Ernesto
Sabato (1911-2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je fiziku i
filozofiju na univerzitetu u La Plati. Pre književne karijere bavio se fizikom,
najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao univerzitetski profesor. Naukom
prestaje da se bavi 1945. godine, kada započinje svoj književni rad. Danas se
smatra jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca, iako je napisao svega tri
romana: „Tunel” (1948), „O junacima i grobovima” (1961) i
„Abadon, anđeo uništenja” (1974). Pored toga, napisao je nekoliko desetina filozofskih i
književnih eseja. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.
Sabatova tri romana povezana su temama, motivima i
likovima, i kao takvi čine trilogiju. Iako pisac koketira sa različitim
načinima pripovedanja i različitim filozofskim pogledima na svet u svakom
romanu (egzistencijalizam, magijski realizam i konačno postmoderna), u celinu
ih spaja zajednička tematika: preispitivanje zla, mračnih delova ljudskog uma i
različitih psihičkih i duševnih poremećaja. Pojedini motivi koji se u „Tunelu”
tek nagoveštavaju, razrađuju se u „O junacima i grobovima”, da bi konačno u
„Abadonu” bili sasvim razotkriveni (najbolji primer je motiv slepila: od jednog
slepog junaka u „Tunelu” do trenutka u kom čitalac saznaje da svetom vlada sekta
slepih). U tom smislu roman „Abadon, anđeo uništenja” čini kulminaciju
trilogije, ali i vrhunac Sabatovog stvaralaštva.
Abadon je hebrejski naziv za bezdan i često se u
Starom zavetu pojavljuje uz reč šeol, što
znači carstvo mrtvih. U Novom zavetu Abadon poprima lik anđela i opisuje se kao
„kralj vojske skakavaca”. Kao što i etimologija imena pokazuje, njegove osnovne
odlike vezuju se za uništenje, razdor i propadanje. Jezuita Peter Binsfild je
1589. godine Abadona uvrstio među Sedam prinčeva pakla, i to kao demona požude.
Naslov romana jasno upućuje na ton koji čitalac u
njemu može očekivati. „Abadon, anđeo uništenja” je izvesna studija o zlu, sa
izuzetno pesimističkim premisama. Strukturalno gledano, ovaj roman je najveći
Sabatov eksperiment. Pisac u njemu kombinuje stvarne događaje sa fantastikom,
fikciju sa autobiografijom, narativ uobičajen za roman sa narativom
karakterističnim za eseje, različite književne žanrove i forme. Pored likova sa
kojima se čitalac upoznao u prethodnim romanima, sam Sabato u „Abadonu” dobija
jednu od glavnih uloga. On piše o svojim slutnjama, razmišljanjima, greškama i
životnim stavovima, ali i životnom putu koji ga je naveo da se odrekne karijere
naučnika i doveo do statusa svetski
poznatog pisca.
„Razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio
je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da
se oda drogama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I
šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane,
kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga
pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku.”
Nemoguće je pokriti svaki aspekt ovog dela, pa to neću
ni pokušavati. Umesto toga, skrenuću pažnju na jedan, koji je meni bio posebno
interesantan, a tiče se upravo književnosti: Sabata kao autora, njegovih
promišljanja o procesu pisanja i o svrsi koju književnost ima u ovom svetu.
Očito je da je promena piščeve karijere sa sobom
donela sumnju u ispravnost izbora. Kao fizičar, Sabato je mogao da promeni
svet, kao pisac ga je (to sada znamo) i promenio. Ipak, pitanje o utilitarnosti
književnosti (i umetnosti uopšte) provlači se kroz ceo roman i to je zasigurno
nešto što je mučilo pisca: „Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bilo koji roman, najbolji
roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio
da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje,
mogao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako,
kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekon
detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve
muzike, sveg slikarstva?”
Sabato je bio politički aktivan, protivnik vladajućeg
režima. Ipak, on ne veruje u angažovanu književnost, onu koja se piše sa ciljem
da bi bila angažovana. Iako u njegovim delima ima elemenata angažmana, oni su
tu samo kao promišljanja autora, kao deo njegovog traženja mesta u svetu, ne
kao osnovna funkcija njegovog pisanja.
„Polaziš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš
šta zbilja hoćeš sve dok posao ne okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U
meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako
napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po
završetku, više ne bude mogućno razdvojiti ih. A kada to pokušavamo, ili se
pojavi ‘socijalna’, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa
drugom, muka živa.”
Sa druge strane, kako će neka poruka biti preneta,
zavisi isključivo od autora koji je prenosi. Sabato veruje da je čin pisanja poput mističkog iskustva, pozivajući se na Platonove
ideje o mističnom nadahnuću pesnika („pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja
reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj
svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik”). Kao primere navodi Emili Bronte, devojku koja je živela „bezazleno”, a ipak napisala „Orkanske
visove”. Kako je mogla stvoriti Hitklifa, kada sama nije bila nimalo nalik
njemu? Ili Dantea, za kog su savremenici zaista verovali da je posetio Pakao
(„Doslovno tim rečima. Nisu govorili u metaforama – taj je svet verovao da je
Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da
su pametni”). Velikog autora obuzima zanos kakav mali um ne može da dokuči. Ono
što se tokom tog zanosa nađe „na papiru” van je ovoga sveta i ne može se
racionalizovati. To je ono što velika dela odvaja od trivijalnih:
„Nema velikih i malih tema, uzvišenih i trivijalnih
sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni ili trivijalni. ‘Ista’
priča o siromašnom studentu koji ubija zelenašicu može biti obična policijska
hronika ili ‘Zločin i kazna’.”
„Abadon, anđeo uništenja” je mnogo više od piščevih
memoara i promišljanja o umetnosti. Apokaliptičan ton romana, kao i rasprava o
poreklu i značaja zla u svetu, inspirisani su okolnostima u kojima je Sabato
pisao. Početak druge polovine 20. veka u Argentini obeležili su nemiri,
ekonomske krize i krvoprolićima na ulicama.
Sabato se priseća monstruoznosti iz prethodnih ratova i pita se da li će
zlo ikada prestati, da li će ljudi ikada progledati. Neće, jer zlo je nemoguće
iskoreniti, glavni lutkar je anđeo uništenja, a svetom iz senke vlada sekta slepih.
„Abadon, anđeo uništenja” smatra se vrhuncem Sabatovog
stvaralaštva i jednim od najznačajnijih dela moderne argentinske književnosti.
U njemu pisac ne samo da je dao reprezentativan primerak postmodernističkog
romana, već je i odgovorio na pitanja davno postavljena u delima koja mu
prethode. Nakon čitanja „Abadona”, možda ćete poželeti da se vratite „Tunelu” i
„O junacima i grobovima” i pohvatate niti koje su vam tokom prvog čitanja
promakle. A onda ponovo pročitati završnicu trilogije kako biste upotpunili
ugođaj. Iako je tokom svog dugog života napisao samo tri romana, ta tri romana
predstavljaju neprekidni ciklus, Uroborosa književnosti. Dela koja zovu na
čitanje mnogo puta tokom života.
Ocena: 5/5
Izdavač: Plato
Posts
Veliki sam poštovalac Sabata, njegovog veličanstvenog promišljanja, koje tako maestralno zna da verbalizuje. Još više ga cenim zbog njegove prvobitne profesije. Intimno verujem da onaj ko ima široki spektar znanja može mnogo bolje da sagleda svet. (Ne mislim baš da neko treba da bude svetski poznat naučnik da bi bio odličan književnik, ali ne smeta uopšte). Tunel sam čitala davno, a O junacima i grobovima trenutno čita moja mama. Ja ću posle. Naravno da ovu nikako neću propustiti. Pozdrav, do čitanja! 📚💕
ReplyDeleteApsolutno se slažem. Ne mora to biti ni formalno obrazovanje, ali svakako je tačno da nova znanja proširuju vidike. Sa druge strane, neko može imati i nekoliko diploma i biti vrhunski stručnjak u svojoj oblasti, ali to ne znači da će obavezno biti dobar književnik. Za to je ipak potrebno više od pukog znanja :)
DeleteHvala na komentaru!
"... neko može imati i nekoliko diploma i biti vrhunski stručnjak u svojoj oblasti, ali to ne znači da će obavezno biti dobar književnik."
ReplyDeleteNi u jednom trenutku nisam implicirala da je biti stručnjak u nekoj oblasti uopšte uslov da se bude književnik. Naprotiv, takvi primeri su izuzetno retki, pogotovo kada su oblasti toliko divergentne (kao fizika i književnost). Zbog toga su mi i toliko simpatični.
"Za to je ipak potrebno više od pukog znanja"
Da li je znanje (stručnost u nekoj oblasti) "puko", ne bih s tobom ulazila u diskusiju, kao i to da li je književnost "više od pukog znanja".
Pozdravljam te, ova prepiska s tobom deluje veoma otrežnjujuće na mene.
Nisam se baš najsrećnije izrazila. Mislila sam prosto na to da ako je neko npr. vrsni poznavalac istorije, ne znači da će napisati dobar istorijski roman. Dok je nekom talentovanom piscu možda dovoljno da se dobro obavesti o periodu (i događajima) o kojima piše, posavetuje sa stručnim saradnicima, i možemo da dobijemo malo remek-delo.
DeleteKada smo već kod slučajeva sličnih Sabatu, pade mi na pamet autorka "Tuđinke" koja je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, a pisanju je pristupila kao hobiju. Kad je pričala o svojim knjigama, rekla je da nikada nije posetila Škotsku, mnoga mesta je izmislila, a opet kada čitaš ono što piše, imaš utisak kao da je tri života provela tamo, kao i ti sa njom. :) Zanimljiva tema za razmišljanje, ako ništa drugo :)
Da, kad pomenu biologe, pade mi na um Barbara Kingsolver. Pročitala sam dve njene knjige i ni jedna me nije razočarala. Ja, kao veliki ljubitelj biljaka i malo stručniji laik na tom području, vrlo mogu da primetim te, ponekad dosta suptilne, naznake da se pisac razume u biologiju, bez obzira što sama biologija nije ni sporedna tema. Uživam u tome. Na drugu stranu, neko koga biljke ne interesuju ne bi ni primetio da je korišćena uopštena imenica napr. drvo, umesto napr. katalpa. (Ovo je primer iz knjige Bujno leto) To što ja znam šta je katalpa meni nudi dodatnu dubinu i punoću.🍃
ReplyDeletePS. Kad sam počela komentar znala sam još jedan primer, ali sad ne mogu da se setim... (čari najboljih godina, haha)
Pozdravljam te💕
PS1. Malo da te održim u kondiciji s komentarima dok se Gučanka-devojka ne vrati s tehnološkog izgnanstva. ❤️
Neka, neka, samo piši! Brine me već Isidorino odsustvo, malo se odužilo :D
DeleteJa nisam primetila da je Gabaldonova preterano koristila svoju struku (što ne znači da nije, možda mi je promaklo, ali mislim da sam u par navrata baš pomislila kako se to uopšte ne nameće). Uskoro ću da se bacim na četvrtu knjigu iz serijala, pa ću baš da obratim pažnju :)
Maaa, baš me briga gde si se ti rodila, glavno je da si nam se vratila! Da začiniš ovu našu čorbicu. A ono Gučanka-devojka je već bilo iz očaja! Cvilim i zazivam te, a tebe nigde! Morala sam da preduzmem neke radikalne mere.💗
DeleteDa znaš da nije loše pohvatati konce pre čitanja Abadona. I sama sam prethodna dva čitala prilično davno. Tunel dva puta, Junake iz dva pokušaja (prvi put u srednjoj školi, privukao me je naslov, a nisam imala pojma da je u pitanju trilogija, pa sam vratila knjigu u biblioteku iako je nisam završila; a onda na fakultetu, nakon pročitanog Tunela, tada je bilo mnogo lakše). Sigurna sam da ću im se vratiti, ovog puta bez tolike pauze između knjiga :)
ReplyDeleteHvala na komentaru! <3