Stsh's Book Corner: domaći autori

Showing posts with label domaći autori. Show all posts

Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja, Na osami blizu mora i Putujuće kazalište (prikaz pročitajte OVDE). Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

„Kalendar Maja“ je Ferićev najpoznatiji roman za koji je dobio nekoliko književnih nagrada. Narator romana, Tihomir, zajedno sa još nekolicinom prijatelja iz gimnazije i devedesetogodišnjom razrednom, odlazi na ponovljeno matursko putovanje brodom. „Maturanti“ imaju skoro sedamdeset godina, ali Tihomir tek pred putovanje, tokom ispijanja pića u kafiću, shvata da je ostario. Tom scenom, u kojoj narator nije siguran da li je platio račun pa ga zapravo plaća dva puta, Ferić otvara roman i ukazuje njegovu glavnu nit. Ponovljena maturska ekskurzija može se tumačiti kao pokušaj da se vrati vreme i poništi neumitna starost, da se restartuje kalendar Maja, taj zlokoban krug koji preti svojim krajem. Čitalac će ubrzo shvatiti da Tihomir ima još jedan (možda ne tako) skriveni motiv da oplovi hrvatskom obalom sa starim prijateljima. To će biti šansa da još jednom vidi Senku, ljubav iz gimnazijskih dana koja se zapravo nije ugasila i (ime junakinje sigurno nije slučajno izabrano) bacila senku na čitav njegov život. Scena sa dva puta plaćenim računom na Tihomira deluje kao epifanija: „Tko bi rekao da starost dolazi u jednome danu, da je donosi bezobrazni konobar kao bljutavu kavu i da se to može dogoditi na prijelazu iz proljeća u ljeto“, i izaziva brojne reminiscencije na prošlost.

Roman se sastoji iz dva narativa. Okvirni narativ je smešten u sadašnjost i prati „maturante“ na krstarenju. Isprekidan je pričom o životu naratora pa se u tom smislu može posmatrati kao bildungsroman. U središtu priče je zapravo isprekidana, ali nikad prekinuta veza između Tihomira i Senke, kao i pozadinski, ali jasno prisutan prikaz odrastanja i života na brdovitom Balkanu, uz sve istorijske uspone i padove dobro poznate svim čitaocima sa prostora bivše Juge. Krcat motivima uobičajenim za Ferićeve romane, Tihomirov život je obeležen komplikovanim porodičnim odnosima, još komplikovanijem seksualnom sazrevanju (iako se čini da junak nikad nije sazreo, možda baš zbog toga što je mu je komadić za koji je mislio da će ga konačno ispuniti zauvek izmicao), i najkomplikovanijem od svega – odnosom sa Senkom, ženom koja se iznova vraćala i taman kada je pomislio da je konačno tu – nestajala. „Kalendar Maja“ nije ljubavni roman, kao i sve u njemu isuviše je komplikovan da bi se mogao svesti na jedan tako prost žanr, ali ljubav, ma koliko u ovom slučaju bila tragična i devijantna, do te mere da bi se čitalac mogao zapitati da li je to zaista ljubav – vodilja je koja tera na okretanje brojnih stranica, drži čitaoce u neizvesnosti i želji da što pre stignu do razrešenja priče. Kada do tog razrešenja konačno dođe, ostaće gorak ukus u ustima i spoznaja da su ljudi samo ljudi, patetični u svojim nadanjima i skloni da romantizuju nešto što zaista ne bi trebalo (osvrnite se samo na najpoznatije ljubavne priče u književnosti i zapitajte se kakvi su to odnosi zaista).

U srži mračan, naslovljen mističnim predmetom koji sluti usud (roman je objavljen godinu dana pre čuvenog kraja još čuvenijeg Majanskog kalendara), „Kalendar Maja“ je realistična priča o običnom čoveku, ma šta to značilo, proistekla iz pera jednog od verovatno najboljih savremenih regionalnih pisaca koji svakoj napisanoj rečenici daje fantastičan prizvuk.

Ocena: 4/5
Izdavač: Booka

Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja i Na osami blizu mora. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

,,Putujuće kazalište“ je najnoviji Ferićev roman, objavljen 2020. godine. To je kompleksna porodična saga i hronika čitavog veka na prostorima koji su tokom poslednjih 100 godina menjali imena i pripadnost. Početak Ferićeve autobiografske priče poklapa se otprilike s početkom najturbulentnijeg veka na evropskom kontinentu i opisuje skandal koji je njegova prabaka izazvala kada je pobegla s vlasnikom putujućeg pozorišta – skandalozan izbor kakav će, u većoj ili manjoj meri, biti obeležje njegove porodice u narednim decenijama. Roman je podeljen u šest poglavlja posvećenih određenim granama porodičnog stabla. Pored korena po kojem roman nosi ime, čitamo niz zanimljivih priča o piščevim precima i u svakoj, kao po pravilu, postoji sukob koji oslikava vreme u kom se priča odvija, da bismo, prirodno, stigli do života samog pisca, njegovog odrastanja i sazrevanja.

Jedna od svakako najupečatljivih priča o romanu je ona o Ferićevoj babi Ivki i dedi Benjaminu, medicinskoj sestri i ćerki žandara i doktora Jevrejina, fascinantna i potresna priča o pravim izborima u pogrešno vreme. Benjamin je, kao Rus jevrejskog porekla koji je pobegao iz domovine bio ugledan doktor zbog svog neuptinog znanja, ali jedno je gledati ga u ordinaciji, a nešto sasvim drugo u sopstvenom domu. Ivkina porodica je pokušala da se otarasi doktora ,,Arapina“ na razne načine, ali svi su, kao onaj kada su mu poslužili prasetinu koju je bez prigovora pojeo, čak i pohvalio domaćicu – redom propali. Tako se doktor s četiri prezimena i tri imena uvukao u njihov dom, dom razoren tuberkulozom koju se trudio da shvati i pobedi. Skandalima tu nije bio kraj, Ivka je ostala u drugom stanju pre braka, razbolela se i uprkos Benjaminovim pokušajima da je nagovori da sačuva život i odrekne se deteta, istrajala je u svojoj nameni. Benjamin je dolazio i odlazio, pa je pored brojnih imena u Ivkinom domu najčešće bio oslovljavan kao hohštapler. Bolest je ipak savladala Ivku, ali dete – piščeva majka – je preživelo. Tada je Benjamin zaista otišao, skrhan smrću svoje ljubavi i verovatno gonjen nepodnošljivom pomišlju da bi devojčicu mogla zadesiti ista sudbina. Uslediće najmračniji period moderne civilizacije tokom kog će uobičajena netrpeljivost prema ljudima ,,njegove sorte“ prerasti u nešto mnogo strašnije. Benjamin, po piščevim rečima, spada među retke ljude koje je smrt zadesila više puta. ,,Čovjek s četiri prezimena imao je, logično, i više smrti“.

Drugi junak koji se karakterom ističe iz porodične sage autora, a možda je i najupečatljivi, jeste piščev otac – Tvrtko Ferić. I priča piščevih roditelja funkcioniše kao metafora vremena – majka je kao dete jevrejskog porekla bila skrivana i primoravana da se šetka s katoličkom Biblijom pod miškom, a otac je zauvek ostao obeležen strahotama rata. Čini se da nikada nisu zaista bili srećnni u braku. Otac je svoje traume ozidao čvrstom fasadom i sve je u vezi sa njim bila fasada: ubijao je ljude na ulici rečima, ako mu se i samo ispreče na putu, skupljao je lovačko oružje, ali nikada nije išao na lov. Majka je nasledila porodičnu naviku na trpi i guta i ta navika je na kraju dovela do smrtonosne bolesti. Bolesti za koju je krivila Tvrtka koji je jedno vreme u piščevom životu bio etiketiran isključivo kao Uzrok Raka. No posle majčine smrti sin i otac će se silom zbližiti kada će Tvrtkova opsednutost smrću prerasti u opsednutost sopstvenom sahranom. Imajući na umu Ferićevu opasku koja se provlači kroz roman, da prilikom pisanje ovakvih porodičnih priča nikad nije sasvim jasno gde se susreću historija i fikcija, Tvrtko Ferić ostaje gotovo antologijski književni junak sa svim svojim manama i manijama i podvlači piščevu sposobnost (specifičnu za naše podneblje) da koliziju tragedije i komedije pretvori u homogenu celinu. Crni humor je ponekad neophodan da se proguta gorka istina, pa iako uz njegovu pomoć ona lakše sklizne, on nikako ne umanjuje njenu gorčinu.

Poslednji deo romana u kojem se Ferić osvrće na sopstveni život pokazuje, osim piščevog umeća, i nesvakidašnju hrabrost. Kao što ne ulepšava (mada povremeno možda romantizuje) karaktere i sudbine svojih predaka, ne štedi ni sebe, pa u tom delu čitamo o njegovom psihičkom i seksualnom sazrevanju, neobičnim sklonostima i (možda naslednim) lošim izborima.

,,Putujuće kazalište“ je preobimno i prepuno zanimljivih epizoda i likova da bih se ovde mogla osvrnuti na sve, ali verujte mi kada vam kažem da se 500 stranica autorove porodične sage čita u dahu. Ferićevo pripovedanje ima šmek onih starih romanesknih tradicija, a istovremeno se okreće na izuzetno moderne teme i aktuelna pitanja, što čitavoj priči daje dodatnu tragičnu notu jer, čini se, na neki način i dalje cupkamo u senci zlokobnog 20. veka. Ova knjiga zaista ima sve: potresne i dirljive scene, opise rata i bolnih ljubavi, pregršt zanimljivih junaka koji zaslužuju da se ne zaboravi, ali i pregršt apsurdnih i komičnih scena zbog kojih ćete sa naglas smejati. Baš kao i njegovo porodično stablo, ovaj roman pušta izdanke van granica hrvatskog podneblja i čini to s razlogom. Jednom je Tolstoj rekao da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, ali to je zbog toga što nije kročio na tlo bivše Juge. Nakon čitanja Ferićevog romana shvatićete, ako dosad niste, da nas veže mnogo više od nekadašnje zajedničke države.

Nemoguće je zapamtiti vrijeme. Pamtimo samo trenutke. I ako u prirodi, vremenu ili ljudskoj svijesti postoji bilo kakva ravnoteža, taj tren je sretniji, važniji, možda i duži od mnogih godina koje su nas zadesile kasnije.

Ocena: 5/5
Izdavač: Booka

Svetlana Slapšak (1948) je završila Klasične studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Radila je u Institutu za književnost i umetnost, Muzeju u Svetozarevu, na filozofskim fakultetima u Ljubljani i Zagrebu. Predavala je na novoosnovanom postdiplomskom fakultetu za humanistiku (IHS), gde je bila dekanka. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Jedna je od osnivača Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani. Predavala je na mnogim univerzitetima u Evropi, Turskoj i SAD. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, među kojima sui nagrade Američkog i Slovenačkog PEN-a. Sa 1000 žena za mir, predložena je za Nobelovu nagradu za mir 2005. Dobitnica je povelje EU za vođenje studija roda. Sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise. Za mariborski „Večer” piše kolumnu već dvadeset tri godine.

,,Moj mačkoljubivi život” je kombinacija autobiografije i priča o mačkama, s tim što autorka tvrdi da je zapravo reč o biografijama mačaka kroz koje se provlače i fragmenti njenog života. Priča počinje s početkom 20. veka, 1900. godine, dakle mnogo pre rođenja autorke, godine u kojoj se rodila njena baba Dušanka koja ju je naučila feminizmu i mačkoljublju. Baba je uglavnom bila ozbiljna, perfekcionista i organizator. Stalno je govorila kako se nekada mnogo bolje živelo i držala je do ugleda čak i kada se ,,kuburilo” s novcem, na primer, nikada nije žalila da i poslednji dinar da za cveće. Iako je ceo život provela u strogo patrijarhalnom okruženju i završila samo osnovnu školu, Dušanka je bila emancipovana propagirala je nešto što Svetlana Slapšak naziva ,,spontanim feminizmom”, odnosno negovala je uverenja koja apsolutno nisu bila uobičajena za to doba. Igrala je ulogu koja se od žene u to vreme očekivala, ali je ujedno i vešto prkosila patrijarhatu. Čvrsto je verovala da žena mora biti samostalna i obrazovana, da mora raspolagati informacijama i da joj brak ne sme biti jedini životni cilj. A volela je i mačke.

