Stsh's Book Corner: ya

Showing posts with label ya. Show all posts

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Sloboda narodu” je 30. roman u serijalu o Disksvetu i prvi roman u serijalu o Tifani Bolan.

Gospođica Prodornija Čarla je naišla na neobičan podatak tokom jedne od svojih seansi istraživanja univerzuma. Izgleda da je došlo do nekakvog preklapanja svetova. To je vrlo zabrinjavajuće, gotovo nemoguće. Kao i činjenica da tamo izgleda postoji i neka veštica. To je posebno nemoguće. Jer tamo vlada kreda a kreda je jedva čvršća od gline, a to nikako nije pogodno tlo za uzgajanje veštica. Ali njeni laktovi nikad ne greše i zato mora da vidi o čemu se tu radi.

Tamo je Kreda – dolina opasana planinama, ispunjena meketom ovaca. U njoj živi Tifani Bolan, sasvim obična devojčica običnog lica: ,,Nekakvom posmatraču – koji je možda gleda u tacni crne vode, na primer – glava bi možda izgledala malčice prevelika u odnosu na ostatak nje, ali možda će Tifani odrasti, pa će se to uskladiti. Gospođica Čarla prosto ne može da veruje svom unutrašnjem oku. Veštica u tim godinama? To nije moguće jer nije imala nikoga ko bi je obučio. Uostalom, na kredi prosto ne rastu veštice. A ipak, upravo je prisustvovala njenom susretu sa Nak Makfiglom – strahom i treperom vilinskih rasa! Mora pripaziti na to dete.

Običnim smrtnicima koji nisu upoznati sa slojevitim življem Disksveta, ime Nak Makfigl ne znači mnogo. A i kada ih vidite onako sićušne, plave kože i riđe kose, verovatno ne biste pomislili da ih se treba plašiti. Ali Nak Makfiglovi nisu slatki, mali kućni patuljci, naprotiv. Oni su pikstiji, a sami sebe nazivaju Slobodnim narodom. To su pobunjenici. Protiv svih i protiv svega. A iz nekog razloga su se priklonili maloj devojčici sa krede.

Putovanje Tifani Bolan se može vrlo kratko sumirati: odrasla je u delu zemlje koje nije blagonaklono gledalo na veštice (takav stav je možda odgovorniji za nedostatak veštica u tom delu sveta od mekanog tla). Jednog dana je prisustvovala sceni u kojoj su starici, za koju su mislili da je veštica, spalili kuću. To joj se nije dopalo. Ili, rečima gospođice Čarle: ,,Čuje da je starica umrla jer su ovi kreteni mislili da je veštica, pa ona sama odluči da postane veštica da oni to ne bi opet pokušali. Čudovište nahrupi iz njene reke, a ona ga tresne tiganjem! Jesi li čula nekad onu izreku ‘zemlja nađe sebi vešticu’? To se ovde desilo, kladila bih se u to.”

Pojavljivanje čudovišta iz reke je samo uvod u dugu Tifaninu priču. Kada joj nestane brat i odluči da ga vrati (iako ga ne voli preterano, ali ipak joj je brat a i ovakve, avanturističke priče moraju imati nekakav motiv) i kada se pojavi mali, nervozni stvorovi koje će, onako neiskusna, pobrkati s kućnim patuljcima i dati im mleka, Tifani će krenuti na opasno putovanje kako bi pokušala da izbalansira haos koji je nastao u svetu. Nak Makfiglovima je potreban neko (po mogućstvu ,,veštičara”) za borbu protiv nekoga koga zovu Kraljiče, a njoj je potreban neko da joj pomogne da pronađe brata. Kosmos se ponekad prosto sam pobrine da se pojedine snage udruže u rešavanju njegovih zagonetki.

Naravno, Tifani pojma nema šta je na tom putu čeka, što nije ni čudno jer je brbljanje malih plavih ponekad zaista teško razumeti. Zato je tu gospođica Čarla da joj makar malo pomogne da razume sos u kom se našla. Za skromnu cenu od nekoliko kokošjih jaja, Tifani će naučiti lekciju koju dugo neće zaboraviti i dobiti krastaču koja govori da je prati na opasnom putovanju.

,,Znaš li šta će sad da se pojavi? Svi oni stvorovi zaključani u starim pričama. Svi razlozi zašto se ne skreće s puta, zašto se ne otvaraju zabranjena vrata ili ne izgovara neka određena reč i ne prosipa so. Sve one priče od kojih deca dobijaju noćne more. Sva čudovišta koja se kriju ispod najvećeg kreveta na svetu. Tamo negde, sve priče su stvarne is vi snovi se ostvaruju. I ostvariće se ovde ako ih neko ne spreči.”

A ko je bolji kandidat za to od devetogodišnje devojčice s tiganjem u pratnji Slobodnog naroda?

,,Sloboda narodu” je roman za mlade čitaoce, ali to ne znači da je neozbiljan. Pračet je verovao da je najbolji način za podučavanje dece da ,,nešto stavite tik van njihovog domašaja i pustite ih da se pomuče kako bi ga dohvatili”. Tifani Bolan je inteligentna i sposobna junakinja, ali Pračet ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je ona ipak samo dete. Standardno komične scene na koje smo navikli u romanima o Disksvetu osenčene su mračnim, realnim slikama. Putovanje Tifani Bolan je put emancipacije i učenja, ali i put mirenja s gubitkom dragih osoba. Naravno, izuzetno je važno što je autor ovakav zadatak poverio baš devojčici i nije slučajno što su sve ,,vodeće pozicije” u ovoj knjizi date ženama: tu su mudre veštice koje brinu o očuvanju balansa, za razliku od čarobnjaka koji u obično zauzeti planiranjem gozbe (ne mogu da odolim a da malo ne spojlujem, u knjizi se pojavljuju i Baka Vedervaks i Nana Og, na kratko doduše, ali ipak!), tu je zla kraljica koja vlada drugom stranom, pa čak i plavi, drski slobodnjaci žive u uređenju koje odlikuje matrijarhat i kojim vlada kelda kojoj služe. I naravno, herojska figura kojoj je dodeljen zadatak da stvari postavi na svoje mesto – u telu neustrašive devojčice i njena misteriozna baka koja je, ispostaviće se, mnogo više od žene koja je odlično razumela ovce.

,,Sloboda narodu” je, prema tome, važna knjiga za devojčice koje rastu u svetu koji ih i dalje, na ovaj ili onaj način, ubeđuje da nešto ne mogu. Tifani Bolan je dokaz da mogu sve, uprkos tome što su male, što niko ne veruje da su sposobne, čak i uprkos tome što dolaze sa krede. Potrebno je samo da budu hrabre, uporne i dobronamerne a kosmos će već postarati za detalje.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.

,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.

Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je na lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.

,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.

,,Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.

Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.

„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“

Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.

„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“

Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.

„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“"

Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je uragan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i internetom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar

Aleksandar Gubaš je rođen 1965. godine u Puli. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bio član Saveta Filozofskog fakulteta i glavni i odgovorni urednik ,,Psiholoških novina”. Radio je kao snimatelj brojnih radioničarskih projekata sa decom tokom devedesetih godina prošlog veka. Autor je dvadesetak kratkih filmova. Od početka 2000-ih godina učestvuje u realizaciji brojnih kulturnih manifestacija i projekata za decu i mlade. Aktivan je u promociji književnosti za decu i omladinu, jedan je od pokretača čitalačkog projekta Mreža B.O.O.K. i urednik i autor sajta Knjigoskop. Poznat je i kao ,,brojač ljudi na protestima” a ove godine je objavio i svoj prvi roman ,,Gajba”.

,,Gajba” je futuristički YA roman smešten u Srbiji. Godina je 2053. i letnji raspust je upravo počeo. Glavni junak romana, šesnaestogodišnji Jan, odlučio je da ovo leto provede tako što će s najboljim drugom robotom istražiti tajna udruženja Gajbe, stambene konstrukcije u kojoj živi. Za rođendan je od oca dobio inhenser, uređaj za povezivanje kore velikog mozga na internet, pomoću kog će moći da snima svoje čulne utiske i kači ih na mrežu (jednostavno rečeno – Jan je futuristički vloger). Tako snimljene utiske, poznatije kao narativi, podeliće sa gledaocima i, ako sve bude išlo po planu, moći će da zaradi neki dinar (odnoso koin, što je aktuelna valuta u Gajbi). Međutim, Janovi planovi će se malkice poremetiti – njegova namera da snima narative o svakodnevnim događajima u Gajbi će se iskomplikovati, i Jan će biti uvučen u mrežu sukoba i kriminala, a usput će saznati i neverovatne priče o svojoj majci, nekadašnjoj novinarki za koju se dugo smatralo da je poginula snimajući reportažu o čokoladnoj mafiji. I kao da sve to nije dovoljno, Jana muče i poznate tinejdžerske muke. Naime, trenutno provodi dosta vremena sa dve super devojke i moraće da odluči koja od njih dve mu se više dopada.

Gajba je izuzetno važan deo romana, pa ne čudi što roman počinje upravo njenim detaljnim opisom:

,,Gajba je jedna od najvećih građevina na svetu. Ta nepregledna kvadratna konstrukcija dugačka je i široka preko dva i po kilometara. U visinu ima osam spratova, plus Nulti nivo za tehničko održavanje. Postavljena je u Srbiji, blizu ušća najveće srpske reke Morave u najveću evropsku reku Dunav. Izgradnju su finansirali azijski krupni kapitalisti s jakim poslovnim vezama u Nemačkoj, s namerom da ta konstrukcija posluži zadržavanju i iskorišćavanju ljudske i robotske radne snage koja se kreće balkanskom rutom. U oba pravca.

Gajba je nastala u drugoj polovini tridesetih godina ovog veka, sklapanjem velikih tipskih blokova izgrađenih u 3D magaštampačima...

Gajbu naseljava milion korisnika, većinom ljudi, uz dosta uticajnu robotsku manjinu s pravom glasa, koja čini 2% populacije.

Korisničke zajednice u Gajbi organizovane su oko svetlarnika. To su zajednička dvorišta, dimenzija 64 sa 64 metra, koja u isto vreme predstavljaju vertikalne otvore u toj konstrukciji. U celoj Gajbi ima tačno 1024 svetlarnika.

Stanovnici Srbije su, još tokom izgradnje, nazvali celu konstrukciju Gajba zato što ih je, onako izbušena svim tim svetlarnicima, iz vazduha podsećala na gajbu, plastični sanduk za transport pića...”

Nakon detaljnog opisa mesta radnje, autor kaže da Gajbu možete zamisliti kao ,,nepreglednu zgradu čiji široki hodnici zapravo funkcionišu kao ulice”. Meni, međutim, iz glave ne izbija slika jedne napuštene i nedovršene betonske konstrukcije na Zelenom vencu, prema tome, ako vaš mozak tokom čitanja knjige bude odbijao da se povinuje opisima Gajbe, bez brige, niste jedini.

Kriminalni milje Gajbe, danas opšte poznat kao podzemlje, smešten je na njenom krovu. Krov je mesto gde se svakodnevno odigravaju ozbiljni sukobi i koje postaje mesto bezakonja, u inače vrlo strogom uređenju Gajbe. Čitav roman odiše postapokaliptičnom, distopijskom atmosferom u kojoj tehnologija cveta (za razliku od flore i faune) i tako olakšava vlastima da prate sve ono što stanovnici Gajbe rade. Ulicama šetaju roboti, stanovi su opremljeni sistemima koji kontrolišu izgled i atmosferu prostorija, pravila ponašanja su jasna i, gledano iz današnje perspektive, pomalo apsurdna. Tako je, na primer, za držanje kućnih ljubimaca potrebna posebna dozvola za koju se može čekati i decenijama, s obzirom na to da je na snazi ,,kvota od osam pasa po jednom nivou”.

Jan će, kao što je već rečeno, svoj kanal na mreži zamisliti kao niz narativa o svakodnevnom životu na Gajbi, ali niz neočekivanih okolnosti će njega i njegove prijatelje dovesti do neverovatnih otkrića. Od raskrinkavanja sukoba bandi sa krova, preko genetski modifikovanih životinja iz podzemnih tunela, do neverovatne istine o sopstvenoj majci koju nije video više od deset godina.

Piščev dugogodišnji rad sa decom i tinejdžerima evidentno je bio od pomoći pri pisanju romana. Jan je izuzetno uverljiv šesnaestogodišnjak, njegov govor jednostavan i ispunjen slengom i duhovitim dosetkama. Iako je, potpuno neplanirano, upao u sam centar opasnih zbivanja, njegovi svakodnevni problemi povremeno isplivavaju i dobro su poznati svakom tinejdžeru: porodični odnosi, prve ljubavi, želja za dokazivanjem, itd. Pa iako je u pitanju tinejdžerski roman, ,,Gajba” uopšte nije jednostavna za čitanje, naprotiv. Gubaš je za ovu priliku osmislio čitav nov svet, koji ne samo da je izmaštan od najdubljih podzemnih tunela do krova već ga prati i posebno društveno uređenje, religija, tehnologija i jezik. Roman je prepun novih izraza i referenci iz mitologija i pop kulture, obiluje fusnotama u kojima su objašnjeni manje poznati (ili izmišljeni) pojmovi pa postoji opasnost da bi, čitaocu koji je u Gajbu uplivao sa manje entuzijazma od pisca i njegovih junaka, neprestani rafal informacija u nekom trenutku mogao postati naporan. Nakon niza (ne uvek dobro) povezanih događaja, nepripremljen čitalac rasplet romana može dočekati iscrpljeniji od junaka koji su sve te događaje zapravo proživeli. A kraj, u kom junaci sabiraju zbrkane utiske, miriše na nedorečenost koja kao da obećava nastavak.

Distopijski romani za tinejdžere doživeli su bum u svetu a nisu ništa manje aktuelni ni u Srbiji, stoga bi ,,Gajba” mogla biti idealno štivo za mlade, aktivne čitaoce koji uživaju u futurističkim narativima i koji bi voleli da jedan takav bude smešten u granicama naše zemlje. Ovaj roman je upravo takvima i namenjen: jezik, mesto zbivanja i radnja romana su prilagođeni savremenim tinejdžerima, ali piščeva neobuzdana mašta im ne dopušta da budu lenji i tera ih da svaki red čitaju budno i koncentrisano kako im ne bi promakao neki sitan detalj. Možda se, u vremenu u kom je poremećaj pažnje kod mladih jedna od vodećih tema, i u kom se večito strepi od čitalačke krize, ovakav roman može oceniti kao preambiciozan i neprilagođen savremenoj publici, ali sigurno će naći svoje čitaoce, na primer one koji su zasićeni morem identičnih priča u okviru ovog žanra.

Ocena: 3/5

Izdavač: Književna radionica Rašić

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Dvadeset godina je radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta.

Ubrzo nakon objavljivanja „Čuda” (recenziju romana možete pročitati OVDE) fanovi su poželeli nastavak romana u kom će pratiti dalje dogovštine Agija Pulmana i njegove porodice i prijatelja. Autorkin odgovor na molbe čitalaca dugo je bio kategoričan: „Ne, žao mi je. Smatram da takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak”. Pa ipak, upravo ovim rečima R. H. Palasio otvara uvod knjige koja je na prvi pogled upravo to – nastavak „Čuda”. Ali samo na prvi pogled.

Knjigu „Agi i ja” čine tri nezavisne priče junaka čiji glas nismo imali prilike da čujemo u „Čudu”, a koje su prethodno bile objavljene kao kratke e-knjige. U pitanju su priče Julijana (školskog siledžije), Kristofera (Agijevog prvog i najboljeg prijatelja) i Šarlote (devojčice koja je prema Agiju uvek bila fina, ali nikada ništa više od toga). Ispripovedani događaji odvijaju se u isto vreme kada i radnja „Čuda”, ali sa osnovnom pričom nemaju mnogo dodirnih tačaka. To nisu priče o Agiju, on je tu prisutan samo kao sporedan lik, ali objašnjavaju određene postupke likova, njihov odnos sa njim i osnovnu ideju prvobitnog romana.

Prva priča, nazvana „Julijanovo poglavlje” ima najviše dodirnih tačaka sa originalom i zaista deluje kao izgubljeno poglavlje „Čuda”. U njoj bolje upoznajemo Julijana i pratimo priču iz „Čuda” iz njegove perspektive. Interesantan je pristup koji autora bira za ovo poglavlje. Za nasilno ponašanje ne postoji opravdanje, ali uvek postoji uzrok. Pozadina Julijanove priče čitaocu otkriva uzrok za njegovo ponašanje i nakon pročitane priče moguće je naći razumevanja za siledžuju i prema njemu osetiti empatiju. Julijanova perspektiva jasno nam stavlja do znanja da on sebe ne vidi kao negativca, naprotiv, negativac je Agi. Njegov dolazak u školu ima ogroman uticaj na Julijanovu psihu. On zbog Agija ostaje bez najboljih drugara, a njegovo lice u njemu budi iskonski strah zbog kog dečak dobija napade anksioznosni i ima noćne more zbog kojih noćima ne može da spava. Ponos mu ne dozvoljava da ikome prizna razlog zbog kog se to dešava i njegova prirodna reakcija na Agijevu pojavu je čist bes.

Drugu priču („Pluton”) pripoveda Kristofer, Agijev prvi drug. Kristofer je uz Agija bio od samog početka i njegovo lice mu, prema tome, uopšte nije čudno. Kako je Kristofer rastao, međutim, shvatio je da se Agi itekako razlikuje od druge dece i da njegova pojava kod ostalih izaziva nelagodu. Nakon što se njegova porodica odselila, Agi i on su se mnogo ređe viđali, a Kristofer je postajao sve svesniji Agijevog defekta, do te mere da je od drugova počeo da krije njegovo postojanje i da zbog njihovog prijateljstva oseća stid.

Treća priča („Šingaling”) ispričana je iz Šarlotine perspektive i sa osnovnom pričom „Čuda” gotovo da nema nikakve veze, što možda najbolje pokazuje odnos koji je Šarlota imala sa Agijem. U ovoj priči je osnovna tema takođe drugarstvo, ali problem grupisanja dece u klike (po popularnosti, ocenama, itd). Kada Šarlota bude izabrana kao jedna od tri devojčice za priredbu, ona će biti primorana da se zbliži sa devojčicama sa kojima se do tada nije družila, a prema kojima njene drugarice ne osećaju naklonost. Svakodnevne probe i vežbe doprineće tome da se tri devojčice zbliže, iako će se u školi pretvarati da osim obaveznih treninga nemaju ništa zajedničko.

„Agi i ja”, dakle, nije nastavak „Čuda”, već pre njegova dopuna, pa se u tom smislu ni ne mogu porediti po kvalitetu. Iako neke od priča nemaju direktne veze sa Agijem, on je u njima itekako prisutan i za ove junake predstavlja bitan faktor u životu (čak i u Šarlotinoj priči, u kojoj se Agi jedva i spominje, samo njegovo postajanje može se tumačiti kao bitno). Sve tri priče bave se istom temom kao i originalni roman: pre svega prijateljstvom i svim problemima koje ono može nositi sa sobom (sva tri junaka u nekon trenutku doživljavaju epifaniju u vezi sa pojmom prijateljstva), empatijom, prihvatanjem drugačijih od sebe i hrabrošću koja je za to ponekad potrebna; i podvlače osnovnu poruku „Čuda” koja se osim životne pouke može čitati i kao kritika savremenog društva: „Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Dereta

Džef Zentner je američki pisac i muzičar. Karijeru je započeo kao gitarista i pisac pesama (objavio je pet studijskih albuma, a sarađivao je i sa svetski poznatim muzičarima poput Igija Popa i Nika Kejva). Danas se bavi pisanjem. Objavio je dva romana za mlade, „Kralj zmija“ (2016) i Goodbye Days (2017).

Goodbye Days je roman o gubitku dragih osoba i suočavanju sa bolom koji takav gubitak sa sobom nosi. Sedamnaestogodišnji Karver Brigs ne samo da je u jednom danu izgubio tri najbolja (i jedina) prijatelja, već za njihovu smrt krivi isključivo sebe. Nestrpljiv da sazna kada će drugovi doći po njega na posao, jednom od njih je poslao poruku, ne sluteći da će baš u toj poruci biti poslednje reči koje će im ikada uputiti: Where are you guys? Text me back. Da stvar bude gora, Karver nije jedini koji smatra da je upravo ta poruka izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj su Mars, Eli i Blejk nastradali. Njegovo mišljenje dele i pojedini članovi porodica njegovih pokojnih prijatelja, među prvima Marsov otac, sudija koji će učiniti sve da ubedi nadležne da pokrenu postupak protiv Karvera i tako dobije pravdu za svog prerano izgubljenog sina.

Karver se oseća potpuno izgubljeno. Sama činjenica da njegovih prijatelja više nema, dovoljno je teška za podneti, čak i bez govorkanja komšiluka da je on taj koji je kriv za njihovu smrt. Kada sazna da postoji mogućnost da zbog jedne poslate poruke završi u zatvoru, njegova snaga popušta i on počinje da se bori sa iznenadnim napadima anksioznosti koje ne ume da kontroliše. Pa ipak, ma koliko se osećao usamljeno, Karver će se zbližiti sa Džesmin, devojkom jednog od njegovih poginulih prijatelja. Džesmin je nova u gradu i ne poznaje nikoga, a čini se kao jedina osoba koja iole razume kako se Karver oseća. Uprkos tome što je izgubila dečka i što zna šta je tome prethodilo, Džasmin je jedna od retkih ljudi u Karverovoj okolini (osim njegove porodice) koja ga ne osuđuje. Jedna od retkih, ali ne i jedina. Još jedna osoba koja će, potpuno neočekivano, pružiti utehu Karveru i pomoći mu da pregura ovaj strašan period jeste Blejkova baka, koja se o njemu starala gotovo čitavog života. Ona ne veruje da je Karver odgovoran za smrt troje tinejdžera, štaviše, smatra da je suludo uopšte i pomisliti na bilo kakvo krivično gonjenje. Karver jeste poslao poruku Marsu, iako je znao da je baš on za volanom, ali Mars je taj koji je odlučio da tokom vožnje poruku pročita i na istu odmah odgovori. Blejkova baka će, ipak, zatražiti uslugu od Karvera. Predložiće mu da sa njom provede poseban dan, dan kakav bi provela sa svojim unukom da zna da im je poslednji. Nedugo nakon toga, roditelji druga dva prijatelja će od Karvera tražiti isto, ali ovi „dani oproštaja“ biće mnogo teži i bolniji od onog koji je Karver proveo sa Blejkovom bakom. Toliko teški, naime, da Karver nije sasvim siguran da li će mu ovi rituali doneti olakšanje ili će ga gurnuti još dublje u očaj i osećanje krivice.

U skladu sa temom kojom se bavi, roman Goodbye Days je prilično emotivan, ali uspeva da ne bude patetičan. Zentner je stvorio veoma ubedljive likove sa kojima je lako poistovetiti se. Iako je Karver donekle žrtva neverovatnog sticaja okolnosti, ljudi koji mu nisu naklonjeni nikako se ne mogu posmatrati kao negativci, čak ni oni koji mu nanose najveći bol, kao što su Elijeva sestra bliznakinja koja koristi svaku priliku da Karvera okarakteriše kao ubicu ili Marsov otac koji svu svoju energiju usmerava na to da zagorča Karveru život. I oni su, baš kao i Karver, nemoćni pred bolom koji osećaju zbog gubitka svojih bližnjih.

Osim emotivnog aspekta priče u kom se autor bavi načinima na koje se može prebroditi gubitak bližnjih, ovaj roman ima i vaspitnu notu i veoma snažnu pouku. Nije čudno što je kao zamajac priče autor izabrao baš problem korišćenja mobilnih telefona tokom vožnje. Nacionalni komitet za bezbednost u Americi iznosi zabrinjavajuće statistike u vezi sa ovom pojavom. Naime, više od milion saobraćajnih nesreća svake godine u Americi izazvane su upravo zbog čitanja i slanja tekstualnih poruka za volanom (otprilike svaka četvrta, što korišćenje mobilnih telefona tokom vožnje čini opasnijim čak i od vožnje u pijanom stanju). Procena je da u saobraćajnim nesrećama ovog tipa svakog dana u Americi pogine čak devet osoba. Razume se, najpodložniji ovakvom izazivanju saobraćajnih nesreća su upravo mladi. U tom smislu, Goodbye Days se može čitati kao veoma opominjuća i emotivna Don’t text and drive brošura koja vrlo slikovito pokazuje kako samo jedan trenutak nepažnje može zauvek promeniti ogroman broj života.

Goodbye Days svakom novom stranicom opominje čitaoca koliko je prijateljstvo važno, koliko bliske ljude shvatamo zdravo za gotovo i kako čak i najbliže članove porodice zapravo slabo poznajemo. Sa druge strane, ma koliko situacija delovala beznadežno, autor podseća da se nikada ne treba predati i da ne treba gubiti nadu. Ali pre svega, ono što će vam se nakon čitanja ovog romana zauvek urezati u sećanje jeste najupečatljivija i najvažnija poruka koju Goodbye Days sa sobom nosi, a to je: Ne šaljite poruke dok ste za volanom. Ništa ne može biti toliko hitno da zbog toga rizikujete svoj i život ljudi koji su vam u blizini. Kada vozite, parkirajte telefon.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Penguin Random House (Crown Books)

Aleksandar Sekulov (1964) je bugarski pisac poezije, proze i dramskih tekstova. Završio je Srednju umetničku školu za scensku umetnost, a zatim i bugarsku filozofiju na Plovidskom univerzitetu. Osim što piše književna dela za decu i odrasle, uspešno se bavi i novinarstvom i performansom. Dobitnik je brojnih bugarskih nagrada, kako iz oblasti književnosti, tako i novinarstva.

„Pustolovina na ostrvu ptica” i „Lutalica i njegovi sinovi” dva su romana ovog autora namenjena mlađoj čitalačkoj publici, čije se radnje odigravaju na istom mestu – na grčkom primorju – i u kojima se pojavljuju isti junaci, sa vremenskom distancom od nekoliko godina.

U „Pustolovini na ostrvu ptica” upoznajemo pravu malu kosmopolitsku družinu – Armada, trinaestogodišnjeg dečaka iz Albanije, njegovog vršnjaka Nikolasa, školovanog u Cirihu i malog „pikavca” Aleksa iz Bugarske koji, iako ima samo osam godina, daje sve od sebe da se dokaže kao ravnopravni član grupe. Zahvaljujući prijateljstvu roditelja i redovnom letovanju na grčkom ostrvu Afitos, „trouglastoj marami od krečnjaka, zaboravljenoj od bogova i rasejanih kartografa”, oni već nekoliko godina leto provode zajedno, pod budnim okom roditelja i meštana, ali i ptica koje, zanimljivo, Sekulov bira za pripovedače avanture u koju će se dečaci upustiti.

Monotoniju svakodnevnice letovanja u malom mestu, dečaci razbijaju svojim ekspedicijama do Piratskog ostrva, malog nenaseljenog komada vulkanske stene. To ostrvo je njihov skriveni raj, koje su, poput pravih konkvistadora, naselili i opremili potrepštinama sa ostrva i obeležili kao svoje, crnom zastavom koja se vijori na vrhu. Jednog dana, međutim, na mestu njihove zastave zatekli su drugu – plavu sa crvenim delfinom. Neko je zauzeo njihovo ostrvo i oni će učiniti sve što mogu kako bi ga odbranili. Borba za parče raja neće biti jednostavna: osim što će morati da se takmiče sa mnogo iskusnijim piratima, na čelu neprijateljske armade stoji Kraljica zelenih očiju kojima je nemoguće odoleti.

U romanu „Lutalica i njegovi sinovi” ponovo srećemo Nikolasa i Aleksa, u istom primorskom ambijentu, nekoliko godina nakon avanture na Ostrvu ptica. Pred njima je još jedna plovidba, na koju će krenuti preko volje, ali koju su organizovali njihovi roditelji kako bi proveli neko vreme sa svojim starim prijateljem, kapetanom Josifom. Ipak, nepredviđene okolnosti su sprečile Nikolasove i Aleksove roditelje da dođu, ostavivši kapetana sa posadom koju su, pored dvojice junaka sa kojima smo se već upoznali, činili debeljuškasti, večito gladan Dimitris sa svojim psom i kapetanov sin Kostas, sa kojim baš i nije u najboljim odnosima. Iako vidno nezadovoljan situacijom u kojoj se našao („Ako je postojalo išta što kapetan Josif nije umeo na kopnu, a ni na vodi – to je komunikacija sa decom; naročito na sopstvenoj jahti, a još manje kada je jedno od dece njegov jedini sin iz trećeg braka sa Kolumbijkom Klarom – isto toliko neuspešnog kao i prethodna dva”), stari vagabudno je doveden pred svršen čin. Jedriličarski kurs za početnike kapetana Josifa nije se mogao odložiti i tako je brod Barboleta krenuo, prvi put sa posadom sa kojom kapetan nije imao pojma kako da postupa. Ne samo što su za njega deca bila „kazna koju je kapetan na svaki način izbegavao”, među njima je postojala i jezička barijera, kako je većina posade živela u različitim zemljama i govorila različite jezike.

Dok su bezvoljno podizali jedra svoje male Vavilonske kule na vodi, ni kapetan ni dečaci nisu ni pomišljali da će ono što je trebalo da bude dosadno dvonedeljno putovanje na talasima, zapravo postati opasna avantura (daleko opasnija od one koju su Nikolas i Aleks već doživeli) koja će ih zauvek zbližiti i koju nikada neće moći da zaborave.

Oba romana su pisana u istom maniru – Sekulov je evidentno želeo da u svojim delima prikaže atmosferu klasičnih pustolovnih romana kakve je možda i sam čitao kao dečak, poput „Gospodara muva”, „Kroz pustinju i prašumu” i drugih. Tako obe priče počinju bezazlenom avanturom koja dobija nepredviđeno opasan i prilično mračan zaokret, završavajući srećnim krajem i uspomenom koju će junaci zauvek pamtiti. Osim toga, odlikuju ih i motivi koji definišu ovakav tip romana – nesvakidašnji ambijent, uzbudljivi i neretko opasni događaji i hrabri junaci koji savladavaju prepreke.

Iako se obe priče mogu čitati kao gusarske avanture (prvi kao dečja igra, a drugi kao doslovni okršaj sa modernim piratima), obe u sebi nose snažne poruke o ljubavi i prijateljstvu. „Pustolovina na ostrvu ptica” priča je o odrastanju, prvoj ljubavi i odvažnosti u teškim situacijama, dok „Lutalica i njegovi sinovi” akcenat stavlja na generacijski jaz i odnos očeva i sinova, premeštajući fokus sa dece na odraslog kapetana.

Naklonost autora ka klasicima avanturističke književnosti ogleda se i u stilu kojim su romani pisani. Iako je radnja smeštena u savremeno doba, čitalac zahvaljujući stilu pisanja to na momente može lako da zaboravi. Jezik kojim se Sekulov služi je izrazito poetičan, toliko da povremeno deluje arhaično. I dok je u „Pustolovini” poetičnost zauzdana (što ovaj roman čini predivno ispripovedanim), u „Lutalici” Sekulov kao da gubi kompas, pa romantične lirske rečenice okićene neobičnim opisima postaju previše apstraktne i često je teško pratiti piščev tok misli. Ovo me je posebno zbunilo pri čitanju, naročito u pogledu ciljne grupe romana jer, iako je „Lutalica” delo namenjeno mlađoj čitalačkoj publici, jezik kojim je roman napisan (a i pojedine teme kojima se bavi) ipak deluje primerenije zrelijim čitaocima. U tom smislu mi se „Pustolovina na ostrvu ptica” daleko više dopala, prvenstveno zbog toga što me je vratila u detinjstvo i podsetila na pojedina književna dela u kojima sam i sama uživala kao mala.

Ipak, ono što je sigurno jeste da je upuštanje u morske avanture sa Sekulovljevim junacima interesantno iskustvo. Autorov stil je svakako neobičan i jedinstven, a romani obiliju romantičnim lirskim tonom kakav se retko viđa u savremenoj književnosti za decu i mlade i kao takvi, oslanjajući se na staru tradiciju, ironično, donose mlađim čitaocima nešto sasvim novo, a mogu poslužiti i roditeljima, da se bar na trenutak vrate u vreme kada su se igrali pirata i maštali o opasnim pustolovinama daleko od kuće.

Izdavač: Kreativni centar

Rodi Dojl (1958) je irski romanopisac, scenarista i dramaturg. Svoj prvi roman The Commitments napisao je 1987. godine, koji je četiri godine kasnije dobio svoju vrlo uspešnu filmsku adaptaciju. Od tada je napisao dvadesetak romana, za odrasle i za decu, kao i brojne drame, scenarije i kratke priče. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, među kojima se ističe Bukerova nagrada za roman „Padi Klark, ha, ha, ha”, koja mu je dodeljena 1993. godine.

„Putovanje kroz noć” (2011) spada u Dojlove romane namenjene mlađoj publici. Protagonistinja priče je Meri O’Hara, tinejdžerka koja samo što nije napunila 13 godina. Ulazak u tinejdž doba nije jedina promena sa kojom Meri mora da se nosi – njena nabolja drugarica Ava se seli u drugi kraj grada, a njena voljena baka u drugi svet. Svakoga dana Meri sa svojom majkom odlazi u posetu baki i svakoga dana joj te posete teže padaju: „Mrzela je bolnicu. Mrzela je da prolazi kroz nju. Mrzela je sve u vezi sa njom. Sve osim bake”.

A onda, jednoga dana, kada se Meri prvi put vraćala iz škole bez Ave, srela je jednu neobičnu ženu: „Žena je bila stara. U stvari, i nije. Meri je shatila: delovala je staro jer je bila starinski odevena. Haljina joj je bila kao iz nekog starog filma, jednog od onih uz koje je Merina majka uvek plakala. Izgledala je kao žene koje muzu krave i vilama nabacuju seno. Čak je nosila i duboke čizme s debelim pertlama.” Žena se zvala Tenzi i bila je, kako će se vrlo brzo ispostaviti, duh Merine prabake.

Meri će svojoj majci ispričati o neobičnoj ženi, a Skarlet će vrlo brzo shvatiti o kome je reč i zbog čega je Tenzi baš sada odlučila da se pojavi. I tako će njih tri pokupiti Emer, Merinu baku, iz bolnice i prirediti joj nezaboravno putovanje, pre nego što krene na konačni put.

Upliv fantastike u svakodnevnicu je veoma suptilan i Tenzin duh je vešto prikazan kao nešto što apsolutno pripada ovde i sada. Nema govora o strahu ili onostranom – Tenzi je, kao što je dosta kritičara primetilo, baš onakav duh kakvog bi svako dete želelo da upozna. Ona je zabavna i duhovita, ali istovremeno i mudra i majčinski nastrojena. Ovakvom poimanju duha svakako doprinose godine glavne junakinje (prirodan šok, ipak, ne izostaje kod Skarlet), podvlačeći maštovitost i otvorenost za nemoguće koje postepeno gubimo odrastanjem. Zbog toga je putovanje na koje kreću četiri junakinje pomalo nepromišljeno, dečje. Naime, destinacija na koju su se uputile je upravo imanje na kojoj je Merina baka odrasla, a događaj koji zaokružuje ovaj povratak u nevinost detinjstva, jedna posve neobična kupovina sladoleda.

Glavna odlika ovog kratkog romana je jednostavnost i upravo je u toj jednostavnosti sva njegova lepota. Stil koji Dojl bira je jasan, bez preteranih ukrasa, baš kao i fabula. Iako je ovo delo koje se može svrstati pod žanr fantastike, u njemu, osim duha zapravo nema mesta za fantastično. Cilj putovanja Dojlovih junakinja ne deluje kao put ka nekoj velikoj spoznaji, ali on upravo jeste to. Događaj ispunjen čistom srećom i bezbrižnošću i kao takav baš ono što je u tom trenutku bilo potrebno svakoj od putnica. Baš kao što će Merina majka primetiti na kraju romana – istovremeno tužno i divno.

Ovu knjigu je vrlo teško definisati. Namenjena je mlađoj publici, a istovremeno je veoma odrasla; sastoji se uglavnom iz dijaloga, a senzibilitet joj je izrazito lirski; napisao ju je muškarac, a izuzetno verno opisuje odnose između žena.

Ono što je sigurno jeste da je ovo priča o smrti i o suočavanju sa odlaskom voljene osobe, ali isto tako i priča o besmrtnim vezama skladnih porodica, u ovom slučaju sa akcentom na neraskidive veze ženskih korena (muški likovi u knjizi postoje, ali su u potpunosti u drugom planu). Veze koje nastavljaju da žive i nakon smrti naših predaka, kroz sećanje i ljubav.

„Kada budeš želela da vidiš svoju majku, pogledaj svoje lice u ogledalu. Ili pogledaj lice svoje Meri. Ili lice Merine ćerke. Emer će biti tu. Videćeš. A biću i ja. Kao i ti. Kao i Meri.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja