perioda za Kinu, kada je Mao Cedung pokušao da industrijalizuje zemlju kampanjom „Veliki skok unapred“. Maova kulturna revolucija primer je nekih potpuno nehumanih istorijskih okolnosti sa kojima se kineski čovek suočavao u drugoj polovini 20. veka.

Jedan takav čovek je i protagonista romana „Zapisi o prodavcu krvi“, Sju Sanguan. On, kao i njegovi sunarodnici, ne uspeva da se izbori sa nemaštinom. Kao radnik u fabrici svile, jedina šansa da zaradi veću sumu novca jeste prodaja krvi, koja, iako donosi novac, nosi sa sobom i određeni žig, sramotu. Kroz roman upoznajemo brojne običaje Kine, koji su zapadnom čoveku strani.

Interesantan je pogled na sam čin prodaje krvi: na selu, to je znak da je čovek zdrav, jer slabi i bolesni ljudi ne mogu prodavati krv, dok je u gradu to odraz krajnje nemaštine i samim tim predstavlja sramotu. Kao i svaka druga tradicija, tako i ova sa sobom nosi određeno sujeverje. Prodajom krvi prodajete snagu, ukoliko prodate više, prodajete i sopstvenu toplotu, a ukoliko preterate, uz krv ćete prodati i život.

Kao što Sju Sanguan uči od svojih prijatelja koji ga uvode u ovaj ritual, dobro je pre prodaje popiti osam činija vode, jer će se krv tako „razrediti“, pa ćete je imati više. Ne sme se preterivati sa vodom (iako osam činija već deluje preterano), jer od previše vode može pući bešika. Kada se završi sa davanjem krvi, treba pojesti porciju pržene džigerice (koja obnavlja krv) i dve merice žutog vina (kako bi se krv zagrejala). Krv ne bi trebalo davati češće od jednom u tri meseca, osim u slučaju krajnje nužde (ili dobre volje onoga ko krv uzima).

Ju Hua nas upoznaje sa Kinom u kojoj je dovoljno da komšiluk počne da šapuće kako najstariji sin ne liči na svog oca i da porodica doživi razdor; sa Kinom u kojoj je dovoljno da na zidu osvane plakat sa optužbom (često apsolutno bez pokrića) i da optuženi bude javno prozvan i ponižen; ali i sa Kinom u kojoj čak ni prodavanje vlastite krvi nije dovoljno da se plate bolnički troškovi ili nahrani porodica.

Sve su ovo epizode kroz koje prolazi Sju Sanguan sa svojom porodicom.

Nakon poražavajućeg saznanja da njegov sin prvenac Jile zapravo nije njegov, Sju Sanguan ga se odriče. Kada se Jile potuče sa kovačevim sinom, on odbija da plati troškove bolnice i šalje kovača kod pravog oca deteta. Nakon srceparajućih scena u kojima devetogodišnji Jile moli da ga priznaju za sina i u tome ne uspeva, kovač dolazi da Sju Sanguanu i njegovoj ženi oduzme imovinu. Sju Sanguan ipak odlučuje da posle deset godina ponovo proda krv i na taj način plati šetetu kovaču. U tom smislu krv nije samo ekonomska, već i emocionalna valuta, jer Sju Sanguan više puta poseže za ovim sramnim načinom dolaženja do novca i to uvek da bi spasio svoju porodicu.

Ironično, Sju Sanguan prodajom krvi dva puta spasava dete koje nije njegovo. Na taj način Ju Hua dočarava važnost porodičnih vrednosti i jasno podvlači da odnos sina i oca (ali i porodice uopšte) ne čini krvna veza, već ljubav i predanost.

Roman je pisan jednostavnim stilom, ali iza svojih prostih rečenica krije slojevitu priču. „Zapisi o prodavcu krvi“ je roman na momente komičan, ali često i brutalan, sirov i srceparajući.

Ovaj kratak roman nudi dubok uvid u sociologiju Maove Kine: od porodočnih i muško-ženskih odnosa, preko značaja tradicije, do klasnih i uopšte razlika između sela i grada. Ju Hua dočarava strahote koje je kineski narod pretrpeo zarad boljeg sutra, ali i žig koji je na pojedine ostavila industrijalizacija i nakon što se završila. Praksa prodaje krvi, iako smeštena u naslov, samo je delić onoga sa čime ćete se susreti u ovom delu.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Pisac kog do sada nisam čitala

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je drugi roman američkog pisca Džonatana S. Fora. Baš kao i njegov prvenac, i ovaj roman je naišao na podeljene kritike. Pojedini kritičari su roman nazvali pretencioznim i površnim, dok je roman, sa druge strane, dobio mnoge nagrade i priznanja.

Džonatan Safran For piše specifičnim stilom koji ne leži svakome, ali daleko od toga da je taj stil pretenciozan ili površan. Ljubitelji postmodernizma će sigurno uživati u ovom romanu.

Oskar Šel, narator, jeste devetogodišnji dečak, pronalazač, ljubitelj nauke i pacifista, koji je oca izgubio u terorističkom napadu u Americi 11. septembra. Nakon očeve smrti, Oskar u njegovom plakaru pronalazi plavu vazu u kojoj se nalazi ključ. Ključ je u beloj koverti na kojoj piše „Blek“. Kako bi se još više približio svom pokojnom ocu, Oskar sebi daje zadatak: posetiće svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek (i to abecednim redom) i pronaći će bravu koju ključ otvara.

Paralelno u romanu čitamo pisma naslovljena sa „Moja osećanja“ (pisma koja Oskarova baka piše Oskaru) i „Zašto nisam tu gde si ti“ (pisma koja Oskarov deda piše svom sinu, odnosno Oskarovom ocu). U ovim pismima saznajemo o sudbini porodice Šel u Drugom svetskom ratu. Pisma Oskarovog dede su naročito zanimljiva i ona su zapravo najkritikovaniji deo knjige. Nakon bombardovanja u Drezdenu, Tomas Šel, Oskarov deda, prestaje da govori. On se sporazumeva pisanjem, sa sobom nosi svesku u koju ispisuje sve što želi da kaže, a ukoliko nema mesta u svesci, neretko piše po bilo čemu što mu je pri ruci: po salvetama, nameštaju, zidovima, čak i po sebi i drugima. Na jednom dlanu tetovira DA, na drugom NE, kako bi se lakše sporazumevao sa ljudima.

Ovaj deo romana je potpuno postmodernistički, kako stilski i semantički, tako i tipografski. Na trenutke čak možemo prepoznati odlike magijskog realizma (možda se baš zbog toga Ruždiju posebno dopao ovaj roman). Ovde nailazimo na prazne stranice, stranice ispisane nasumičnim brojevima, stranice sa samo jednom rečenicom ili stranice u kojima je tekst ispisivan preko teksta toliko puta da je potpuno nečitljiv. Sve ovo dodatno doprinosi emotivnom uživljavanju u roman. Kada čitate jedno od pisama koje se završava haotično naštampanim tekstom preko teksta, gotovo da se može osetiti napetost i nemoć izražavanja koju doživljava Oskarov deda onog trenutka kada shvati da nema više prostora da piše, pa nastavlja preko onoga što je već napisao.

Istu svrhu imaju i nasumično ubačene fotografije. Sve te fotografije su iz Oskarove facikle naslovljene sa „Stvari koje su mi se dogodile“ i imaju direktne ili indirektne veze sa pričom. Na taj način „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ predstavlja neku vrstu pastiša, sasvim uobičajenog za postmodernu.

Još jedno obeležje postmoderne u ovom romanu predstavljaju nepouzdani pripovedači. Oskar je vrsta naivnog pripovedača: devetogodišnji dečak ima potpuno drugačiju percepciju sveta od odraslog čitaoca; dok je Oskarov deda potpuno ekstreman slučaj (namerne ili ne? u nekim trenucima pri kraju romana nije jasno definisano da li govori ili piše) afazije (gubitka sposobnosti govora) usled traume.

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ nije roman o terorističkom napadu, već o načinima na koji se individua bori nakon preživljene traume. Zbog toga postoje dva paralelna toka romana, jedan o jedanaestom septembru, a drugi o bombardovanju u Drezdenu. Izvor tragedije nije toliko bitan (u jednom trenutku se u romanu pojavljuje i potresna priča o Hirošimi), akcenat je na uticaju traumatičnog iskustva na ljude. Upravo zbog toga postoje tri naratora koji zajedno pripovedaju priču jedne porodice i način proživljavanja bola izazvanog gubitkom voljene osobe.

Ovo nije prvi put da čitam ovakvu vrstu romana, čak sam na momente prepoznala odlike Beketove i Ruždijeve proze, ali i dalje imam utisak da sam pročitala nešto originalno i drugačije. „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je knjiga koja zahteva čitaočevu pažnju i empatiju. Roman nema srećan kraj i antiklimaks kojim se završava Oskarovo traganje za ključem je zapravo odlična metafora: ne dobijamo uvek odgovor na sva svoja pitanja, ma koliko se trudili da ih pronađemo. U stvarnom životu ne postoji magični štapić koji može da izbriše doživljenu tragediju.

Džonatan Safran For ni ovoga puta nije razočarao. Roman je na trenutke beskrajno duhovit i zabavan, a ipak neizmerno dirljiv i emotivan. Ma koliko pojedini kritičari bili zbunjeneni kompozicijom ovog romana, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je delo koje čitaoca neće ostaviti ravnodušnim.

Rekla sam: Želim nešto da ti kažem.
Rekla je: Možeš da mi kažeš sutra.
Nikada joj nisam rekla koliko je volim.
Bila mi je sestra.
Spavale smo u istom krevetu.
Nikada nije bilo pravo vreme da joj kažem.
Uvek se činilo nepotrebnim.
Knjige u očevoj šupi su uzdisale.
Oko mene se posteljina podizala i spuštala od Aninog disanja.
Razmišljala sam da li da je probudim.
Ali bilo je nepotrebno.
Biće drugih noći.
I kako možeš da kažeš Volim te nekome koga toliko voliš?
Okrenula sam se na stranu i zaspala pored nje.
Ovo je poenta svega što sam pokušavala da ti kažem, Oskare.
Uvek je potrebno.
Volim te,
Baka

Najiskrenije preporuke!

Ocena: 5/5

Reading challenge: Pisac mlađi od 30 godina

Follow my blog with Bloglovin

Tom Stendidž je britanski novinar, rođen 1969. godine. Radio je za neke od najprestižnijih listova, kao što su The Guardian, The New York Times, The Daily Telegraph, The Economist, za koje je pisao uglavnom tekstove o nauci i tehnologiji. Autor je šest knjiga, od kojih su kod nas prevedene „Jestiva istorija čovečanstva“ i „Istorija sveta u šest pića“.

„Istorija sveta u šest pića“, kao što se može zaključiti iz naslova, nudi interesantan i poalo neobičan pogled na istoriju: kroz omiljena pića velikih civilizacija. Pre otprilike 10.000 godina voda je konačno dobila svoju konkurenciju. Čovek je otkrio da može sam proizvesti piće, a ta pića su često bila zdravija alternativa često prljavim i zagađenim zalihama vode u ljudskim naseobinama.

„Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba, do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. Svako od tih pića postajalo je popularno kada se javila potreba za njim, ili se uklopilo u istorijske tendencije; u nekim slučajevima su ta pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije.“

Autor knjigu deli na šest poglavlja: svako se bavi jednim napitkom koje je na ovaj ili na onaj način obeležilo jednu istorijsku epohu. Ta pića su (hronološki): pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola.

Pivo

Ne zna se kada je tačno napravljeno prvo pivo, postoje samo grube procene: gotovo je sigurno da nije postojalo pre 10.000 p.n.e, ali je do 4.000 p.n.e. uveliko bilo rasprostranjeno širom Bliskog istoka. Pretpostavlja se da je do otkrića piva (kao i mnogih drugih stvari) došlo slučajno. Tome svedoče i određeni spisi. Egipćani su, na primer, verovali da je pivo otkrio Oziris: „Jednog dana je pripremao mešavinu vode i proklijalih žitarica, ostavio je mešavinu na suncu i zaboravio na nju. Kada se posle dužeg vremena vratio, video je da je kaša fermentisana. Ipak je odlučio da popije mešavinu i bio je toliko zadovoljan da je odlučio da svoje otkriće prosledi čovečanstvu.“ I druge civilizacije u kojima se pilo pivo imaju slične priče, pa se pretpostavlja da je na ovaj način pivo verovatno i otkriveno.

I u Mesopotamiji i u Egiptu pivo je bilo osnovna namirnica (ali i sredstvo plaćanja) i pili su ga svi. U pivu su jednako uživali i vladari i robovi, i mladi i stari, i žene i muškarci. Bilo je to, zaista, piće koje je obeležilo prve velike civilizacije.

Vino

Iako je vino bilo popularno u Mesopotamiji, ono je predstavljalo piće elite i njime se merilo bogatstvo. U Grčkoj, s druge strane, vino su pili svi i to isključivo zbog povoljnih klimatskih uslova za gajenje loze.

Ono što je bilo specifično za Grke kao ljubitelje vina, jeste to da su vino, čak i ono najfinije, pili razblaženo s vodom. Kako su opijanje (ali i apsolutnu trezvenost) smatrali varvarskim, konzumiranje čistog vina je takođe bio varvarski čin. Stari Grci su verovali da samo Dionis može podneti ispijanje nerazblaženog vina, dok običan smrtnik od toga može čak i poludeti. Herodot tvrdi da se upravo to dogodilo Kleomenu, spartanskom kralju, koji je od Skita usvojio varvarski običaj ispijanja čistog vina.

Za razliku od Grka, Rimjani su od vina napravili statusni simbol. Svaka klasa je imala „svoju“ vrstu vina. Najfinije vino bilo je „falernsko“ (belo vino), koje se, pre konzumiranja, ostavljalo da odleži barem deset godina. Zbog toga je bilo veoma skupo i u njemu su mogli da uživaju retki. Siromašniji Rimljani su pili lošija vina, u skladu sa statusom na društvenoj lestvici. Najlošije vino bilo je posca, piće koje se dobijalo mešanjem vode i vina koje se ukiselilo. Ali na samom dnu lestvice nalazila se lora, piće za robove. Ono se dobijalo natapanjem i presovanjem komine koja je preostala prilikom proizvodnje pravog vina.

Žestoka alkoholna pića

Pred kraj prvog milenijuma nove ere, arapski gradovi preuzeli su status najvećih naučnih centara. Pored brojnih otkrića iz astronomije, medicine, matematike i filozofije, arapski naučnici su uspeli da usavrše i popularišu destilaciju koja je dovela do uspona nove vrste pića. Na početku su tajnu destilacije znali samo odabrani, ali popularnost novog piča dovela je do neizbežnog širenja proizvodnje.

Pred kraj 13. veka, destilovano vino proglašeno je čudotvornim lekom i nazvano vodom života (aqua vitae). Tokom 15. veka, „voda života“ je menjala ulogu i, zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo opija, postala je jedno od omiljenih društvenih pića. Od destilovanog piva nastao je viski, od destilovanog vina brendi, dok se rum dobijao uz pomoć šećera.

Zbog same koncentracije alkohola, ovo piće je bilo praktičnije za duga putovanja brodovima, pa je tako odigralo veliku ulogu u trgovini robovima i širenju određenih kolonijalnih sila. U 18. veku je, zbog konzumiranja groga (razblaženi rum sa šećerom i limunom) među mornarima u Engleskoj, drastično smanjen broj obolelih od skrobuta. Ovo je bio jedan od bitnih faktora uspeha tadašnje britanske mornarice. U Americi je rum, ipak, zamenjen viskijem, iz prostog razloga što je veliki broj doseljenika već imao iskustva u destilovanju žitarica. Viski je tako postao i ostao omiljeno alkoholno piće Novog sveta.

Kafa

Širenje novog racionalizma 17. veka kroz Evropu događalo se uporedo sa širenjem novog pića – kafe, koja je mislioca održavala budnim i podsticala jasnoću misli. Kafa je ubrzo postala omiljeno piće naučnika, intelektualaca, trgovaca i službenika. Uvođenje kafe u Evropu dovelo je do veoma vidljive promene u svakodnevnom životu. Sada se uz doručak pila kafa, a ne pivo ili vino, kako je ranije bilo uobičajeno. To je rezultiralo energičnim i budnim počecima dana, nasuprot (kao pre kafe) blago pripitim. Kafa je bila idealno piće za vek racionalizma.

Postoji više legendi o otkrivanju kafe. Prema jednoj „jedan kozar iz Etiopije je primetio kako je njegovo stado postalo veoma živahno pošto se najelo braonkastih zrna sa jednog drveta. Kada je probao ova zrna, prosledio je otkriće lokalnom imamu. Imam je zatim smislio kako bi zrna mogla da se pripremaju, pa ih je prvo sušio, a potom stavljao u kipuću vodu da bi napravio vruć napitak pomoću kojeg je lakše ostajao budan tokom noćnih verskih obreda“.

Popularnost kafe u Evropi održala se uprkos brojnim pokušajima zabrane i anatemisanja. Kafedžinice su cvetale u Parizu, u Nemačkoj je Bah komponovao „Kantatu o kafi“ – šaljivi komad o onima koji kritikuju kafu; kafa je bila obožavana i u Holandiji, gde je jedan pisac primetio da je „ona postala toliko uobičajena u Evropi, da ako sobarice i švalje ne dobiju svoju jutarnju kafu, konac neće biti udenut u iglu“. I tako je arapski napitak zauvek osvojio Evropu.

Čaj

Prema kineskom predanju, prvu šoljicu čaja pripremio je car Šen Nung (vladao od 2737. do 2697. g.p.n.e). Legenda daže da je „Šen Nung prokuvavao vodu za piće, koristeći grane grma divljeg čaja da podstakne vatru, kada je nalet vetra ubacio nekoliko listova biljke u njegov lonac. Tada je otkrio da je rezultat te mešavine jedno prefinjeno osvežavajuće piće“. Najranije pominjanje čaja u Kini, datira, međutim, iz prvog veka p.n.e, 26 vekova posle navodnog otkrića.

Čaj se u evropskim izveštajima pominje tek pedesetih godina 16. veka. Prva (mala) trgovinska pošiljka čaja stigla je u Evropu 1610. holandskim brodom. Iz Holandije je čaj stigao u Francusku tridesetih godina 17. veka, a u Englesku tek dvadesetak godina kasnije. Iako je u Evropi čaj bio dostupan pre kafe, nije doživeo toliku popularnost jer je bio skup. Prvi čaj koji se pio u Evropi bio je zeleni čaj, uvezen iz Kine. Dodavanje šećera i mleka u ovaj napitak jeste evropska novotarija. Uspon čaja u Britaniji započeo je njegovim ulaskom u modu na engleskom dvoru (oko 1622. godine), da bi 1718. godine, čaj, umesto svile, postao glavni uvozni artikal iz Kine.

Poznavanje čaja i njegovog ceremonijalnog serviranja postalo je izraz prefinjenosti, a popularnost čaja stimulisala je i trgovinu, povećavajući potražnju za porcelanskim posuđem (tako izazvavši procvat nove industrije). Ali čaj su mogli piti i siromašni. Da bi se povećala količina čaja, pribegavalo se raznim trikovima poput dodavanja više vode, ili ponovne upotrebe listova, što je dovelo do toga da je ovaj napitak sebi svako mogao priuštiti. Iako je stizao sa drugog kraja sveta, čaj je postao jeftiniji od bilo kog drugog napitka, izuzimajući vodu. Tako je čaj postao omiljeno englesko piće.

Koka-kola

Otac gaziranih pića bio je engleski sveštenik i naučnik Džozef Pristli. Pretpostavlja se da je prvi gazirani napitak napravio oko 1767. godine. Pristli je uspeo da rastvori gas u vodi i tako proizvede „izuzetno prijatnu penušavu vodu“. Danas taj gas znamo kao ugljen-dioksid, a vodu kao kiselu (tj. soda) vodu. Pristli nije imao nameru da komercijalno eksploatiše svoj napitak, uprkos verovanju da on ima lekovita svojstva. Pretpostavlja se da je Tomas Henri, apotekar i hemičar iz Mančestera, bio prvi koji se bavio prodajom lekovite soda-vode (oko 1781. godine). Krajem 18. veka je počela masovna proizvodnja veštačkih mineralnih voda širom Evrope. Ovaj napitak je, ipak, bio najpopularniji u Americi. Od sode-vode počela je najpre da se pravi limunada, a potom je počela da se meša i sa vinom. Od tridesetih godina 19. veka, posebno u Americi, soda-vodi se najčešće menjao ukus dodavanjem raznih sirupa.

Ali kako je nastala koka-kola? Navodno je ovo piće (u svom prvom obliku) izmislio Džon Pemberton, poznati šarlatan i nadrilekar, 1886. godine. 1855. godine je iz listova koke prvi put izdvojen kokain i od tada je on bio čest sastojak nadrilekova. Pembertonov doprinos ovoj oblasti bilo je „francusko vino od koke“. Koka-kola je, naime, nastala kao pokušaj da se imitira tadašnji lek zvani Vin Marijani, koji se pravio od francuskog vina u kom su se listovi koke natapali punih šest meseci. Pemberton je prekopirao ovaj recept i dodao mu ekstrakt kole (afričke biljke orašastog ploda). Tek pošto je prodaja Pembertonovog leka doživela uspeh, uvedena je probna zabrana prodaje alkohola u Americi. Pemberton je morao pronaći bezalkoholnu alternativu svog proizvoda. Tako je, 1886. godine nastala formula za sirup koji je, uz dodavanje soda-vode, davao jedno od najpoznatijih pića današnjice. Desetak godina kasnije, ovaj napitak je prestao da se prodaje kao lek i dobio je status omiljenog osvežavajućeg pića u Americi. 1899. koka-kola je počela da se prodaje u flašicama (umesto kao sirup koji bi se razblažio), a 1916. je flašica dobila konačan dizajn, po kojem je poznata i danas. No, to je bio samo početak putovanja do konačnog simbola globalizacije koji koka-kola danas predstavlja. Pretpostavlja se da je „koka-kola“ druga na listi reči koja se razume najšire u svetu (prva na listi je „OK“).

***

U epilogu knjige, Stendidž se vraća vodi: napitku koji je prvobitno odredio put čovečanstva. Dok u bogatim zemljama cveta prodaja flaširane vode (čije cene neretko nadmašuju cene drugih pića o kojima je u knjizi bilo reči), u nerazvijenim zemljama pristup svežoj vodi ostaje pitanje života i smrti. Čak jedna petina svetske populacije nema stalan pristup zdravoj vodi za piće. Uprkos svoj tehnologiji i ljudskom napretku, voda, napitak od kojeg je sve krenulo, jeste piće budućnosti i konačnog opstanka čovečanstva.

Sve ovo, ali i još mnogo zanimljivijih i manje poznatih detalja možete naći u „Istoriji sveta u šest pića“. Ova knjiga će prijati svakome ko se laički zanima za istoriju jer nudi pregršt zanimljivih informacija o razvoju civilizacije, posmatrano iz malo drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli. Ja sam vam ovde dala uvid u neke osnovne podatke o svakom piću kojim se knjiga bavi (uglavnom o otkrivanju), a ostale, zanimljivije detalje, očekujem da ćete otkriti sami.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Knjiga koja u svom naslovu ima broj