,,Moja baba izvesno je malo cenila muškarce. Po njenom mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo u nabavku. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja is l. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od određene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja.”

Dušanka je preminula 1970. godine a na sahrani se, po njenoj izričitoj želji, nije nosila crnina. Sve je teklo po planu, autorka je ostala sama u stanu u koji je pre toga delila sa babom i ubrzo je dobila prvu mačku.

U daljim poglavljima koja nose nazive po mačkama koje su obeležile određeni period autorkinog života, nižu se sećanja na turbulentna vremena u kojima je Svetlana Slapšak na razne načine borila za slobodu, kako ličnu tako i onu idealizovanu opštu slobodu govora i mišljenja. Počev od studentskih dana i čuvenih događaja 1968. do sve veće represije intelektualaca koji nisu mislili kako je trebalo. Buran društveni život i politički aktivizam doprineli su do policijskoj praćenja i fizičkih okršaja. U toj ,,opštoj ludnici” utočište mira i razuma predstavljala je samo mačka Ksantipa, a godinu dana kasnije i Geza, par koji je morala da ostavi zbog putovanja u Atinu. Nije joj mnogo bilo potrebno da shvati da će mačke biti neodvojivi saputnici u njenom životu. ,,Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.”

Plan je, doduše, samo delimično realizovan jer je po dolasku u Grčku autorka prešla iz jednog haosa u drugi, a život u Atini je tih godina bio daleko od pastorale. I uopšte uzev, čitav život je Svetlana Slapšak tražila svoje mesto, težeći za idealima, od Beograda, preko Grčke, do Slovenije. Jedina konstanta u životu bili su nemiri i prkos, i naravno, mačke.

Koliko je autorki bitna sloboda kao takva, vidi se i u odnosu prema mačkama koje je spasavala sa ulice, volela, negovala i lečila. U načinu na koji se sa njima opraštala, ophodila i kroz njihovu neobičnu ćud razvijala odnos prema svetu. Mačke nemaju gazde, tako se makar smatra, ne možete ih posedovati i ako vam dopuste da pomislite da je baš to slučaj, onda treba da budete počastvovani jer su vas izabrale.

Bilo da ovu knjigu čitate kao autobiografiju ili kratke biografije, ,,Moj mačkoljubivi život” je mnogo više od lične priče. U ovoj knjizi pored lične istorije (koja se zaista čita kao roman) prikazana je i porodična, ali i istorija jednog podneblja, svedočanstvo vremena. To je priča o položaju žena i kulturne elite, razbijanje nostalgičnih mitova o pređašnjem vremenu u kojem je sve, baš sve bilo mnogo bolje. To je kritika totalitarnih režima i ukazivanje na opasnosti nacionalizma koje mnogi širom sveta i dalje nisu svesni. A to što je pisana uz pomoć mačjih šapica je, razume se, samo bonus.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Lana Bastašić (1986) je književnica rođena u Zagrebu. Objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine, a uvršten je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju, i nagradu za neobjavljenu dramu. Priče su joj objavljene u nekoliko regionalnih časopisa i antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.

Zbirka ,,Mliječni zubi” (2020) sastoji se od dvanaest kratkih priča čiji su protagonisti deca koju povezuje odrastanje na Balkanu. Balkan u ovom slučaju nije samo geografska odrednica već kulturološki pojam. Priče su se mogle odigrati bilo gde, u bilo koje vreme, ali vezuje ih famozni balkanski mentalitet i tema na kojoj autorka insistira u svim intervjuima o novoj knjizi – uticaj patrijarhata na odrastanje i formiranje ličnosti.

Prva priča ,,Šuma” u tom smislu i simbolično otvara zbirku i to rečenicom ,,Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu”. Poslednja priča ,,Tata stiže kući” završava smrću oca i tako zatvara krug. Između te dve priče čitamo o deci koja prolaze kroz različite vidove traume: fizičko i psihičko nasilje, nedostatak roditeljske brige i ljubavi, nerazumevanje... Detinjstvo je u pričama deromantizovano, dekonstruisano i svedeno na mučne i neprijatne, ali vrlo realne epizode. Srećni ljudi se detinjstva sećaju kao najlepšeg perioda života – perioda bez briga čiji se problemi i boljke, ako postoje, posmatraju kroz smeh. Ali nisu svi ljudi srećni i nisu sva detinjstva bajkovita.

,,Djetinjstvo se često u javnom diskursu romantizuje, posmatra se kao neki nevini i slatki uvod u pravi život koji dolazi kasnije, a pritom zaboravljamo da je tim ljudima njihov trenutni život jedini pravi život, i da i oni osjećaju sve one emocije s kojima se suočavamo i mi odrasli. Ne vidim zašto je problem na poslu važniji od problema u školi. Zašto je problem u braku važniji od problema u školskoj klupi. Smeta mi ta snishodljivost prema dječijem iskustvu budući da su upravo ta iskustva ono na čemu će se izgraditi kao osobe.” (Iz intervjua za City Magazine)

Ako je ideja ,,podrivanja patrijarhata” u središtu zbirke, ne bi trebalo da čudi što su žrtve nekih situacija opisanih u pričama devojčice. Jednu od njih maltretira nastavnik fizičkog, jednoj zvižde na ulici. Ali Lana Bastašić ističe važnu poruku koja se često zaboravlja kada je u pitanju ova tema: patrijarhat nije poguban samo za žene već i za muškarce. U prvoj, već pomenutoj priči, otac je glavna tema čaršije jer ide naokolo suvonjav i neopeglan. Niko njemu ništa ne zamera, njegov izgled je odraz njegove žene. Jedna žena iz komšiluka pronicljivo primećuje: ,,Vidi se to na čovjeku, kakvo žensko ima kod kuće”. U priči ,,Dan na bazenu” dečak trpi uvrede oca i njegovo psihičko stanje odražava se nemirima u stomaku, a bezizlaznost situacije maštanjem o Spajdermenu koji se pojavljuje kao heroj, ironično jer otac koji bi trebalo da bude heroj svakog srećnog deteta – to nije. Druga tema je neupitni autoritet odraslih, prikazan u primerima kroz odnos nastavnika i učenika, tačnije dve učenice koje nisu posebno dobre u tome što nastavnici predaju pa samim tim i nezainteresovane. Neuspeh i moranje se preslikavaju na osobe koje ih primoravaju i, vrlo interesantno, obe svoju mržnju prema njima projektuju nazad na sebe, maltene istim rečima: možda sam je podsjećala na besmislenost njenog posla (priča ,,Recital”).

Tonalitet priča je sumoran (kao što to često biva kada je tema taj naš vajni balkanski mentalitet, čak i kada je prikazan kroz humor) a pripovedanje često faktografsko, bez stilskih ukrasa, ulepšavanja, u službi prenošenja informacije. Junaci nemaju imena jer im ni ne trebaju, a ono što im se događa može brzo iščileti iz sećanja – i može se steći utisak da je sve to nebitno (ko, gde, kada i šta), suština je u osećaju koju zbirka treba da prenese.

U ,,Mliječnim zubima” nisu samo muškarci negativci. Loše roditeljstvo po pravilu ne poznaje pol, baš kao ni dobro. Autorka poručuje da smo svi jednake žrtve i ta njena poruka je zacementirana poslednjom pričom. Teret patrijarhata na leđima nose svi, posebno muškarci koji u svakom trenutku moraju biti jaki, samostalni, racionalni. A deca sve posmatraju i upijaju obrasce poput sunđera jer neretko ne znaju za drugačije. I time se zatvara krug.

Izdavač: Booka

Ocena: 3.5/5

Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” (prikaz pročitajte OVDE) i ,,Nestvarno, a stvarno”.

Neobičan hobi Živojina Petrovića – prikupljanje zanimljivih priča iz prošlosti Srbije – naišao je na veliko interesovanje i, iako Petrović u ovaj podvig nije krenuo sa namerom da objavi knjigu – stigao do čitaoca u zbirci ,,Nestvarno, a stvarno”. Podeljena na nekoliko tematskih kategorija, ova knjiga upoznaje čitaoce sa neverovatnim događajima iz naše istorije. Neki su komični, neki tragični, neki su pravi herojski činovi, a neki samo crtice iz svakodnevnih života ljudi koje istorija više ni ne pamti. Većina priča smeštena je u period između dva rata – period koji, čini se, najviše privlači autora, a nakon čitanja ovih zanimljivih pričica malo ko neće osetiti nostalgiju za prošlim vremenima.

,,Nestvarno, a stvarno” obuhvata priče o herojima, političarima i naučnicima, o običnim ljudima kojima su se događale neobične stvari i lokalnim čudacima koji nisu ušli u istorijske udžbenike. Prvi deo knjige bavi se junacima koji su dali svoj život za otadžbinu, a među njima se svakako izdvaja pričica o malom, desetogodišnjem naredniku kojeg je 17. oktobra 1915. godine sreo Pol Fortije Džouns na železničkoj stanici u Valjevu. Mališan je imao čin narednika na uniformi – tri zlatne zvezdice na epoletama, i u žurbi je šepao peronom. Dok su mu pripadnici dobrovoljne misije previjali nogu, ispričao im je da se vraća sa kratkog odsustva i da mu ne treba novac jer kuda god krene nailazi na gostoprimstvo kafedžija. U službi je bio sa svojim ocem, pa iako je od njega imao viši čin, nikad nije dopustio da mu otac salutira. Pre nego što su se hrabri mali narednik i Džouns rastali, nastala je fotografija koja je uz priču priložena u knjizi, ali ime desetogodišnjeg vojnika ostalo je do danas nepoznato, kao i sudbina koja ga je zadesila.

U delu ,,Naše društvo, naši ljudi” Petrović je sakupio priče koje na najbolji mogući način dočaravaju duh Kraljevine a nakon kojih nećete moći da se ne zapitate gde bismo danas bili da nas u sprovođenju velikih planova i ideja nije sprečio rat. Čitaćete o letnjikovcu za ,,slabunjavu decu” koji je osnovao dr Radoje Vukadinović. Nakon što je ovaj beogradski lekar izložio svoju ideju kralju Petru, on mu je poklonio svoje imanje na Košutnjaku i novčanu pomoć. Samo šest meseci kasnije letnjikovac je počeo sa radom i svake godine je u njemu lečeno na stotine mališana. No, možda najzanimljivija priča je ona o oglednoj školi koja je u Beogradu otvorena 1935. godine i to na inicijativu jednog sasvim običnog profesora iz Pirota, Todora Lilića. Lilić je smatrao da je sprkoj prosveti neophodna promena, a s njime se složilo i Ministarstvo. Lilićeva škola je odbacila klasične vidove nastave koji su počivali na formalnostima i šablonskim metodama. Deca su aktivno učestvovala u nastavi, klasičnih domaćih zadataka nije bilo, a akcenat je stavljen na praksu, boravak u prirodi i razvijanje kreativnosti, znatiželje i kritičkog razmišljanja. Deca su u školu odlazila rado a i roditelji su bili zadovoljni. Vest o novim nastavnim metodama pročula se i izvan granica naše zemlje pa su školu posećivali nastavnici i profesori sa svih krajeva Jugoslavije, ali i iz inostranstva. Eksperimentalne metode pokazale su neverovatne rezultate pa je Ministarstvo rešilo da (zbog velikog interesovanja koje bi se pre moglo nazvati navalom) što pre otvori identične škole i u drugim gradovima... a onda je počeo Drugi svetski rat...

Petrović u knjizi podseća na brojne ličnosti za koje je u to doba čuo čitav svet a mi smo ih, čini se, zaboravili. Tu su šahisti, glumci, dobrotvori, ali i ljudi koji su bili poznati samo lokalno, poput Miloša Radojkovića poznatog kao ,,Kalemegdanski Diogen”, profesionalnog zabavljača koji se odlučio na neverovatan podvig: da gura bure kroz Srbiju i u njemu živi; ili Živote Rankovića koji je zbog retkog medicinskog fenomena ostao poznat kao prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance; ili čuvene Beogradske proročice Mice koja je završila na sudu, ali je predvidela Drugi svetski rat, tvrdeći, doduše, da će trajati svega dva meseca.

Interesantne priče se nižu jedna za drugom: prva bioskopska projekcija u Beogradu, uvođenje prvih telefona, pesma koju je Milutin Milanković napisao Miki Alasu i, kad smo već kod Mike Alasa, činjenica da je otkrio jedno ostrvce na Severnom polu koje pre toga nije bilo upisano u mape. No, mnogo zanimljivije od samog otkrivanja je jedan Mikin propust. Naime, da se naš čuveni akademik pozvao na pravilo ,,tera nullius”, odnosno pravilo o ničijoj teritoriji što je bila jedna od mogućnosti da država neku teritoriju prisvoji na osnovu toga što do tada nije otkrivena, to ostrvce na Severnom polu danas bi možda bila najsevernija tačka Srbije.

,,Nestvarno, a stvarno” je zanimljiva zbirka za istorijske sladokusce, ali njen značaj je mnogo veći od obične razonode tokom lenjih popodneva. U zemlji u kojoj se kultura sećanja poteže samo u političke i ideološke svrhe, dobro je podsetiti se da istoriju ne čine samo velike bitke već i obični ljudi i njihova svakodnevica. Neminovno je, međutim, da ćete nakon čitanja priča koje je sakupio Petrović osetiti blagu setu za onim što je nekad bilo (i što smo nekad bili) i da ćete se zapitati kako je moglo da bude. A nije.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Rumena Bužarovska (1981) je makedonska književnica. Objavila zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

,,Osmica” je zbirka koju čini devet kratkih priča u kojima zavirujemo u život sasvim prosečnih žena, bilo da su u pitanju adolescentkinje, devojčice ili one u zrelim godinama, bilo da same pripovedaju svoje priče, da to čini sveznajući pripovedač ili nam o njima govori neko drugi. Zajedničko im je, dakle, to da su u pitanju isečci iz života žena, naizgled nasumično odabrani, ali svaki od njih čitaocu pruža uvid u intimne, neizgovorene probleme i strahove sa kojima se junakinje priča suočavaju.

Zbirku otvara priča ,,Tinin problem” koja opisuje prvu posetu ginekologu dvadesettrogodišnje devojke. Nakon što je izgubila nevinost, Tina odlazi na pregled jer oseća neugodnost koju ne ume da definiše. Čekajući da je doktor prozove, ćaska sa ženom koju upoznaje u čekaonici i koja (a svako je makar jednom sreo jednu takvu) ne preza od postavljanja neugodnih pitanja i još neugodnijih dijagnoza. Tina je, za svoje godine, neobično neiskusna i odlazak kod ginekologa na neki način označava još jedno gubljenje nevinosti. Osramoćena samom činjenicom što je tu, Tina doživljava izuzetno neprijatno i traumatično iskustvo. Događaj koji bi trebalo da bude intiman u sekundi se pretvara u farsu i Tinina intima je izložena pogledu i neumesnim komentarima ne samo brojnog medicinskog osoblja već i pacijenata koji su se zadesili u ordinaciji. Njeno lično iskustvo seli se kroz ovu priču u domen opšteg i na samo nekoliko stranica objašnjava mnogo toga trulog u našem društvu. Da, autorka je iz Makedonije, ali čitateljke iz Srbije sigurno će se poistovetiti sa ovom pričom, setiće se svojih ne baš prijatnih iskustava iz državnih medicinskih institucija i frknuće na ljutita lica sa televizora koja komentarišu kako žene ne brinu o svom zdravlju i apeluju da češće posećuju ginekologa, ne pomislivši ni na trenutak (ili makar se ne usuđujući da to javno priznaju) da problem možda leži u činjenici da je prva asocijacija na ginekološki sto nešto nalik spravi za mučenje koje viđamo u muzejima. Kraj priče jasno sugeriše da Tina neće potrčati da se na tu spravu vrati ma koliko je lica sa televizora opominjala.

U zbirci se dalje nižu slična, neprijatna iskustva, ispripovedana jednostavnim stilom, bez komentara, tumačenja i suda autorke. Svaka priča se završava naglo, baš kao što i počinje, i ostavlja čitaocima da zamisle njihov nastavak. Veže ih konstantna napetost, baš poput one koju oseća Tina dok čeka da je prozovu, ili naratorka priče ,,Ne plači tata” koja užasnuta čeka da se njen muž vrati nakon što je saznao da mu je komšijsko dete udarilo sina, ili narator priče ,,Uoči velikog takmičenja” koji se, u gostima svoje tetke čistunice koja riba toalet čim neko iz njega izađe, ne usuđuje da obavi veliku nuždu – i eksplozija koja neminovno dolazi nakon nakupljenog pritiska.

Svaka od priča na čitaoca prenosi taj dosadni, tupi, pulsirajući bol kakav zbog zubobolje oseća junakinja priče ,,Osmica” po kojoj, prikladno, zbirka i nosi ime, i drži čitaoca na ivici stolice, mahnito okrećući stranice i očekujući najgore koje nikada ne dolazi. Makar ne na papiru. Na ovaj način Bužarovska iz čitaoca čupa ono što kvalitetna književnost i treba da iščupa: čitajući ove priče, mi vrlo dobro znamo šta će se dogoditi kada se završe, nema potrebe da nam iko kaže, i to je ono što ih čini toliko provokativnim i nesvakidašnjim. Neće vas svaka priča ,,upecati” na ovaj način, ali neka sigurno hoće i to je dovoljno. Ako je cilj savremene književnosti da provocira na razmišljanje o problemima savremenog društva, Rumena Bužarovska se već jednim od prvih objavljenih dela opasno približila tom cilju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” i ,,Nestvarno, a stvarno”.

,,Do viđenja” je prvi srpski dokumentarni triler zasnovan na misterioznom zločinu o kojem je brujao čitav Beograd tridesetih godina prošlog veka. Centralna figura romana i zločina je Draga Mitrićević, ekscentrična bogatašica iz ulice Kralja Milana, kojoj se jednog dana gubi svaki trag. Pisac ovaj neobičan slučaj dodeljuje Radi Popoviću, tadašnjem načelniku Odeljenja beogradske kriminalističke policije i uz pomoć brojnih novinskih članaka, policijskih zapisnika, fotografija i ostalih dokumenata čitaocima pruža zanimljivu priču o još zanimljivijoj beogradskoj milionerki.

Draga Mitrićević je zaista bila ekscentrik. Živela je u samom centru grada, u ogromnoj zapuštenoj kući čiji su lokali (nesumnjivo vredni) stajali zakatančeni. Živela je sama, uz povremenu poslugu, a društvo su joj pravila dva nemačka ovčara, nekoliko kokošaka i gusan. Rodbinu je zaobilazila u širokom luku, a nije imala ni mnogo prijatelja. Iako je bila nezamislivo bogata, nije živala raskalašno, naprotiv, pričalo se da je bila prilično škrta a sav novac i dragocenosti je čuvala u sefovima banaka. Uprkos neuglednom izgledu (pričalo se da je imala samo jednu haljinu i nosila ofucane, rasparene vunene čarape) i kupovine ,,na crtu” jer kod sebe ponekad nije imala dovoljno novca ni za hleb (dugove je, doduše redovno izmirivala), čitav Beograd je znao koliko je bogata. Draga je toga bila i te kako svesna i evidentno vidno zabrinuta za sopstvenu bezbednost: imala je oružni list za 12 komada oružja – pištolji, revolveri puške, karabini, dvocevke, a jedan revolver je stalno nosila za pojasom. Nije otvarala vrata nepoznatima, a i sa poznatima je nerado razgovarala. Za njen nestanak (a ubrzo i ubistvo) prema tome, mogao se sumnjičiti bilo ko.

,,Da je Draga Mitrićević bila bogata, veoma bogata – naročito za one koji nemaju novca a željni su ga – znao je Rada Popović i pre nego što je misteriozno nestala. Tajnu kuće u Kralja Milana 5, večito zaključane, prazne, znali su mnogi. Kada se ispred nje pojavi starica sa ključevima da nekom posetiocu koji zvoni na ulazu da objašnjenje, ili da zagleda nisu li možda otvoreni godinama neizdati njeni lokali, i nervozno se okreće oko sebe, nepoverljiva valjda i prema ravnodušnom prolazniku sa druge strane ulice – znalo se da je to čudna multimilionerka Draga Dimitrijević Mitrićević. I ko zna koliko je njih, po prirodi skloni zločinu, u fantaziji davilo bogatu rentijerku, odnoseći pune ruke njenog novca.”

Spisak svedoka nema kraja a svedočanstva komšija, rodbine, poznanika i zabrinutih građana bolje od svega pokazuju karakter našeg naroda. Rada Popović će čuti neverovatne priče (u neke je zaista teško poverovati) o Draginom karakteru, odnosu sa članovima porodice... pa čak i informaciju koju ipak nije znao svako – da je bila udata, ali da se ,,razvela pre nego se udala”. Po svedočenju Draginog advokata, bila je to ljubav na prvi pogled. Dragin muž bio je kapetan (a kasnije i major) Paunović a razlog ljubavnom krahu bila je, ni manje ni više jedna Mađarica koju je nesrećni major video samo jednom u životu i to kada se, džentlemenski, pomerio da joj napravi malo mesta u skloništu od oluje koja ih je zadesila. Draga je bila prisutna i pobesnela je jer je njen muž toliko slobodan sa nepoznatom ženom: ,,Sikćući od besa, tako je snažno počela da ga udara kišobranom po glavi da joj je u ruci ostao samo držač”. Odmah po dolasku u Beograd tražila je razvod i od tada je, svedoči advokat, omrznula muškarce i ,,sasvim se povukla od ljudi i okružila samoćom”. Njena pojava je privlačila radoznale poglede poznanika i stranaca, ali pažnju Draga nije baš najbolje podnosila. Evo kako svoj poslednji susret s njom opisuje jedan od svedoka čija je supruga bila zaposlena kod Dragine sestre: ,,Poštapala se i nezainteresovano prošla pored mene. Nisam izdržao a da ne zastanem i pogledam je, jer zaista, ona je žena čudnog držanja. Međutim, ako primeti da je posmatrate, hoće i štap da digne na vas, a uz sve to i da se razviče. Tako i tada, kad je spazila da je gledam, u sekundi se namrštila, razrogačila oči, pa poletela za mnom mlatarajući štapom uz, da se tako izrazim, bogat rečnik. Sreća te umakoh među tramvaje".

Sahrana ekscentrične tvrdice iz Beograda privukla je raju iz čitave Srbije o čemu svedoče fotografije sa naslovnih strana tadašnjih novina. Svako je želeo da prisustvuje događaju, da se uveri da je bogatašica zaista mrtva, da dodirne jedan od najskupljih kovčega koji je Beograd ikada video (a za koji posle niko nije platio).

,,Ceo prostor od kapele do crkve bio je potuno ispunjen svetom. Oi koji su došli ranije i bili bolje sreće prodefilovali su pored bogatog sarkofaga u kojem je ležalo unakaženo telo ubijene multimilionerke i zauzeli mesto odmah do samog izlaza iz kapele. Radnici i trgovci, žene i deca, stari i mladi, sve se to okupilo da vidi pratnju obavijenu strašnom tajanstvenošću koja se širila od onog dana kada je otkriven nestanak beogradske milionerke i kada se zločin već mogao donekle naslutiti... Kada su automobili u kojima je bila rodbina stigli na groblje, u gomili je zavladao žagor. Članovi porodice jedva su probili sebi put do kapele u kojoj je ležalo pokojničino telo. Razdragani svet je hteo svakoga od njih dobro da zagleda...”

A rodbina je tek posebna priča. Kao da pritisak javnosti i medija nije dovoljno stresan za načelnika Popovića, tu je i čitava zbrka oko nasledstva ogromnog bogatstva pokojnice koja, razume se, samo širi spisak osumnjičenih.

Inspiracija za naslov ove zanimljive priče dolazi od zapisa na nadgrobnom spomeniku Drage Mitrićević koji je, u skladu sa svojom ekscentričnom prirodom, sama sebi podigla. Ukoliko se malo bolje zagledate u korice romana, videćete da je na njima upravo fotografija spomenika što vaskrsenju njene zaboravljene priče daje dodatnu dimenziju. No, priča o ubistvu Drage Mitrićević nije samo slika jednog karaktera (iako se Draga bez preterivanja može nazvati beogradskom verzijom Ebanezera Skrudža) već i prikaz karaktera čitavog srpskog naroda opisan u gotovo nušićevskom maniru. Da je u pitanju fikcija, ova priča možda ne bi bila toliko zanimljiva i knjiga verovatno ne bi dostigla ovoliku popularnost, ali sama činjenica da je roman prilično veran prikaz istinitih događaja i srpskog građanskog društva s početka 20. veka, samo potvrđuje da je život najtalentovaniji pisac neverovatnih priča.

Ocena: 4/5
Izdavač: Laguna

Dubravka Ugrešić (1949) je hrvatska književnica. Završila je Filozofski fakultet u Zagrebu, a u Institutu za teoriju književnosti pri zagrebačkom Filozofskom fakultetu bila je zaposlena dvadesetak godina. Napisala je brojna dela, među kojima su romani, knjige za decu, eseji i priče. Pored pisanja, bavi se i prevođenjem. Dobitnica je brojnih nagrada, prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu. Živi i radi u Amsterdamu.

,,Štefica Cvek u raljama života” je jedan od poznatijih romana Dubravke Ugrešić, poznat poi menu ,,Patchwork roman” (roman je 1984. godine i ekranizovan). U pitanju je autorkin kritički osvrt na takozvanu ,,žensku književnost” i to kroz pisanje jednog baš takvog, ,,ženskog” romana, punog stereotipa i opštih mesta. Štefica Cvek, glavna junakinja ovog kratkog romana, ni po čemu nije posebna. Ima 25 godina, bezvezan posao, živi sa ostarijom tetkom, izgleda prosečno (mada misli da je ružna) i nema momka. Sve njene drugarice su u vezama ili udate, samo ona nema nikoga. Usamljena je i pod hitno želi da nađe muškarca svog života.

Opis glavne junakinje izgleda kao da je preuzet iz oglasa za rubriku ,,Draga Saveta” zato što i jeste. U pregovoru koji autorka naziva ,,O izradi modela”, traži se materijal pogodan za ovakvu priču. Nakon nekoliko neodgovarajućih oglasa pojavljuje se Štefica. Idealna za eksperiment. Potrebno je još osmisliti kroj i priča konačno kreće.

Dubravka Ugrešić tehniku pisanja ovog romana upoređuje sa krojačkim poslom. Na samom početku knjige autorka daje uputstva koja podsećaju na krojačke matrice kakve se mogu naći u ženskim časopisima a u kojima se savetuje pristup tekstu koji može uključivati seckanje, razvlačenje, nabiranje, itd. Uputstva su propraćena specijalnim oznakama koje se kasnije prostiru kroz čitav tekst. Ženski časopisi i sami postaju matrica pa tako svako poglavlje počinje korisnim (ili potpuno sumanutim) savetom za žene, kao što su: Ako svakodnevno nekoliko minuta dubite na glavi, imat ćete mnogo ljepši ten i bolji krvotok. Pokušajte najprije pokraj zida i izdržite dvije-tri minute. Istu vježbu izvedite kada ste umorni ili neraspoloženi; ili: Jednostavan način da obilježite stranicu gdje ste prestali čitati, a da ne napravite ,,uho”: provucite vertikalno kroz sredinu knjige elastičnu gumicu; ili: Nemojte nikad sušiti kosu dok se nalazite u kadi punoj vode.

Pored saveta iz časopisa Štefica sluša i savete svojih drugarica, očigledno uspešnijih od nje po pitanju pronalaženja muškarca. Od različitih drugarica stižu i različiti saveti, ali Štefica je u situaciji u kojoj joj ne preostaje ništa drugo osim da ih isproba sve. Zbog toga ide u pozorište da gleda ,,Hamleta”, ali joj pažnju privlači tragična sudbina Ofelije, ide na izložbe i pokušava sa knjigama. Čita, naravno, ,,Gospođu Bovari” (da biste ovo razumeli možda nije loše da znate za jednu od teorija da je za propast Eme Bovari delom zaslužna i romantična literatura koju je čitala). Zbog toga staje na vagu koja nije blagonaklona, informiše se o trendovima u odevanju i šminkanju. Prihvata svaki savet na koji naiđe, osim mudrih reči stare tetke koja nekako svaku situaciju u kojoj se Štefica nađe uspe da poveže sa nečijom iznenadnom smrću.

Tako kroz njen život počinju da defiluju razni muškarci, opet prilično stereotipni, kao da su upravo kročili iz stranica nekog čiklita. Tu su mačo ljubavnici, kamiondžije i intelektualci. Nijedan, međutim, ne deluje kao onaj pravi. I Štefica ponovo upada u depresiju (no, ako pitate Anušku, njenu prijateljicu vrlo iskusnu po pitanju depresije, to je samo delimična depresija i to nije ništa strašno).

Dubravka Ugrešić premeće materijal, prišiva i para, ali roman nikako da dobije konačan oblik. Nedostaje mu ono bez čega ženski roman ne bi bio to što jeste, kao što kaput ne bi bio kaput bez rukava: happy end. Grozna zamisao, ali neizbežna. Tu su i restlovi koji ostanu svakoj krojačici ma koliko bila iskusna. Dubravka ih velikodušno poklanja čitaocima da ih udenu gde i kako žele. A onda, snuždena zbog teškog krojačkog posla (kako sama kaže, slabo barata tim zanatom) odlazi po pomoć prijatelja, na piće kod majke, taman će tu biti još nekoliko žena. Pita ih, naivno, šta misle o sudbini njene junakinje i svaka od prisutnih žena ima neku ideju. Pljušte predlozi (neki su, doduše, na stranim jezicima te slabo razumljivi, ali sigurno odlični) zbog kojih autorka odlazi u većoj frustraciji od one s kojom je došla.

,,Štefica Cvek u raljama života” nije standardni ljubavni roman i teško onom ko ga se latio sa takvim očekivanjima. Pred čitaocem je postmodernistički, kritički tekst koji se ne bavi samo specifičnim društvenim pojavama i položajem žene u društvu već čitaoca uvodi iza kulisa i daje mu uvid u intiman proces stvaranja. Baš kao što je sirota Štefica Cvek u raljama života, tako je i Dubravka Ugrešić u raljama književnog stvaralaštva koje zaista liči na mukotrpan rad krojačice. A pisanje ženskog romana ,,po narudžbini” (kao i glavnu junakinju, svi su je savetovali da mora napisati jedan takav) zaista podseća na šivenje odevnog komada koji ama baš nikako ne pristaje onom ko ga je naručio.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Jacuzzi u liftu” je roman objavljen 2005. godine, međutim, ako ga čitate ovog leta, na primer, a niste upoznati sa datumom objavljivanja, mogli biste se prevariti i pomisliti da je napisan pre samo nekoliko meseci. U četvrtom romanu u serijalu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se obračunava sa gradskom upravom srpske prestonice čije ulice, zbog nešto malo kiše i nešto malo više nestručnosti i bahatosti, postaju blatnjave reke koje je lakše preplivati nego prepešačiti. Prilično aktuelna tema, složićete se.

Priča počinje kada Hari jednog dana dobije ponudu da reši slučaj divlje gradnje. Ne bi ni u ludilu prihvatila takav posao, naročito ne kada je angažuje neka energična bakica, ali njena privatna agencija „Lucky Charm“ ne posluje baš najbolje. Pomenuta bakica od Harijete traži da umesto nje proveri da li izvesni Emir Biberović (od vrste investitor) ima sve potrebne dozvole za gradnju, u šta ona iskreno ne veruje, ali nije dovoljno luda (ma šta drugi mislili) da se s takvim tipovima ,,sudi napamet”. Zbog Biberovićeve velelepne zgrade proradilo je klizište i gospođi Mileni napravilo popriličnu štetu na kući (na koju je, uzgred, gospodin investitor bacio oko, ali ona ne da li, ne da) koju niko ne žuri da sanira pa sad gospođa Milena kroz procep na zidu ima odličan uvid u prljave radnje stanara zgrade pored. Hari će prihvatiti slučaj, povezaće se s nekim starim vezama i otkriće da je Milenin problem mnogo ozbiljniji od uobičajenog muljanja s papirima.

Biberovićeva velelepna zgrada će u međuvremenu napraviti pravi pravcati karambol na beogradskim ulicama, tačnije jedan ne baš dobro isprojektovan (još tačnije, ako pitate projekat – nepostojeći) džakuzi nabudžen na mesto lifta, pa će taj, do sada samo Milenin problem, postati problem i nekih ljudi na funkcijama: ,,Da skratimo, do sada je izvršio veći broj krivičnih dela, potpisivanjem lažnih projekata, lažnog izvedenog stanja, lažnog... I sad se ta stvar koja ne postoji skršila, u zgradi koja nema upotrebnu dozvolu ali ima divlji priključak na vodu, to nije potpisao, ali je našao ljude... I zašto sve to? Zašto lepo nije ostao u svojoj dragoj državnoj firmi, u kojoj nije imao potrebe da vrši nikakva krivična dela, jer ništa nisu ni radili? Pa valjda zato što je tamo, do prelaska kod Emira, pet godina primao samo markicu za prevoz, a ponekad i topli obrok...” Kako bi haos bio što potpuniji, neposlušnom džakuziju i zgradi na klizištu pridružiće se i čitav niz političara, činovnika, savetnika, upravnika, i ludi patriota bagerista Srba koji će presuditi beogradskom vodovodu.

Haos koji Mirjana Đurđević opisuje – grad bez vode i struje, bujice vode na ulicama, sukob bespomoćnih stanara i zaštićenih kriminalaca – ovenčan je tipičnim humorom koji odlikuje sve njene romane. Dijalozi su duhoviti, satira je sveprisutna, likovi su dovoljno karikirani da poprime odlike stereotipa a opet toliko specifični da njihova imena lako možemo zameniti imenima postojećih ličnosti, kako onih koji su paradirali pre petnaestak godina tako i onih koji paradiraju danas. I možda bi neko sa strane opravdano mogao opisati radnju romana kao apsurdnu i urnebesno smešnu, ali kada ga čitate danas i ovde, skoro 15 godina nakon što je napisan, dok blatnjave bujice napuštaju domen fikcije i izlivaju se na beogradske ulice, roman poprima gorku, tragičnu notu. Ništa se nije promenilo, neke stvari iz romana su, potpuno neverovatno, ali doslovce iste. Mirjana je u ovom romanu predvidela ne samo gejzir u Cvijićevoj kom smo svedočili pre nekoliko meseci već i jedan okršaj o kojima su mediji brujili danima, a koji vam ipak ne bih otkrila kako vam ne bih pokvarila iznenađenje, mada vas, nakon što uplivate u vodene stihije romana ,,Jacuzzi u liftu” malo šta što njima dopliva zaista može iznenaditi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna