Stsh's Book Corner: sf

Showing posts with label sf. Show all posts

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Poštašavili” je 33. roman u serijalu o Disksvetu, a ujedno i roman u kojem se prvi put susrećemo sa Vlažom fon Lipvigom, novim junakom kojeg Pračet uvodi u šarenoliki život Ank-Morporka.

Vlaža je kriminalac koji je konačno dolijao. Na prvim stranicama romana ga srećemo tik pre izvršenja smrtne kazne. Zbog čega je Vlaža zaslužio da ga obese? Pa, u životu se bavio raznim stvarima, i to uglavnom ilegalnim: Krađom. Prevarom. Krivotvorenjem. Proneverom. Ali nikad – a ovo je bilo važno – nikakvim nasiljem. Nikada. Vlaža je uvek pazio što se toga tiče. Trudio se i da se ne šunja ako je to ikako mogao izbeći. Ako te u jedan ujutru uhvate među bankovnim sefovima u crnom odelu s mnogo džepčića, verovatno će nešto posumnjati, dakle zašto bi to radio? Uz pažljivo planiranje, pravu odeću, pravu dokumentaciju i, pre svega, pravi nastup, mogao si se ušetati onamo usred bela dana, i upravnik bi ti pridržao vrata pri izlasku… U pitanju je bilo lice, eto šta. Imao je pošteno lice. I obožavao je kada ga odlučno pogledaju u oči da vide kakva je ličnost duboko u sebi, pošto je imao čitav niz ličnosti, po jednu za svaku priliku… Umeo je sa ljudima, u tome je bila caka. Umeo je sa ljudima na naročit način. Pre nego što uspešno prodaš staklo kao da je dijamant, moraš navesti ljude da stvarno požele da vide dijamant. U tome je štos, štos nad štosovima. Menjaš nečije opažanje sveta. Pustiš da vidi ono što sam želi…

Isto to je o Vlaži fon Lipvigu znao i lord Vetinari, patricij Ank-Morporka i upravo zbog toga je za njega imao malo drugačije planove. Vlaža je izabran da bude novi upravnik Pošte, a to je pozicija koju doslovno neće moći da odbije (zapravo mogao bi, ali jedini izbor nasuprot tom je povratak na vešala, a to bi malo ko izabrao, pa čak i da zna šta ga čeka na novom poslu).

Zbog čega bi patricij grada nekome kao Fon Livigu dao mesto upravnika Pošte? Malo je reći da je oko oživljavanja ove ruine nekadašnje moćne institucije potrebna snažna volja pa, za početak, ne bi bilo zgoreg da se oko nje potrudi neko kome (kao da) život od toga zavisi. Naime, od nastanka famoznih škljocalica koje, zahvaljujući novoj tehnologiji, poruke šalju od tačke A do tačke B brže nego što prosečan stanovnik Ank-Morporka to može i da zamisli, Pošta je postala tehnološki višak, a poštari koji trče ulicama, kako bi odneli pisma nestrpljivim primaocima, odavno su stvar prošlosti. Ali ni u svetu škljocalica trenutno ne cvetaju ruže. Ne samo da se oko ove industrije razvio kriminal, da su radnici sve češće padali sa tornjeva (što je stanovništvu Ank-Morporku odmah dalo prostora da rašire priču o prokletstvu i sličnim nečastivim silama), već su same škljocalice sve češće kvarile, što je dovodilo do zastoja saobraćaja (što je stanovništvo Ank-Morporka mnogo više brinulo od stradalih radnika, jer ipak, slanje poruka je veoma skupo). Iako je i sam Vetinari otvoreno pokazivao nezadovoljstvo prema funkcionisanju sistema, vlasnici škljocalica nisu preterano marili. Imali su monopol jer Pošta odavno nije radila, prema tome, bili su bezbedni. Sve dok Vlaža nije dospeo u posed poštanske krilate kape i dobio zadatak da to promeni.

Naravno, zadatak nije nimalo lak. Ne samo da treba ljude naterati da se vrate pisanju pisama, već treba i osposobiti zgradu koja nije radila čitave dve decenije, zgradu koja je doslovce ispunjena neizručenik pošiljkama koje su se po svim prostorijama uzdizale do tavanice. Zaposledni u Pošti, iz nekog razloga još uvek tu, nisu delovali baš sposobno, ali bili su sve što je Vlaža imao na raspolaganju: mlađi poštar Cvonjak, starac teško pokretan, ali opsednut Pravilnikom Pošte, poštanski pripravnik Stenli, ne baš bistar, ali neobično informisan kada su pribadače u pitanju, i golem Pumpa, koji je tu bio kako bi sprečio Vlažu da ne pobegne, ali ipak, kao i svaki golem, uvek na usluzi.

Zdanje je potpuno neupotrebljivo: pošiljke su bile svugde, milioni i milioni pisama koja su počela da opsedaju Vlažin um i tiho mu šapuću sve dok nije shvatio… da je svaka nepredata poruka komad prostorno-vremenskog kontinuuma kom fali drugi kraj, maleni zavežljaj nastojanja i osećanja koji slobodno lebdi u prostoru. Spakuješ na milione takvih zajedno, i radiće ono što pisma i inače rade. Razgovaraće između sebe, i promeniće prirodu događaja. Prisutna u dovoljnoj količini, ona izazivaju zakrivljenje okolnog univerzuma. Prvi zadatak je, dakle, bio pred njima: sva pisma iz zgrade Pošte moraju biti dostavljena.

Uz malu pomoć novena i izuma koji je Vlaža nazvao markica, Pošta nastavlja sa radom, dovlačeći sve veči broj ljudi koji novog upravnika vide kao heroja. Njegovom šarmu, ipak, odoleva zanosna Adora Bel Dragomije, borkinja za prava golema, koja je, sa cigaretom uvek u ruci, uglavnom odavala vrlo jasan utisak da ispod površine, jedva potiskivano, ključa čitava jedna ženocisterna besa, ali i (verovatno još važnije) konkurencija, odnosno vlasnici škljocalica, koji će učiniti sve da da stanu na put vaskrsenju starinskog načina slanja poruka.

Naravno da se kao podtekst ovog romana može posmatrati digitalizacija sveta (roman je objavljen 2004. godine, kada su se ljudi mahom još uvek navikavali na opšte prisustvo interneta, pa je tema tada bila dosta aktuelnija), ali ono što je važno napomenuti jeste činjenica da Pračet nije protiv tehnološkog napretka. Tehnologija kao takva, iako stavljena na stranu negativaca, nije demonizovana, ono što negativce čini negativcima nije modernizacija, već materijalizam, korupcija i biznismeni kojima je sopstvena korist preča od opšte dobrobiti (što je u romanu nekoliko puta naglašeno neprimerenim održavanjem škljocalica koje je imalo pogubne posledice po nedužne radnike). Vaskrsavanje Pošte Ank-Morporka, prema tome, nije nužno zbog nostalgije ka starim vremenima, već predstavlja još jednu Pračetovu simboličku borbu protiv zla. Akcenat je, kao i u većini Pračetovih romana, stavljen na optimizam da princip dobra može i mora da pobedi. Piščev optimizam je u tom smislu naglašen razvojem Fon Lipvigovog karaktera, jer Vlažu upoznajemo kao prevaranta i kriminalca koji, istina, najpre u svojoj novoj poziciji uživa zbog novopečene slave i obožavanja javnosti, ali ubrzo prerasta sopstvenu taštinu i shvata da svetina koja pljeska tvom krunisanju, ista je ona svetina koja će pljeskati kada ti budu odsecali glavu. Vlažin lik se kroz roman konstantno menja i razvija, da bi na kraju sve svoje kvalitete usmerio na viši cilj, čak i po cenu sopstvene bezbednosti i života.

„Poštašavili” je roman koji garantuje dobru zabavu i predstavlja obavezno štivo za ljubitelje Pračetove proze (koji će se sigurno posebno obradovati povratku Vetinarija i kratkom pojavljivanju čarobnjaka). Ali, kao što je to inače slučaj sa Pračetovim delom, i ovaj roman predstavlja mnogo više od lake komedije i svakog svog čitaoca uči nečem novom i obasipa ga zaraznim optimizmom i nepokolebljivom verom da je svet možda ipak malo bolje mesto nego što to cinik u nama misli. I sve što je potrebno da bude još bolji jeste da se svako od nas s vremena na vreme makar malo potrudi da tome doprinese.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Laguna

Ejmi Kaufman je australijska autorka književnosti za omladinu. Svoj prvi roman The Broken Stars (prvi deo trilogije Starbound), napisala je u saradnji sa Megan Spuner, sa kojom trenutno priprema još jedan serijal. Svetsku slavu joj je, međutim, donela trilogija ILLUMINAE, koju zajedno sa Kaufmanovom potpisuje i Džej Kristof, autor trilogija The Lotus War i The Nevernight Chronicle.

Prvi deo trilogije Illuminae, koji nosi naziv „Illuminae fajlovi_01“, naišao je na ogromno interesovanje publike čak i pre nego što je objavljen, a vrlo brzo se našao i na listi najprodavanijih knjiga New York Times-a.

Radnja ovog neobičnog romana smeštena je u daleku 2575. godinu i odvija se u svemiru, nakon što je megakorporacija BeiTek izvršila invaziju na planetu Kerenzu. Kao što i sam naslov predočava, u pitanju je moderna verzija epistolarnog romana, koji čini skup fajlova o ovom tragičnom događaju, koji je prikupio hakerski kolektiv pod nazivom Illuminae. Akcenat istraživanja stavljen je na delovanja Kejdi Grant i Ezre Milera, koji su ujedno i glavni junaci ove priče.

Ono što ovaj roman čini nesvakidašnjim nije sama fabula, već forma. Čitav narativ se sastoji iz intervjua, sačuvanih prepiski putem imejla, transkribovanih audio i video zapisa i dokumentacije izvučene iz veštačke inteligencije jednog od svemirskih brodova na kojima se odvija radnja.

Roman počinje transkripcijom intervjua u kojima Kejdi i Ezra opisuju svoje poslednje dane na Kerenzi i pokušava da hronološki rasvetli događaje koji su potom usledili na letelicama Aleksandar i Hipatija. Samo okruženje i istorijat u kojem se likovi nalaze čitalac upoznaje kroz nacrte brodova i iz priložene stranice sa sajta Unipedija. Bez dodatnih pojašnjenja i uvođenja u univerzum romana, pred čitaocima je zbirka pronađenih rukopisa koji su namenjeni poslodavcu grupe Illuminae. Međutim, ono što naručioca ovih dokumenata razlikuje od čitaoca, jeste znanje o svetu i vremenu u kojem se radnja odvija. Ipak, ma koliko ovi podaci delovali zbunjujuće i nepotpuno, oni zapravo nisu preterano važni za fabulu. Događaji opisani u romanu mogli su se odigravati bilo gde, u bilo kom vremenu u budućnosti.

Nakon invazije na Kerenzu i evakuacije preživelih, na letelicama počinje da se širi epidemija sumnjivog porekla i stvari polako počinju da izmiču kontroli. Osim činjenice da glavnokomandujući kriju okolnosti od posade, pojavljuje se još jedan problem: veštačka inteligencija broda,Viktor, u potpunosti se osamostaljuje, čime postaje jedan od protagonista romana, i počinje da deluje suprotno naređenjima. Ono što će programeri tumačiti kao „ludilo“, zapravo je Viktorov detaljno osmišljen plan, koji će se korak po korak otkrivati čitaocima.

Illuminae je, pre svega vizuelno, izuzetno lepa knjiga i njeno čitanje zahteva od čitaoca potpuno drugačiju vrstu interakcije. Da biste pročitali ovaj roman, nije dovoljno samo da okrećete stranice: na momente ćete morati da okrećete čitavu knjigu, da je približavate očima kako biste pročitali i najsitnija slova, ili da tražite kontekst u slikama načinjenim od reči.

Forma romana je, prema tome, neodvojiv deo fabule i u određenim momentima po kvalitetu prevazilazi sadržaj, baš kao što sam i pretpostavila pre čitanja samog dela. Postavlja se pitanje da li bi Illuminae doživeo ovoliki uspeh da nam je predstavljen u tradicionalnoj formi, stoga je interesantno da autori u zahvalnici na kraju romana posebno ističu hrabrost izdavača jer su na sebe preuzeli rizik objavljivanja nečeg evidentno drugačijeg. Vizuelni identitet ovog dela je, međutim, ono što ga izdvaja od dela sa sličnom tematikom, tako da sumnjam da se ovaj poduhvat može nazvati rizičnim u bilo kom smislu, jer je jasno da je forma ključni momenat koji je doprineo globalnoj popularnosti ovog romana.

Ipak, treba imati na umu da autori romana Illuminae nisu prvi koji su se dosetili ovakvog trika, i da među knjigama ovog tipa postoji par reprezentativnih primeraka kojima je neobična forma samo dodatak na svakako uspelu priču, a ne i glavna odlika (primer koji mi odmah pada na pamet je roman „Izuzetno glasno ineverovatno blizu“, bacite pogled). Illuminae bez svog vizuelnog identiteta postaje sasvim prosečna SF priča, sa elementima koje je čitalac video nebrojeno puta: invazija na planetu, postapokaliptično okruženje, epidemija misteriozne bolesti, „zla“ korporacija, ljubavna priča između dvoje tinejdžera, itd. Ono što se autorima mora priznati jeste činjenica da je priča, iako ne preterano kreativna, dobro ispričana. Nije lako stvoriti napetu atmofseru u epistolarnom romanu, ali autori su to ovog puta ipak uspeli.

Drugi deo trilogije, Gemina, uveliko je u prodaji i naišao je na jednako veliko interesovanje kao i njegov prethodnik. Ovoga puta, interesantno, timu autora pridružila se i Mari Lu, već proslavljena autorka distopijskih romana za omladinu, koja je roman obogatila svojim ilustracijama. Gemina se drži istog koncepta kao i Illuminae, oslanjajući se na formu koja stoji kao zaštitni znak ove trilogije. Pred njom je ipak, čini mi se, teži zadatak, jer forma koja je imala efekat u prvom delu, u drugom svakako slabi, tako da se nadam da će autori ovog puta malo više pažnje posvetiti kreativnom razvoju same priče.

U svakom slučaju, ako ste fan young adult žanra i volite naučnu fantastiku (i niste sitničavi kao neki ovde), Illuminae je prava knjiga za vas. Čitanje ovog dela predstavlja zanimljivo iskustvo, a pojedine vizuelne elemente knjige sigurno dugo nećete zaboraviti.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Urban Reads

Endi Vir je američki autor i softverski inženjer, rođen 1972. godine. Deklariše se kao zaluđenik za kosmos i pasionirani proučavalac interplanetarnih putanja i orbitalne mehanike. Ljubav prema ovom polju nauke inspirisala ga je da napiše svoj roman prvenac, sa idejom da to bude uverljiva naučna fantastika potkrepljena naučnim činjenicama. Tako je 2011. godine nastao „Marsovac“, roman koji je vrlo brzo postao bestseler, a nakon čije ekranizacije je Vir dostigao slavu kojoj se nije ni nadao.

Sedmog novembra 2035. godine, šestočlana posada misije „Ares 3“ sletela je na Mars, sa ciljem da prikupe uzorke zemljišta i nove informacije o planeti koju je NASA odabrala kao potencijalni novi dom za ljudsku vrstu. Već šestog dana misije usledile su nepredviđene poteškoće: snažna peščana oluja zahvatila je oblast u kojoj je posada bila ulogorena i primorala ih je da po hitnom postupku napuste planetu. Jedan od članova posade, Mark Vatni, ranjen je prilikom evakuacije. Kako mu je antena probila skafander zarivši mu se u bok, posada je izgubila komunikaciju sa njim, kao i očitavanje njegovih vitalnih funkcija. Nakon zaključka da je poginuo (silina udarca odbacila je Vatnija od posade), posada je ispoštovala protokol nastavka evakuacije i ostavila Vatnijevo telo na Marsu.

„Marsovac“ je svedočanstvo Marka Vatnija, čoveka koji je sam, u neverovatnim okolnostima, proveo 549. sola (marsovskih dana) na Marsu, i uspeo da se živ vrati na Zemlju.

U pitanju je SF roman u formi dnevnika, koji povremeno prekidaju deonice pripovedane u trećem licu, koje prate dešavanja na Zemlji i na brodu Vatnijeve posade. Mark u svom dnevniku revnosno opisuje svoje dnevne aktivnosti i pokušaje da produži svoju egzistenciju i stigne do mesta na Marsu sa kojeg će posada moći da ga pokupi i vrati kući. Vatnijevu nadu da će dnevnik neko nekada pročitati, autor koristi kao izgovor da tehničke pojmove i termine približi i pojasni čitaocima koji su potpuni laici u ovoj oblasti. Zbog toga ovo nije klasičan SF i namenjen je i publici koja možda i nije pretežno fan ovog žanra. Upravo je taj školski sistem objašnjavanja pojedinih pojava i postupaka dobio najveće zamerke, ali je meni, kao nekome ko ima humanističko obrazovanje i nije baš upoznat sa tematikom i terminologijom, bio baš po meri, jer drugačije verovatno ne bih ni razumela dobar deo onoga što Vatni radi. Uprkos tome, mogu da shvatim frustracije ljudi kojima su takva objašnjenja bila redundantna.

Uz to treba dodati da u „Marsovcu“ nema mnogo akcije, u uobičajenom smislu te reči. Većina romana koncentrisana je na konstatovanje i rešavanje konkretnih problema, poput slagalice. Na primer, prva takva konstatacija bila bi činjenica da Vatni nema dovoljno hrane, a potom sledi detaljno preispitivanje načina na koji se taj problem može rešiti, kao i ništa manje detaljni opisi postupaka kojima se problem rešava, sa svim svojim uspesima i neuspesima. Pored priče o astronautu zarobljenom na Marsu, „Marsovac“ je takođe i priručnik za gajenje krompira u nezamislivim uslovima. Međutim, to što akcija kao takva izostaje, uopšte ne znači da je čitalac pošteđen napetosti i da se dosađuje, naprotiv.

Sa druge strane, usresređenost autora na tehničke detalje gurnulo je u zapećak jedan od ključnih aspekata romana – psihologiju glavnog junaka. Vatnijev karakter ostaje nepromenjen od prvog do poslednjeg sola (što je prilično neverovatno), njegov optimizam deluje neljudski i izveštačeno i ma koliko da je jaka ličnost u pitanju, potpuno je neuverljivo da u ovakvoj sitaciji nije prošao ni kroz jednu epizodu totalne malodušnosti, apatije i teške depresije (objašnjenje da o njima prosto nije pisao uopšte ne prihvatam kao rešenje).

Ukoliko izuzmemo nedostatak psihološkog produbljivanja glavnog junaka (možda ne žele svi da čitaju o depresivnim astronautima), ovo je zabavan i napet roman koji se ne ispušta iz ruku, a uz to se brzo i lako čita, uprkos tehničkim detaljima koje sam pominjala. Ono što je zanimljivo jeste da uprkos prilično vernoj ekranizaciji, drži pažnju čak i ukoliko ste prvo odgledali film, bar je tako bilo u mom slučaju.

Iako je u pitanju žanr naučne fantastike, činjenica da je smešten u blisku budućnost (podatak o godini sletanja posade može se pronaći na Facebook stranici autora, ali ne i u samom romanu) čini ovaj roman realnijim i pogodnijim za široku čitalačku publiku. Mark Vatni je inteligentan, šarmantan, zabavan i nadljudski uporan i ne čudi što je uspeo da osvoji čitaoce širom sveta, a roman, koji se najjednostavnije može opisati kao svemirski „Robinzon Kruso“, učini jednim od najprodavanijih SF romana napisanih u skorije vreme.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Naučna fantastika

Izdavač za Srbiju: Evro Book

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke.

„Galapagos“ je jedanaesti Vonegatov roman, objavljen 1985. godine, a bavi se propašću civilizacije. Narator koji pripoveda priču je sin (odnosno duh sina) Kilgora Trauta, omiljenog Vonegatovog junaka, koji se pojavljuje u nekoliko njegovih dela. Trautova priča počinje 1986. godine, „pre milion godina“, a u njenom središtu je brod „Baija de Darvin“, koji je trebalo da se otisne na „prirodnjačko krstarenje veka“ i da sa sobom poveze najveće zvezde tog vremena. Sudbina je, ipak, drugačije htela i katastrofa koja je zadesila svet (glad, siromaštvo, Treći svetski rat, i nadasve virus koji čini ljude neplodnim i tako sprečava preživljavanje čovečanstva) učiniće ovo putovanje poslednjim krstarenjem civilizacije. Sticajem okolnosti, na ovoj modernoj Nojevoj barci nije se našlo pažljivo odabrano društvo.

Priču koja počinje „pre milion godina“ pripoveda narator koji odavno više nije živ, ali nije ni sasvim mrtav. Leon Traut je preminuo iste te 1986. godine i već milion godina se vrzma između ovog i onog sveta, kao svedok nove evolucije ljudske vrste. Ovakav pristup daje Vonegatovom stilu posebnu čar. Naime, priča „Galapagosa“ nije prikazana čitaocu, već ispripovedana od strane (očigledno) nepouzdanog pripovedača, a krase je brojna lična zapažanja, komentari i digresije.

Roman započinje jednom od misterija koja su tada, „pre milion godina“ mučila ljudski rod:

“Kako je toliki broj stvorenja nesposobnih da plivanjem prevale velike udaljenosti dospeo na ostrva Galapagos, arhipelag vulkanskih vrhova zapadno od Gvajakila – razdvojen od kopna pojasom od hiljadu kilometara veoma duboke vode, veoma hladne, sveže vode iz Atlantika. Kada su ljudska bića otkrila ta ostrva, tamo su već stanovali gekoni, iguane, vodeni pacovi, lava-gušteri, pauci, mravi, bube, skakavci, preglji i krpelji, da ne pominjemo ogromne kopnene kornjače. Koja prevozna sredstva su oni koristili?“

Poznato je da upravo ova ostrva igraju ogromnu ulogu u Darvinovoj teoriji evolucije, jer su pokazala da se jedna vrsta (na primer zebe) može olako prilagoditi vrlo različitim i specifičnim uslovima života po kojima su ova ostrva poznata. To je Vonegatu i dalo ideju za roman. Šta bi se dogodilo sa ljudskom vrstom da je bila prinuđena da se razvija na Galapagosu.

Prvi problem ljudske vrste, pa i uzrok za njen krah bio je, po Vonegatu, njen preveliki mozak.

„Zar se može dovesti u sumnju to da su mozgovi od bezmalo tri kilograma nekada bili gotovo smrtonosna greška u evoluciji ljudske rase? Drugo pitanje: da li je osim našeg preterano komplikovanog nervnog sistema postojao u to doba još neki izvor zala koja smo jednostavno svugde videli i čuli? Moj odgovor: nije bilo drugog izvora. Ovo je bila krajnje nevina planeta, sa izuzetkom tih ogromnih mozgova.“

Upravo su ti „veliki mozgovi od bezmalo tri kilograma“ doveli do velikih otkrića, egocentrično stavili sebe na prvo mesto i uništili ljudski rod kakav znamo danas, milion godina pre Vonegatove priče. Milion godina kasnije, ljudski rod ne samo da ima mnogo manji mozak, već ima i peraja i kljunove, a sa tim, kako narator primećuje, ne može baš mnogo toga da učini.

Trautov nihilistički ton bez emocija zabavlja čitaoca svojim sarkastičnim opaskama, ali je opravdan količinom vremena koje je narator proveo u limbu. Njegov odnos prema ljudskom životu posebno se ističe. Traut nas unapred sprema za smrt pojedinih likova i to prostom metodom stavljanja * ispred imena svakoga ko neće preživeti dan. Time pošteđuje čitaoca empatije i vezivanja za pojedine likove koji su (bukvalno rečeno) nebitni. Jer kako i sam nekoliko puta u romanu kaže: „Nema veze, ionako nije nameravao da komponuje Betovenovu Devetu simfoniju“, odnosno, život tih pojedinaca u osnovi je nebitan i nema nikakvog uticaja na čovečanstvo u celini, naročito iz šire perspektive – one koja obuhvata period od milion godina.

Vonegatova evolucija zapravo je obrnuta evolucija, a Galapagos je, sa svim bićima koja su se odrekla svojih prirodnih osobina kako bi se uklopila u mikrokosmos ostrva, odlično mesto da se ova teorija smesti.

Šta je tačno dovelo do katastrofe, ko su začetnici „nove ljudske vrste“ i kako će oni izgledati za milion godina, ispričaće vam sin Kilgora Trauta. Na vama je da li ćete da mu poverujete ili ne.

Vonegat je, kako se čini iz nekoliko intervjua, bio prilično siguran u ono što sledi. Jednom je, kroz šalu, rekao: „Ako se za moja predviđanja iz knjige ispostavi da su netačna, rado ću vratiti sav zarađeni novac.“

Ostaje nam samo da sačekamo da prođe tih tričavih milion godina, i sami se uverimo.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Radnja romana se odvija na ostrvu

Margaret Atvud je višestruko nagrađivana kanadska autorka, čije se knjige objavljuju u više od 35 zemalja. Napisala je preko 30 dela, u koja spadaju romani, zbirke pripovedaka, poezije i kritičkih eseja. Poznata je po delima „Sluškinjina priča“, „Slepi ubica“, „Alijas Grejs“, „Moralni poremećaj“ (tekst o „Moralnom poremećaju“ možete pročitati OVDE). „Antilopa i Kosac“ je njen jedanaesti roman.

„Antilopa i Kosac“ je prvi roman u serijalu o „Ludadamu“ i predstavlja jednu od onih mračnih distopija po kojima je Atvudova inače poznata čitalačkoj publici.

Svet koji nam autorka u ovom romanu predstavlja je svet u kojem vladaju nauka i tehnologija: genetski inženjering, stvaranje novih životinjskih vrsta (kao što su psovuci, svinjoni, tvorakuni), ali i „gajenje“ ljudi zarad rezervnih organa u punom su zamahu. To je svet u kojem humanost polako nestaje. Ljudski život, naročito telo, postaje roba. Moralne granice se brišu: dečja pornografija i javna pogubljenja deo su svakodnevice i potpuno su legalni.

Radnja romana prati Snežnog, naizgled jedinog čoveka koji je preživeo veštački izazvanu apokalipsu, odnosno širenje neizlečive bolesti koja je uništila ljudski rod. On kroz reminiscencije pripoveda priču o svom odnosu sa likovima čija imena nosi i naslov romana – Antilopom i Koscem – i upoznaje čitaoca sa svetom kakav je bio pre katastrofe.

U reminiscencijama Snežnog upoznajemo kao Džimija, momka koji živi u modernom svetu, podeljenom na komplekse koje vode velike kompanije, a u kojima živi i radi elita. Ostatak ljudskog roda živi po „plebejama“, u kojima vladaju bolesti, kriminal i bezakonje. Srednjeg sloja gotovo i da nema, čitav svet je jasno razgraničen određenim položajem.

Kao centralna figura u romanu izdvaja se Kosac, Džimijev dugogodišnji prijatelj, mladi genije sa briljantnim idejama. Njegovi eksperimenti osvojili su svet, poput pilule „Ekstradost“ koja podiže libido i produžava mladost ili „kokokuglica“, pilećih loptica koje su potpuno zamenile uzgajanje pilića, kako zbog bržeg rasta, tako i zbog pragmatičnosti („kokokuglice“ su upravo ono što naziv kaže – „pilići“ bez glave, nogu i ostalih „nebitnih“ delova tela). Kod Kosca se, međutim, ubrzo budi frankenštajnski kompleks, te on na sebe uzima ulogu Boga: stvara novu ljudsku vrstu i odlučuje da potpuno uništi postojeću.

U postapokaliptičnom svetu, kao jedini preživeli, Snežni se brine o Koščićima (takozvanom Koščevom decom), odnosno o toj novoj „poboljšanoj“ vrsti koju je Kosac stvorio i namenio joj planetu. Koščići su biljojedi, prilično primitivni, ne nose odeću, pare se poput životinja i žive u čoporu. Sposobni su da se samoizleče, tako što predu, poput mačaka. Zanimljiv je opis sezone parenja, u kojoj muški Koščići izvode izvesni ples kojim pokušavaju da zavedu žensku Koščicu koja je u teranju (u takvim prilikama, polni organi Koščića dobijaju lako prepoznatljivu plavu boju). Nakon plesa, Koščica izabere četiri udvarača i sa njima odlazi na parenje. Koščići ne poznaju romantičnu ljubav, a samim tim ni ljubomoru. Za njih je to prirodni čin koji se prosto događa, među udvaračima nema rivaliteta, niti zavisti. Oni zapravo nisu sposobni da shvate apstraktno – ne poznaju koncept rada, nauke, umetnost, imovine, ali ne znaju ni za laž, mržnju, prevaru ili ubistvo. Po prirodi su blagi, ljupki, naivni i prosti, ponekad prilično znatiželjni (poput dece), ali sa genetski predodređenim ograničenim shvatanjem sveta oko sebe.

Ako ste mislili da je Hakslijev „Vrli novi svet“ mračna vizija budućnosti, posle „Antilope i Kosca“ razmislićete još jednom. Ovaj roman, koji u sebi nosi i elemente distopije i postapokaliptičnog sveta, osim što zalazi u naučnu fantastiku, očigledno je kritika savremenog društva i postavlja pitanje koje je sasvim na mestu: kuda smo se to uputili kao civilizacija?

Ono što je izvesno jeste to da, ukoliko želite da čitate i shvatite romane Margaret Atvud, morate biti u izvesnom raspoloženju. A ako niste u takvom raspoloženju u trenutku kada otvorite knjigu – bez brige – do kraja romana ćete biti, hteli vi to ili ne. Proza Margaret Atvud je toliko snažna i hipnotišuća da neretko kod čitaoca izaziva nelagodu i jezu, ali jedno je sigurno: ovo je roman koji će vas naterati da stavite prst na čelo i zapitate se koliko je zapravo neverovatna autorkina „vizija“ budućnosti. Kao i „Sluškinjina priča“ i „Antilopa i Kosac“ nije lako štivo, ali je svakako vredno čitanja jer provocira čitaoca da na trenutak stane i zamisli se nad svetom u kojem živi.

Reading Challenge: Distopija

Ocena: 4/5

Rej Bredberi (1920 – 2012) smatra se jednim od najvećih američkih pisaca fantastike u 20. veku. Najpoznatiji je po romanu „Farenhajt 451“, ali je pored njega napisao još mnogo odličnih knjiga, kao što su „Tetovirani čovek“, „Maslačkovo vino“ i druge. Dobitnih je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se izdvaja Pulicerova (2007. godine). Osim što je bio briljantan pisac, ostao je upamćen i kao ekscentrik koji se zalagao protiv razvitka tehnologije, naročito televizije, jer je smatrao da ona smanjuje želju za čitanjem knjiga. Jednom je izjavio da ne želi da gostuje na televiziji jer kamere ljudima oduzimaju dušu. Bredberi nikada nije vozio auto i bio je protiv automobila uopšte. Smatrao je da automobili ubijaju više ljudi nego ratovi.

„Farenhajt 451“ je antiutopijski roman napisan 1953. godine. Roman oslikava buduće američko društvo u kojem su knjige zabranjene. Svaka knjiga koja se pronađe se spaljuje, neretko sa svojim vlasnicima.

Ideja zabrane i spaljivanja knjiga nije originalno Bredberijeva, on je samo ideju proširio na čitavo društvo. Istorija poznaje i previše slučajeva ovog vida cenzure.

Najpoznatiji primer je svakako Index Librorum Prohibitorum, spisak zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve, koji datira iz davne 1559. godine. Crkvene vlasti su ovaj spisak obnavljale vekovima, pa je poslednje izdanje objavljeno 1948. godine. Na ovom spisku su se nalazila neka od najvećih imena svetske književnosti: Dante, Volter, Igo, Flober, Milton, Žid, Sartr i mnogi drugi. Index je zvanično ukinuo papa Pavle VI, 14. juna 1966. godine.

Druga velika poznata cenzura nametnuta je od strane nacista, koji su spaljivali sve knjige koje nisu bile u skladu sa njihovom propagandom. To su uglavnom bili jevrejski, komunistički, socijalistički, pacifistički i drugi spisi. Neka od poznatih imena koja su se našla na nacističkoj listi za otklon bila su: Breht, Ajnštajn, Kafka, Remark, Dostojevski, Tolstoj, Nabokov i mnogi drugi.

Glavni junak romana „Farenhajt 451“, Gaj Montag, požarni je brigadir, jedan u nizu zaposlenih u službi čija je nadležnost spaljivanje knjiga. U Bredberijevom svetu, knjige su zabranjene jer podstiču slobodno mišljenje. Umesto knjiga, ljudi zabavu pronalaze u strogo kontrolisanom interaktivnom programu koji im se emituje sa zidova, takozvanim „zidnim porodicama“. Ovakva postavka stvari nedvosmisleno pokazuje Bredberijev, inače poznat, stav o televiziji i modernom društvu. Ono što treba neprestano imati na umu, jeste da je ovaj roman napisan pre više od pola veka, što mu daje poseban proročki karakter.

Jedne večeri, nakon posla, Montag upoznaje svoju novu komšinicu, Klarisu, čiji način mišljenja u njemu budi potrebu da preispita svoj život i način na koji doživljava sreću.

„Pa“, rekla je, „imam sedamnaest godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kada te pitaju za godine, reče mi, uvek kaži da ti je sedamnaest i da si umobolna.“

Nakon ovog neobičnog susreta, Montag se vraća kući gde zatiče svoju suprugu, Midlred, bez svesti. Pored nje uočava praznu bočicu pilula za spavanje. On poziva hitnu pomoć koja je uz minimalan napor, svojim mašinama, vraća u život.

Nekoliko dana nakon toga, Montag poslom odlazi na teren. Pronađena je žena koja krije knjige u svojoj kući. Iako brigadiri pokušavaju da je izvedu iz stana, ona odlučuje da se ne rastane sa svojom bibliotekom, pali šibicu i živa se spaljuje sa svojim knjigama. Montag u potpunom stanju delirijuma uzima jednu knjigu i odnosi je kući. Kasnije te noći, Montag pokušava da razgovara sa Mildred, ali ona je, kao i obično, potpuno nezainteresovana za to što on ima da joj kaže. Montag od nje saznaje da je Klarisa poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tog dana, njegov život se u potpunosti menja.

Bredberijev svet je svet mašina. Tehnologija je toliko uznapredovala da se i ljudi ponašaju kao mašine. Oni ne maštaju, ne sanjare, ne razmišljaju o apstrakcijama. U njima nema istinske ljubavi, čak ni prema sopstvenoj deci:

„Ja sam dobila dvoje dece carskim rezom“, reče gospođa Bouls. „Nema svrhe da se prolazi kroz svu onu agoniju samo zbog bebe. Svet mora da se razmnožava, znaš, vrsta mora da se obnavlja. Osim toga, ponekad jako liče na tebe, a to je lepo.“ […]„Sede u školi devet od deset dana. Trpim ih samo kad dođu kući, tri dana mesečno; to uopšte nije loše. Naguraš ih u dnevnu sobu i okreneš prekidač. Kao da pereš rublje: naguraj tkanine i zalupi poklopac.“

Njihova stvarnost je do te mere iskonstruisana spolja, da oni u potpunosti gube slobodnu volju. Zbog toga je Klarisa posebna – ona razmišlja, oseća i razgovara. Zbog okruženosti tehnologijom, stanovnici Bredberijeve antiutopije ne razumeju vrednost koje knjige mogu imati kao oruđe razvitka individue. Bredberijeva televizija funkcioniše tako da udovolji svakom pojedincu ponaosob, a ne da podstakne na mračne misli, ili misli uopšte. Mildred je tipičan primer tog izvitoperenog društva:

Midlred šutnu knjigu. „Knjige nisu ljudi. Ti čitaš, ja gledam okolo, ali ovde nema nikoga! […] „Vidi“, reče Mildred. „Članovi moje „porodice“ su ljudi. Oni mi pričaju svašta: ja se smejem, oni se smeju! A tek boje!“

Nisu knjige jedine koje su podlegle cenzuri. Nestali su filmovi, radio, časopisi novine. Nestala je svaka informacija, osim onih koje se kroz „zidove“ nameću. Montagov prijatelj i saveznik, profesor Fejber, to lepo primećuje:

„Ne trebaju vama knjige, nego poneke stvari kojih je ranije bilo u knjigama. Isto to bi moglo da se smesti u današnje „zidne porodice“. Isti beskraj detalja i svesti mogao bi da se projektuje kroz radio i televizore, ali toga nema.“

Od nekadašnje karike u lancu, čoveka koji radi za sistem, Montag postaje pobunjenik protiv istog tog sistema, odmetnik i borac za slobodu. Nakon što uspeva da izbegne hapšenje, Montag beži iz grada i nailazi na logor pun odmetnika koji su se, poput njega, drznuli da misle. To su univerzitetski profesori, filozofi, pisci ili prosto ljudi koji nisu želeli da zaborave na knjige. Oni ne skrivaju kopije knjige, oni ih čuvaju u svojim glavama: oni jesu knjige. Oni ne spremaju nikakvu revoluciju, samo čekaju vreme kada njihov glas neće postati pepeo.

Bredberi, međutim, svoj roman završava verom u spasenje. Ovo nije roman o propasti društva, iako se radnja odvija u propalom društvu. Ovo je roman o slobodi i veri u slobodu. U društvu u kojem ne postoji sloboda mišljenja, pojedinci koji se usprotive sistemu nestaju. Ali ovo nije knjiga obojena pesimizmom. Montag je primer kako individua može izazvati promenu u društvu ukoliko je spremna da se bori za sebe. Bredberi velike promene vidi u volterovskom principu „obrađivanja sopstvenog vrta“, jer šta je društvo ako ne skup individua?

„Ne tražite garancije. I ne tražite spas ni u jednoj stvari, osobi, mašini ili biblioteci. Spasite se malo sami, a ako se udavite, bar ćete znati da ste pokušali da se dočepate obale.“

Ukoliko do sada niste, obavezno pročitajte ovu knjigu.

Ocena: 5/5