Stsh's Book Corner: dereta

Showing posts with label dereta. Show all posts

Ćersti Anesdater Skomsvol (1979) je norveška književnica. Svoj prvi roman ,,Što brže idem sve sam manja” objavila je 2009. godine i za njega dobila prestižnu debitantsku nagradu ,,Tarjej Vesos”. Po njemu je napisana i pozorišna predstava čija je premijera odigrana 2014. godine u Oslu. Ćersti je nakon toga napisala zbirku pesama, tri romana i nekoliko eseja i pripovedaka.

,,Što brže idem sve sam manja” je roman o Matei Martinsen, ekscentričnoj starici koja u životu nije imala mnogo dodira sa drugim ljudima i zbog toga je sada, u poznim godinama, opseda strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Racionalna bojazan će nadvladati iracionalan strah od drugih ljudi i Matea će rešiti da konačno izađe među svet.

Matea svaki dan počinje prelistavanjem umrlica u dnevnim novinama i taj njen pomalo morbidni dnevni ritual samo je jedan od brojnih pokazatelja njenog duševnog stanja: ,,Danas mi je laknulo što moje ime nije među njima; mada, to bi bio dokaz da sam živela, pa se dvoumim da li da pošaljem sopstvenu umrlicu i zamolim novine da je objave kada za to dođe vreme. Nekad sam ih čitala samo da bih se sladila što sam živela duže od onih zbog kojih su objavljene, ali sad mislim da to nema nikakve veze, svi mi ionako živimo samo jedan tren.” Njen tren polako prolazi i ona je toga svesna, prema tome, trebalo bi da iskoristi ostatak života na najbolji mogući način, da učini nešto da je ljudi primete. Samo kad bi znala kako, kad bi znala šta. Čitav život je imala problema sa komunikacijom sa ljudima. Nikada nije radila van kuće, osim jednom, ali to je trajalo toliko kratko da nije vredno spominjanja. Svakoga dana pažljivo gleda kroz špijunku kako slučajno ne bi nabasala na nekoga od komšija dok uzima novine sa otirača. Svakodnevno kupuje novu teglu džema nadajući se da će sledeću moći da otvori sama jer nema hrabrosti da pita radnike u prodavnici za pomoć. Izuzetno je ponosna na činjenicu da svaku rolnu toilet papira može da načne perfektno, bez cepanja. Opsednuta je rimama i sa zadovoljstvom smišlja nove kombinacije koje se rimuju iako nema nikoga ko bi ih čuo. Jedina osoba sa kojom je mogla da razgovara je njen muž, Epsilon, ali on više nije tu, iako je u romanu sveprisutan i Matea o njemu govori u sadašnjem vremenu. Uostalom, i dalje plete trake za uši koje mu je namenila zbog zdravstvenih problema, iako više nema nikoga da ih nosi.

Matea živi u svom malom apsurdnom svetu i gotovo svaki njen potez je potpuno apsurdan, mada ih ona (roman je ispripovedan u prvom licu) predstavlja kao potpuno racionalne. Kako bi ostavila trag na ovom svetu, odlučuje da u dvorištu zgrade zakopa vremensku kapsulu, krišom, naravno, kako je neko slučajno ne bi video. Njeni pokušaji da na nekoga ostavi utisak, istovremeno bežeći od svakog živog stvora kog vidi, istovremeno su i komični i srceparajući. Kao da je čitavog života bila sama i neshvaćena, čak i dok je živela sa Epsilonom. U njenim sećanjima uvek je ona ta koja samu sebe hvali (u nekoliko navrata ona njemu saopštava da je najbolja supruga na svetu) i nikada ne dobija nikakvu reakciju, ma koliko se trudila. Zato sada čini sve da ne ode neprimećeno: ,,Razmišljam da napišem poruku koju ću ubaciti u vremensku kapsulu. Valjda mogu da napišem nešto o sebi što neće zvučati kao oglas lične prirode, iako će na neki način to i biti. Jedino što mi pada na pamet je da sam ja neko ko se zove Matea, pa to i zapisujem. Kada pročitam brzo čini mi se da piše ,,sama je Matea”, pitam se da li Epsilon to zna. Ispod rečenice ostavljam otisak prsta zbog DNK, a onda kijam po papiriću čisto za svaki slučaj.”

Ovaj kratak roman bez konzistentne fabule, sav satkan od toka misli žene kojoj su misli pomalo zbrkane, može biti prava poslastica za ljubitelje apsurda i filozofije egzistencijalizma. Sinopsis na poleđini knjige obećava još jednu priču u nizu onih o starenju i starcima koji na rubu života kreću u avanturu, ali ,,Što brže idem sve sam manja” nije jedan od njih. U njemu nema prave avanture, nema odgovora na velika pitanja i nema pobede nad životom. Ili ima. Zavisno od toga na koji način posmatrate sam život.

Izdavač: Dereta

Ocena: 4/5

Džefri Judžinidis (1960) je američki pisac grčko-irskog porekla. Studirao je književnost na Univerzitetu Braun. Objavio je jednu zbirku priča (Fresh Complaint, 2017) i tri romana: ,,Samoubistvo nevinosti” (1993), ,,Midlseks” (2002) i ,,Bračni zaplet” (2011). Neko vreme je živeo u Kalkuti gde je radio kao volonter u misiji ,,Majka Tereza”, a danas živi u Nju Džerziju gde predaje kurs kreativnog pisanja na Prinstonu.

,,Midlseks” je pripovest Kala Stefanidisa, uglednog diplomate koji je rođen i odgajan kao devojčica Kaliopa. Naime, iako je spolja gledano Kaliopa na rođenju izgledala kao ,,zdrava i prava” devojčica, doktoru je promaklo da je, genetski posmatrano, beba koju je držao u rukama zapravo dečak, odnosno da je pred njim redak slučaj genetske mutacije koja rezultira pseudohermafroditizmom. I tako su Kaliopu roditelji odgajali kao devojčicu, ni ne sluteći da sa njom nešto nije u redu, sve dok ona sama u pubertetu nije počela da shvata da se razlikuje od svojih vršnjakinja. Nakon nesreće koju je doživela kao tinejdžerka, lekarski pregled je utvrdio ono što je Kaliopino telo već pokušavalo da joj kaže – došlo je do zabune kada joj je lekar na rođenju odredio pol.

,,Rođen sam dva puta: prvo kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroidu 1960; a zatim ponovo, kao dečak, tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoksija u Mičigenu, avgusta 1974. Bolje upućeni čitaoci možda su me videli u studiji doktora Pitera Lusa ,,Polni identitet kod pseudohermafrodita sa sindromom 5-alfa reduktaze”, objavljenoj u ,,Žurnalu pedijatrijske endokrinologije” 1975. Možda ste čak videli i moju fotografiju u šesnaestom poglavlju sada već prilično zastarele knjige ,,Genetika i nasleđe”. To sam ja, na strani 578, stojim nag pored visinometra sa crnim pravougaonikom preko očiju.

U mojoj krštenici piše da se zovem Kaliopa Helena Stefanidis. U mojoj najnovijoj vozačkoj dozvoli (izdatoj u Saveznoj Republici Nemačkoj), moje ime glasi, jednostavno, Kal.”

Iako je ispričana u prvom licu, ,,Midlseks”, ipak, nije knjiga o životnom iskustvu jednog pseudohermafrodita. To je kompleksan, višeslojni roman o identitetu koji obuhvata istoriju jedne porodice ili, još preciznije, istoriju i putovanje jednog mutiranog gena koji se prenosio s generacije na generaciju i čekao pravi trenutak da se konačno ovaploti.

Priča počinje 1922. godine u evropskom selu Bursa, iz kog su zbog turske okupacije, iseljeni brojni stanovnici grčkog porekla. Ista sudbina je zadesila i Leftija i Dezdemonu Stefanidis koji su bolji život potražili u Americi. Da ,,Midlseks” nije obična porodična priča jasno je već u nekoliko prvih poglavlja. Naime, Kalovi baba i deda su iskoristili priliku što ih u Americi niko ne poznaje, na brodu kojim su putovali su izveli malu ,,predstavu” upoznavanja i zaljubljivanja i svoju vezu su ozvaničili brakom. To, naravno, ne bi bio nikakav problem da Dezdemona i Lefti nisu brat i sestra.

Najveći deo romana posvećen je porodičnoj sagi Stefanidis, prvenstveno životu Leftija i Dezdemone u ,,vrlom novom svetu” i njihovim pokušajima na svoj pravoslavni duh uklope u američki san. Veo njihove zabranjene veze pratiće njihov život kao prokletstvo, makar u Dezdemoninim očima, koja će, kao svaka prava bogobojažljiva hrišćanka, celog života u sebi nositi strah od božje kazne. Dezdemona je ujedno i najbolje portretisan lik, pa možda i glavni akter Judžinisovog romana, spona koja povezuje njegov početak i kraj. Od trenutka kada sazna da incest može rezultirati monstruoznim deformitetima kod dece, Dezdemona će sve od sebe dati da izbegne trudnoću, najpre izbegavanjem ,,bračnih obaveza”, zatim i podvezivanjem jajnika. Dezdemona se, međutim, na taj drastičan korak odlučila tek nakon što je rodila dvoje zdrave dece od kojih će jedno, sin Milton, oženiti rođaku, uprkos majčinim pokušajima da taj brak spreči. Iz te ljubavi će se roditi Kaliopa (iako je Dezdemonina proročka kašičica pokazala da Tesi čeka dečaka). Dezdemonin strah od božjeg gneva duboko je usađen u njenu ličnost. Svaku nesreću koja zadesi njihovu porodicu smatraće svojom krivicom, a činjenicu da se te nesreće uvek nekako podudaraju sa rođenjem dece, jasnim omenom. Nekoliko puta će padati u katatoničnu depresiju i poželeti da je nema, ali želja joj se nikada neće ostvariti, čak ni nakon što sahrani voljenog muža. Preživeće i taj gubitak a njena molba da se pridruži pokojnom mužu će, kako kaže autor, dugo prolaziti ,,kroz komplikovanu proceduru nebeske birokratije”. Njenim životom će zavladati mir, ironično, upravo kada sazna Kaliopinu ,,dijagnozu” koju će dočekati iskrenim izvinjenjem, kao da je baš to ono što je čitavog života čekala i da su njeni gresi konačno okajani.

Izuzev ovih detalja, ,,Midlseks” je uobičajena priča jedne iseljeničke porodice čije tri generacije teže uklapanju u svet oko sebe. Najpre Dezdemona i Lefti u sasvim novom, njima nepoznatom okruženju, zatim Milton i Tesi koji prolaze kroz nekoliko teških finansijskih epizoda (koje najbolje opisuje deo porodičnog života u kom Milton instira da u kući postoji samo jedna jedina sijalica koju bi odvrtao i zavrtao po različitim prostorijama po potrebi, kako bi mogao da vodi računa o potrošnji struje), pa čak i kroz gerilski ustanak koji se u Detroidu odigrao 1967. godine. Ipak, sve ove tri generacije suštinski su obojene potragom za identitetom, svaka na svoj način, a ta potraga se završava upravo Kalovim ponovnim rođenjem, odnosno istinskim otkrićem sebe.

Uporedo sa porodičnom sagom mi čitamo i Kalova ispovedna poglavlja u kojima govori o svom životu u Berlinu, mada prilično škrto, kao da čitaocima želi da ostavi otvoreno pitanje kako je zaista živeti u telu koje se rodilo neodlučno. Govori o problemima sa vezama, o stidu, o ,,dvostrukoj ličnosti” koja ponekad izranja ,,kao govorna mana iz detinjstva”, o samom procesu shvatanja onoga što se događa, o učenju ponašanja i navikavanja na svoj novi identitet.

,,Za sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra nema poređenja.”

Nedostatak iskustava iz kasnijeg života nadoknađen je istorijskim činjenicama i informacijama kojima Judžinis obaveštava čitaoca o genetskoj mutaciji svog junaka, ali i o naučnim shvatanjima pojmova pola i roda. Tema koju obrađuje u romanu i dalje je tabu i ljudima je prilično nepoznata, a kao svaka nepoznata i neobična pojava, može izazivati neprijatnost. Zbog toga, iako Kalova priča zaista deluje nedovršeno i stidljivo, akcenat nije na sadašnjem trenutku života junaka (mada možemo naslutiti optimističan ishod) već na putu koji je do njega junak morao da pređe. Istorija je važna jer pokazuje neminovnost situacije, apsolutan nedostatak krivice za život koji je protkan osećanjem krivice i stida zbog nečega na šta se nikako nije moglo uticati.

,,Da kažem nešto i o svom stidu. Ne mogu da ga obuzdam. Trudim se najbolje što mogu da ga potisnem. Cilj pokreta za međupolnost jeste da se ukine rekonstrukciona genitalna hirurgija kod dece. Prvi korak u toj borbi jeste da ubede svet – a naročito pedijatre endokrinologije – da hermafroditske genitalije nisu bolest. Na svake dve hiljade beba, rađa se po jedna sa neodređenim genitalijama. U Sjedinjenim Državama, koje imaju dve stotine i sedamdeset pet miliona stanovnika, to znači da danas postoji negde oko sto trideset i sedam hiljada živih pripadnika srednjeg pola.”

Uprkos impozantnoj cifri, ona ostaje manjina, nepoznanica i statistička greška. Većina nas nikada nije ni upoznala nekoga kome su genitalije ,,najznačajnija stvar” koja im se ikada dogodila u životu, nešto o čemu većina ljudi zapravo nikada ni ne razmišlja; a čak i da jesmo, nije baš neobično što to nismo saznali odmah pri upoznavanju.

U tom smislu je ,,Midlseks”, osim što je maestralno napisan, poučan i informativan na nekoliko nivoa. Kroz istorijsku priču o jednoj porodici saznajemo više nego što smo svesni tokom čitanja: ne samo o genetskoj mutaciji, već i o životu iseljenika, o grčkoj kulturi (aluzije na grčku mitologiju mogu stati u zaseban tekst), o životu jedne sasvim obične američke porodice u kojoj se skriva jedna izuzetno neobična jedinka, o odnosu evropske i američke kulture, itd. A pre svega, o pojmu ,,normalnog” i njegovom relativnom, neuhvatljivom značenju koje se iz dana u dan opire kalupu.

„Normalnost nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u pravom smeru.“

Ocena: 5/5

Izdavač: Dereta

Lorenco Marone je italijanski pisac, rođen 1974. godine u Napulju. Pre nego što je počeo da piše, bavio se advokaturom. Svoj prvi roman „Daria“ objavio je 2012. godine, nakon čega je objavio još šest romana, među kojima je najpoznatiji „Sitnice koje život znače“ (recenziju možete pročitati OVDE). ,,Sutra ću možda ostati" je Maroneov peti roman, objavljen 2017. godine.

,,Sutra ću možda ostati" je priča o tridesetpetogodišnjoj Luče di Note, ambicioznoj pripravnici nekonvencionalnog izgleda i neukrotivog karaktera. Nakon što je raskinula dugu vezu, Luče trenutno ne vidi svetlost na kraju tunela (što je prilično ironično ako se u obzir uzme značenje njenog imena), a i novi zadatak koji je dobila na poslu joj se uopšte ne dopada. Luče radi u advokatskoj firmi i novi slučaj od nje zahteva da prati mladu majku i sakupi dokaze o njenoj nemarnosti prema sinu koji bi mogli da idu u korist ocu, novom klijentu firme. Luče će se sasvim nepromišljeno ponuditi da dotičnoj majci priskoči u pomoć kao dadilja i na sopstveni užas, uskoro će shvatiti da Karmen ne samo da nije loša majka (iako njen izgled i sklonost ka kojoj čašici više na prvi pogled govore suprotno), već da su ona i njen sin Kevin društvo za poželeti. Luče se će prosto zaljubiti u Kevina, što se ne očekuje od nekoga ko je u stanju da pomisli nešto poput: ,,Svakako ne bi bilo loše kad bi deca mogla da se biraju s police, kao u supermarketu. Uzela bih neko najskuplje i firmirano, jeftine stvari nisu ni za šta, brzo propadnu".

Kao da ovaj sukob interesa, nezadovoljstvo na poslu i raskid veze nisu sami po sebi dovoljni, tu je i navršenih 35 godina, vreme idealno za preispitivanje životnih odluka (ah, sva ta neispunjena očekivanja okoline!) i ,,poslednji voz" za vraćanje na ispravan kolosek. Luče nikada nije prebolela odlazak oca a sa majkom nikada nije ostvarila prisan odnos. Ni odnos sa mlađim bratom nije baš za primer, a ako ne računamo Patriciju, komšinicu čije je pravo ime Patricio i koja je u jednom trenutku odlučila da joj ,,nekako više paše da bude žensko”, ne može se pohvaliti ni bliskim prijateljima.

,,Kažu da smo skloni robovanju navikama. Da, nesvesno im robujemo, prezadovoljni svojom sudbinom, kao gladijatori što ponosni ulaze u arenu i bez reči hrle u susret smrti. Kažu i da čovek, kako bi se osećao uistinu slobodnim, svaki trenutak mora proživeti kao da mu je poslednji, trudeći se da svaki dan bude drugačiji. Kažu i da vreme leči rane, da se jednog jutra probudiš i jednostavno shvatiš da je tvojoj patnji došao kraj, kako ti više nisu potrebni lanci koji su ti odrali kožu na rukama, a da to nisi ni primetio. Znam da će pre ili kasnije i meni osvanuti to jutro, ali znam i da ću do tog dana jedino moći da odmahujem glavom ne bih li se otresla misli o hiljadama sitnica koje mi nedostaju.”

Pa ipak, baš kada pomisli da joj se ceo svet srušio, to jutro kao da deluje izvesnije: pokupiće sa ulice napušteno štene (i nazvaće ga Blistavi um) i sprijateljiće se sa simpatičnim starcem iz komšiluka. Još samo kada bi našla pravi trenutak da objasni Karmen situaciju u kojoj se našla. Istina je da je pokušala da je obmane, ali stvari su sada potpuno drugačije i ona čini sve što je u njenoj moći da joj pomogne. Šteta što taj pravi trenutak neće stići sve dok Karmen i sama ne sazna šta je po sredi. Kako se uvalila u sve ovo? Luče jeste malo nabusita, ali nije loša osoba. Zbog čega baš sve u njenom životu mora da krene po zlu? Stvarno je zaslužila trenutak predaha. Možda je njen otac bio u pravu. Možda prosto treba ostaviti sav taj život iza sebe, pobeći glavom bez obzira i početi iz početka.

,,Svi čeznemo za životom ispunjenim velikim pustolovinama, nezaboravnim ljubavima, snovima kojima bismo stremili, zamislima koje bismo ostvarivali. Svi umiremo od želje da se raširenih ruku zatrčimo u svet i pokažemo koliko vredimo, da čujemo koliko vredimo, da iskamčimo pažnju drugih i nađemo smisao u tom beskrajnom, a ipak tako skučenom prostoru koji nazivamo životom."

Postoji toliko boljih mesta za život od Napulja, ali sada je mnogo teže otići nego ikada ranije. Luče više nije sama. Tu je Blistavi um, tu je Don Vitorio, tu je Kevin, pa i Karmen, iako trenutno nisu u dobrim odnosima. A tu je i onaj Francuz, ulični umetnik, od čijeg joj naglaska poigravaju leptirići u stomaku. I mada deluje kao da joj se se ceo svet (ponovo) srušio, Luče će ostati jer sada konačno ima razloga za to.

,,Sutra ću možda ostati" je simpatična, dirljiva priča o neobičnim prijateljstvima, odbacivanju predrasuda i životnim odlukama za koje je potrebno mnogo više hrabrosti nego što bismo to ikada pomislili. Pisana je već prepoznatljivim Maroneovim stilom koji odlikuje preplitanje jednostavnog, svakodnevnog govora i filozofskih odeljaka vrednih pamćenja. Baš kao i ,,Sitnice koje život znače", i ovo je pozitivna priča koja slavi život u svim njegovim oblicima. Možda ne tako vešto ispričana kao prethodna (junake kakav je Čezare nemoguće je dvaput stvoriti, ma koliko se pisac trudio), ali svakako vredna čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Dvadeset godina je radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta.

Ubrzo nakon objavljivanja „Čuda” (recenziju romana možete pročitati OVDE) fanovi su poželeli nastavak romana u kom će pratiti dalje dogovštine Agija Pulmana i njegove porodice i prijatelja. Autorkin odgovor na molbe čitalaca dugo je bio kategoričan: „Ne, žao mi je. Smatram da takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak”. Pa ipak, upravo ovim rečima R. H. Palasio otvara uvod knjige koja je na prvi pogled upravo to – nastavak „Čuda”. Ali samo na prvi pogled.

Knjigu „Agi i ja” čine tri nezavisne priče junaka čiji glas nismo imali prilike da čujemo u „Čudu”, a koje su prethodno bile objavljene kao kratke e-knjige. U pitanju su priče Julijana (školskog siledžije), Kristofera (Agijevog prvog i najboljeg prijatelja) i Šarlote (devojčice koja je prema Agiju uvek bila fina, ali nikada ništa više od toga). Ispripovedani događaji odvijaju se u isto vreme kada i radnja „Čuda”, ali sa osnovnom pričom nemaju mnogo dodirnih tačaka. To nisu priče o Agiju, on je tu prisutan samo kao sporedan lik, ali objašnjavaju određene postupke likova, njihov odnos sa njim i osnovnu ideju prvobitnog romana.

Prva priča, nazvana „Julijanovo poglavlje” ima najviše dodirnih tačaka sa originalom i zaista deluje kao izgubljeno poglavlje „Čuda”. U njoj bolje upoznajemo Julijana i pratimo priču iz „Čuda” iz njegove perspektive. Interesantan je pristup koji autora bira za ovo poglavlje. Za nasilno ponašanje ne postoji opravdanje, ali uvek postoji uzrok. Pozadina Julijanove priče čitaocu otkriva uzrok za njegovo ponašanje i nakon pročitane priče moguće je naći razumevanja za siledžuju i prema njemu osetiti empatiju. Julijanova perspektiva jasno nam stavlja do znanja da on sebe ne vidi kao negativca, naprotiv, negativac je Agi. Njegov dolazak u školu ima ogroman uticaj na Julijanovu psihu. On zbog Agija ostaje bez najboljih drugara, a njegovo lice u njemu budi iskonski strah zbog kog dečak dobija napade anksioznosni i ima noćne more zbog kojih noćima ne može da spava. Ponos mu ne dozvoljava da ikome prizna razlog zbog kog se to dešava i njegova prirodna reakcija na Agijevu pojavu je čist bes.

Drugu priču („Pluton”) pripoveda Kristofer, Agijev prvi drug. Kristofer je uz Agija bio od samog početka i njegovo lice mu, prema tome, uopšte nije čudno. Kako je Kristofer rastao, međutim, shvatio je da se Agi itekako razlikuje od druge dece i da njegova pojava kod ostalih izaziva nelagodu. Nakon što se njegova porodica odselila, Agi i on su se mnogo ređe viđali, a Kristofer je postajao sve svesniji Agijevog defekta, do te mere da je od drugova počeo da krije njegovo postojanje i da zbog njihovog prijateljstva oseća stid.

Treća priča („Šingaling”) ispričana je iz Šarlotine perspektive i sa osnovnom pričom „Čuda” gotovo da nema nikakve veze, što možda najbolje pokazuje odnos koji je Šarlota imala sa Agijem. U ovoj priči je osnovna tema takođe drugarstvo, ali problem grupisanja dece u klike (po popularnosti, ocenama, itd). Kada Šarlota bude izabrana kao jedna od tri devojčice za priredbu, ona će biti primorana da se zbliži sa devojčicama sa kojima se do tada nije družila, a prema kojima njene drugarice ne osećaju naklonost. Svakodnevne probe i vežbe doprineće tome da se tri devojčice zbliže, iako će se u školi pretvarati da osim obaveznih treninga nemaju ništa zajedničko.

„Agi i ja”, dakle, nije nastavak „Čuda”, već pre njegova dopuna, pa se u tom smislu ni ne mogu porediti po kvalitetu. Iako neke od priča nemaju direktne veze sa Agijem, on je u njima itekako prisutan i za ove junake predstavlja bitan faktor u životu (čak i u Šarlotinoj priči, u kojoj se Agi jedva i spominje, samo njegovo postajanje može se tumačiti kao bitno). Sve tri priče bave se istom temom kao i originalni roman: pre svega prijateljstvom i svim problemima koje ono može nositi sa sobom (sva tri junaka u nekon trenutku doživljavaju epifaniju u vezi sa pojmom prijateljstva), empatijom, prihvatanjem drugačijih od sebe i hrabrošću koja je za to ponekad potrebna; i podvlače osnovnu poruku „Čuda” koja se osim životne pouke može čitati i kao kritika savremenog društva: „Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Dereta

Džejms Boven (1979) britanski je muzičar i pisac koji je svetsku slavu stekao romanom „Ulični mačak Bob“. Boven je, tokom svoje problematične mladosti, za život zarađivao kao ulični svirač i prodavac novina. Pažnju javnosti je, međutim, privukao zahvaljujući žutom mačoru koji mu je tokom radnih sati svakoga dana pravio društvo. Postepeno se glas o uličnom sviraču i njegovom krznenom prijatelju širio i van granica Londona – zahvaljujući internetu i televiziji, priča o Džejmsu i Bobu obišla je svet. Boven je, nakon toga želeo da ispriča svoju stranu priče i uz pomoć pisca Garija Dženkinsa napisao je knjigu „Ulični mačak Bob“, a zatim i sedam nastavaka. Po Bovenovom prvencu je 2016. godine snimljen istoimeni film, a glavnu ulogu dobio je upravo njegov mačak Bob.

Džejms je detinjstvo proveo u čestim selidbama na relaciji Engleska-Australija. Roditelji su mu bili razvedeni, a majka, sa kojom je živeo, nije mogla da se skrasi, pa su ona i Džejms često menjali mesto stanovanja. Upravo je iz toga proistekao Džejmsov osećaj nepripadanja: kratki periodi koje je provodio na jednom mestu nisu bili dovoljni da stekne čvrsta prijateljstva, a zbog čestog menjanja škole nije uspevao da se uklopi u društvo. Tinejdžerske godine dovele su do novih problema – napustio je školu i odao se porocima. Kada je konačno odlučio da napusti majku i vrati se u Englesku, sve je krenulo nizbrdo. Džejms je vrlo brzo postao beskućnik, navučen na heroin.

„Život na ulicama Londona ti oduzima dostojanstvo, identitet – zapravo, sve ti oduzima, sve. Najgore od svega je što ljudi imaju pogrešno mišljenje o tebi. Vide te kako živiš na ulici i tretiraju te kao da nisi osoba. Ne žele da imaju išta s tobom. Nemaš nijednog pravog prijatelja. Dok sam spavao na ulici, uspeo sam da dobijem posao higijeničara u kuhinji. Ali su me otpustili kada su saznali da sam beskućnik, mada nisam ništa zabrljao na poslu. Kada si beskućnik, šanse su ti zaista male.“

Ipak, Džejms uspeva da se dozove pameti i posle pet godina korišćenja heroina odlučuje da okrene novi list i potraži pomoć. Baš te godine, kada bude počeo sa odvikavanjem, u njegov život će ušetati Bob.

Kada je Džejms prvi put ugledao povređenog mačora u hodniku svoje zgrade, kućni ljubimac mu nije bio ni na kraj pameti. U trenutku kada je na odvikavanju od droge i jedva sastavlja kraj s krajem, poslednje što mu je potrebno jeste još jedna duša o kojoj će da brine i još jedna usta koja treba da hrani. Pa ipak, prizor povređene životinje tera ga da se prihvati brige o mačoru (na čije lečenje daje poslednji peni), samo dok se ne oporavi, nakon čega će ga pustiti da nastavi svojim putem. Bob će, međutim, imati sasvim drugačije planove. Ne samo da neće želeti da se odvoji od svog novog prijatelja, već će biti tu kada mu je najpotrebniji i promeniće mu život iz korena.

Iako ovaj roman deluje kao idealno štivo za mačkoljupce (i samo za njih), ovo nije samo priča o životu jedne mačke. Boven iskreno govori o opasnosti poroka i teškoćama života na ulici, o nevidljivim ljudima pored kojih prolazimo svakoga dana ni ne primetivši ih. Džejms Boven nije pisac, a pomoć koju je dobio od Dženkinsa pri pisanju svoje priče sasvim je neprimetna. Pa ipak, iako priči manjka stilskih ukrasa, ona je veoma autentična i topla i kao takva se teško ispušta iz ruku. Poruka kojom knjiga započinje jeste poruka čitave priče: koračajući kroz život nailazimo na razne putokaze, a ponekad su baš oni najneverovatniji ti koje treba pratiti.

„Negde sam pročitao jednu čuvenu izreku. Ona kaže da tokom života ljudi svakoga dana dobijaju drugu šansu. To treba iskoristiti, mada mi to obično ne radimo.“

„Ulični mačak Bob“ je, zapravo, knjiga o novim počecima i drugim šansama. U trenutku kada se Bob i Džejms sretnu, oni neobično liče jedan na drugog: sami su, napušteni, očajni i u prilično lošem zdravstvenom stanju. Takođe, ovo je lep podsetnik da se dobro dobrim vraća (barem ponekad). Spasavanje Boba predstavlja prvi korak na putu spasenja samog Džejmsa: od loših navika i lošeg, usamljeničkog života. Sve što mu je bilo potrebno jeste razlog da nastavi dalje, a taj razlog je pronašao upravo u svom krznenom prijatelju.

Ako ste i sami ljubitelji mačaka, verovatno ste već stavili ovu knjigu na svoj spisak za čitanje. Ako pak i niste, pružite Bobu šansu, ko zna, možda vas baš on natera da promenite mišljenje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Hendrik Hrun je pseudonim anonimnog autora iz Holandije, koji je svojim „Tajnim dnevnikom” zaludeo čitaoce širom sveta. Uprkos internacionalnoj slavi koju je roman stekao, identitet njegovog stvaraoca ostaje nepoznat, čak i nakon objavljivanja njegovog nastavka.

Pripovedač „Tajnog dnevika”, bio on fiktivna ličnost ili ne, jeste Hendrik Hrun, osamdesettrogodišnji Holanđanin koji svoju starost provodi u staračkom domu. Početkom jedne godine, rešio je, međutim, da promeni svoj život i da zaista proživi godine koje su mu preostale. Za to je, mogli bismo slobodno reći, donekle zaslužna i nova stanarka doma, Efije, koja je svojim dolaskom u namćorastom starcu koji, kako sam kaže na početku svog dnevnika, ne voli starce, „njihove hodalice, njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskviite, njihove žalbe”, probudila osećanja koja je davno zaboravio, ali i još važnije – želju za autentičnim životom.

„Ja, Hendrikus Herardus Hrun, (jesam) jedan civilizovan i uljudan tip, čovek učtiv i spreman da uvek priskoči u pomoć. I to ne zato što stvarno imam te osobine, nego zato što nemam petlju da postupim drukčije. Retko kažem ono što stvarno mislim. Obično idem linijom manjeg otpora. To je moja specijalnost – želja da se svima dopadnem. Moji roditelji su to predvideli nazvavši me Hendrik, ime za slabića. To će me, ako se nastavi, dovesti do depresije. I zato sam odlučio da svetu pružim sliku pravog Hendrika Hruna. I zbog toga ću u ovom dnevniku pisati samo ono što stvarno mislim. Neka svet vidi ko sam bio i šta sam stvarno mislio o njemu, šta je mislio i osećao tokom jedne godine žitelj staračkog doma iz Severnog Amesterdama.”

Hrun će shvatiti da nije jedina osoba u domu koja starost ne doživljava kao letargično čekanje sudnjeg dana, pa će, zajedno sa istomišljenicima, na čelu sa svojim prijateljem Efertom i novopridošlom Efije, osnovati klub zatvorenog tipa po imenu „Klub starih, ali još uvek živih”. Cilj kluba je aktivan život pun zanimljivih izleta i događaja (koje će članovi planirati uz grozničavo uzbuđenje), ali i suprostavljanje strogim (i, po njihovom mišljenju, besmislenim) pravilima doma u kom žive. Ostatak kolektiva će na ovaj pobunjenički klub najpre gledati sa rezervom, ali neće proći mnogo vremena nakon što će poželeti da mu se priključe. Uzalud, razume se, klub ostaje zatvorenog tipa!

Godina u kojoj će Hrun doneti ovu odluku, zajedno sa odlukom da vodi svoj tajni dnevnik, biće ispunjena uzbudljivim, komičnim, ali i veoma tužnim i dirljivim trenucima za sve stanovnike doma. U njemu je, na jedan neposredan način, prikazana starost u svom sjaju i (ne)dostojanstvu, jer Hrun ništa ne prećutkuje. Čitalac saznaje o sitnim prestupima stanara, poput korišćenja zabranjenih kućnih aparata ili bacanja kolača u akvarijume (čin koji će biti poguban za ribice i kao takav izazvati skandal u domu), o beskrajnim raspravama o aktuelnim temama (uglavnom o kraljevskoj porodici i Evroviziji), o osoblju i načinu na koji ono tretira stare. Pa ipak, iako se Hrun trudi da svakoga dana zapiše najvažnije trenutke koji su taj dan obeležili, život u domu ne daje uvek dovoljno materijala: „Postoje dani u kojima se ništa značajno ne događa. Dani o kojima nema šta da se piše. Naravno, mogao bih da nagvaždam o hrani i vremenu, ali to je omiljena zanimacija mojih „kolega”, najbolji način da se ubije vreme koje im sve brže ističe. Taman posla da, na primer, započnete neku raspravu o Ničeu. To mi doduše odgovara, jer o Ničeu ni sam nemam šta da kažem. Nemam, jer ne znam ništa o njemu.”

Ono što ovaj roman, međutim, izdvaja iz mase trenutno popularnih romana u kojima su glavni protagonisti ćudljivi starci, jeste to što je u njemu starost potpuno ogoljena (što je glavni motiv da se o autoru misli kao o nekome ko zaista piše iz svog iskustva). Komične situacije u romanu postoje, ali one zaista nisu brojne i kako roman odmiče, sve ih je manje.

Forma dnevika ovom romanu daje prisniji ton, ali Hrunovi zapisi su snažni upravo zbog toga što nisu uvijeni. Autor detaljno prenosi svoje posete lekarima, svoje brige o sopstvenom zdravstvenom stanju, koje, iako sasvim dobro za njegove godine, donosi pojedine neprijatnosti i poteškoće koje telo u starosti neminovno doživljava. Sa takvim neprijatnostima podruku ide i sramota, pa Hrun uporno pokušava da pronađe načine kako da izbegne svakodnevno nošenje pelena ili korišćenje električnog prevoznog sredstva za lakše kretanje. A gledajući svoje komšije koje polako venu, kako fizički, tako i psihički, sve češće oseća potrebu da se kod lekara raspituje o eutanaziji.

Hrunova rastrzanost između želje da živi život punim plućima i želje da okonča svoj život dostojanstveno, dok je još na nogama, i zdrave pameti, pojačana je stanjem njegovih bliskih prijatelja, članova avanturističkog kluba. Njegov prijatelj Efert, noćna mora osoblja bez dlake na jeziku, sa posebnim sklonostima ka kojoj čašici više, uprkos snažnom duhu, biva izdan od sopstvenog tela; prijateljica Hritije, koja polako tone u demenciju, ne odustaje od svog optimizma i vedrog duha, dok najprisnijim prijateljima daje uputstva za situacije u kojima možda neće znati ko su.

Iako ste do sada verovatno pomislili da je ova knjiga prilično depresivna, uveravam vas da nije. „Tajni dnevnik Hendrika Hruna” govori o segmentima starosti koji su u savremenom društvu gotovo tabu, o svemu onome što starost sa sobom nosi – gubitak nezavisnosti, dostojanstva, bliskih ljudi. Ali i pored toga, ovo je prvenstveno priča o životu, o prijateljstvu i ljubavi, sa dirljivo optimističnim završetkom koji najavljuje nove avanture. Priča nakon koje ćete možda drugačije posmatrati starije od sebe – na primer kao stare, naravno, ali još uvek žive.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

Danijel Kelman je nemački pisac, rođen 1975. godine u Minhenu. Studirao je filozofiju i književnost u Beču. Napisao je sedam romana i nekoliko zbirki kratkih priča i novela, a međunarodni uspeh postigao je romanom „Ja i Kaminski“, za koji je dobio nagradu „Kandid“. Dve godine nakon toga, roman „Premeravanje sveta“ dobija nagradu „Klajst“, nakon čega slede nagrade „Tomas Man“ i „Per Olov Enkvist“. Kelman trenutno važi za jednog od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca. Roman „F“ je šesti njegov roman, objavljen 2014. godine.

Jedan potez Artura Fridlanda, neuspelog pisca i još neuspelijeg oca, zauvek će ostaviti trag, kako na njegov, tako i na živote njegovih sinova. Iako ne veruje u magiju, Artur će decu odvesti na nastup čuvenog hipnotizera, a nakon predstave će se prosto spakovati i nestati. Ništa posle te noći neće biti isto – Martin, Ivan i Erik će odrastati obeleženi nestankom nestabilnog oca, čije ime će ih proganjati iz izloga knjižara. Nakon što ih je napustio, Artur Fridland je konačno uspeo da svoj talenat podeli sa svetom i postane jedan od najprodavanijih i najkontroverznijih pisaca u tom momentu u Nemačkoj. Nihilistička poruka njegove knjige „Zovem se Niko“, u kojoj je glavni junak nazvan prosto F, baš kao što je i Kelman nazvao svoj roman, toliko snažno deluje na publiku, da izaziva niz samoubistava kod čitalaca.

„Ti ne postojiš. Misliš da ovo čitaš? Naravno da misliš. Ali ovo niko ne čita. Svet nije onakav kakav se čini. Ne postoje boje, postoje talasne dužine; ne postoje tonovi, postoji samo treperenje vazduha; ne postoji prostor, postoje samo atomi u prostoru; ali i atom je samo reč za energiju bez oblika i mesta postojanja. A šta je to energija? Broj koji u svim promenama ostaje konstanta, apstraktni zbir, koji se stalno održava. Energija nije supstancija, ona je odnos, dakle čista matematika. Što mi češće osmatramo stvarnost, ona je sve praznija, čak i sama praznina postaje irealna. Jer prostor je samo funkcija, samo model našeg duha. A duh koji taj model stvara? Ne zaboravi, u mozgu niko ne živi. Nema vidljive duše koja struji kroz nervne završetke, koja gleda kroz oči, koja čuje kroz uši, koja govori kroz tvoja usta. Oči nisu prozori duše. Postoje samo nervni impulsi, ali njih niko ne čita, niko ih ne broji, niko ne prevodi u nešto drugo, niko ne razmišlja o njima. Traži koliko hoćeš, u toj kući nikoga nema. Svet je u tebi, a ti ne postojiš.“

U kakve ljude su izrasla deca koje je nenajavljeno napustio otac, koji se potom proslavio iznova ubivši boga, slavljenjem besmisla?

Sin iz prvog braka, Martin, postao je izrazito gojazan sveštenik koji ne veruje u Boga, opsednut sklapanjem Rubikove kocke. Jedan od blizanaca, Erik, obogatio se, ali je potpuno sišao s uma, do te mere da gotovo da više ne može da funkcioniše, ni sa lekovima, niti bez njih. Ivan se okrenuo umetnosti, ali nikada nije postao priznati umetnik, iako su njegova dela slavna – umesto autentičnosti, predao se falsifikovanju i obmani. Ono što ih povezuje, međutim, jeste fundamentalna rastrzanost i dvostruki životi koje vode: Martin kao ateista u svešteničkoj odori; Ivan kao slikar koji se krije iza tuđeg, već ostvarenog imena; Erik kao šizofreničar, doslovno rastrzan između dve ličnosti.

Središte romana, u kojima je prikazan jedan izuzetno topao letnji dan iz perspektive svakog od brata (08.08.2008. godine – drugi suštinski važan dan u njihovim životima, pored onog kada im je otac nestao), ispresecano je događajima pre i posle. Osim uvoda, u kojem je prikazana poseta hipnotizeru, od glavnog toka romana odudara i hronološki prikaz predaka likova, počev od oca pa sve do davnih predaka, povezanih čudnim osećajem da ih je neko prokleo. Kraj romana, ipak skače u budućnost, prikazujući Ivanovu decu, suočenu sa sličnom sudbinom koja je zadesila i njega – nenajavljenim i neobjašnjivim nestankom oca.

Potpomognuti, možda, apologiji besmisla svog oca, Fridlandovi očajnički pokušavaju da pronađu smisao svog postojanja, smisao koji svakom od njih izmiče. Bog je mrtav, autentičnost je izgubila na značaju, razum se oteo kontroli – kako onda živeti, i zbog čega? Danijel Kelman ubrizgava neophodnu dozu humora kako bi se ovako gorke teme mogle progutati i provocira čitaoca da razmišlja o pojmovima sudbine i slobodne volje.

A na šta se konkretno odnosi F iz naslova romana? To će čitalac sam morati da odgonetne. Na junaka Arturove kontroverzne knjige, na prezime koje nose protagonisti, na početno ime čoveka koji je uzviknuo da je Bog mrtav, na filozofiju, frustraciju, falsifikat ili možda na fundament i pomirenje sa činjenicom da se protiv sudbine prosto ne može, ma koliko se protiv nje borili, što i Martin na samom kraju romana otkriva (ili samo pretpostavlja?):

„Fatum. Veliko F. Ali slučaj je moćna sila. Čovek odjednom dobije sudbinu koja nije njemu namenjena. Neku vrstu slučajne sudbine.“

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta