Stsh's Book Corner: Nobelova nagrada

Showing posts with label Nobelova nagrada. Show all posts

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Političku situaciju Portugalije i njen odnos prema Evropi, Žoze Saramago je pretočio u simboličnu priču u kojoj se Pirinejsko ostrvo doslovno odvaja od kontinenta i počinje da pluta Atlantikom. Ovaj „Kameni splav“, po kojem je roman i nazvan, ne samo da brine novopečene ostrvljane koji su se na njemu zatekli, već zbog svog nepredvidivog kretanja budi paniku u celom svetu. Kao da ova situacija nije sama po sebi dovoljno bizarna i neverovatna, prethodilo joj je još jednako bizarnih pojava koje su se dogodile sasvim običnim, nasumično odabranim ljudima.

Žoana Kurda je žena koja je štapom u zemlji zagrebala liniju koju je nemoguće obrisati, nakon čega su „zalajali svi psi iz Serbera, izazivajući strah i paniku među stanovnicima jer je od pamtiveka vladalo uverenje kako će se, kada zalaje pseća vrsta koja je oduvek bila nema, čitav svet naći na ivici istrebljenja“. Žoakim Sasa je čovek „slabašno obdaren prirodnom snagom“ koji je jednog dana na plaži, zabave rade, podigao izuzetno težak kamen i bacio ga ispred sebe; ali kamen nije, kako je Žoakim očekivao, pao ispred njegovih stopala, već je poleteo nekoliko metara unapred i pao u duboko more, pritom napravivši nekoliko „žabica“. Pedro Orse je „hodajući seizmograf“ koji pod svojim tabanima oseća potrese zemlje koje niko u njegovoj okolini ne oseća (a za koje se kasnije ispostavi da se jesu dogodili). Žoze Anajso je čovek koga konstantno prati jato čvoraka i sam „zbunjen razlozima ovog krilatog festivala“. Marija Guavajra je žena koja je iz čiste dosade počela da para staru čarapu, samo da bi posle nekog vremena shvatila da se čarapa ne smanjuje, a da vunica koju iz nje izvlači nema kraj.

Ovih petoro ljudi će se sresti, i u pratnji jednog psa, započeti dugo putovanje, uvereni da fenomeni kojima su prisustvovali imaju direktne veze sa otcepljenjem ostrva i rešeni da za čitavu ovu pometnju pronađu uzrok.

„Poznato je da svaka posledica ima svoj uzrok, i to je univerzalna istina, međutim, nije moguće izbeći određene greške u prosuđivanju, ili najobičnijem prepoznavanju, jer se dešava da pomislimo kako ova posledica potiče od ovog uzroka, a zapravo je uzrok drugi, daleko od domašaja rasuđivanja koje imamo na raspolaganju i od nauke koju mislimo da posedujemo. “

Putovanje Saramagovih odabranih čergara neće biti niti kratak, niti lak. Uvereni da ih drugi ljudi ne razumeju ili da bi ih, ako bi im ispričali šta im se dogodilo, nazvali lažljivcima, ova grupa će se, sasvim prirodno, izuzetno zbližiti. Neki od njenih članova i više od onoga što su to možda na početku očekivali, pa će ljubavne veze koje se u međuvremenu izrode (i najednom postanu isprepletane) dovesti do niza dodatnih komplikacija.

Uz praćenje putovanja ove grupe (i njihovog vernog psa), Saramago komentariše i opšte stanje na ostrvu, ali i stanje u drugim delovima sveta, nastalo zbog iznenadnog odvajanja Španije i Portugalije od ostatka Evrope. Svet ovu pojavu najpre posmatra sa zanimanjem i čuđenjem (mada turisti na početku beže sa ostrva, kasnije će papreno plaćati da mu budu što bliže kako bi ga mogli posmatrati dok plovi), ali kada ostrvo promeni pravac i svojim kretanjem zapreti da se sudari sa tlom i da napravi katastrofu, odjednom vlada opšta panika. Saramago ne propušta priliku da iskritikuje vlast i institucije i u svom dobro poznatom maniru, prikazuje ih kao nestručne, nespremne u trenutku krize i nedostojne svog položaja.

„Obavijeno takvim velom tajne da za pripreme narod nije saznao, niti barem malo posumnjao, vlade i naučni instituti su pripremali ispitivanje suptilnih pokreta koji su poluostrvo vodili morem uz tajanstvenu upornost i sigurnu stabilnost. Saznati kako i zašto su se raspukli Pirineji bila je ideja od koje se već odustalo, nada izgubljena nakon nekoliko dana. Uprkos ogromnom količini prikupljenih informacija, računari su, hladnokrvno, tražili još podataka ili davali besmislene odgovore, kao što je slučaj sa slavnim Tehnološkim institutom Masačusetsa, gde su programeri pocvreneli od stida kada su primili na terminalima odsečnu presudu, Preveliko izlaganje Suncu, zamislite. U Portugaliji, možda zbog nemogućnosti da, sve do dana današnjeg, izbace iz jezika određene tvrdokorne arhaizme, najpribližniji zaključak do kojeg smo mogli da dođemo bio je, Krčag ide na vodu dok se ne razbije, metafora koja samo zbunjuje ljude, budući da se ne radi ni o vodi, ni o krčagu…“

Svojim uobičajeno vedrim tonom, Saramago ispreda još jednu ozbiljnu kritiku društva. Baš kao i u drugim svojim romanima, kao što su, na primer, „Slepilo“, „Zapis o pronicljivosti“ ili „Smrt i njeni hirovi“, on izmišlja fantastičan zaplet i na njega nadovezuje izuzetno verovatnu socijalnu studiju. „Kameni splav“ se može čitati kao parabola o nestalnosti. Ništa nije sigurno, pa čak ni tlo po kojem hodamo. Sa druge strane, Saramago nije pesimista. Ma koliko bio skeptičan prema institucijama, on veruje u ljudski rod i za njegove junake uvek postoji nada („Jedna velika istina jeste da svet ne može biti mrtav“). On uvek veruje u ljubav, prijateljstvo i želju za životom, i ma koliko situacije koje osmišljava na početku delovale katastrofalno, do katastrofe nikada zaista ne dolazi. Saramago veruje u nove šanse i nove početke. Tako će se i Pirinejsko ostrvo, nasuprot mišljenju mnogih, umiriti, okrenuti i ukotviti, svet će nastaviti tamo gde je stao, a ljudi će možda nešto i naučiti. Brestov štap s početka romana (zaslužan za neizbrisivu brazdu koju je zagrebala Žoana Kurda) je u poslednjoj rečenici romana ozeleneo i „možda će procvetati dogodine“.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija (klik), možete pročitati tekst koji sam pisala za časopis Elle.

Roman „Stoleće u Alentežu” napisan je 1980. godine i predstavlja prekretnicu u Saramagovom stvaralaštvu. Naime, ovo je prvi roman u kojem je pisac isprobao karakterističan stil koji će mu kasnije postati zaštitni znak. Takođe, o „Stoleću u Alentežu” se često govori kao o najličnijem Saramagovom delu, što može delovati zbunjujuće ukoliko se u obzir uzme činjenica da je u pitanju hronika života jedne fiktivne portugalske porodice. Saramagu je, ipak, za pisanje ovog romana poslužilo lično iskustvo: kako je i sam odrastao u siromašnoj, zemljoradničkoj porodici, znao je iz prve ruke koliko je težak život ovakvih, „sa tla uzdignutih” ljudi, kao i to da ovakve priče, uz nekoliko izuzetaka, književnosti u načelu nisu preterano interesantne.

Evo šta sam Saramago u svom autopoetičkom tekstu „Od kipa do kamena”, kaže o ovom romanu:

Posle Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji i jedne zbirke priča nameravao sam da napišem knjigu o vremenu svog detinjstva i dečaštva na selu, da dočaram duh i način tamošnjeg života, poljskih radova, požrtvovanosti, bede i siromaštva, svakodnevne borbe za život. Ostvario sam taj plan ali nisam smestio radnju u svoj zavičaj jer sam odlučio da uspostavim isvesnu distancu, tako da se radnja romana odvija u jednom drugom delu Portugalije, malo južnije od mesta gde sam rođen, u Alentežu (gde su se seljaci od davnina borili za svoja prava). Ta knjiga se zove Sa tla uzdignuti (Stoleće u Alentežu), za koju se takođe ne može reći da je istorijski roman. Tu je opisan život tri generacije jedne seoske porodice, počev od kraja XIX veka pa do aprilske revolucije 1974. Ali od ta tri naraštaja jedino prvi pripada u pravom smislu onome što bismo nazvali istorijskom prošlošću, tako da sam opisujući njihov način života morao da pribegnem rekonstrukciji činjenica iz prošlosti. Neko bi mogao reći da u tome postoje elementi istorijskog romana. Ja to tako uopšte ne vidim jer bi takva tvrdnja potpuno poništila sociološki i ideološki okvir ovog romana.

Porodica o kojoj je reč je porodica Mau Tempo (bukvalan prevod prezimena bi bio Loše vreme), a pripovest o njenoj sudbini počinje jednog olujnog popodneva kada su Domingoš i Sara Mau Tempo, sa svojim sinčićem, stigli u svoj novi dom. Domingoš je obućar, ali pre svega pijanica, koji će svoj neslavni život završiti tako što će se obesiti. Loš glas na kojem je Domingoš bio, pratiće njegovog sina Žoaoa, protagonistu romana, čitav život, oživljavajući kada se čovek najmanje nada, baš kao plava boja očiju u porodici, koju je Žoao nasledio od svog davnog pretka, nemačkog plemića koji je silovao lokalnu devojku, zauvek je osramotivši i, na neki način, obeleživši sudbinu ove porodice.

Život Žoaoa Mau Tempa u središtu je romana, ali kao i u većini Saramagovih romana, on je prosto čovek, jedermann (kasnije će Saramago često ostavljati svoje junake bez vlastitih imena), pa je i priča ispričana u ovom romanu zapravo sveopšti prikaz života na selu, a lik glavnog junaka u sebi sadrži na hiljade duša čiji se glas nikada nije čuo, i u njemu svu njihovu nemaštinu, poniženja i pre svega, nesavladivu nadu i želju za životom.

Kao i u kasnijim delima, Saramagov pričljivi pripovedač je daleko od objektivnog. Naklonost koju oseća prema svojim junacima vidljiva je na svakoj stranici (jednom je sam Saramago izjavio da najmudriji čovek koga je ikada upoznao nije umeo niti da čita, niti da piše). Njegov glas staje na stranu čoveka koga je samleo sistem i nepravedno mu oduzeo dostojanstvo. Težak život stanovnika latifundije začinjen je prizorima štrajkova radnika, neosnovanog hapšenja i mučenja zatvorenika, pre nego što su uopšte i osuđeni za zločin. Ipak, ono što pisac želi da postigne nije puko sažaljenje prema junacima, već, naprotiv, objektivno sagledavanje prilika koje su njegovu zemlju dovele do takvog stanja. Tome doprinosi piščev stil, u potpunosti lišen patetike, često sa sarkastičnim i naizgled neumesnim komentarima. Te stvari su se događale, i nema potrebe plakati za njima, ono što je važno jeste da se osvestimo i uradimo nešto povodom toga kako se istorija ne bi ponovila (a ponavlja se svakodnevno).

Pre nego što se odlučite za čitanje ovog romana, naoružajte se strpljenjem. Saramagov pripovedač ne žuri da ispriča priču i često klizi u digresije, menjajući perspektive pripovedanja onako kako mu se prohte (u ovom romanu ćete imati retku priliku da određene događaje posmatrate iz perspektive mrava, ali ovo čitaocima koji prate Saramagov rad neće biti nimalo čudno). Ovo nije roman koji ćete pročitati u dahu (meni, kao nekome ko obožava Saramaga, bio je najteži od svih njegovih romana koje sam pročitala), ali vreme provedeno uz njega neće biti izgubljeno. I nakon svih opisa spržene zemlje i njenih namučenih stanovnika, nakon svih opisa nesreće, gladi, torture i poniženja, sunce se ponovo rađa i za porodicu simboličnog prezimena kao da stiže neko bolje vreme. Vreme u kojem će se konačno uzdignuti sa zemlje (što originalni naslov i sam nagoveštava). Saramago završava svoju sagu kiptećim optimizmom, a to je ono što ovaj roman čini pravom malom metaforom života – života koji odoleva i nastavlja se, ma kakve nedaće mu bile na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Dario Fo je italijanski pisac, režiser, glumac i satiričar, rođen 1926. godine. Na književnu scenu stupa 1958. godine, od kada je napisao gotovo 50 književnih dela. 1997. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegovo delo obeleženo je metodama renesansne komedije del arte, a kao pisac i glumac se često oslanja na improvizaciju, koju svima toplo preporučuje.

„Papina kći“ je jedno od poslednje napisanih Foovih dela, objavljeno 2014. godine, i ujedno poseban kreativni izazov ovog pisca, koji u svojoj višedecenijskoj karijeri pre toga nikada nije napisao roman.

Ukoliko bismo pokušali da odredimo žanr ovog dela, mogli bismo reći da je „Papina kći“ romaneskna biografija Lukrecije Bordžije, obogaćena ličnim komentarima autora i njegovim ilustracijama pojedinih aktera relevantnih za priču, mahom zasnovanih na renesansnim originalima. Cilj ovog zanimljivog dela je, van svake sumnje, Foova želja da na čitaoce prenese svoju fasciniranost kćerkom pape Aleksandra VI i pruži im uvid u njenu ljudsku stranu, koju istorija često zaboravlja.

I zaista, Lukrecija Bordžija je bila fascinantna žena. Širom Italije poznata po svojoj neobičnoj lepoti, Lukrecija je rođena 1480. godine kao vanbračno dete Rodriga Bordžije i ostala je nepriznata (kao i njegova tri sina) sve dok Rodrigo nije postao poglavar katolične crkve. Uprkos tome, otac joj je obezbedio ugodno detinjstvo i obrazovanje o kojem su žene tog doba mogle samo da maštaju. Tečno je govorila latinski, a ostaje zabeležen i njen talenat za muziku, slikarstvo i poeziju. Kao takva, predstavljala je izuzetno političko oruđe za svog oca, i već u dvanaestoj godini svog života shvatila je šta znači biti papina kći – udata je, protiv svoje volje, za Đovanija Sforcu. Ovo joj neće biti jedini brak: Lukrecija se, za svojih 39 godina života, udavala tri puta, a svaki put su brakovi bili ugovoreni i okončani po nalogu pape.

Porodica Bordžija jedna je od najpoznatijih i najomraženijih papskih porodica u čitavoj istoriji, a Rodrigo Bordžija jedan od najmonstruoznijih katoličkih poglavara. Zahvaljujući reputaciji svoje porodice, ni Lukrecija nije bila omiljena među svetinom. U istoriji je ostala poznata kao trovačica, preljubnica i ljubavnica rođenog brata Čezarea. Ove glasine su, međutim, verovatno ipak samo glasine, s obzirom na to da ne postoje istorijski dokumenti koji bi potkrepili većinu ovih tvrdnji.

Dario Fo je, rešen da ispravi ovu nepravdu, ispričao manje poznatu priču o ovoj ženi, koja je, vrlo verovatno, bliža istini od one poznate svetu. Prikazao je Lukreciju kao nevino (ali veoma sposobno) biće, uhvaćeno u mašineriju sopstvenog oca.

Foov stil pisanja obiluje humorom i sarkazmom, dok objektivno sagledava političke poteze Lukrecijinih savremenika i čitaocu približava tadašnje prilike u Italiji. Informacije koje nam autor pruža (kao i bibliografija na kraju knjige) pokazuju da je proveo dosta vremena u ozbiljnom i detaljnom istraživanju ove teme, ali čitalac bi trebalo da bude oprezan: „Papina kći“ je, uprkos brojnim faktografskim podacima, ipak fikcija, a Fo nije odoleo da u svoje žanrovski nedefinisano delo uplete i metode svoje omiljene komedije del arte.

„Papina kći“ je prepuna subjektivnih komentara, a tamo gde je istorija pokleknula, na scenu stupa improvizacija i maštovitost autora, pa čitalac ima priliku da prisustvuje nikada izgovorenim dijalozima između Lukrecije i njenih najbližih, i da zaviri u nikada pomišljene misli ove mlade dame. Nedostatak istorijskih zapisa omogućili su Fou da neometano manipuliše čitaocem (iako treba biti fer, on ponekad naglašava da je u pitanju fikcija, pozivajući čitaoca da zajedno zamisle kako je mogao teći određeni razgovor), snabdevajući ih povremeno sačuvanim unosima iz Lukrecijinog dnevnika ili pouzdanim spisima iz tog vremena. Njegov ubedljivi stil i jasno izražena naklonost prema protagonistkinji, ubediće čitaoca da istorija nije baš uvek objektivna i nateraće ga da preispita ono što je mislio da zna.

Nakon što pročitate „Papinu kći“, sigurno ćete stati na Foovu stranu i bićete deo ponovog pisanja istorije. Fo je, svojim veselim pristupom uspeo da, na samo dve stotine strana, pretvori jednu od najomraženijih žena u istoriji u pogrešno shvaćenu marionetu, sačuvavši jednu jedinu osobinu po kojoj smatra da Lukrecija treba da se pamti: sposobnu i inteligentu femme fatale koja ne prestaje da intrigira čitaoce.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“, „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ i „Udvojeni čovek“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Putovanje jednog slona“ je pretposlednji piščev roman, objavljen 2008. godine. Saramago je inspiraciju za ovaj roman pronašao u istinitom događaju. Naime, davne 1551. godine, portugalski kralj Žoao je svom rođaku nadvojvodi Maksimilijanu dao impozantan poklon – slona po imenu Solomon. Neobično i dugo putovanje slona od Lisabona do Beča bilo je tema brojnih istoričara i hroničara, a ljudi koji su sasvim slučajno sreli ovu nesvakidašnju povorku, prepričavali su svoj doživljaj sa ponosom („Čovek viđa slona samo jednom u životu, a možda i ređe“).

Priča o Solomonovom putovanju počinje jedne noći u bračnoj ložnici kralja Žoaoa i njegove supruge Katarine. Mučen činjenicom da svom rođaku nije poklonio venčani dar dostojan jednog vladara, kralj je poželeo da novim poklonom pozdravi svog rođaka, sada kada je u poseti Valjadolidu, takoreći tu iza ćoška. Praktična kraljica vrlo brzo dolazi na ideju da mu poklone slona, jer to ne samo da je poklon o kojem će se dugo pričati, već je i dobra šansa da ga se konačno otarase. Ma koliko ga voleli, „ima već više od dve godine otkako je životinja stigla iz indije, a ništa drugo nije radila nego samo jela i spavala, puna bačva vode uvek spremna i hrpe stočne hrane“. I tako je (potpuno saramagovski) odlučena sudbina Solomona i njegovog kornaka Subhra. Na pola puta Solomon će postati Sulejman, a Subhro, zbog svog neobičnog i teško izgovorljivog imena, ni manje ni više nego Fric, jer „to ime se lako pamti, osim toga, u austriji friceva ima tušta i tma, a ti ćeš biti tek jedan od njih, ali jedini sa slonom“. Ovaj vid prisvajanja glavnih junaka romana tek je jedan u nizu oblika njihove objektivizacije, jer Solomon i Subhro su kroz ceo narativ objekti raznih moćnika: portugalskom kralju predstavljaju poklon koji će ih proslaviti (a i on sam je došao na ideju da preimenuje Subhra: „Kakvo je to vražje ime... trebalo je da ga nazovemo žoakim kada je došao u portugaliju“), vojsci povod za borbu, crkvi mogućnost da povrati vernike, a nadvojvodi simbol sopstvene moći.

Neke od omiljenih Saramagovih tema prisutne su i u ovom romanu. Odnos pojedinca i sistema ovde je predstavljen kroz odnos kornaka i moćnika sa kojima dolazi u susret. Tema slave i njenog kratkog veka dirljivo je prikazana u samom Solomonu, koji ostavlja naizgled nezaboravan prvi utisak pun divljenja, ali vrlo brzo ostaje zatvoren daleko od očiju javnosti i zaboravljen od strane svih osim svog negovatelja. Saramago se u ovom kratkom romanu još jednom dotakao pitanja besmisla rata, a nije propustio ni da se uzgred obruši na religijske dogme.

Solomonov kornak, Subhro, Indijac je koji je pokršten, iako je, kako kaže, samo manje-više hrišćanin. Tokom jedne od pauza na putovanju, komandant ga priupita o hinduističkim božanstvima, a Subhro svoju priču završava mitom o Ganeši, bogu sa glavom slona. Kada jedan od vojnika dobaci kako su sve to priče za malu decu, kroz Subhra progovara sam ateista Saramago: „Kao i priča o onom koji je vaskrsnuo treći dan posle smrti“.

Još jedna zanimljiva priča koja izražava Saramgov poznat stav prema crkvi je ona kada emisar bazilike Svetog Antonija traži od kornaka da natera Solomona da klekne ispred crkve, jer ta je crkva odavno zaboravljena od vernika i potrebno joj je novo čudo. Nakon što kornak uspe da „objasni“ slonu šta se od njega traži i na opšte oduševljenje svedoka slon zaista klekne ispred porte bazilike, događa se nešto što čitaoca može podsetiti na biblijsku priču o zlatnom teletu. Naime, ovo „čudo“ ima potpuno suprotan efekat od onog kojem se sveštenik nadao: gomila vernika počela je da se tiska kako bi videla slona koji kleči, a uzgred i kupila i njegovu dlaku, kojom je Subhro drage volje naplatio svoj trud.

Čitaocima koji poznaju Saramgov opus i stil, nije neobična njegova konstanta igra narativom i metanarativom. U ovom romanu je, možda čak i najupadljivije, zaplet sporedan u odnosu na piščeve digresije i „ćaskanje“ sa čitaocima, a njegov pripovedač doseže sam vrhunac svog humora i smisla za satiru. Saramago svojim digresijama (po kojima je inače poznat) čitaoca konstantno drži u svesti da čita knjigu, štaviše, u „Putovanju jednog slona“ čitalac ima utisak da tekst nastaje pred njegovim očima. Kao kada, na primer, slavi praktičnost onomatopeja:

„I najednom iščeze. Uz jedno kratko plop izgubi se iz vida. Ima nekih zaista rečitih onomatopeja. Zamislite samo da smo morali da opisujemo nestanak dotičnog veselnika. Bilo bi nam potrebno najmanje deset stranica. Plop.“

Ili kada pokušava da izbegne opisivanje velelepnih predela kroz koje prolazi povorka:

„Letopisac ovih zbitija ne usteže se da prizna kako strepi da neće biti u stanju da opiše čuveni klanac u koji će karavan uskoro ući, tim pre što je, prilikom prolaska kroz isarski klanac, morao da manjkavost svog pripovedanja prikrije kako je znao i umeo baveći se sporednim stvarima, doduše, ne toliko nevažnim, ali svakako zaobilazeći glavnu temu. Šteta što u šesnaestom veku još nije bila izmišljena fotografija jer bi se time ovo rešilo kao od šale prostim ubacivanjem nekoliko fotografija iz ove epohe, pogotovo ako bi one bile snimljene iz helikoptera, pa bi čitalac imao sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud i odao nam puno priznanje za veliki informativni doprinos našeg spisa.“

Uprkos nedostatku opisa nekoliko čuvenih klanaca, ili povremenom skretanju sa glavne teme, čitalac će na kraju ovog romana svakako imati sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud, jer „Putovanje jednog slona“ je možda ne najbolji (svako može imati svoj favorit), ali svakako jedan od najsaramagovskih romana koje je ovaj pisac ikada napisao. A onima koji vole Saramaga, to je više nego dovoljna preporuka.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga o putovanju

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“ i „Helebarde,helebarde, kremenjače, kremenjače“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Udvojeni čovek“ objavljen je 2002. godine i pripada poznom Saramagovom stvaralaštvu. Ovo je priča o dvojici muškaraca koji su vizuelno potpuno identični. Tertulijano Masimo Afonso je profesor istorije. Antonio Klaro je glumac. Iako vode sasvim različite živote, oni su kao preslikani – od temena glave do malog nožnog prsta – sve je isto, čak i ožiljci. Šanse da se ikada sretnu bile su ravne neverovatnom. I upravo se neverovatno dogodilo.

Sasvim slučajno, Tertulijano Masimo Afonso je, na preporuku profesora matematike, zabrinutog za duševno stanje svog kolege, iznajmio film, ni po čemu poseban, čak ni preterano kvalitetan. Zabrinuti kolega mislio je da bi ga film mogao oraspoložiti, pomoći mu protiv depresije sa kojom se evidentno muči. Nakon što je pogledao ovaj drugorazredni film, Tertulijano ima muke sa snom, nešto ga tera da se vrati filmu – a to nešto je sporedni glumac koji je isti on. Ubrzo naš junak postaje opsednut svojim dvojnikom iz filma i provodi nekoliko nedelja u pokušajima da sazna njegovo ime, gledajući gomilu filmova iste produkcijske kuće. Kada konačno poveže konce i sazna ime i adresu spornog glumca, počinje da ga prati, a nakon određenog vremena uspeva da smogne snage da ga pozove i ukaže mu na neobičnost situacije. I stigli smo do polovine romana!

Koliko god volela da čitam Saramaga (a činjenica da mi je u top tri omiljena autora govori dovoljno), uvek mi je teško da pišem o njemu. Problem sa Saramagom je taj što vam njegove romane niko ne može prepričati, a da pri tome ostavi utisak približan onom koji ostavlja čitanje njegovog dela. Tako je i sa „Udvojenim čovekom“. Motiv dvojnika, koji je pokretač cele priče, svakako nije nov. Njime su se bavili Edgar Alan Po, Dostojevski, Borhes; a motive udvojenih ličnosti obrađivali su i Vajld i Stivenson i mnogi, mnogi drugi. Ali, kao što je to obično slučaj sa Saramagom, njegov pristup temi je ono što njegovu verziju čini apsolutno drugačijom od svih prethodnih. Saramago bi i od običnog izveštaja o vremenskoj prognozi mogao da stvori kvalitetno i zabavno štivo za čitanje.

Tome najviše doprinosi Saramagov pripovedač (koji vuče korene od Sternovog pripovedača). Svojim neobičnim zapažanjima i čestim digresijama uspeva da čitaoca emotivno distancira od junaka i usredsredi ga na samu priču (ili ga od nje odvuče). Upravo su te digresije ono što Saramagove romane čini jedinstvenim, ma kojom temom se roman bavio. Saramagov brbljivi pripovedač u potpunosti kontroliše priču, njen sadržaj i tempo, tako da će često dovesti čitaoca do ivice nestrpljenja (iako će uvek ljubazno komunicirati sa njim) jer će, baš kada treba da saopšti nešto važno za fabulu, neočekivano odlutati u apstraktna razmišljanja, a ponekad će nam čak i priznati da izmišlja delove kako bi priču učinio dopadljivijom:

„Kao što se to kaže za prirodu, i pripovedanje se užasava praznine, stoga, kako Tertulijano Masimo Afonso u onom intervalu nije učinio ništa što bi vredelo ispričati, nije nam preostalo ništa drugo do da improvizujemo sadržaj koji će manje-više popuniti vreme koje je zahtevala situacija. Sada, kada je on odlučio da izvadi kasetu iz kutije i stavi je u plejer, možemo da odahnemo.“

Svaki Saramagov junak je Everyman, ni po čemu poseban. U nekim romanima likovi čak ni nemaju imena. Centar piščevog pripovedanja je ideja, postavljanje čuvenog „Šta ako?“ pitanja (kao i u romanima „Slepilo“, „Smrt i njeni hirovi“, ili „Zapis o pronicljivosti“) i izlaganje potpuno nemoguće situacije u kojoj bi možda mogao da se nađe svako od nas.

Iako, dakle, tema nije originalna, idealna je za saramagovski zaplet – roman počinje „sitnom“ nepravilnošću u sasvim običnom, čak i dosadnom svakodnevnom životu junaka, a završava i raspletom u potpunosti svojstvenom ovom piscu. Saramago ima tu moć da vas ponekad, nakon što završite roman, ostavi u blagom stanju šoka i sve što možete da uradite jeste da zbunjeno trepćete nad zatvorenom knjigom (za sve vas koji ste gledali film The Enemy, snimljen po ovom romanu, imam da kažem samo jedno: ne, kraj nije isti; za sve vas koji niste pogledali ovaj film, imam samo preporuke).

I zaista: šta biste vi radili da na ulici sretnete drugog sebe? Sigurno to ne biste primili olako, ma koliko slušali priče da svaka individua negde na svetu ima svog dvojnika. Javila bi se ista ona pitanja koja su mučila Tertulijana – ko je original, a ko kopija? Nastupila bi kriza identiteta. Sam Saramago je rekao da je glavni motiv „Udvojenog čoveka“ motiv drugog. Čovekov identitet je, stoga, glavna tema ovog romana, a situacija glavnog junaka se može čitati i kao kriza identiteta, pa čak i koketiranje sa šizofrenijom (u prilog ovome može ići uvođenje Zdravog razuma kao sporednog lika u romanu). Čitalac pred sobom ima nebrojeno mnogo pitanja i autor ta pitanja ostavlja otvorenim: Da li su Tertulijano i Antonio zaista dvojnici ili ne? Taman kada pomislite da znate odgovor na ovo pitanje, kraj romana učiniće da ne budete baš sasvim sigurni.

„Narodna mudrost kaže da nikada ne možemo imati sve, i u pravu je, ravnoteža u ljudskim životima neprestano se klati između dobitka i gubitka, problem je isto tako u ljudskoj nemogućnosti da se složimo oko relativnih vrednosti onoga što treba izgubiti i onoga što treba dobiti, zato je svet u ovakvom stanju.“

I zato je slučaj sa Saramagovim romanima takav kakav je: ili ga volite, ili ne (ovo nije pisac za nestrpljive čitaoce), ne postoji sredina.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga prevedena na engleski jezik

Toni Morison (1931-2019) je američka književnica, dobitnica brojnih priznanja, među kojima se ističe Nobelova nagrada za književnost (1993. godine). Napisala je jedanaest romana od kojih su najpoznatiji „Voljena“ i „Solomonova pesma“. Pored romana, Toni Morison piše i knjige za decu, eseje, kratku prozu i drame. Jedna je od najzaslužnijih osoba za promovisanje „crnačke literature“, a ujedno i prva Afroamerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

„Solomonova pesma“ je njen treći roman, napisan 1977. godine, a i danas je jedan od njenih najčitanijih i najcenjenijih dela.

Radnja romana smeštena je u period između tridesetih i šezdesetih godina 20. veka, u vreme velikih promena u oblasti ljudskih prava Afroamerikanaca. Glavni junak „Solomonove pesme“ je Mekon „Mlekadžija“ Ded (Macon Milkman Dead), čijim rođenjem počinje priča. Mlekadžija je prva crna beba koja se rodila unutar zidova bolnice, a ne na njenom stepeništu.

Roman je podeljen na dva dela; u prvom upoznajemo istorijat Mlekadžijine porodice i njegovo odrastanje u okruženju bivših robova. Njegovi roditelji pripadaju višoj klasi – otac mu je veleposednik, a majka ćerka poznatog doktora. Porodično ime (Pokojni) Mlekadžijin deda poneo je zahvaljujući pijanom službeniku koji je tokom popisa oslobođenih robova „pobrkao“ kolone i upisao pogrešne podatke. Prvi deo romana prati Mlekadžiju do njegovih ranih tridesetih godina i pokazuje ga kao osobu rastrgnutu između pragmatičnosti koju predstavlja njegov otac i tradicionalnih vrednosti prikazanih kroz lik njegove tetke Pilat, koja predstavlja crnački folklor. Pilat je neko ko izaziva nelagodu – rođena je bez pupka i osuđena na život na margini.

Drugi deo romana predstavlja Mlekadžijinu potragu za „Zlatnim runom“, prikazanom kao potragom za vrećom zlata za koju sumnja da ju je Pilat sakrila. Ova potraga završava novim saznanjima o Mlekadžijinim korenima, simbolično predstavljenim kroz „Solomonovu pesmu“. Umesto zlata, Mlekadžija pronalazi svoje davno izgubljene korene i shvata važnost nematerijalnog nasleđa, nasuprot onom materijalnom.

Ovaj roman zauzima važno mesto kako u postkolonijalnoj, tako i u feminističkoj struji. Kroz prikaz odnosa junaka sa svojom majkom, tetkom i sestrama, Morisonova se osvrće na sujeverja zajednice, kao i na pitanje položaja žena u crnačkom društvu, dok kroz razgovore Mlekadžije sa svojim najboljim prijateljem, Gitarom, dotiče goruća pitanja socijalnog položaja Afroamerikanaca širom sveta, dajući ovom romanu dozu oštre kritike rasizma u američkom društvu.

„Solomonova pesma“ se posmatra kao tipičan bildungsroman, ali kroz priču o Mlekadžijinom sazrevanju autorka čitalačkoj publici donosi osvežavajući osvrt na afroameričku kulturu. Ne gubeći iz vida duhovno putovanje protagoniste, Toni Morison upoznaje čitaoca sa istorijom, ali i usmenim predanjima, koji u ovom romanu igraju jednako važnu, ako ne i važniju ulogu od same pisane istorije.

Reading Challenge: Knjiga iz Oprinog čitalačkog kluba

Ocena: 4/5

„Od svega što je Žoze Saramago mogao da uradi, najneočekivanije je bilo da umre.“ (Roberto Savijano)

Žoze Saramago (1922-2010) je portugalski pisac, jedini autor iz ove zemlje koji je dobio Nobelovu nagradu. Saramagovu (veoma zanimljivu) biografiju možete pročitati u tekstu koji sam napisala za Elle magazin (klikom OVDE), a recenziju njegovog poslednjeg završenog romana „Kain“ možete pogledati OVDE.

„Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ predstavljaju Saramagov književni izdisaj: poslednji književni podvig, koji je, na veliku žalost čitalaca širom sveta, ostao nedovršen. Saramago je u poslednjoj godini svog života neprestano razmišljao o temi ovog romana, koja je nastala od jednog zaista zanimljivog pitanja: zbog čega u fabrikama oružja nikada nije bilo štrajkova? Kasnije je toj ideji dodao i jedan zanimljiv događaj iz vremena Španskog građanskog rata. Jedna od bačenih bombi nije eksplodirala, a u njoj je nedugo zatim pronađen papirić sa kratkom porukom koja je glasila prosto: „Ova bomba neće eksplodirati“.

U svoj dnevnik, 15. avgusta 2009. godine, tačno 10 meseci pre nego što će umreti, Saramago je zabeležio sledeće: „Na kraju ću, možda, ipak da napišem još jednu knjigu. Od jedne misli kojom sam odavno bio zaokupljen (zašto nikada nije bilo štrajka u fabrici oružja) rodila se komplementarna ideja koja će zapravo omogućiti književnu obradu ove teme. Nisam se tome nadao, ali se dogodilo dok sam sedeo i lupao glavu, ili je ona lupala o meni.“

Prvi naslov koji je Saramagao nadenuo ovom delu bio je „Belona“, ime rimske boginje rata. Nekoliko meseci kasnije, Saramago se, međutim, odlučio za naslov koji danas znamo, a koji predstavlja stih iz „Podstrekivanja rat rat“, portuglaskog trubadura i dramatičara iz 16. veka.

U tri završena poglavlja koja su čitaocu na raspolaganju, upoznajemo Artura Paza Semeda, računovođu zaposlenog u fabrici oružja. Artur je čovcek bez jasno definisanih moralnih načela, odan svome poslu, čiji je jedini san da bude unapređen i pređe u odeljenje za tešku artiljeriju. Njegova žena, Felicija, zakleti je pacifista (do te mere da je svoje rođeno ime Berta promenila kako ga ne bi delila sa ozloglašenim nacističkim tenkom) i iz tog razloga napušta Artura. Felicija je jedan od onih snažnih ženskih likova na koje smo navikli kod Saramaga, njena uloga u delu jasno je definisana čak i u ovih tridesetak stranica romana.

Za sam zaplet priče odgovoran je roman „Nada“ Andrea Moloa (a bitnu ulogu ima i Felicijino „huškanje“), u kojem Artur otkriva priču o streljanim španskim radnicima iz fabrike oružja koji su sabotirali izradu haubica. Rasplet, nažalost, Saramago nije stigao da napiše. Ostale detalje o samom rukopisu vam neću otkrivati.

Iako je poslednjih godina svog života žurno pisao, svestan i sam da je imao još mnogo toga da kaže, krajem 2009. godine je bio previše bolestan za težak psihički napor kakav zahteva redovno pisanje. Isečci iz dnevnika pokazuju da ni sam nije bio siguran da će roman završiti, pojedine beleške obojene su pesimizmom: „Dva meseca nisam pisao. Ovim tempom, knjiga će možda biti gotova 2020...“ (Dnevničke beleške, 26.12.2009).

Uprkos tome što nije pisao, čini se da je Saramago neprestano razmišljao o ovom romanu. Ispravljao je napisana poglavlja (žurba nije mola da bude izgovor za nesavršenost) i u svoj dnevnik upisivao tok razvoja ideja. Poslednji unos koji ima veze sa ovim romanom datira tri meseca pre nego što će preminuti (22.02.2010) i glasi: „Ideje se pojave onda kada su potrebne. To što se v.d. direktora, koji će se potom nazivati samo inženjerom, nosio mišlju da napiše istoriju preduzeća, možda će biti ono što će pripovest izbaviti od opasnosti da upadne u čamotinju, nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi. Videćemo da li je tako“.

Nažalost nećemo. Ali sudeći po poglavljima koja su završena, kao i po smeru u kojem je roman trebalo da se kreće, nema sumnje da bi „Helebarde“ bile jedan u nizu remek-dela ovog portugalskog pisca. Sudeći po Fernandu Gomesu Agileri (čiji tekst stoji kao pregdovor srpskom izdanju), Saramagova namera bila je da „secira moralni paradoks uzornog službenika fabrike oružjaArtura Paza Semeda, kadrog da se u svojim ustaljenim navikama ne obazire na posledice disciplinovanog i efikasnog obavljanja svog posla. Saramago je bio zainteresovan za ispitivanje uobičajene disocijacije između ponašanja i posledica koje ono izaziva. I spremao se da se pozabavi time na individualnom planu, preko figure običnog čoveka“.

Iako nikada nećemo saznati kako bi ta ideja bila pretočena u delo, ono što nam je poznato jeste završetak romana. U svom dnevniku, Saramago piše: „Knjiga će se završiti jednim sočnim bestraga ti glava, što će izgovoriti ona. Uzoran svršetak“.

Ovakav kraj možda i može da nagovesti pojedine tokove romana, ali nema mnogo smisla baviti se nagađanjima. Nedovršeno delo treba čitati onakvo kakvo jeste. Ono u šta nema sumnje, ponoviću, jeste da bi ovo bio još jedan od bisera Saramagovog pera, i iako možemo biti tužni zbog naglog prekida (a zaista, nema ničeg tužnijeg od čitanja dela koje je prekinuto autorovom smrću), treba da budemo i zahvalni što je Saramago istajao u svojoj nameri da sa nama podeli barem delić poslednje od svojih brojnih genijalnih ideja.

Ocena: 5/5