Stsh's Book Corner: laguna

Showing posts with label laguna. Show all posts

Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom „Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen (recenziju možete pročitati OVDE). Irving je od tada napisao još deset romana, među kojima su najpoznatiji „Molitva za Ovena Minija“ (1989) i „Tuđa pravila“ (1985). Živi i radi u Torontu.

„Molitva za Ovena Minija“ je obimna priča o odrastanju neobičnog dečaka niskog rasta i visokog glasa na čije prisustvo niko ne ostaje ravnodušan. Narator romana je Džon Vilrajt, Ovenov najbolji prijatelj, a priča počinje grotesknom nesrećom u kojoj će Oven Mini na lokalnoj bejzbol utakmici nespretnim udarcem loptice usmrtiti Džonovu majku. Priča od tog trenutka postaje još grotesknija: ne samo da se Džonov i Ovenov put neće razići nakon ovog događaja, on će ih dodatno učvrstiti i Oven će postati (i ostati) najvažnija figura u Džonovom životu.

Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga.

Čitaoci upoznati sa delom Džona Irvinga neće se iznenaditi ovakvim zapletom. Kao i u „Svetu po Garpu“, i u ovom romanu postoji sveopšte prisustvo snažnog ženskog karaktera koje oblikuje junake. Majka Džona Vilrajta rodila je vanbračno i nikada nije odala identitet Džonovog oca. Njena iznenadna smrt snažno će uticati na Džona, ali još snažnije na Ovena Minija koji je oduvek gajio izvesnu opčinjenost njome (možda zbog bledunjave uloge sopstvene majke), ali je nakon smrti doživljava kao neku vrstu totema. I ne samo to. Oven postaje ubeđen da je produžena božja ruka i da sve što radi predstavlja božanski plan. To uverenje dodatno će učvrstiti san koji nikome neće ispričati (ali čitalac u nekom trenutku ipak saznaje o čemu se radi) i vizija tačnog datuma sopstvene smrti. Ceo Ovenov život biće usmeren ka izvršenju božje zamisli i ispravljanju nepravde koju je, kao oruđe, naneo svom najboljem prijatelju i ženi koju je odmalena obožavao.

„Molitva za Ovena Minija“ jedan je od onih „velikih američkih romana“, ali ne samo po obimu. Vodeći se načinom naracije engleskih romanopisaca devetnaestog veka (često se poredi sa Dikensom, možda zato što „Božićna priča“ ima značajnog udela u romanu, mada ne treba zanemariti ni očigledan uticaj i važnost Tomasa Hardija), Irving ispreda bildungsroman jednog od najinteresantnijih junaka američke književnosti druge polovine dvadesetog veka. Kao i drugim njegovim romanima, društvena kritika ne izostaje. Kroz roman se provlače brojne političke, socijalne i filozofske teme. Vijetnamski rat i njegova apsurdnost samo su jedna o njih. Ovenova slepa vera u determinizam predstavljena je neutralno koliko je to moguće – iako beskrajno simpatičan, Oven Mini je junak koji se svakako može tumačiti dvostruko. Njegova dobrota i fanatizam prepliću se do te mere da ih je ponekad teško razlučiti. Ne morate biti ateista da biste shvatili da sa njim nešto nije u redu, kao što ne morate biti hrišćanin da bi vas njegov tragičan kraj pogodio. I kao što i sam Oven kaže u jednom pismu upućenom Džonu: Nikad ne mešaj veru ili verovanje bilo kog tipa s nečim izdaleka intelektualnim.

Džon Irving se upisao u istoriju američke književnosti kao jedan od majstora pripovedanja. Njegova sposobnost da tragične priče ispripoveda duhovitim tonom zaista je maestralna. Iako je „Molitva za Ovena Minija“ prilično tragična priča, ona nije patetična (iako se povremeno osete tragovi patetike, ali opravdano jer pripovedač nikako nije objektivan), naprotiv, topla je i prijatna, a na momente i rableovski groteskna (s tim što je Mini očigledna suprotnost čuvenom divu) i potpuno apsurdna, te kao takva poziva na razmišljanje i preispitivanje junaka iz romana. Da li je priča o Ovenu Miniju zaista iziskivala toliko stranica prosudiće svaki čitalac za sebe. Često se u utiscima o ovom romanu kaže da je „svaka reč na mestu“, mada ja mislim da je bez nekih ipak moglo. Kao što je i sam Irving odgovorio na pitanje koje mu je nedavno postavljeno u jednom intervjuu: Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? – „Je l’ može to malo kraće?“ Ipak, ne dajte da vas obim priče odvrati od upoznavanja Ovena Minija. Iskustvo je u najmanju ruku nesvakidašnje.

Izdavač: Laguna
Ocena: 4/5

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Nakon više od trideset objavljenih dela, brojnih nagrada i priznanja među kojima se ističe i ona najvažnija – Nobelova nagrada za književnost, većini pisaca ne ostaje mnogo toga novog što mogu ponuditi čitaocima. To nije slučaj i sa Saramagom. Kako kaže u predgovoru izdanja ,,Bležnica“, sve je počelo 1993. godine, kada je od rođaka dobio svesku koja je trebalo da bude namenjena zapisima sa jednog putovanja. Sveska je zauvek ostala prazna, ali inspirisala je nastanak ,,Dnevnika iz Lansarotea“. Više od deceniju kasnije, Saramago je ponovo stavljen pred svršen čin, ovoga puta glavnu ulogu imala je njegova supruga Pilar. Uz pomoć saradnika iz Fondacije Saramago, podarila je suprugu parče internet neba i rekla mu prosto: ,,Imaš posla, piši blog“. Zbog toga su postovi sa bloga, sakupljeni u dva toma pod nazivom ,,Beležnice“ njoj i posvećeni.

,,Beležnice“ obuhvataju tekstove pisane na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine. U njima je Saramago sa čitaocima delio sve ono što se od njega tražilo: ,,šta god, komentare, razmišljanja, obična zapažanja o ovome ili onome, drugim rečima o onome što mi padne na pamet“. Zbog toga su ,,Beležnice“ prava ,,mešana salata“ tekstova o aktuelnim političkim, kulturnim i socijalnim zbivanjima, zanimljivim anegdotama iz piščevog života i promišljanja o potencijalnim književnim delima. Vezuje ih Saramagov britak um, kritički duh i ljubav prema čoveku – sve ono, uostalom, što karakteriše njegov književni opus, samo ovog puta sa standardnom interpunkcijom i bez alegorija po kojima je slavan.

Na mesto likova koji su ga proslavili dolaze neki od najuticajnijih imena svetske političke scene. Saramago otvoreno piše o Bušu, Klintonu, Berluskoniju, ali i o nadi (ne baš dugog veka) koju polaže u Obamu. Dotiče se, naravno, i lokalnih problema, možda manje poznatih čitaocima van piščeve rodne zemlje, a ne zaobilazi ni crkvu. Iskreno lamentira nad sudbinom Palestine, čudi se činjenici da žene u 21. veku i dalje traže osnovna ljudska prava, ukazuje na opštu moralnu krizu i kritikuje licemerje. U pauzama kritičkih tekstova, sa čitaocima deli zanimljive anegdote iz života, među kojima su možda najzanimljivije one koje su u vezi sa već napisanim knjigama, ali i duhovite opaske poput one kako razvodi utiču na (ras)formiranje kućnih biblioteka:

,,Sinulo mi je da bi bilo zanimljivo proučiti pojavu koju sam tada krstio „uticaj razvoda na umnožavanje kućnih biblioteka“. Priznajem da je ta moja ideja bila pomalo škakljiva, i zato sam je ostavio po strani, ako ni zbog čega drugog, onda da ne budem optužen da sopstvene materijalne interese pretpostavljam skladu bračnog života. Ne znam, niti mogu da zamislim, koliko je razvoda dovelo do stvaranja novih kućnih biblioteka a da pritom to nije bilo nauštrb onih već postojećih. Ona dva ili tri slučaja za koje sam saznao iz prve ruke, nisu bili dovoljni da najave proleće, ili, da budem jasniji, time se nisu povećali prihodi izdavača, a samim tim ni moja autorska prava.
Ono što zaista nisam očekivao bilo je da će ekonomska kriza, koja nas drži u neprestanom stanju pripravnosti, doprineti smanjenju broja razvoda, a samim tim sprečiti i onaj priželjkivani aritmetički niz povećanja broja kućnih biblioteka, što, svi ćemo se u tome složiti, predstavlja svojevrstan atak na kulturu. A šta tek reći, na primer, o složenom, a često i nerešivom problemu pronalaženja kupca za neki stan u današnje vreme? Ako su mnogi zahtevi za razvod braka obustavljeni, i ostali zakočeni u sudskoj proceduri, razlog tome jedino može da bude taj i nijedan drugi. Ili, što je još gore, šta činiti da bi se stalo na put izvesnim skandaloznim postupcima koji već zadiru u javni život, kao što je slučaj sa ovom, nažalost, veoma čestom i nemoralnom pojavom, da ljudi nastave da žive pod istim krovom, možda ne u istoj postelji, ali svakako koriste istu biblioteku? Nema više poštovanja, nema više pristojnosti, eto dokle smo stigli. I nemoj neko da kaže da je za sve kriv Volstrit: u televizijskim komedijama koje oni finansiraju ne može se videti ni jedna jedina knjiga."

Saramago će u svom blogu čitaocima otkriti kako se osećao kada je napunio 86 godina, kada je zaglavio u bolnici, kada su mu zatražena prava za snimanje filma po ,,Slepilu“ ili kada je dobio Nobelovu nagradu. Ta priča je posebno zanimljiva. Saramago kaže da je baš ,,Slepilo“ ostavilo toliko dobar utisak na akademije daje maltene već bilo svima poznato da će nagrada te 1998. godine pripasti njemu. Slučaj je, međutim, hteo, da je u to vreme objavljen roman ,,Sva imena“ a savesni žiri Švedske akademije nije želeo da prepusti slučaju činjenicu da bi baš ta knjiga mogla biti loša i negativno uticati na odluku. Stoga je jedan od članova žirija koji je pomalo govorio portugalski dobio zadatak da roman pročita u originalu i učinio je to ,,uz pomoć rečnika, usred meseca avgusta, kada bi svako radije jedrio kroz roj ostrva od kojih vrvi Švedsko more“. O utiscima o pročitanom govori činjenica da je Saramago zaista dobio nagradu te godine, a evo kako to Saramago komentariše: ,,Položio sam ispit, na kraju krajeva, ta knjižica nije ni po čemu zaostajala za Slepilom. Uf!“

Postovi na blogu nastajali su u periodu samog kraja Saramagovog stvaralaštva, tačnije u periodu kada je pisao poslednja dva romana, ,,Kain“ i ,,Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ (koji nije stigao da dovrši). Upravo na blogu, 30. decembra 2008. godine Saramago fanovima daje preuranjeni novogodišnji poklon i otkriva da razmišlja o novoj knjizi. Kada čitamo te zapise naknadno, jasno je da reč o ,,Kainu“ a nekoliko postova pre ovog, u kojima se bavi pitanjem Palestine otkriva i povod za pisanje romana. U devetoj deceniji života Saramago ne kaska za modernim trendovima i čitaoci dobijaju zanimljiv teaser:

,,Razmišljam o novoj knjizi. Kada u nekom razgovoru to pomenem, postave mi neizbežno pitanje (kao što mi ga je moj nećak postavio juče): a koji će biti naslov? Najlakši odgovor za mene bio bi da kažem da ga još nisam smislio, da moram da stignem do kraja da bih se opredelio za neku od ideja koje su mi dolazio dok sam pisao. Pod pretpostavkom da će tako zaista i biti. Nesumnjivo, bio bi to najlakši odgovor, ali lažan. Ako ćemo pravo, i pre nego što sam napisao prvu rečenicu, znao sam, još pre tri godine (kada mi se ta priča javila), kako će se knjiga zvati. Sada će neko da pita: čemu tolika tajnovitost? Zato što bi reč naslova (reč je samo o jednoj reči) već sama po sebi bila dovoljna da ispriča celu priču. Često imam običaj da kažem da onaj ko nema strpljenja da čita moje knjige samo preleti pogledom barem preko naslova poglavlja i sve će mu biti jasno. Ne znam da li će poglavlja knjige na kojoj sada radim imati naslove. Možda i neće. Biće dovoljan samo naslov knjige.“

Bilo da piše o političarima, prijateljima ili svakodnevnim svetskim dešavanjima, Saramago svakom napisanom rečju iznova dokazuje ono po čemu ga kao pisca pamte mnoge generacije. Ljubav prema malom čoveku, netrpeljivost prema nepravdi, užasnutost nad ratovima i zlom, odvratnost prema licemerju (posebno kada je reč o religiji). Čitajući neke od poslednjih redova koje je napisao, čitalac još dublje doživljava njegov humanizam i iskrenu nemogućnost da shvati zaista neshvatljive pojave u savremenom svetu: osmomartovski marš žena (,,Upravo sam na televiziji video vesti o demonstracijama žena u celom svetu i ponovo se zapitao kakva je ovo prokleta planeta na kojoj polovina stanovništva još uvek mora da izlazi na ulice da zahteva ono što bi svima već trebalo da bude jasno…“), šerijatski zakon (,,Ima još bolnih vesti. U Iranu su kamenovana dva muškarca zbog preljube, u Pakistanu je pet živih žena sahranjeno zato što su želele da se udaju kod matičara za muškarce koje su same izabrale… Ovde ću da stanem. Ne mogu više da izdržim.“); kao i strast i bunt koje u njemu bude ovakve vesti i saznanja. Nakon pročitanih ,,Beležnica“ otklanja se svaka sumnja (ako je ikada i postojala) da je Saramago do samog kraja ostao nepopravljivi kritičar sveopšteg ludila, genijalni pisac oštrog pera i ogromnog srca.

,,Beležnice“ su, dakle, knjiga za svakoga: divan način da se zaokruži Saramagov opus, retka mogućnost ljubiteljima nekog pisca da ga upoznaju mnogo ličnije (kada čitate neke od beleški, zaista imate utisak kao da s njim ćaskate uz kafu). Sa druge strane, zbog široke lepeze tema kojima se u ovim tekstovima bavi, mogu biti i odličan uvod u njegovo stvaralaštvo, perce koje će zagolicati pažnju onih koji se sa Saramagom susreću prvi put, i tek im predstoji uzbudljivo putovanje kroz njegova dela. Kako god okrenete, knjiga za svakoga.

Ocena: 5/5
Izdavač: Laguna

Bet O’Liri (1992) je engleska književnica. diplomirala engleski jezik i književnost na Oksfordu i radila kao urednica redakcije knjiga za decu u Pingvin random hausu. Napisala je tri romana, a prvenac ,,Zajedno u stanu” postao je bestseler odmah po objavljivanju i prodat je u više od pola miliona primeraka.

,,Zamena” je autorkin drugi roman i prati mladu i ambicioznu Linu čiji je život potpuno poremetila porodična tragedija. Nakon što Lina doživi panični napad na vrlo važnoj prezentaciji na poslu, nadležni u firmu shvataju da u poslednjih godinu dana nije uzela ni dana odmara i primoravaju je na ,,prinudni”, plaćeni odmor od dva meseca. Za Linu je tako nešto ravno katastrofi, ali nakon razgovora sa bakom koja samo što nije napunila osamdeset godina, a nedavno ju je ostavio suprug koji je otperjao za drugom, Lina dolazi na ideju da se zameni sa bakom. Ona će doći u malo jorkširsko selo u kom je odrasla i preuzeti sve bakine obaveze i projekte (koliko ih, uostalom, može biti?), a baka će zauzeti njeno mesto u Londonu gde će pokušati da pronađe novu ljubav, ili makar kratkotrajnu avanturu.

Iako za sebe misli da je majstor organizacije, Lina se neće najbolje snaći u svom starom komšiluku. Već prva bakina obaveza, šetanje komšijskog psa, brzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a redovna okupljanja komšiluka ispostaviće se kao mnogo komplikovanija od sastanaka na koje je Lina navikla – ne samo da će morati dobro da vodi računa koju stolicu bira, durštvo neće biti oduševljeno njenom idejom za proslavu Prvog maja. Kao uostalom, i bilo čim drugim što radi. Tu je i njena majka, sa kojom nema baš najbolje odnose još od smrti sestre, a i Linin dečko kao svake nedelje ima novi izgovor da je ne poseti. Sve u svemu, Lina će se vrlo brzo pokajati zbog ove sulude ideje, iako će, mic po mic, stvari polako dolaziti na svoje.

Linina baka Ajlin se, za razliku od svoje unuke, odlično snalazi u novoj ulozi. Brzo je ovladala aplikacijama za upoznavanje i već je našla potencijalnog partnera. Odlično se združila sa Lininim cimerima i našla novi projekat – pretvoriti zajedničke prostorije zgrade koje niko ne koristi u prijatan prostor i dati mu namenu kakvu zaslužuje. Ajlin će preći granicu asocijalnih Londonaca i celu zgradu podići na noge – čak i umišljeni mladi par umetnika i povučenu čudakinju koja sa ostalim stanarima maltene ne progovara ni reč.

,,Zamena” je ne baš originalni scenario kakve smo već imali prilike da viđamo, posebno na filmskom platnu. Roman je, međutim, fino osmišljen, likovi životni i realistični i zbog svega toga drži pažnju i čita se s uživanjem. U ovoj priči ima sasvim dovoljno svega što je potrebno za lagano, letnje štivo za opuštanje: malo komedije, malo romanse, malo tragedije. Ipak, O’Liri pokriva i neke važne teme sa kojima se većina čitalaca može poistovetiti: savremenu otuđenost, nedostatak zajednice, važnost mentalnog zdravlja i posvećivanju sebi, i jednu nesvakidašnju i dalje prilično tabu temu: ljubavni i seksualni život ljudi u godinama. Priča o Lini i Ajlin može vas podsetiti da se javite prvoj komšinici i pitate je kako je, da se nasmešite namrgođenom komšiji i pomislite da li je takav jer ga nešto muči. U poslednje vreme celim svetom kao da je zavladalo geslo ,,u se i u svoje kljuse”, ali baka Ajlin iz romana Beti O’Liri dokaz je da ponekad nije loše gurnuti nos u tuđa posla – tako, na kraju krajeva, opstaju odavno zaboravljene zajednice.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Juval Noa Harari (1976) je izraelski istoričar, profesor i pisac. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Jerusalimu (gde i danas predaje) a potom doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu. Drži predavanja širom sveta na kojima predstavlja teme iz svojih knjiga i članaka, a redovno objavljuje i u časopisima kao što su Guardian, The Times i drugi. Napisao je na desetine članaka i šest knjiga, među kojima su najpoznatije ,,Sapijens”, ,,Homo Deus” i ,,21 lekcija za 21. vek” (recenzija OVDE).

,,Homo deus” nosi podnaslov ,,Kratka istorija sutrašnjice”, i baš kao što ,,Sapijens” daje pregled prošlosti a ,,21 lekcija za 21. vek” prikaz neizbežnih promena koje sa sobom nosi vek u kojem živimo, ova knjiga ukazuje na nove projekte i (ne obavezno prijatne) snove čovečanstva koji će uslediti nakon što su ljudi učinili nešto što se našim precima činilo nemoguće: zauzdali ratove, glad i zarazne bolesti. Na mesto ove velike trojke neminovno moraju doći novi problemi i Harari pokušava da ih objasni polazeći od pretpostavke da je sledeći nivo ljudskog delanja bliži onome što su ljudi dosad u ruke prepuštali bogovima, te odatle i naslov knjige: Homo deus.

Hararijeva istorija sutrašnjice zapravo počinje u prošlosti pa se prvo poglavlje naslovljeno ,,Homo sapijens osvaja svet” bavi prvim čovekovim iskorakom u igranje boga, a drugo ,,Homo sapijens daje smisao svetu” oblikovanjem sveta po njegovim merilima. Tek u trećem poglavlju ,,Homo sapijens gubi kontrolu” Harari se zapravo upušta u oslikavanje potencijalne budućnosti čije korene već možemo nazreti u brojnim projektima koji se već odvijaju u najrazvijenijim delovima sveta. Na više od 500 strana Harari razvija klupko čovekovih ambicija od pripitomljavanja prvih domaćih životinja do razvijanja algoritama koji nam svakodnevno olakšavaju život. U knjizi je izloženo pregršt naučnih, psiholoških i filozofskih teorija potkrepljenih brojnim zanimljivim primerima i pretpostavkama pa je nemoguće sve ih obuhvatiti, ali trudiću se da izdvojim nekoliko najinteresantnijih.

Era antropocena odlikuje se čovekovim uverenjem da je baš on najinteligentnija vrsta na planeti. Vekovima su se životinje posmatrale kao niža vrsta, bez duše, svesti, emocija i inteligencije, ali kako je nauka napredovala, te teorije polako su padale u vodu. Baš kao i teorija o čoveku kao svetom biću kog odlikuje jedinstvo duše, tog famoznog ,,ja” koje ga odvaja od ostalih živih bića. Naučnici danas veruju da takvo jedinstveno ,,ja” ne postoji i da je čovek zapravo skup algoritama i da se suštinski ne razlikuje od drugih životinja. Od njih nas ne razlikuje činjenica da imamo dušu već činjenica da umemo bolje da međusobno sarađujemo i izmišljamo priče u koje čvrsto verujemo.. Brojni eksperimenti sa životinjama dokazali su da životinje osećaju empatiju i ljubav, ali brojni skeptici i dalje odbacuju takve trdnje. Problem je u motivima koje ne možemo znati. Na primer, u jednom eksperimentu sa pacovima u kojem je jedan pacov bio zatvoren u kavezu a drugi se šetkao na slobodi, naučnici su primetili da će slobodni pacov dati sve od sebe da oslobodi zarobljenog druga koji uznemireno cijuče. Čak i kada se u kavezu pored nalazi čokolada – slobodni pacov oslobodiće drugog a onda sa njim podeliti čokoladu. Empatija? Možda. A možda i prosta činjenica da ga nervira cijukanje. Baš kao i kod ljudi.

,,U suštini, mi ljudi se ne razlikujemo toliko od pacova, pasa, delfina i šimpanzi. Ni mi, kao ni oni, nemamo dušu. Kao i mi, i oni imaju svest i složeni svet reakcija na čulne opažaje i osećanja. Svaka životinja, naravno, ima svoje naročite osobine i talente. Ljudska bića su takođe obdarena nekim posebnim sposobnostima. Ne bi trebalo bez potrebe da humanizujemo životinje, zamišljajući ih kao krznate verzije nas samih, što je ne samo naučno pogrešno nego nas i sprečava da razumemo i cenimo druge životinje zbog onoga što one zaista jesu.”

Kao očigledan primer za ovakvu grešku Harari navodi Pametnog Hansa, čuvenog konja koji se proslavio početkom 20. veka u Nemačkoj. Naime, Hans je pokazivao nezamislivo poznavanje nemačkog jezika i matematike: umeo je da računa. Kada bi mu neko postavio pitanje, na primer koliko je četiri puta tri, Hans bi dao tačan odgovor kuckanjem kopitom onoliko puta koliko treba. Naravno, ovaj događaj je oduševljavao mase i pobudio skepsu kod naučnika koji su bili uvereni da je u pitanju prevara. I sami su se dokopali Hansa i zadavali mu zadatke. Procenat tačnih odgovora bio je zapanjujuć. Posle brojnih istraživanja došlo se do zaključka da naravno da Hans ne razume nemački i ne ume da računa već da koristi publiku kako bi dao tačne odgovore – tako što pažljivo proučava govor tela i izraze lica ispitivača. Hans je znao šta se od njega očekuje i ,,počinjao je da kucka pomno motreći ljudsko biće. Kako se približavao tačnom broju, ljudsko biće je postajalo sve napregnutije, a kada bi kucnuo tačan broj, napetost je dostizala vrhunac. Hans je ovo umeo da prepozna iz držanja tela i izraza ljudskog lica. Tada bi prestao da kucka i gledao kako napetost smenjuju zaprepašćenje ili smeh. Hans je tada znao da je dao tačan odgovor.” Što čitavu situaciju ne čini manje fascinantnom, baš naprotiv, zar ne?

Dobar deo knjige u kom govori o odnosu prema životinjama Harari posvećuje monstruoznom ophođenju prema životinjama koje čovek gaji zarad ishrane, držeći ih u minijaturnim kavezima i uskraćujući im osnovna prava poput onog da se kreću, raduju ili provode vreme sa svojim potomcima. Ukoliko znamo da su životinje svesna bića koja osećaju strah i radost (i ne samo to, znamo i da nam takva praksa doslovno uništava planet) – kako je moguće da smo i dalje toliko bezosećajni i sebični? Problem je, smatra Harari, u egocentričnosti ljudskog bića i uverenja da smo na vrhu lestvice. No šta će se dogoditi u budućnosti koja baš i nije toliko daleka – kada konačno stvorimo algoritam koji će biti superiorniji od čoveka u svako smislu? Da či bi trebalo da očekujemo nekakav distopijski scenario u kojem će svetom zavladati roboti koji će držati ljude u kavezima i vršiti eksperimente nad njima kao što mi to činimo na pacovima? Takav scenario nije sasvim izvestan, ali lako je razumeti zbog čega ga se ljudi plaše.

Zapravo, govoreći o mogućim scenarijima sa superalgoritmima, Harari ne isključuje ovakvu mogućnost. Ne zato što će se algoritmi urotiti protiv ljudi već zato što se mogu otrgnuti kontroli na potpuno banalan način, na primer: Zamislite da neka korporacija napravi algoritam kojem će zadati sasvim bezazlen zadatak kao što je izračunavanje svih decimala broja pi. ,,Pre nego što iko shvati šta se dešava, veštačka inteligencija bi već mogla da zavlada planetom, ukloni ljudsku rasu, pođe u osvajački pohod do kraja galaksije i preobrazi ceo svemir u gigantski superkompjuter koji će milijardama godina računati sve nove i nove decimale broja pi. Na kraju krajeva, to je božanska misija kou mu je zadao njegov Tvorac.” Zvuči poznato? To, naime, nije jedina već viđena osobina koja se može pripisati algoritmima (ili govoriti u prilog teoriji da je ljudski um sazdan od istih). Jedna od prvih ljudskih osobina primećenih kod algoritama je nepotizam. U jednom ogledu u kojem je algoritam birao savršene kandidate za posao, ispostavilo se da blagu prednost daje osobama iz firme koja ga je stvorila. Za razliku od čoveka, ipak, algoritam neće poziciju dati kumu koji sa poslom koji treba da obavlja nema ama baš nikakve veze, kao što ljudi imaju običaj, ali ko zna, ovo je tek početak.

Harari predstavlja brojne pozitivne strane budućnosti u kojoj će algoritmi raditi najteže poslove koji ljudima zadaju toliko muka. Ne misli se tu na rad u fabrikama (mada je to više nego izvesno, procenjuje se da ogroman broj poslova vrlo uskoro neće zahtevati ljudsku radnu snagu, o čemu je bilo reči i u ,,21 lekciji” što je sudbina koju je mnogo ljudi već doživelo s izbijanjem industrijske revolucije) već na donošenje odluka. Algoritmi te već rade za nas – serviraju nam reklame, biraju sledeću pesmu na Jutjubu, preporuke za čitanje na osnovu kupovine knjiga, pa čak i virtuelne prijatelje na Fejsbuku i Instagramu i potencijalne kandidate za ljubavne sastanke. Ali šta ako odemo korak dalje?

Evo vrlo zanimljivog primera. Zamislite da Guglu prepustite sve podatke o sebi kao što mu danas mnogi dozvoljavaju da im broji korake i prati otkucaje srca, na primer. Tada bismo, ukoliko se dvoumimo između dva partnera, mogli da upitamo Gugl za savet. Harari potencijalne partnere naziva Džon i Pol a evo kako zamišlja (sasvim izvestan) Guglov odgovor:

,,Znam te od rođenja, čitam sve tvoje mejlove, beležim sve tvoje telefonske pozive, znam koji su ti omiljeni filmovi, poznata mi je tvoja DNK i čitava biometrijska istorija tvog srca. Imam tačne podatke o svakom tvom ljubavnom sastanku i, ako hoćeš, mogu da ti pokažem grafikone na kojima je zabeležen rad tvog srca, krvni pritisak i nivo šećera svake sekunde za vreme svakog tvog sastanka s Džonom ili Polom (...) Osim toga, naravno, obojicu ih poznajem isto tako dobro kao i tebe. Na osnovu ovih informacija (...) savetujem da se odlučiš za Džona. Verovatnoća je 87% da ćeš dugoročno uz njega naći više zadovoljstva. Poznajem te zapravo toliko dobro da znam da ti se ovaj odgovor ne dopada. Pol je zgodniji nego Džon, a pošto ti pridaješ suviše važnosti spoljašnjem izgledu, u potaji bi ti bilo draže da sam rekao Pol. Tvoji biohemijski algoritmi koji su se razvili pre više desetina hiljada godina u afričkoj savani, polažu na izgled 35% ukupne ocene potencijalnih partnera. Moji algoritmi, koji su zasnovani na najsavremenijim istraživanjima i statistikama, kažu da na dugoročni uspeh ljubavne veze izgled utiče samo 14% posto. Zato ti kažem, iako sam u obzir uzeo i to kako Pol izgleda, da će ti bolje biti sa Džonom.”

Algoritam bi, isto tako, mogao da vam pomogne i pri glasanju za predsedničkog kandidata, mada je pitanje da li bi političari to ikada dozvolili. Za razliku od ljudi, algoritmi ne padaju na jeftinu propagandu i imaju mnogo duže pamćenje. Neće ih zavesti jednokratna pomoć čiji iznos zapravo ne može ništa da vam promeni u životu a neće ni tako lako zaboraviti šta su slatkorečivi političari u novim odelima radili i govorili pre nekoliko godina.

Ljudi su, kao što smo već pomenuli, skloni da izmišljaju priče i onda ih se grčevito drže. Tako smo stvorili religije, sisteme vrednosti i brojne druge simbole (na primer vrednost novca) bez kojih savremena društva teško da bi mogla da funkcionišu. Ovakve ,,mreže značenja” pletu istoriju i ponekad mogu biti vrlo kratkog veka (pomislite samo na silne antičke bogove). Kao primer Harari navodi srednjovekovnog viteza koji ponosno izjavljuje kako će krenuti u krstaški rat kako bi branio svoju veru. S današnje tačke gledišta odlazak u krstački rat da bi se nakon njega otišlo u raj deluje kao potpuno ludilo, baš ao što srednjovekovnom vitezu zvuči potpuno nenormalno da neko iz Evrope odlazi u Siriju kako bi rešio tamošnje sukobe (šta nas briga što se međusobno ubijaju dokle god ne diraju nas). Nije, prema tome, teško zamisliti da bi našim potomcima za nekoliko stotina godina naša vera u demokratiju i ljudska prava biti jednako neshvatljiva.

Harari, pomalo kontroverzno, izjednačava političke i društvene pokrete s religijama i zapravo ne vidi neke bitne razlike između, na primer, hrišćanstva, socijalna i humanizma. Ovakvu ,,religiju” budućnosti, koja je već na pomolu, prema tome, naziva ,,dataizmom”. Njegova glavna odlika je slepo verovanje u informaciju. Nauka je, trenutno, na strani ove nove ,,religije” s čvrstim uverenjem o čoveku kao skupu neurona i algoritama. Ne postoji ,,jedinstveno ja” niti duša – što govori u prilog evoluciji, jer da postoji tako nekakav večni entitet, on ne bi mogao da evoluira. Naprotiv, naše ja je podeljeno na dva dela: doživljajno i pripovedačko ja i brojni su primeri kako se ta dva ja u nama sukobljavaju na dnevnom nivou. Na primer, pripovedačko ja odluči da krene u teretanu ili navije alarm vrlo rano ujutru. Doživljajno ja, međutim, poremeti ove planove naručivanjem pice ili ,,snuzom”. Jednog dana kada nam se algoritmi usele u svaku poru života, kom ,,ja” će se povinovati?

Sada, kada smo zauzdali bolesti, ratove i glad, šta je sledeće? Harari smatra – besmrtnost. Medicina odavno radi na tome da ,,nadgrađuje” a ne samo da popravlja. Dakle, izvesno je da će se u budućnosti ljudski vek produžiti. Uprkos uverenju da je to već učinjeno, nije zaista. Životni vek Homo sapijensa jeste oko 90 godina, nakon toga on neizbežno umire od starosti, dakle nismo čoveku produžili vek samo smo uspeli da sprečimo da umre ranije. Sledeći korak je nadgradnja – zamenom organa (što se već uveliko radi), obnavljanjem matičnih ćelija i tome slično. A ako u narednih sto godina prosečan životni vek čoveka skoči na, recimo, 150 godina, sa tom novinom dolaze i brojne druge. Život i svet prosto neće više biti ni nalik onom koji poznajemo danas – podela veka na učenje i rad više neće imati smisla, srećni brakovi ,,do kraja života” više neće trajati 50 već 100 godina (da li je tako nešto uopšte moguće?), i tako dalje, i tako dalje.

Ovaj tekst se već poprilično odužio a zapravo smo samo zagrebali u more ideja i teorija kojima se Harari bavi u ovoj knjizi. Neke su već izložene u ,,Sapijensu” i ,,21 lekciji za 21. vek”, ali neodvojive su od razmatranja budućnosti ljudske vrste. Kao i u prethodnim knjigama, Harari piše pitko, tako da je teško odložiti knjigu iako se ne bavi nimalo laganim temama. U tome verovatno leži tajna njegovog globalnog uspeha. ,,Homo deus” je zanimljivo i intrigantno štivo koje se tiče svakog od nas (dobro, makar onih koji imaju potomke i brinu o njihovoj dobrobiti) i zaista predstavlja obaveznu lektiru za 21. vek.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Jiđije Džuang je profesor na Institutu za arheologiju u Londonu. Doktorirao je na Kembridžu s tezom koja se fokusira na ključna pitanja života u Kini u ranom neolitu. Objavio je više od 30 stručnih članaka i nekoliko knjiga, među kojima su 30-Second Ancinent China (2015) i 24 sata u staroj Kini (2020).

,,24 sata u staroj Kini” je četvrta knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove i zemlje drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” i ,,24 sata u staroj Atini” koje je napisao Filip Metizak (recenzije OVDE i OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

Džuang za upoznavanje čitalaca sa Kinom bira eru Zapadne dinastije Han koju naziva jednim od najčudesnijih perioda kineske istorije. To je period velikih promena i naglog porasta broja stanovnika. Po evropskom računanju vremena, carevi Zapadne dinastije Han došli su na vlast 202. godine p.n.e. i vladali do 25. godine n.e. kada na njihovo mesto dolazi Istočna dinastija Han. Ova knjiga smeštena je u 17. godinu n.e, kada je Kinom vladao Vang Mang nakon čijeg pada će istoriju Kine obeležiti ratovi, glad i nemaština.

Zahvaljujući brojnim tekstovima i arheološkim nalazištima iz tog vremena, znamo mnogo o životu aristokratije, ali kao što obično biva, o životu običnih građana ne zna se mnogo. Jiđije Džuang je, na osnovu postojećih dokumenata, pokušao da dočara život nižeg sloja, pa nas kroz 24 poglavlja knjige upoznaje sa zanatlijama, doktorima, nastavnicima i igračicama. Svakome je posvećen jedan sat u danu, a kroz taj sat saznajemo o običajima, verovanjima i zakonima Carstva.

Za računanje vremena korišćen je sistem koji je dinastija Han usvojila i dodatno razradila od dinastije Džou, po kom se dan delio na dvanaest dvosatnih perioda koji se zvao ši. Svaki ši je bio označen odgovarajućim imenom zemaljskih grana. Knjiga počinje u ponoć, što je u to vreme zapravo bio sedmi sat noći, a kako je svaki ši za ovu priliku podeljen na dva dela, prvo poglavlje je naslovljeno kao prvi deo cija (oznakom za ponoć).

Prva osoba koju upoznajemo je doktor Guang kog je u spremanju za spavanje omelo snažno lupanje o vrata. Njegov pacijent je kolabirao, a kako doktori nemaju radno vreme, Guang uzima lekarsku kutiju i kreće ka bolesničkoj postelji. Pacijent nije slušao njegove ranije savete o ishrani u kojoj počiva zaštita pet organa i sada se mora reagovati brzo. U eri dinastije Han verovalo se u teoriju da su jin i jang tesno povezani s kliničkim simptomima i medicinskom dijagnozom. Zahvljajući sačuvanim tekstovima znamo da su Kinezi znali o postojanju krvnih sudova i već tada koristili akupunkturne tačke. Postoje brojni spisi o lekovima koji su u to vreme bili u širokoj upotrebi, ali i dokazi da se uz medicinu itekako mešalo sujeverje, zbog čega Guang, kada završi sa terapijom, brine da loša energija u kući može uticati na pacijentovo zdravlje i na povratku do kuće razmišlja šta bi se u njoj moglo izmeniti i prepraviti kako bi nesrećnom čoveku bilo bolje.

Religija, verovanje u zagrobni život i sujeverje bili su bitan deo života kineskog stanovništa tog vremena, pa je deo knjige posvećen i takvim temama. Koliko je život posle smrti bio važan tadašnjem stanovništvu vidimo u brojnim iskopinama grobnica i mauzoleja. A gde su bogate grobnice, tu su i pljaškaši. U drugoj priči upoznajemo iskusnog pljačaša grobnice koji, uprkos brojnim godinama iskustva, i dalje nerado radi svoj posao. Kada se ispostavi da je grob u koji su te noći upali već opljačkan, Đi jedva prikriva olakšanje što neće morati da oskrnavi pokojnika. Krađa vrednosti iz večnog doma mrtvih ipak, čini se, ne isključuje njihovo poštovanje. Kinezi su zaista poštovali mrtve, ponekad više nego žive, kako se čini. U poglavlju koje se osvrće na kućedomaćice koje melju brašno, Džuang piše kako se najfinije, nekoliko puta prosejano brašno koristi za kolače i hlepčiće koji se prinose kao ponuda precima. No jedna količina brašna je propala: mesto za skladištenje nije bilo dobro zatvoreno i brašno je povuklo vlagu i izmešalo se sa mrtvim insektima. To brašno se nipošto ne sme iskoristiti za ponudu precima, ali, kako kućedomaćica primećuje, sasvim je dobro za svakodnevnu prehranu živih. U drugom poglavlju upoznajemo Vei, carevu udovicu koja je poslata da čuva njegov mauzolej. ,,U eri dinastije Han brojne supruge i sluge slate su da nadziru carske mauzoleje. Iako je bilo malobrojnih i retkih slučajeva kad se neko dobrovoljno javio da bude čuvar mauzoleja, većina je taj položaj dobijala kao vid progonstva sa dvora.” I u ovom poglavlju vidimo način na koji se u Kini gledalo na život posle smrti. U carskim mauzolejima održavale su se tri vrste obrednih ceremonija: ,,Preminulom caru su se u Palati pokoja nudila četiri obroka, a ta četiri obroka ličila su na one kakve bi car pojeo dok je bio živ. Dalje, ponekad bi dvor poslao glavnog ministra da predsedava sezonskim svečanostima i prenese ponude u mauzoleju preminulog cara. I treće, svakog meseca su se careva odežda i kruna uzimale iz Palate pokoja i polagale na kola, pa su se u povorci provozile oko kruga mauzoleja.”

U poglavljima koja više pažnje posvećuju živima uglavnom pratimo živote nekoliko različitih zanatlija. Upoznajemo majstora bronze, tekstilnu radnicu, radnika solane, vajara grobnice i druge. Zahvaljujući navici Kineza za sve zapisuju i brojnim sačuvanim spisima, imamo dobar uvid u zanatske radove tog perioda. Takođe, zahvaljujući različitoj dokumentaciji, znamo mnogo toga i o administraciji, pa u Džuangovoj knjizi postoje poglavlja koja opisuju kako izgleda poseta inspekcije žitnici ili kako je izgledao pravosudni sistem tog doba.

Istorija Kine toliko je duga i bogata da je nemoguće pružiti njen kratki pregled, ali ,,24 sata u staroj Kini” može biti odličan početak za upoznavanje sa drevnim običajima ove fascinantne zemlje. Verovatno je da bi raznovrsniji izbor stanovnika učinio knjigu zanimljivijom, jer verujem da ne deli svako autorovu fascinaciju zanatima, ali kao i ostale knjige u serijalu, i ova je odličan način da se informišete o drevnoj Kini i ljudima koji su je svojim mukotrpnim radom podigli na sam vrh drevnih civilizacija.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Tom Filips je novinar i humorista iz Londona. Studirao je na grupi za arheologiju i antropologiju i na grupi za istoriju i filozofiju nauke na Kembridžu. Bio je glavni urednik britanskog ogranka sajta „BuzzFeed“, a radio je i na televiziji i u parlamentu. Napisao je dve knjige: Ljudski rod: kako smo sjebali sve što smo mogli (2018) i Truth: A Brief History of Total Bullshit (2020).

,,Ljudski rod” je duhovita kratka istorija ljudskih grešaka. Počev od mlade majmunice koju nauka danas smatra pramajkom ljudske vrste i zove je Lusi, i njenog (najverovatnije) pada sa drveta koji se dogodio pre otprilike tri miliona i dvesta hiljada godina, pa do događaja koji su se odigrali u proteklih nekoliko godina, Filips kroz 10 tematskih poglavlja čitaoce upoznaje sa spektakularnim greškama koje su pravili pojedini pripadnici naše vrste. Neki od njih su ostali poznati istoriji, na ovaj ili na onaj način, nekih se sećamo kroz maglu a nečija imena su nam potpuno nepoznata. Neki su delali iz dobrih namera, neki da bi se obogatili, neki jer su bili zaslepljeni narcisoidnošću i uverenjem u sopstvenu veličinu. Zanimljivo je, međutim, da u većini brljotina o kojima Filips piše postoji nekakav šablon, a najčešći je da ljudi po definiciji ne uče iz tuđih grešaka i vrlo rado ih ponavljaju, uvereni da će proći drugačije.

Dobar primer za to je kampanja ,,Četiri napasti” Mao Cedunga, pokrenuta 1958. godine u Kini. Poznata je, na primer, loša procena tokom epidemije kuge u 17. veku kada su se mačke i psi masovno ubijali zbog pogrešnog mišljenja da su upravo oni prenosioci. Poznato je i da kada mačaka nema, miševi kolo vode pa su tako miševi i pacovi poveli kolo jedne od najrazornijih bolesti čovečanstva. Nepromišljeno istrebljenje vrste, dakle, uglavnom je donosilo dodatne probleme, ali Mao o tome očigledno nije bio obavešten pa je među četiri napasti smestio i vrapce. Matematika je bila prosta (za razliku od retorike koja je ptice predstavljala kao ,,javne životinje kapitalizma"), smatralo se da jedan vrabac tokom života pojede oko četiri i po kilograma zrnevlja kojim bi se moglo prehraniti stanovništvo. Pobijeno je oko milijardu vrabaca i tek onda se neko setio da vrapci ne jedu samo zrnevlje već i skakavce koji ne samo da su poveli kolo već, za razliku od vrabaca, nisu kljucali zrnevlje nego su uništavali čitave useve. Samo godinu dana kasnije u Kini je zavladala glad koja je trajala tri godine. Da se sa prirodom ne treba igrati pokazuje i drugi, obrnuti primer koji se jedan vek ranije odigrao u Australiji, kada je Tomas Ostin iz Engleske koji se tamo doselio 1859. godine rešio da sa sobom preseli i život kakav je vodio u svojoj domovini. Uredio je da mu se u Australiju dopreme životinje koje je lovio u Engleskoj, između ostalog i 24 divlja zeca. Ponovo se dogodilo nešto što znamo, ali Ostin nije mogao ni da nasluti: zbog njegovih zečeva koji su se evidentno razmnožavali mnogo brže nego što ih je on lovio, Australija se gotovo sto godina borila sa najezdom zečeva koji su jeli sve što su stigli i tako ugrozili neke od lokalnih biljnih i životinjskih vrsta.

Još jedan zanimljiv primer kako pojedinac može napraviti štetu neviđenih razmera je priča o Tomasu Midžliju Mlađem, čoveku čija su otkrića u mnogome oblikovala savremeni svet. Naime, Midžli je izmislio i popularizovao benzin sa olovom zahvaljujući kom se obogatio i zahvaljujući kom je došlo do masovne proizvodnje automobila zbog kojih danas proklinjemo gužve u saobraćaju. Iako su podaci o štetnosti olova dugo bili poznati, novac ih je nekako gurnuo pod tepih. Drugi Midžlijev pronalazak je freon, zahvaljujući kojem danas svi u domaćinstvima imamo frižidere i za koji se danas pouzdano zna da uništava ozon i zaštitni sloj planete. Midžli je, dakle, bio genijalni pronalazač, ali na nesreću čitave planete bio je motivisan novcem i danas je upamćen kao čovek koji je ,,više uticao na atmosferu nego ijedan pojedinačni organizam na Zemlji”.

Ovakva knjiga zasigurno ne bi bila kompletna da nema bar jedno poglavlje o ratovima i ludim vođama, i Filips nam, naravno, nije ostao dužan. U poglavlju ,,Rat? Hm. A čemu to služi?” autor nas upoznaje sa pretpostavkom da je ,,devedeset do devedeset pet procenata svih poznatih društava ratovalo prilično redovno”, ali i sa civilizacijom Harapa koja predstavlja značajan istorijski izuzetak. Na kraju svakog pogavlja Filips izdvaja kratke zanimljivosti o temi koju obrađuje, a na kraju poglavlja o ratovanju čeka nas spisak šest najbesmisenijih ratova u istoriji među kojima je, na primer, i ,,Rat kofe” koji se odigrao 1325. godine između italijanskih gradova-država Modene i Bolonje zato što su neki modenski vojnici ukrali kofu s bunara u Bolonji. Život je izgubilo oko dve hiljade ljudi, Modena je pobedila i ,,odmah ukrala još jednu kofu”. Vredi pomenuti i pobunu Roberta od Normandije, najstarijeg sina Vilijema osvajača, čiji je uzrok bio zađevica među braćom, odnosno činjenica da su pobunjeniku braća izlila punu noćnu posudu na glavu.

,,Ljudski rod” je dobro opisan kao ,,katalog ljudske gluposti” i prepun je primera u koje prosto nećete moći da poverujete. A možda ćete i moći jer ćete se usred čitanja knjige osvrnuti oko sebe i setiti se da trenutno živimo u pandemiji koja je usmrtila više od dva miliona ljudi širom sveta a za koju su pre samo godinu dana pojedinci na visokim funkcijama tvrdili da ne postoji (neki, zanimljivo, to tvrde i danas) ili savetovali ljudima da piju otrovna sredstva za dezinfekciju (što su pojedinci, naravno, odmah potrčali da urade). Knjiga je obajvljena pre korone pa o njoj nema govora, ali možda je bude u nekom nastavku jer ako istorija nečemu uporno pokušava da nas nauči (a mi uporno odbijamo da je saslušamo) to je da su ljudi genetski predodređeni da prave neverovatne greške i čini se da je prava sreća što kao vrsta opstajemo ovoliko dugo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” (prikaz pročitajte OVDE) i ,,Nestvarno, a stvarno”.

Neobičan hobi Živojina Petrovića – prikupljanje zanimljivih priča iz prošlosti Srbije – naišao je na veliko interesovanje i, iako Petrović u ovaj podvig nije krenuo sa namerom da objavi knjigu – stigao do čitaoca u zbirci ,,Nestvarno, a stvarno”. Podeljena na nekoliko tematskih kategorija, ova knjiga upoznaje čitaoce sa neverovatnim događajima iz naše istorije. Neki su komični, neki tragični, neki su pravi herojski činovi, a neki samo crtice iz svakodnevnih života ljudi koje istorija više ni ne pamti. Većina priča smeštena je u period između dva rata – period koji, čini se, najviše privlači autora, a nakon čitanja ovih zanimljivih pričica malo ko neće osetiti nostalgiju za prošlim vremenima.

,,Nestvarno, a stvarno” obuhvata priče o herojima, političarima i naučnicima, o običnim ljudima kojima su se događale neobične stvari i lokalnim čudacima koji nisu ušli u istorijske udžbenike. Prvi deo knjige bavi se junacima koji su dali svoj život za otadžbinu, a među njima se svakako izdvaja pričica o malom, desetogodišnjem naredniku kojeg je 17. oktobra 1915. godine sreo Pol Fortije Džouns na železničkoj stanici u Valjevu. Mališan je imao čin narednika na uniformi – tri zlatne zvezdice na epoletama, i u žurbi je šepao peronom. Dok su mu pripadnici dobrovoljne misije previjali nogu, ispričao im je da se vraća sa kratkog odsustva i da mu ne treba novac jer kuda god krene nailazi na gostoprimstvo kafedžija. U službi je bio sa svojim ocem, pa iako je od njega imao viši čin, nikad nije dopustio da mu otac salutira. Pre nego što su se hrabri mali narednik i Džouns rastali, nastala je fotografija koja je uz priču priložena u knjizi, ali ime desetogodišnjeg vojnika ostalo je do danas nepoznato, kao i sudbina koja ga je zadesila.

U delu ,,Naše društvo, naši ljudi” Petrović je sakupio priče koje na najbolji mogući način dočaravaju duh Kraljevine a nakon kojih nećete moći da se ne zapitate gde bismo danas bili da nas u sprovođenju velikih planova i ideja nije sprečio rat. Čitaćete o letnjikovcu za ,,slabunjavu decu” koji je osnovao dr Radoje Vukadinović. Nakon što je ovaj beogradski lekar izložio svoju ideju kralju Petru, on mu je poklonio svoje imanje na Košutnjaku i novčanu pomoć. Samo šest meseci kasnije letnjikovac je počeo sa radom i svake godine je u njemu lečeno na stotine mališana. No, možda najzanimljivija priča je ona o oglednoj školi koja je u Beogradu otvorena 1935. godine i to na inicijativu jednog sasvim običnog profesora iz Pirota, Todora Lilića. Lilić je smatrao da je sprkoj prosveti neophodna promena, a s njime se složilo i Ministarstvo. Lilićeva škola je odbacila klasične vidove nastave koji su počivali na formalnostima i šablonskim metodama. Deca su aktivno učestvovala u nastavi, klasičnih domaćih zadataka nije bilo, a akcenat je stavljen na praksu, boravak u prirodi i razvijanje kreativnosti, znatiželje i kritičkog razmišljanja. Deca su u školu odlazila rado a i roditelji su bili zadovoljni. Vest o novim nastavnim metodama pročula se i izvan granica naše zemlje pa su školu posećivali nastavnici i profesori sa svih krajeva Jugoslavije, ali i iz inostranstva. Eksperimentalne metode pokazale su neverovatne rezultate pa je Ministarstvo rešilo da (zbog velikog interesovanja koje bi se pre moglo nazvati navalom) što pre otvori identične škole i u drugim gradovima... a onda je počeo Drugi svetski rat...

Petrović u knjizi podseća na brojne ličnosti za koje je u to doba čuo čitav svet a mi smo ih, čini se, zaboravili. Tu su šahisti, glumci, dobrotvori, ali i ljudi koji su bili poznati samo lokalno, poput Miloša Radojkovića poznatog kao ,,Kalemegdanski Diogen”, profesionalnog zabavljača koji se odlučio na neverovatan podvig: da gura bure kroz Srbiju i u njemu živi; ili Živote Rankovića koji je zbog retkog medicinskog fenomena ostao poznat kao prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance; ili čuvene Beogradske proročice Mice koja je završila na sudu, ali je predvidela Drugi svetski rat, tvrdeći, doduše, da će trajati svega dva meseca.

Interesantne priče se nižu jedna za drugom: prva bioskopska projekcija u Beogradu, uvođenje prvih telefona, pesma koju je Milutin Milanković napisao Miki Alasu i, kad smo već kod Mike Alasa, činjenica da je otkrio jedno ostrvce na Severnom polu koje pre toga nije bilo upisano u mape. No, mnogo zanimljivije od samog otkrivanja je jedan Mikin propust. Naime, da se naš čuveni akademik pozvao na pravilo ,,tera nullius”, odnosno pravilo o ničijoj teritoriji što je bila jedna od mogućnosti da država neku teritoriju prisvoji na osnovu toga što do tada nije otkrivena, to ostrvce na Severnom polu danas bi možda bila najsevernija tačka Srbije.

,,Nestvarno, a stvarno” je zanimljiva zbirka za istorijske sladokusce, ali njen značaj je mnogo veći od obične razonode tokom lenjih popodneva. U zemlji u kojoj se kultura sećanja poteže samo u političke i ideološke svrhe, dobro je podsetiti se da istoriju ne čine samo velike bitke već i obični ljudi i njihova svakodnevica. Neminovno je, međutim, da ćete nakon čitanja priča koje je sakupio Petrović osetiti blagu setu za onim što je nekad bilo (i što smo nekad bili) i da ćete se zapitati kako je moglo da bude. A nije.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

,,Priručnik o slikanju i pisanju” (1977) spada među Saramagove ranije radove, tačnije, to je prvi roman koji je pisac ikada objavio. U njemu nećete naići na Saramagov tipičan stil po kojem je postao prepoznatljiv, ali čitalac koji poznaje njegov opus može prepoznati klice piščeve filozofije i teme koje će u kasnijim romanima razraditi.

,,Priručnik” piše portretista H. koji od izvesnog gospodina S. dobija angažman za slikanje portreta. Angažman je više nego dobrodošao jer je S. čovek na visokom položaju, a H, ispostaviće se, sasvim prosečan slikar, iako mu angažmana ne manjka. Nevolja kreće kada H. odluči da pored portreta koji će završiti kod S. napravi još jedan, u tajnosti, koji će pokazivati suštinski lik naručioca, a onda i da ga opiše rečima jer slikarstvom, kako smatra, nije u stanju da iskaže suštinu.

,,Izlišno je prikupljati dalje pojedinosti S.-ove fizionomije. Tu su dva portreta koji dovoljno govore o onome što je najmanje važno. Ili na drugi, stroži način: dva portreta koji govore ono što mi nije dovoljno, ali zadovoljavaju onog koga samo fizionomije interesuju. Ja ću se sada baviti nečim drugim: da otkrijem sve o S.-ovom životu i da sve to zapišem, da razdvojim pravu ličnost od negovane kože, suštinu od privida, negovani nokat od odsečenog vrha istog tog nokta, bledoplavu zenicu od sasušenog sekreta koji jutarnje ogledanje otkriva u kraju oka. Da razdvojim, podelim, suočim, shvatim. Razumem. Upravo ono do čega nisam mogao da dosegnem slikajući.”

Portret gospodina S. brzo postaje neka vrsta dnevnika, svedočeći o činjenici da je svako umetničko delo ogledalo stvaraoca.

,,Šta je s onim koji piše? Da li sebe opisuje? Šta je Tolstoj u ‘Ratu i miru’? Šta je Stendal u ‘Kartuzijanskom manastiru’? Da li je čitav ‘Rat i mir’ Tolstoj? A čitav ‘Kartuzijanski manastir’ Stendal? Kada su i jedan i drugi završili s pisanjem ovih knjiga, da li su se videli u njima? Ili su verovali da su napisali samo i strogo dela fikcije? A kako se to uopšte može nazvati fikcijom ako su delovi priče istorijski događaji? Šta je bio Stendal pre nego što je napisao ‘Kartuzijanski manastir’? Šta je postao nakon što ga je napisao? I koliko dugo?”

H. nema nikakvog spisateljskog iskustva i njegove sumnje u mogućnost da napiše nešto kvalitetno (baš kao i sumnje u slikarsko umeće) ubrzo postaju glavna tema ,,Priručnika”. Primarnu ideju o portretisanju naručioca zamenjuju dnevnički zapisi o H.-ovom životu, odnosima sa ženama i prijateljima, ali i filozofska promišljanja o umetnosti i uopšte svetu u kojem živi i stvara i, naravno, tipično za Saramaga, o političkim prilikama Portugalije. Spontani prelaz preseca jasna odluka pisca da to više neće biti knjiga o nekom drugom, pa jedno poglavlje počinje nedvosmisleno autobiografskim početkom (Rođen sam...) a naredna dobijaju naslove ,,Vežbe autobiografije” i ,,Priručnik” sa slikarstva klizi u onaj o slikanju rečima koje na onoga koji piše, ima terapeutsko dejstvo.

,,Nije prošlo ni mesec dana otkako sam počeo da pišem ovaj rukopis i već mi se čini da nisam onaj koji sam bio tada. Zato što sam nanizao još trideset dana života? Ne. Zato što sam pisao. A te razlike, šta su one? Nezavisno od toga od čega se sastoje, da li su se pomirile sa samim sobom? S obzirom na to da ne volim da vidim sebe naslikanog u portretima drugih koje slikam, da li ću voleti da vidim sebe u ovoj drugoj vrsti portreta koji tvorim pisanjem, i u kojem sam više oslikao sebe nego druge? Da li to znači da se više približavam sebi ovim putem nego putem slikanja? I još jedno pitanje koje prirodno sledi iz ovoga: da li ću nastaviti da pišem ovaj rukopis, iako sam ga već smatrao završenim?”

Na poslednje pitanje danas imamo nedvosmislen odgovor: Saramago je nastavljao da produbljuje svoje ideje još pola veka nakon što je ovaj rukopis završen. Nastavio je da ispoljava svoju ljubav prema pisanju i da se bori protiv sistema u koji je u ,,Priručniku” samo zagrebao. Naučio je da ovlada haosom misli koje neiskusni H. prosipa na papir i usmeri ga poput toka reke i tom toku da prepoznatljivi pečat. Kada bi vam, nakon što ste pročitali nekoliko Saramagovih kasnijih romana, neko pružio pasus iz ,,Priručnika”, verovatno ga (bez prethodnog znanja, razume se) ne biste povezali sa ovim piscem. Samim tim je ,,Priručnik” još fascinantniji. I baš kao što opisuje duhovno putovanje i sazrevanje naratora, tako pruža uvid u sazrevanje i kristalisanje piščevih ideja koje će mu kasnije prilično zakomplikovati život, ali doneti jednu od najvrednijih književnih nagrada i upisati ga u kanon najvažnijih pisaca dvadesetog veka.

Izdavač: Laguna

Ocena: 3.5/5

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Šmrk” je je 39. roman u serijalu o Disksvetu i deveti roman u serijalu o straži.

U prostorijama Gradske straže Ank-Morporka vlada neobična atmosfera. U toku je dan koji će se dugo pamtiti i niko nije sasvim siguran kako da se ponaša. Čak je možda i lordu Vetinariju malčice nelagodno, i to ne samo zbog još jedne izuzetno teške ukrštenice koja mu je pred očima. Sve je spremno. Kerot će preuzeti Vajmsovu značku u podne. Ne, Vajms nema prava na žalbu. Da, svi znaju koliko je ponosan i koliko mu je teško palo da doslovno moli da ga poštede. Sve je uzalud. Sem Vajms prosto mora da ode na dvonedeljni godišnji odmor. Njegove kolege su prikupile novac i kupile mu oproštajni poklon – kanticu i lopaticu za pesak. Ali Vajms ne ide na more već na selo, na imanje ledi Sibil gde će morati da se susreće sa plemstvom i gde će mu supruga brojati svaki svakcijati zalogaj. Ako pitate bilo koga drugog, to baš i nije tako strašno. Ako pitate Vajmsa, lepše bi se proveo na vešalima. Ma koliko obožavao suprugu i sina, treba da znate nešto o ledi Sibil: ona je smatrala ,,kako je reč njenog dragog muža zakon za Gradsku stražu, dok je za nju samu bila tek uljudan predlog koji će ona iz učtivosti uzeti na razmatranje”. Zapravo, da biste razumeli čitav zaplet, treba dobro da poznajete Sema Vajmsa, jer ,,Šmrk” nije toliko roman o straži, koliko roman o baš njemu.

U standardnom pračetovskom maniru pratimo Vajmsov boravak na selu, susrete sa plemstvom i zbunjenost nad opsesijom njegovog sina životinjskim govancima. Srećom, tu je Vilkins, Vajmsov lični batler kojem komandir s vremena na vreme može da se izjada. Srećom, takođe, Vajms je bio u pravu kada je rekao da ,,Gde ima policajca ima i zločina” pa boravak na selu neće biti baš onako dosadan kao što je zamišljao.

Ukoliko ste redovno pratili serijal o Disksvetu, znate da su, uprkos Pračetovom prepoznatljivom humoru, kasniji romani dosta mračniji od prvih, a to je slučaj i sa ,,Šmrkom”. Zločin koji Vajms čvrsto odluči da reši nije bilo kakvo ubistvo. Žrtva je goblin, što ne izaziva veliku pažnju javnosti jer se goblini smatraju nižom vrstom, maltene štetočinama. Pračet na ovaj način u roman uvodi važnu temu diskriminacije manjina, ali joj dodaje i malo začina: jasno je već na samom početku da je u zločin upleteno plemstvo i da povod za ubistvo nije prosta netrpeljivost već da se iza svega krije čitava mreža organizovanog kriminala – trgovina drogom i ljudima (u ovom slučaju goblina, ali svakako mislećim bićima). Vajmsov osećaj za pravdu je neprikosnoven i za njega zaštićeni pojedinci ne postoje (što će kasnije stvoriti omanje neprilike Vetinariju) a vapaj goblina ,,mili-caji” kojim zahtevaju ,,pravu avdu” dodatno će ga motivisati da zločincima stane na put i ispravi nepravdu od koje čitav Disksvet prosto okreće glavu.

Ovo nije prvi put da Pračet u svoj, prvenstveno komični serijal, upliće važne socijalne teme, iako se čini da je to ranije radio suptilnije i manje nametljivo a opet, jednako upečatljivo. Čitajući romane o Disksvetu samo bi najpovršnijim čitaocima promaklo da su u pitanju aktuelne priče o svetu u kojem živimo. ,,Šmrk” međutim, nije komična fantastika sa aluzijama na goruće socijalne problem – to je roman o diskriminaciji i organizovanom kriminalu koji je, eto, sticajem okolnosti, smešten u izmišljeni univerzum. Za ljubitelje Pračetovih serijala, posebno romana o Vajmsu, ovo će zasigurno biti poslastica (jer svaki Pračetov roman je poslastica, samo drugačije vrste), ali ako kojim slučajem tek treba da se upoznate sa Disksvetom, ostavite ,,Šmrk” za kasnije jer ne samo da se nadovezuje na prethodne romane (što nije slučaj sa svim knjigama), ovaj roman zahteva i već postojeće razumevanje Pračetove netolerancije na nepravdu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.

,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje.

Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.

,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”

Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.

,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”

Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.

Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.

,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”

Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna