Stsh's Book Corner: evrobook

Showing posts with label evrobook. Show all posts

Sara Matijas je britanska autorka, rođena u Mančesteru. Nakon studija na Oksfordu, oprobala se u poslu producenta. Pisanju se posvetila nakon rođenja četvrtog deteta, a od tada je napisala četiri knjige, od kojih su prve tri trileri čija je radnja smeštena u srednjem veku.

Njen najnoviji roman „Zvezde nad Berlinom” prvi je samostalni roman ove autorke, a njegova radnja odigrava se za vreme Drugog svetskog rata. Inspiraciju za ovu priču, Sara Matijas je pronašla tokom posete izložbi Hitler i Nemci: nacija i zločin. Nakon ove izložbe je autorka počela da se interesuje za temu progona Roma u Drugom svetskom ratu i shvatila je da se veoma malo o ovome pisalo. Zbog toga je, podstaknuta samostalnim istraživanjem, odlučila da napiše roman baš o ovoj temi.

Roman „Zvezde nad Berlinom” kroz dva paralelna narativa prenosi priču o dvoje mladih ljudi i patnjama koje su pretrpeli u ratu. Maks je Nemac, član Hitlerjugenda, a Lili Romkinja, umetnica na trapezu. Kada putujući cirkus Liline porodice stigne u Berlin, Lili i Maks će se sresti i zaljubiti jedno u drugo. Njihova veza u predratnom Berlinu je nemoguća i oni će morati da je drže u tajnosti - ne samo da je Nemcima bilo ispod časti da se zbližavaju sa Romima, već su i sami Romi bili vrlo isključivi po tom pitanju. Njihovoj ljubavi će, međutim, ubrzo stati na put nešto mnogo strašnije i ono što će ih zauvek razdvojiti neće biti neodobravanje društva, već rat.

Ali roman „Zvezde nad Berlinom” nije ljubavni roman. Iako je ljubav motiv koji povezuje Maksov i Lilin narativ, kao i ono što će im dati nadu i snagu da žive u strahovitoj svakodnevnici rata, ovo je roman o ratu i užasima koje on sa sobom nosi.

Glavna tema romana, kao što je autorka i nameravala, jeste „zaboravljeni holokaust”, odnosno tretman Roma za vreme nacističke vladavine u Nemačkoj. Genocid nad Romima takođe je poznat kao Porajmos (uništenje) ili Saudaripen (masovno ubijanje) i procenjeno je da je za vreme rata ubijeno od 250 000 do 500 000 Roma, što je činilo gotovo polovinu tadašnje romske populacije u Evropi. Hitler je Rome smatrao nižom rasom, pa samim tim i neprijateljima Rajha. No, iako su bili u istoj kategoriji sa Jevrejima, za Rome je postojala posebna vrsta logora, poznatijih pod imenom geto, u kojima su živeli zajedno sa svojim porodicama. Sve dok nije stavljena tačka na razmatranje takozvanog romskog pitanja, nakon čega su u grupama prevoženi u logore smrti, gde će biti masovno ubijani.

Lili i njena porodica završili su upravo na takvom jednom mestu -cigojnerlageru, logoru Marcan na obodu Berlina. U njenim poglavljivima čitamo o tmurnoj svakodnevnici u logoru – o strahu, gladi, prljavštini, dugoj zimi koju će preživeti samo oni jaki i srećni, radovanju zbog dolaska toplijih dana koji će samo doneti još opakije bolesti i zaraze. Ali i prijateljstvima, zajednici i nadi u spasenje, koja je, uprkos nezamislivo teškim uslovima u kojima su ljudi živeli, umirala tek zajedno sa njima.

Autorka je ovaj roman zamislila kao štivo za mlade, tako da su čitaoci pošteđeni zaista okrutnih scena. Pristup pisanju ovih delova pretpostavlja određeno znanje o logorima. To se posebno uočava kada na scenu stupi čuveni doktor Mengele, za kojeg se danas zna da je imao posebne sklonosti ka eksperimentisanju nad romskom decom, naročito blizancima. No, davanje preteranog broja informacija oglušilo bi se o uverljivost narativa u prvom licu. Događaji su ispripovedani iz perspektive zatvorenice, pa su, prema tome, obojeni utiscima i onom količinom znanja kojom ona u tom trenutku raspolaže.

Problematika kojom se prvenstveno bavila izložba Hitler i Nemci jeste pitanje kako je Hitler uspeo da zavede čitavu naciju i učini da bespogovorno učestvuje u jednom od najstrašnijih masovnih zločina u istoriji. Tome je zapravo posvećen Maksov narativ. Maks je odrastao uz oca koji je otvoreno bio protiv Hitlerovog režima, ali kućno vaspitanje nije bilo dovoljno da se deca sačuvaju od sveopšteg raspoloženja zemlje. Svi Maksovi drugari su bili članovi Hitlerjugenda, a njegova mlađa sestra je postala opsednuta Firerom i služenju Rajhu. Omamljenost nekolicine je ubrzo prerasla u kolektivnu svest, a ono malo pojedinaca koji su i dalje ostali pri zdravom razumu, više nisu smeli glasno da iskažu svoj stav. Hitler je toliko ojačao da bi svako ko bi mu protivrečio bio optužen kao izdajnik zemlje.

Nakon svršetka rata, u kojem je i Maks učestvovao kao vojnik postojao je takozvani „program prevaspitavanja” u kojem je zarobljenoj nemačkoj vojsci objašnjeno da je, uprkos onome što je nacistička propaganda forsirala do poslednjih dana, Nemačka poražena u ratu, a Hitler mrtav. Većina vojnika pretrpela je tokom ovog programa ogroman šok. Zaslepljeni silom Rajha, pristupili su vojsci bez preteranog razmišljanja o krajnjem cilju. Mnogi od njih nisu zapravo ni znali ništa osim onoga što im je podmetano kao istina.

Za vreme tog programa prevaspitavanja neprestano su nam postavljali pitanje zašto smo se uopšte priključili Hitlerjugendu. Zašto smo sami sebe izlagali takvom zlostavljanju? Nemoguće je bilo objasniti nekome ko nije proživeo to vreme kakav je to bio strah, kakva prisila, kakva indoktrinacija, ali, isto tako, i kakvo je to bilo uzbuđenje i obnovljena nada, i taj opojan osećaj da pripadamo nečemu moćnom i novom. Nama su trebali, ili su bar tako govorili oni koji su nas lišili slobode, dopunski časovi iz slobodne demokratije. Naravno, i dalje je bilo momaka koji nisu prihvatali ono što su im govorili nastavnici, koji su odbijali da poveruju da smo godinama bili držani u takvoj zabludi, oni koji su i dalje iskazivali divljenje prema Fireru i nacionalsocijalizmu. U stvari, svima nam je bilo teško dok smo se upinjali da se pomirimo s tim da smo verovali u nešto što je bilo tako naopako. Ali posle nekog vremena počeli smo otvoreno da govorimo o Hitleru i sve više nas se osećalo obmanutim, posebno kada smo saznali da naš vođa nije umro na čelu vojske, već da je odabrao kukavički izlaz – digao ruku na sebe. To vreme je bilo veoma zbunjujuće.

Ali pravi šok uslediće tek posle, kada se vojnici budu vratili u svoje rodne gradove, potpuno razrušene, kada shvate da su i sami bili žrtve suludog sistema. Oporavak od tog šoka trajaće godinama (neki se nikada nisu oporavili), praćen krivicom zbog saznanja za šta su se zaista borili.

„Zvezde nad Berlinom”, dakle, nije uobičajena ljubavna priča iz young adult žanra. Glavni junaci su tokom većeg dela romana razdvojeni i njihova ljubav je zapravo samo sredstvo za spajanje dva potpuno razdvojena narativa. Takođe, njihove godine su ovom slučaju samo brojka. Iako su izrazito mladi (kada se upoznaju Maks ima 17, a Lili 13 godina), čine se znatno zrelijim, prema tome, ovo nije roman namenjen isključivo mlađoj publici. No, ljubavna priča i nije bila namera autorke, ona je samo zamajac za skretanje pažnje na temu o kojoj se nedovoljno govori. Meni se, lično, čini da je Sara Matijas uspela u onome što je namerila, jer sam u pauzama čitanja romana vreme provodila tražeći informacije o zaboravljenom genocidu. Sa druge strane, autorka podvlači činjenicu da u ratu ništa nije crno-belo i da ne postoji isključiva podela na dobru i lošu stranu. Tome svedoči Maksova priča, priča o dečaku koji je prerano uvučen u užase rata (a bilo ih je dosta mlađih) bez prave predstave o tome šta ga čeka i za šta se bori. Glavni cilj ovog romana je podsećanje na to šta je rat zapravo, da je svaki pojedinac njegova žrtva, bez obzira na to na kojoj je strani. A takvih podsetnika nikada nije dosta, jer je istorija nebrojeno puta pokazala koliko je malo potrebno da svetom zavlada sveopšti haos i u sebe uvuče svakoga ko mu se nađe na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Evro Book

Junas Junason je švedski pisac, rođen 1961. godine. Nekadašnji istaknuti novinar i urednik, stekao je svetsku slavu objavljivanjem romana prvenca „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“ (2009), koji je prodat u milionskim tiražima širom sveta i ovenčan brojnim književnim nagradama. Nakon toga, Junason se u potpunosti posvećuje pisanju i objavljuje još dva romana sličnog stila: „Devojka koja je spasla kralja Švedske“ i „Ubica Andeš i njegovi prijatelji (i poneki neprijatelj)“ (klik OVDE za recenziju).

Ako se do sada niste susreli sa ovim piscem, može vam delovati čudno što radnja romana pod nazivom „Devojka koja je spasla kralja Švedske“ počinje u Južnoj Africi. Ukoliko ovo nije prvi Junasonov roman koji držite u rukama, onda i sami znate da od ovog pisca možete očekivati neočekivano.

Devojka o kojoj je reč je Nombeko Majeki, koju upoznajemo kao četrnaestogodišnju devojčicu (sa devetogodišnjim radnim iskustvom) koja upravo treba da bude unapređena u šeficu kancelarije za pražnjenje poljskih klozeta u Sovetu. Nombeko nikada nije išla u školu, kao i većina devojčica u njenom okruženju, ali se, za razliku od većine, rodila sa neobičnim darom za sabiranje i oduzimanje, nesvakidašnje oštrim umom i upornošću kojoj ništa ne može da stane na put. Sve te osobine, ipak, nisu bile dovoljne da se njen plan o boljem životu ne izjalovi. Nombeko će, u nameri da zauvek pobegne od poljskih klozeta, biti sprečena zločinom koji je, po mišljenju suda, počinila. Dok je, u Johanezburgu šetala pločnikom (namenjenom isključivo za ljude bele puti), kolima ju je pokosio pijani inženjer Van der Vesthejzen. Kazna koju je Nombeko dobila jer mu se našla na putu ogledala se u sedam godina (i tri meseca i dvadesetak dana, tu negde – kako je, na zaprepašćenje svih prisutnih, izračunala) besplatnog rada za inženjera, u istraživačkom centru u Pelindabi, kako bi mogla da nadoknadi počinjenu štetu. Tokom tih sedam godina, Nombeko će naučiti mnogo toga, pa čak i ponešto o atomskim bombama i izraelskim tajnim agentima.

Na drugom kraju sveta, u Švedskoj, Ingmar i Henrijeta Kvist željno iščekuju rođenje svog sina Holgera. Neverovatan splet okolnosti naterao je sirotog Ingmara da izgubi bitku sa razumom i potpuno se razočara u monarhiju. Ali eto, makar mu se jedna želja ispunila i Henrijeta je konačno u drugom stanju, nakon više od decenije bezuspešnih pokušaja. Ono što, međutim, nikako nisu priželjkivali i ono na šta nikako nisu bili spremni, jesu blizanci koje je Henrijeta rodila. Blizanci koje će s uma sišavši Ingrid tretirati kao jednog, a sve to kako bi ispunio svoju misiju. Tako će Holger Prvi biti upisan u matičnu knjigu rođenih, dok će se postojanje Holgera Drugog držati u tajnosti. Holger Drugi, takoreći, tehnički neće ni postojati.

Nombeko će, zahvaljujući svojoj snalažljivosti uspeti da dođe do Švedske. Jedna mala greška (ne baš slučajna, ispostaviće se) njenih prijateljica afričkih Kineskinja, dovešće do toga da za njom stigne i atomska bomba koju je trampila za svoju slobodu (a sa njom i već pomenute Kineskinje). Nombeko će, pri preuzimanju paketa za koji je mislila da je nekoliko kilograma mesa od antilope, upoznati Holgera Drugog. Simpatije između ovo dvoje mladih ljudi rodiće se istog trenutka, te će oni zajedno odlučiti da švedski kralj mora saznati za postojanje atomske bombe. Ali kako će jedna Afrikanka bez švedskog državljanstva i jedan Šveđanin koji ne postoji uspeti da dođu do kralja? U tome će morati da im pomognu tri Kineskinje (specijalizovane za falsifikovanje vrednih kineskih predmeta), Holger Prvi (ne baš preterano pametan, uz to i ostrašćeni republikanac), njegova devojka Selestin (uvek spremna na bunt, čisto bunta radi), jedan paranoični Amerikanac i postarija samoproklamovana grofica.

Verovatno do sada već mrmljate sebi u bradu kako ništa od ovoga nema nikakvog smisla. U pravu ste, nema baš mnogo. Ono što Junasona, međutim, čini prepoznatljivim jeste upravo njegova sklonost ka apsurdu – besmisleni zapleti, sklonost ka preterivanju i još besmisleniji raspleti. U tome i leži ključ uspeha njegovih humorističkih epizoda, a njegov talenat ogleda se upravo u tome da vas pripovedanjem ubedi u mogućnost nemogućeg (kao na primer u mogućnost da država poput Švedske čitave dve decenije nema ni najblažu predstavu o tome da poseduje atomsko naoružanje, iako nekolicina njenih stanovnika uporno pokušava o tome da je obavesti).

Formula koja je Junasonu donela slavu u prvencu, primenjena je i u ovom romanu: pregršt likova koje je teško zamisliti u istoj priči, niz neverovatnih događaja i sumanutih slučajnosti. U svom tom haosu koji je namerno stvorio, autor će naći vremena i da čitaocima održi kratko predavanje o atomskom naoružanju, ali i prilikama u unutrašnjoj politici Švedske. Na momente će Junason malo izgubiti nit, raspisaće se i razvodnjiti radnju (isti slučaj vidi se i u romanu o ubici Andešu), tako da će pojedini delovi delovati suvišno. Ali taman kada se ukaže opasnost da se čitalac umori od priče, Junason će se vratiti na kolosek i završiće priču onako kako ju je i započeo: u sasvim smislenom besmislu.

Pre nego što otvorite korice ovog romana i počnete sa čitanjem, neophodno je da se opustite, ostavite potrebu za zdravorazumskim rezonovanjem po strani i prosto se prepustite zabavi. Posmatrajte Junasonov stil kao svojevrsni magijski realizam: u njegovom univerzumu vladaju sopstveni zakoni logike, koji manjkaju na verovatnoći, ali ne i na doslednosti. Junasonova neobuzdana mašta je definicija onoga što fikcija zapravo jeste: mnoštvo mogućih svetova u kojima se događaju i najneverovatnije stvari, a šarm uz koji ovaj autor predstavlja svoje priče, nateraće vas da mu oprostite greške, baš kao i njegovim junacima.

Ocena: 4/5

Izdavač: Evro Book

Sajmon Sibag Montefjore je britanski istoričar i autor istorijskih romana. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada: studija „Staljin: Na dvoru crvenog kralja“ (2004) dobila je nagradu za najbolju knjigu u oblasti istoriografije, kao i Britansku nagradu za knjigu godine. Pored nje, napisao je još studija iz ove oblasti, među kojima se ističu „Katarina Velika i Potempkin“, „Jerusalim“ i „Romanovi“. Autor je četiri istorijska romana: King’s Parade, My Affair With Stalin, „Sašenjka“ i „Jedne zimske noći“.

„Jedne zimske noći“ je najnoviji autorov roman, napisan 2013. godine, a radnja romana je smeštena u 1945. godinu, u Staljinovoj Rusiji. Grupa učenika jedne elitne moskovske škole, očarana Puškinom i romantičarskim idejama, osnovala je tajni klub „fatalnih romantičara“, vođen idejama zapisanim u izvesnom manifestu kluba, nazvanim „Baršunasta knjiga ljubavi“. Ljubav ili smrt glavna je krilatica ovih mladih zanesenjaka, a dvoboj prikazan u Puškinovom delu „Evgenije Onjegin“ suštinski je izraz njihove vere u romantizam. Upravo tu scenu, koju su i do sada podražavali nebrojeno puta, uvek daleko od očiju javnosti, odlučili su da odigraju kako dolikuje – potpuno kostimirani, na ulicama Moskve, ni manje ni više nego na dan Parade pobede, Staljinove proslave završetka rata.

Nešto će, međutim, krenuti po zlu i u veseloj gužvi odjeknuće dva pucnja iz pištolja i osvanuće beživotna tela dvoje mladih. Slučaj dvoje učenika u kostimima iz 19. veka zaokupiće pažnju ruske vlasti. Svi učesnici ovog događaja biće uhapšeni, a pronalazak „Baršunaste knjige ljubavi“ podići će istragu na jedan sasvim viši nivo, tako da će ono što je započelo kao rešavanje dva neobična smrtna slučaja, prerasti u ubeđenje o postojanju još jedne zavere protiv Staljina i pokušaja rušenja vlasti.

Roman „Jedne zimske noći“ predstavljen je kao priča o dve velike ljubavi, pa ukoliko ste očekivali lako romantično štivo, ne bi bilo loše da se pripremite za ono što ovaj roman zaista jeste. Montefjore je prvenstveno istoričar, pa ne čudi što je ovaj roman svojim dobrim delom zasnovan na istorijskim činjenicama i istinitim događajima (tzv. „dečji slučaj“ zaista se dogodio 1943. godine, većina likova, počev od Staljina, istorijske su ličnosti, dok su pojedini likovi i događaji inspirisani manje poznatim dešavanjima iz tog perioda). Iako su u pozadini zapleta zaista smeštene dve zabranjene ljubavi, čitav roman je zapravo slika apsolutne brutalnosti Staljinovog režima, prikazana kroz mučno saslušavanje dece i života njihovih roditelja i prijatelja obeleženih strahom (stanje svesti specifično za totalitarne režime).

U središtu romana je, dakle, metod koji je Staljinova policija koristila kako bi došla do željenih informacija od ispitanika i ovo je, osim što zauzima veći deo priče, svakako najuspeliji deo romana. Mračne ćelije sa slabim svetlom, neudobnim vlažnim krevetima, stražari koji prekidaju san čim zatvorenik u njega utone; konstatno stanje bunila ispitanika, pojačano slabom ishranom i neizvesnošću; pretnje, batine i strah koji se posle vrlo kratkog vremena uvlači u kosti; kao i sve ostale nehumane metode koje istorija vrlo dobro poznaje, naglašene su u romanu činjenicom da su ispitanici u ovom slučaju deca. Ne samo članovi kluba, već i njihova maloletna braća i sestre. Režim ne pita za godine i ukoliko namiriše krv, desetogodišnji dečak, uprkos tome što je u potpunosti nevin, biće tretiran jednako kao i odrastao muškarac.

I dok čitalac prisustvuje sporoj kulminaciji apsurda koja se očitava u tezi da iza kluba Fatalnih romantičara stoji zavera protiv Velikog Vođe, osećajući pod sopstvenom kožom svaki novi krah živaca ispitanika, rasplet romana će pokazati da je famozni „dečji slučaj“ bio samo paravan da se dođe do informacija o delovanju najbližih Staljinovih saradnika, koji su igrom slučaja, roditelji umešane dece.

Kao što sinopsis romana sugeriše, iza ovih mučnih scena krije se priča o dve ljubavi koje u Staljinovom svetu nisu smele da se dogode. Pa iako gotovo svaki junak snažno oseća potrebu da zaštiti one koje voli (bila to romantična ljubav, ljubav prema prijatelju ili članu porodice), Montefjoreu kao piscu romantika nije jača strana i ovaj bitan momenat u romanu ostaje u senci snažnih opisa direktnog i indirektnog terora koji je obeležio period vladavine jednog od najpoznatijih svetskih diktatora. „Jedne zimske noći“ je, uprkos sitnim nedostacima (najpre stilske prirode), roman koji će nesumnjivo potresti čitaoca i nakon čitanja će ostaviti utisak koji neće tek tako ispariti. A saznanje da je čitava priča zasnovana na istinitim događajima, učiniće taj utisak još snažnijim.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Evro Book

Reading Challenge: Knjiga koja u svom nazivu ima godišnje doba

Džulijan Felouz (baron Felouz od Vest Staforda) je engleski pisac, režiser i scenarista, član Gornjeg doma britanskog parlamenta. Felouz je najpoznatiji po svojim filmskim ostvarenjima, kao što su Gosford Park (za koji je 2002. godine dobio Oskara), Vanity Fair, The Tourist i TV serija Downton Abbey. Pored toga, napisao je i nekoliko romana (Snobs, Past Imperfect), a zanimljivo je da je sedamdesetih godina prošlog veka pisao ljubavne romane pod pseudonimom Rebeka Grevil.

„Belgrejvija“ je najnoviji roman Džulijana Felouza, objavljen 2016. godine. Radnja se odvija u viktorijanskom Londonu, tačnije u otmenom delu Londona po kojem roman i nosi ime, i prati dve porodice koje pripadaju različitim društvenim klasama, ali tajnovita veza iz prošlosti ih čini bližima nego što se to čini.

Radnja romana počinje 1815. godine, veče uoči bitke kod Vaterloa. Upoznajemo Sofiju Trenčard, kćerku trgovca i graditelja Džejmsa Trenčarda, koji, baš kao i njegova kćerka, žarko želi da postane deo engleske aristokratije. Sofijina veza sa mladim lordom Belasisom dovela ih je na korak do ostvarenja sna, jer upravo je Edmund Belasis taj koji im je obezbedio pozivnice za bal kod vojvotkinje od Ričmonda, o kojem će čitav London pričati decenijama nakon njegovog održavanja.

Već drugo poglavlje baca nas 26 godina unapred i saznajemo da su i Sofija i lord Belasis odavno mrtvi, da je porodica Trenčard još imućnija i na korak od primanja u visoko društvo, a da je porodica Belasis, zbog smrti svog sina jedinca, osuđena da čitavo svoje bogatstvo ostavi u rukama vojvodinog problematičnog brata i njegovog sina sumnjivog morala.

„Belgrejvija“ tu tek počinje i akcenat je stavljen upravo na roditelje mladog para – porodicu Trenčard koju, uprkos ogromnom bogatstvu koje je stekla vrednim radom, od aristokratije i dalje deli nisko poreklo, i porodicu Belasis, koja predstavlja sam krem londonskog visokog društva. Glava porodice Trenčard, Džejms, čitav svoj život je proveo u nastojanju da bude jedan od onih ljudi za koje već decenijama gradi velelepna zdanja u elitnim delovima Londona. Njegova opsednutnost elitom je na momente i komična, naročito ako se uzme u obzir da većina ljudi koja joj u tom trenutku pripada ne mari preterano za trud i marljivost, koliko za „pedigre“ individue. Njegova žena, En, mnogo je prizemnija, i u svakom trenutku je svesna zakona klasne razlike koja dominira u njihovom okruženju. Njena moralna dilema je, međutim, iako joj to nije bio primarni cilj, upravo ono što će Trenčardove približiti porodici Belasis. Ona će jednom prilikom vojvotkinji priznati da je Sofija umrla na porođaju, da je njen sin, iako odgajan daleko od njih, i dalje živ, te da loza vojvode ipak nije prekinuta smrću mladog lorda.

„Belgrejvija“ je pisana kao tipičan viktorijanski roman, sa svim onim opštim mestima koji ljubitelji ovog žanra očekuju: porodica koja ostaje bez naslednika, a samim tim i bez bogatstva, klasne razlike i zabranjene ljubavi, zatureni spisi i lažni identiteti i naravno, srećan kraj. Ma koliko na određene momente fabula romana podsećala na proslavljenu TV seriju Downton Abbey (serija počinje neposredno pred Prvi svetski rat, i to vešću da je porodica na tragičan način ostala bez naslednika), možda ne bi trebalo previše da očekujete. „Belgrejvija“ se u mnogočemu razlikuje od prethodnog Felouzovog ostvarenja, prvenstveno po tome što mnogo više pažnje obraća na problem klasne razlike u Engleskoj.

Osnovni nedostatak ovog romana ogleda se najpre u pojedinim tehničkim aspektima. Džulijan Felouz je prvenstveno scenarista i čini se da je roman za njega još uvek neistražena forma. U tom smislu je ovo delo na momente nepotpuno, a likovi samo donekle oslikani, kao da se glumcima koji će tumačiti uloge ostavlja prostor da junacima daju svoj lični pečat. Vezanost autora za filmsku i TV industriju ogleda se i u činjenici da je roman objavljivan poglavlje po poglavlje, u formatu koji neodoljivo podseća epizode TV serije – tako da je svako poglavlje jedna mala zaokrugljena celina, sa cliffhanger-om koji čitaoca (odnosno gledaoca) drži u neizvesnosti do naredne epizode.

Uprkos ovim sitnicama, „Belgrejvija“ je dinamična priča o ljudskim sudbinama, začinjena viktorijanskim zapletom i maestralan vodič kroz elitne ulice devetnaestovekovnog Londona. A kako sam i sama fan serije Downton Abbey, ali i ranijih radova Džulijana Felouza, nadam se da ćemo uskoro imati priliku da vidimo i ekranizaciju ovog romana i doživimo ovu priču u obliku u kojem će neprikosnoveni talenat ovog autora biti očigledan u svom punom sjaju.

Ocena: 3/5

Izdavač: Evro Book

Kristin Hana je američka autorka, rođena 1960. godine u Kaliforniji. Svoju prvu knjigu je napisala 1991. godine, dok je studirala prava i to uz pomoć majke, koja joj je, iako je bila teško bolesna, bila ogromna podrška. Od svoje prve knjige, koja je doživela neuspeh, pa do danas, Kristin Hana je napisala više od 20 romana i dobila brojne književne nagrade. Njen najnoviji roman, “Slavuj nad Pirinejima” proglašen je za najbolji istorijski roman 2015. godine, po izboru čitalaca sajta Goodreads.

„Ulica svitaca“ je autorkin 16. roman, objavljen 2009. godine, a bavi se prijateljstvom Tali i Kejt, dve devojčice (a kasnije i žene) potpuno različitog karaktera.

Talula Hart je popularna devojčica, uvek u centru pažnje, za kojom se svi okreću. Kejt Malarki je „dosadnjakovićka“ bez drugarica, uvek po strani, koja bi dala sve na svetu samo da bude kao njena nova komšinica. Jedne večeri, nakon što se Talin izlazak loše završi, njih dve će popričati i od tog trenutka će postati nerazdvojne prijateljice.

Uprkos tome šta Kejti misli o svojoj novoj drugarici, Talin život je daleko od savršenog. Ona nikada nije upoznala oca, dok je njena majka, zavisnik od narkotika, prosto dolazila i odlazila, ne mareći preterano za svoje jedino dete. Nakon što joj je baka, koja ju je čuvala kada se majka izgubi, preminula, Tali će postati „član“ Kejtine porodice i to će dodatno učvrstiti njihovo prijateljstvo. Njih dve će sve raditi zajedno (uglavnom prateći Taline ideje), do te mere da će imati i zajednički cilj (koji je Tali zacrtala) da postanu svetski poznate novinarke. Sve do jednog trenutka kada će se Kejti najzad osvestiti i priznati sebi i svima oko sebe da to uopšte nije život koji ona želi. Nakon toga, putevi prijateljica će se razići, iako će i dalje biti bliske, sve dok jedna od njih ne napravi grešku zbog koje će postati potpuni stranci.

Osnovna tema „Ulice svitaca“ je svakako snaga iskrenog prijateljstva, ali i sve ono što na jedno prijateljstvo može da utiče, bilo pozitivno ili negativno – porodica, ljubav, ljubomora, zavist, ambicije, izdaja i oproštaj. Kako roman obuhvata period od skoro 40 godina (pokrivajući uzgred sve bitne događaje (i muzičke hitove) koji su obeleželili date dekade), slobodno bismo mogli reći da je tema kojom se autorka bavi prosto život kao takav.

Baš kao što su bile potpuno različite one večeri kada su se upoznale, Kejt i Tali izrastaju u jednako različite žene, sa potpuno suprotnim životnim ambicijama i sistemima vrednosti – toliko da bi se moglo postaviti pitanje kako je uopšte moguće da su održale prijateljstvo svih tih godina. Tali ispunjava svoje ambicije i dokazuje svoju vrednost svetu – postajući TV lice koje svako voli i rado gleda na svojim malim ekranima. Kejti, s druge strane, odbacuje snove o karijeri i pronalazi se u ulozi (iscrpljene) majke troje dece.

Iako su ličnosti glavnih junakinja ovog romana zasnovane na stereotipima „Žene od karijere“ i „Žene domaćice“ i iako su im karakteri (naročito kada je u pitanju Tali) toliko dvodimenzionalni da je svaki njihov potez (a tako i radnja romana) u osnovi predvidiv, „Ulica svitaca“ je zanimljiv roman koji do samog kraja drži pažnju. Kraj romana je, međutim, potpuno neočekivan i potpuno drugačijeg senzibiliteta. Nisam sigurna da mi se ikada dogodilo da mi je kraj nekog romana toliko promenio mišljenje o samom delu.

Doticanje pitanja opasne neizlečive bolesti romanu daje posebnu težinu, potpuno drugačiju emotivnu notu (bez trunke patetike) od one koja se sporadično pojavljivala tokom romana i veoma važnu poruku svakoj čitateljki.

Koliko je pisanje ovog romana bilo važno samoj autorki pokazuje činjenica da uz njega ide i „pismo čitateljki“ u kojem ona sasvim otvoreno govori o smrti svoje majke i upozorava na važnost redovnih pregleda kod svake žene. Nakon što pročitate ovo autorkino pismo, postaće vam sasvim jasno zbog čega je kraj romana toliko drugačiji i snažniji od njegovog ostatka.

„Ulica svitaca“ je priča o ljubavi i prijateljstvu, o tome koliko je važno imati nekoga pored sebe, voleti i biti voljen. Ali pre svega, ovo je snažna priča o odnosu svake osobe prema sebi; o tome kako često zbog potrebe da se dopadnemo, da budemo voljeni ili cenjeni, zaboravljamo šta nam je zaista potrebno i sebe stavljamo u drugi plan. Iako suštinski različite, i Talina i Kejtina životna priča nose istu pouku.

Zato pre svega volite i cenite sebe, i još bitnije, pazite na sebe. Drugi ljudi dolaze i odlaze, ali Vi ste glavni stub sopstvenog sveta i jedina osoba bez koje Vaš život zaista ne može da funkcioniše. Sve ostalo će već nekako doći na svoje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Evro Book

Endi Vir je američki autor i softverski inženjer, rođen 1972. godine. Deklariše se kao zaluđenik za kosmos i pasionirani proučavalac interplanetarnih putanja i orbitalne mehanike. Ljubav prema ovom polju nauke inspirisala ga je da napiše svoj roman prvenac, sa idejom da to bude uverljiva naučna fantastika potkrepljena naučnim činjenicama. Tako je 2011. godine nastao „Marsovac“, roman koji je vrlo brzo postao bestseler, a nakon čije ekranizacije je Vir dostigao slavu kojoj se nije ni nadao.

Sedmog novembra 2035. godine, šestočlana posada misije „Ares 3“ sletela je na Mars, sa ciljem da prikupe uzorke zemljišta i nove informacije o planeti koju je NASA odabrala kao potencijalni novi dom za ljudsku vrstu. Već šestog dana misije usledile su nepredviđene poteškoće: snažna peščana oluja zahvatila je oblast u kojoj je posada bila ulogorena i primorala ih je da po hitnom postupku napuste planetu. Jedan od članova posade, Mark Vatni, ranjen je prilikom evakuacije. Kako mu je antena probila skafander zarivši mu se u bok, posada je izgubila komunikaciju sa njim, kao i očitavanje njegovih vitalnih funkcija. Nakon zaključka da je poginuo (silina udarca odbacila je Vatnija od posade), posada je ispoštovala protokol nastavka evakuacije i ostavila Vatnijevo telo na Marsu.

„Marsovac“ je svedočanstvo Marka Vatnija, čoveka koji je sam, u neverovatnim okolnostima, proveo 549. sola (marsovskih dana) na Marsu, i uspeo da se živ vrati na Zemlju.

U pitanju je SF roman u formi dnevnika, koji povremeno prekidaju deonice pripovedane u trećem licu, koje prate dešavanja na Zemlji i na brodu Vatnijeve posade. Mark u svom dnevniku revnosno opisuje svoje dnevne aktivnosti i pokušaje da produži svoju egzistenciju i stigne do mesta na Marsu sa kojeg će posada moći da ga pokupi i vrati kući. Vatnijevu nadu da će dnevnik neko nekada pročitati, autor koristi kao izgovor da tehničke pojmove i termine približi i pojasni čitaocima koji su potpuni laici u ovoj oblasti. Zbog toga ovo nije klasičan SF i namenjen je i publici koja možda i nije pretežno fan ovog žanra. Upravo je taj školski sistem objašnjavanja pojedinih pojava i postupaka dobio najveće zamerke, ali je meni, kao nekome ko ima humanističko obrazovanje i nije baš upoznat sa tematikom i terminologijom, bio baš po meri, jer drugačije verovatno ne bih ni razumela dobar deo onoga što Vatni radi. Uprkos tome, mogu da shvatim frustracije ljudi kojima su takva objašnjenja bila redundantna.

Uz to treba dodati da u „Marsovcu“ nema mnogo akcije, u uobičajenom smislu te reči. Većina romana koncentrisana je na konstatovanje i rešavanje konkretnih problema, poput slagalice. Na primer, prva takva konstatacija bila bi činjenica da Vatni nema dovoljno hrane, a potom sledi detaljno preispitivanje načina na koji se taj problem može rešiti, kao i ništa manje detaljni opisi postupaka kojima se problem rešava, sa svim svojim uspesima i neuspesima. Pored priče o astronautu zarobljenom na Marsu, „Marsovac“ je takođe i priručnik za gajenje krompira u nezamislivim uslovima. Međutim, to što akcija kao takva izostaje, uopšte ne znači da je čitalac pošteđen napetosti i da se dosađuje, naprotiv.

Sa druge strane, usresređenost autora na tehničke detalje gurnulo je u zapećak jedan od ključnih aspekata romana – psihologiju glavnog junaka. Vatnijev karakter ostaje nepromenjen od prvog do poslednjeg sola (što je prilično neverovatno), njegov optimizam deluje neljudski i izveštačeno i ma koliko da je jaka ličnost u pitanju, potpuno je neuverljivo da u ovakvoj sitaciji nije prošao ni kroz jednu epizodu totalne malodušnosti, apatije i teške depresije (objašnjenje da o njima prosto nije pisao uopšte ne prihvatam kao rešenje).

Ukoliko izuzmemo nedostatak psihološkog produbljivanja glavnog junaka (možda ne žele svi da čitaju o depresivnim astronautima), ovo je zabavan i napet roman koji se ne ispušta iz ruku, a uz to se brzo i lako čita, uprkos tehničkim detaljima koje sam pominjala. Ono što je zanimljivo jeste da uprkos prilično vernoj ekranizaciji, drži pažnju čak i ukoliko ste prvo odgledali film, bar je tako bilo u mom slučaju.

Iako je u pitanju žanr naučne fantastike, činjenica da je smešten u blisku budućnost (podatak o godini sletanja posade može se pronaći na Facebook stranici autora, ali ne i u samom romanu) čini ovaj roman realnijim i pogodnijim za široku čitalačku publiku. Mark Vatni je inteligentan, šarmantan, zabavan i nadljudski uporan i ne čudi što je uspeo da osvoji čitaoce širom sveta, a roman, koji se najjednostavnije može opisati kao svemirski „Robinzon Kruso“, učini jednim od najprodavanijih SF romana napisanih u skorije vreme.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Naučna fantastika

Izdavač za Srbiju: Evro Book

Junas Junason je švedski pisac, rođen 1961. godine. Nekadašnji istaknuti novinar i urednik, stekao je svetsku slavu objavljivanjem romana prvenca „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“ (2009), koji je prodat u milionskim tiražima širom sveta i ovenčan brojnim književnim nagradama. Nakon toga, Junason se u potpunosti posvećuje pisanju i objavljuje još dva romana sličnog stila: „Devojka koja je spasla kralja Švedske“ (2013) i „Ubica Andeš i njegovi prijatelji (i poneki neprijatelj)“ (2015).

Juan Andešon, švedskom podzemlju (a ubrzo i javnosti) poznatiji kao Ubica Andeš, nije svoj nadimak stekao nezasluženo. Čitav svoj vek proveo je zarađujući za život tako što je druge lišavao istog, ili mnogo češće, tako što ih je lišavao trenutne pokretnosti udova ili mirnog, spokojnog sna.

Ubica Andeš živi u hotelu „Jezerski rt“ (mada je veći deo svog života proveo po zatvorskim ćelijama), gde kao recepcioner radi Per Pešon, čovek ne baš zadovoljan svojim životnim prilikama, ali svakako srećniji otkako je vlasnik hotela odličio da dotadašnji seks-klub „Amore“ pretvori u nešto manje nezakonit biznis. Per Pešon je osoba mirne naravi, bez preterane potrebe da se meša u tuđa posla, pa mu upoznavanje sa čovekom koji se nehajno predstavio kao Ubica Andeš nije predstavljalo naročit problem, dokle god on nije taj koji će biti ubijen.

Samo nekoliko meseci nakon što je život Per Pešona uzdrman rukovanjem sa Ubicom, ovaj mladić će sasvim slučajno upoznati Juanu Ćelander, i to tako što će mu ova sveštenica tražiti novac za traljavo izvedenu molitvu. Juana Ćelander je naime, bivša sveštenica koja je u božju kuću ušla zahvaljujući očevoj čvrstoj volji (i ruci), ali je iz nje izašla isključivo svojom zaslugom – zbog nedoličnog vladanja.

Ubrzo će se ova trojka uortačiti – zloslutan (ali ne preterano bistar) ubica, sveštenica koja ne veruje u boga i recepcioner čije ime niko ne može da upamti. Nakon što shvate da Ubica Andeš nije baš „najsjajniji biser u potočiću“, sveštenica i recepcioner će pristati da mu vode poslove, kako bi se nabrzaka obogatili, a zatim nestali. A kako u životu obično ne ide sve po planu, tako će Ubica Andeš, sasvim slučajno otkriti Isusa, i to zahvaljujući sveštenici koja u boga ne veruje, i odlučiti da je krajnje vreme da se pokaje za svoje grehe i svoj novac počne da deli onima kojima je on najpotrebniji.

Javnost je oduševljena pričom o preobraćenom zločincu, što sveštenica vrlo lukavo koristi kako bi došla do novca koji joj je nepravedno oduzet kako bi bio dodeljem bolesnoj deci. Tako Švedska dobija novu, Andešovu crkvu, u kojoj se služi neograničena količina vina, i sakuplja neograničena količina dobrovoljnog priloga. No nisu recepcioner i sveštenica jedini koji su kivni na Ubicu zbog novca koji im je oduzet. Naime, čitavo švedsko podzemlje je oštećeno ranijom svešteničinom poslovnom politikom, a među njima najviše izvesni Grof i Grofica. Oni će učiniti sve da se osvete Ubici Andešu i povrate ono što im pripada.

Junas Junason je već proslavljeni autor komičnih trilera, a recept koji donosi dobre rezultate ne treba menjati. Ovaj roman odiše inteligentnim smislom za humor (stil na trenutke neodoljivo podseća na Pračetov), ali mu ne nedostaje ni akcija tipična za trilere. Sam zaplet, apsurdan kakav jeste, rezultuje suptilnom kritikom društva, a uplitanje glavnog junaka u religiju dovodi do direktnog preispitivanja dogme i religioznih misterija.

Uz ovu knjigu ćete se smejati, možda se i zapitati nad smislom svih stvari, a možda i uvrediti (zavisno od toga kakav stav imate prema religiji, naročito kada naiđete na određena slobodna tumačenja Biblije), ali ćete se zasigurno vezati za ovog ubicu mekog srca i njegove „saradnike“. „Ubica Andeš“ je roman koji odiše britkošću, humorom i inteligencijom, a povrh toga nosi i toplu optimističnu poruku o tome da nikada, nikada nije kasno da se počne od početka, ma gde bili, ma šta radili.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Knjiga čija se radnja odigrava u Evropi

Srpsko izdanje: Evro Book