Što brže idem sve sam manja – Ćersti Anesdater Skomsvol

Ćersti Anesdater Skomsvol (1979) je norveška književnica. Svoj prvi roman ,,Što brže idem sve sam manja” objavila je 2009. godine i za njega dobila prestižnu debitantsku nagradu ,,Tarjej Vesos”. Po njemu je napisana i pozorišna predstava čija je premijera odigrana 2014. godine u Oslu. Ćersti je nakon toga napisala zbirku pesama, tri romana i nekoliko eseja i pripovedaka.

,,Što brže idem sve sam manja” je roman o Matei Martinsen, ekscentričnoj starici koja u životu nije imala mnogo dodira sa drugim ljudima i zbog toga je sada, u poznim godinama, opseda strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Racionalna bojazan će nadvladati iracionalan strah od drugih ljudi i Matea će rešiti da konačno izađe među svet.

Matea svaki dan počinje prelistavanjem umrlica u dnevnim novinama i taj njen pomalo morbidni dnevni ritual samo je jedan od brojnih pokazatelja njenog duševnog stanja: ,,Danas mi je laknulo što moje ime nije među njima; mada, to bi bio dokaz da sam živela, pa se dvoumim da li da pošaljem sopstvenu umrlicu i zamolim novine da je objave kada za to dođe vreme. Nekad sam ih čitala samo da bih se sladila što sam živela duže od onih zbog kojih su objavljene, ali sad mislim da to nema nikakve veze, svi mi ionako živimo samo jedan tren.” Njen tren polako prolazi i ona je toga svesna, prema tome, trebalo bi da iskoristi ostatak života na najbolji mogući način, da učini nešto da je ljudi primete. Samo kad bi znala kako, kad bi znala šta. Čitav život je imala problema sa komunikacijom sa ljudima. Nikada nije radila van kuće, osim jednom, ali to je trajalo toliko kratko da nije vredno spominjanja. Svakoga dana pažljivo gleda kroz špijunku kako slučajno ne bi nabasala na nekoga od komšija dok uzima novine sa otirača. Svakodnevno kupuje novu teglu džema nadajući se da će sledeću moći da otvori sama jer nema hrabrosti da pita radnike u prodavnici za pomoć. Izuzetno je ponosna na činjenicu da svaku rolnu toilet papira može da načne perfektno, bez cepanja. Opsednuta je rimama i sa zadovoljstvom smišlja nove kombinacije koje se rimuju iako nema nikoga ko bi ih čuo. Jedina osoba sa kojom je mogla da razgovara je njen muž, Epsilon, ali on više nije tu, iako je u romanu sveprisutan i Matea o njemu govori u sadašnjem vremenu. Uostalom, i dalje plete trake za uši koje mu je namenila zbog zdravstvenih problema, iako više nema nikoga da ih nosi.

Matea živi u svom malom apsurdnom svetu i gotovo svaki njen potez je potpuno apsurdan, mada ih ona (roman je ispripovedan u prvom licu) predstavlja kao potpuno racionalne. Kako bi ostavila trag na ovom svetu, odlučuje da u dvorištu zgrade zakopa vremensku kapsulu, krišom, naravno, kako je neko slučajno ne bi video. Njeni pokušaji da na nekoga ostavi utisak, istovremeno bežeći od svakog živog stvora kog vidi, istovremeno su i komični i srceparajući. Kao da je čitavog života bila sama i neshvaćena, čak i dok je živela sa Epsilonom. U njenim sećanjima uvek je ona ta koja samu sebe hvali (u nekoliko navrata ona njemu saopštava da je najbolja supruga na svetu) i nikada ne dobija nikakvu reakciju, ma koliko se trudila. Zato sada čini sve da ne ode neprimećeno: ,,Razmišljam da napišem poruku koju ću ubaciti u vremensku kapsulu. Valjda mogu da napišem nešto o sebi što neće zvučati kao oglas lične prirode, iako će na neki način to i biti. Jedino što mi pada na pamet je da sam ja neko ko se zove Matea, pa to i zapisujem. Kada pročitam brzo čini mi se da piše ,,sama je Matea”, pitam se da li Epsilon to zna. Ispod rečenice ostavljam otisak prsta zbog DNK, a onda kijam po papiriću čisto za svaki slučaj.”

Ovaj kratak roman bez konzistentne fabule, sav satkan od toka misli žene kojoj su misli pomalo zbrkane, može biti prava poslastica za ljubitelje apsurda i filozofije egzistencijalizma. Sinopsis na poleđini knjige obećava još jednu priču u nizu onih o starenju i starcima koji na rubu života kreću u avanturu, ali ,,Što brže idem sve sam manja” nije jedan od njih. U njemu nema prave avanture, nema odgovora na velika pitanja i nema pobede nad životom. Ili ima. Zavisno od toga na koji način posmatrate sam život.

Izdavač: Dereta

Ocena: 4/5

6 comments:

Isidora ĐolovićSeptember 23, 2019 at 7:32 AM
Eh, simpatični, pomalo džangrizavi i neobični penzioneri!:) Uvek zanimljiva tema, koja nas možda negde podsvesno privlači i kao priprema za sopstvene "stare dane" i pomalo teši? Uglavnom, od tvoje najave mi se svidela knjiga i stavljam na listu, ovo bih definitivno volela da pročitam. Čak sam se u mnogim Matinim "ispadima" i sama prepoznala! A moram da prokomentarišem ime njenog supruga: ne znam koliko je Epsilon "uobičajeno" u skandinavskom svetu, ali meni je prvo delovalo kao neka šala, čak pomislih i da je možda u pitanju imaginarni muž, nekako mi to ide uz opisanu ličnost.:)
Anastasja KostićSeptember 23, 2019 at 5:21 PM
Jao baš je draga i simpatična ta Matea , moram obavezno da pročitam knjigu i baš je smešno ovo sa ijenjem na papirić za svaki slučaj. :')
Katarina PavlovićSeptember 25, 2019 at 12:52 AM
Do sada sam se minimum tri puta "mimoišla" sa ovom knjigom, kad god mi bude na dohvat ruke nikad se ne sunovrati u korpu za kupovinu. :) Definitivno me je tvoj prikaz podstakao da je poguram do svoje liste za čitanje, hvala ti. Inače, ovo slanje umrlice me podseti na film slične tematike, "Last Word" u kom lik Širli Meklejn angažuje novinarku koja piše smrtovnice da sastavi i njenu kako bi ona, za života, mogla da je pročita i ako zatreba popravi. Simpatična kombinacija drame i komedije, džangrizavi penzioneri su stvarno neodoljiva "vrsta". ☺

P.S. To ne znači da ću se latiti Uvea. Za to su šanse ravne nuli, čak i ispod nje. 😂