Stsh's Book Corner

Svi mi stižemo do novih knjiga na osnovu nekakvih preporuka. Bilo da su to preporuke porodice, prijatelja, blogera, bibliotekara ili samih izdavača, uvek se vodimo time da poslušamo savet osobe čije mišljenje cenimo ili sa kojom delimo književni ukus. Ali ima li bolje preporuke od preporuke omiljenog pisca? Sigurno ste se barem nekada zapitali šta vaši omiljeni pisci čitaju u slobodno vreme i poželeli da i sami pročitate knjige pod čijim utiskom su odlučili da podele svoje misli sa svetom.

Pred vama je, stoga, lista od 10 pisaca koji su otvoreno govorili o svojim uzorima, kao i knjigama koje su zauvek zadržale posebno mesto u njihovim srcima. Ko zna, možda neka od tih postane i vaš novi favorit.

Ernest Hemingvej

Hemingvej je često preporučivao štivo za čitanje, pa je tako jednom prilikom dao listu od 14 knjiga kao savet jednom mladom piscu u usponu. Među tim knjigama našli su se naslovi Dostojevskog, Tolstoja i Tomasa Mana. Hemingvej je i sam dosta vremena provodio u čitanju, pa je jednom prilikom izjavio da bi više voleo da ima mogućnost da ponovo, po prvi put, pročita neke od svojih omiljenih knjiga, nego da zarađuje milione. Kada je upitan koje su to knjige, bez previse razmišljanja je naveo neke među kojima su Ana Karenjnina, Budenbrokovi, Orkanski Visovi, Gospođa Bovari, Rat i Mir, Braća Karamazovi, Dablinci i još nekoliko drugih.

Vladimir Nabokov

U intervjuu za jednu francusku televiziju, sredinom pedesetih godina prošlog veka, Nabokov je nabrojao nekoliko književnih dela koja su, po njegovom mišljenju, obeležila prvu polovinu 20. veka, i to: Kafkine Metamorfoze, Petersburg Andreja Belog, Džojsov Uliks i prvi deo Prustovog Traganja za izgubljenim vremenom. Očigledno je da je Nabokov znao o čemu priča, pošto sva nabrojana dela i dan danas spadaju u kanonsku književnosti.

F. Skot Ficdžerald

Zbog navodnog pokušaja samoubistva, Ficdžerald je jedno vreme živeo pod prismotrom negovetalja. Jedna od negovateljica, Doroti Ričardson, dobila je od pisca listu knjiga koje za života mora pročitati. Lista se sastojala od 22 naslova, a ovo su neki od njih: Lutkina kuća (Henrik Ibzen), Crveno i crno (Stendal), Izabrane drame Oskara Vajlda, Mopasanove pripovetke, Kitsova i Šelijeva poezija.

Semjuel Beket

Najpoznatije ime teatra apsurda, Semjuel Beket, bio je privatna i povučena ličnost. U njegovim pismima, međutim, često je voleo da diskutuje o knjigama, a evo za koje naslove je imao reči hvale: Put oko sveta za 80 dana (Žil Vern), Lovac u žitu (Selindžer), Stranac (Alber Kami), Zvonar Bogorodičine crkve (Viktor Igo).

Žoze Saramago

Saramago nije često govorio o svojim književnim uzorima, ali u svojim dnevnicima je često pisao o svom radu, procesu pisanja, idejama za naredne romane, i književnosti uopšte. U jednom od zapisa iz 1996. godine, naveo je 11 autora kojima se divi, a među njima su Servantes, Montenj, Volter, Fernando Pesoa, Kafka, Borhes i Gogolj.

Aleksandar Mekol Smit

Kada je čuveni autor upitan kakve knjige voli, njegov odgovor je bio prilično neočekivan. On je jednom prilikom rekao da voli “velike, lepe knjige”. Po njegovom mišljenju, nema boljeg štiva od onog koje je istovremeno i informativno i lepo na oko. Kao dve preporuke koje se poklapaju sa ovim opisom, dao je A History of Pictures (David Hockney, Martin Gayford) i Meetings With Remarkable Manuscripts (Christopher de Hamel).

Dajana Gabaldon

Proslavljena autorka serijala Outlander rekla da je svoju sagu počela da piše kao vežbu iz kreativnog pisanja jer je, kako i sama mnogo voli da čita, imala potrebu da i sama svoje misli stavi na papir. Naslove koje je navela kao svoje omiljene, a koji su je sigurno inspirisali da se i sama oproba u pisanju fikcije, jesu The Long Way Home (Louise Penny), The Magus of Hay (Phil Rickman) i Haunting Bombay (Shilpa Agarwal).

Dž. K. Rouling

Kao svoju omiljenu knjigu svih vremena, autorka serijala o Hariju Poteru uvek ističe klasik britanske književnosti, roman Ema od Džejn Ostin. Ipak, pored nje napominje i svoju omiljenu knjigu iz detinjstva The Story of the Treasure Seekers, a autorku Edit Nezbit kao pisca za decu sa kojim se najradije poistovećuje.

Dž. R. R. Martin

Kao delo kojem se uvek neizmerno divio i koje smatra svojom velikom inspiracijom, Martin uvek navodi Tolkinovog Gospodara Prstenova, što i nije tako iznenađujuće. Međutim, među njegovim favoritima novijeg datuma nalaze se i romani Iščezla (Džilijan Flin), Joyland (Stiven King) i Zov kukavice (koji je pod pseudinimom Robert Galbrajt napisala Dž. K. Rouling). Izgleda da, bar u poslednje vreme, triler spada među omiljene Martinove žanrove.

Nil Gejmen

U jednom intervjuu za Njujork Tajms, poznati pisac fantastike, Nil Gejmen, odgovorio je na pitanje kojih 10 knjiga bi poneo sa sobom na pusto ostrvo. Ovo su neki od naslova koji bi se u toj situaciji našli u Gejmenovom koferu: Džonatan Strejndž i gospodin Norel (Suzana Klark), Sumorna kuća (Čarls Dikens), Gospodar svetlosti (Rodžer Zelazni), Rogovi (Džo Hil).

***

Da li znate šta čitaju pisci koje vi čitate? Da li su vas neka od navedenih imena iznenadila, ili vam je odmah bilo jasno zbog čega ovi autori preporučuju baš ovo štivo? Jeste li ikada prihvatili preporuku pisaca koje i sami čitate? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Konačno su lepi dani pred nama, a vala i krajnje je vreme bilo, ovaj mart mi je, zbog onih nenormalnih promena vremena trajao koliko januar i februar zajedno. Sa lepšim vremenom su se prolepšali i moje raspoloženje i produktivnost, pa za razliku od prošlog meseca koji sam provela kao zombi, u neizdrživoj potrebi za cvećem svugde oko sebe, ovih dana radim, sređujem stan, špartam (dok vi ovo budete čitali, ja ću biti na jednodnevnom izletu, spamovaću vas fotkicama na instagram pričama da budete u toku) i razmišljam o tome da li postoji neko cveće koje mogu da kupim bez bojazni da će ga pojesti moje nenormalne mačke (ozbiljno vam kažem, stalno mi to rade, evo pre neki dan su izgrickale kale iz vaze).

Prve dve nedelje marta gotovo da nisam ni čitala. Volela bih da mogu da kažem da je razlog za to što sam bila zauzeta, ali nema smisla da vas lažem. Prosto sam vreme provodila zureći u jednu tačku (tako te duge, tmurne zime deluju na mene) i ništa mi nije bilo preterano zanimljivo. Onda sam shvatila da se kraj meseca bliži i da neću moći da pišem favorite i uhvatila me je blaga panika, koja mi je pomogla da se saberem i pročitam još nekoliko knjiga u tih poslednjih desetak dana meseca. Znam da ovo deluje smešno, ali ono što hoću da kažem jeste ono što zapravo svi znamo – motivacija je čudo, i koliko god vam se neki motiv činio kao glup, ako radi, dobro je. Ja volim da mislim da sam organizovana osoba, ali dođu ti periodi kada me prosto sve mrzi i onda su zacrtani rokovi jedino što me motiviše (iznenadili biste se kada bih vam rekla koliko sam puta čekala petak veče da sednem i napišem recenziju za subotu… ali neću da vam kažem).

I tako dođosmo do cifre od šest pročitanih knjiga, a to su, zajedno sa kategorijama za godišnji izazov:

1. Moja baka vam se izvinjava – Fredrik Bakman (knjiga objavljena u 2018. godini )

2. Tajni dnevnik Hendrika Hruna – Hendrik Hrun (knjiga koju sam zapazila kod nepoznate osobe)

3. Kratka istorija poroka – Robert Evans (mikroistorija)

4. Depresija, maligna tuga – Luis Volpert (knjiga o mentalnom zdravlju)

5. Lota pravi lom – Astrid Lindgren

6. Muzej nesvakidašnjih bića – Alis Hofman (knjiga koju sam želela da pročitam prošle godine)

I sad, kako mi je ceo mesec bio sav bezveze, tako mi je i sve što sam radila bilo pomalo bezveze, pa mi je bilo veoma teško da izaberem knjigu koja se izdvojila kao favorit. Nije stvar u tome da su knjige koje sam pročitala loše, nego se prosto nijedna nije istakla kao mnogo bolja od drugih. Zbog toga sam odlučila da vam skrenem pažnju na dve. Prva je „Tajni dnevik Hendrika Hruna”, o kojoj sam već pisala na blogu (klik OVDE za recenziju), kao još jedna knjiga o, meni omiljenim, namćorastim dekicama, a druga je „Depresija”, kao zaista informativna knjiga o ovoj bolesti, kako za one koji se sa depresijom muče (ili nisu sigurni da li se muče), tako i za one koji u svom okruženju imaju nekoga ko je (ili za koga sumnjaju da je) depresivan. Ono što je interesantno jeste to da pisac ove knjige nije niti psiholog, niti psihijatar (iako jeste naučnik, tako da je naučni pristup problemu itekako uočljiv), već prosto čovek koji se i sam bori sa depresijom. Toliko za sada, nešto ipak treba ostaviti i za recenziju koju ćete uskoro moći da pročitate na blogu.

Eto tako, izborih se nekako i sa martom i martovskim favoritima i sad mirne savesti mogu da ga ostavim iza sebe i pozdravim sunčani april! Šta ste vi čitali? Kako ste podneli zavejani prvi dan proleća? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (vrednica) Stš <3

Hendrik Hrun je pseudonim anonimnog autora iz Holandije, koji je svojim „Tajnim dnevnikom” zaludeo čitaoce širom sveta. Uprkos internacionalnoj slavi koju je roman stekao, identitet njegovog stvaraoca ostaje nepoznat, čak i nakon objavljivanja njegovog nastavka.

Pripovedač „Tajnog dnevika”, bio on fiktivna ličnost ili ne, jeste Hendrik Hrun, osamdesettrogodišnji Holanđanin koji svoju starost provodi u staračkom domu. Početkom jedne godine, rešio je, međutim, da promeni svoj život i da zaista proživi godine koje su mu preostale. Za to je, mogli bismo slobodno reći, donekle zaslužna i nova stanarka doma, Efije, koja je svojim dolaskom u namćorastom starcu koji, kako sam kaže na početku svog dnevnika, ne voli starce, „njihove hodalice, njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskviite, njihove žalbe”, probudila osećanja koja je davno zaboravio, ali i još važnije – želju za autentičnim životom.

„Ja, Hendrikus Herardus Hrun, (jesam) jedan civilizovan i uljudan tip, čovek učtiv i spreman da uvek priskoči u pomoć. I to ne zato što stvarno imam te osobine, nego zato što nemam petlju da postupim drukčije. Retko kažem ono što stvarno mislim. Obično idem linijom manjeg otpora. To je moja specijalnost – želja da se svima dopadnem. Moji roditelji su to predvideli nazvavši me Hendrik, ime za slabića. To će me, ako se nastavi, dovesti do depresije. I zato sam odlučio da svetu pružim sliku pravog Hendrika Hruna. I zbog toga ću u ovom dnevniku pisati samo ono što stvarno mislim. Neka svet vidi ko sam bio i šta sam stvarno mislio o njemu, šta je mislio i osećao tokom jedne godine žitelj staračkog doma iz Severnog Amesterdama.”

Hrun će shvatiti da nije jedina osoba u domu koja starost ne doživljava kao letargično čekanje sudnjeg dana, pa će, zajedno sa istomišljenicima, na čelu sa svojim prijateljem Efertom i novopridošlom Efije, osnovati klub zatvorenog tipa po imenu „Klub starih, ali još uvek živih”. Cilj kluba je aktivan život pun zanimljivih izleta i događaja (koje će članovi planirati uz grozničavo uzbuđenje), ali i suprostavljanje strogim (i, po njihovom mišljenju, besmislenim) pravilima doma u kom žive. Ostatak kolektiva će na ovaj pobunjenički klub najpre gledati sa rezervom, ali neće proći mnogo vremena nakon što će poželeti da mu se priključe. Uzalud, razume se, klub ostaje zatvorenog tipa!

Godina u kojoj će Hrun doneti ovu odluku, zajedno sa odlukom da vodi svoj tajni dnevnik, biće ispunjena uzbudljivim, komičnim, ali i veoma tužnim i dirljivim trenucima za sve stanovnike doma. U njemu je, na jedan neposredan način, prikazana starost u svom sjaju i (ne)dostojanstvu, jer Hrun ništa ne prećutkuje. Čitalac saznaje o sitnim prestupima stanara, poput korišćenja zabranjenih kućnih aparata ili bacanja kolača u akvarijume (čin koji će biti poguban za ribice i kao takav izazvati skandal u domu), o beskrajnim raspravama o aktuelnim temama (uglavnom o kraljevskoj porodici i Evroviziji), o osoblju i načinu na koji ono tretira stare. Pa ipak, iako se Hrun trudi da svakoga dana zapiše najvažnije trenutke koji su taj dan obeležili, život u domu ne daje uvek dovoljno materijala: „Postoje dani u kojima se ništa značajno ne događa. Dani o kojima nema šta da se piše. Naravno, mogao bih da nagvaždam o hrani i vremenu, ali to je omiljena zanimacija mojih „kolega”, najbolji način da se ubije vreme koje im sve brže ističe. Taman posla da, na primer, započnete neku raspravu o Ničeu. To mi doduše odgovara, jer o Ničeu ni sam nemam šta da kažem. Nemam, jer ne znam ništa o njemu.”

Ono što ovaj roman, međutim, izdvaja iz mase trenutno popularnih romana u kojima su glavni protagonisti ćudljivi starci, jeste to što je u njemu starost potpuno ogoljena (što je glavni motiv da se o autoru misli kao o nekome ko zaista piše iz svog iskustva). Komične situacije u romanu postoje, ali one zaista nisu brojne i kako roman odmiče, sve ih je manje.

Forma dnevika ovom romanu daje prisniji ton, ali Hrunovi zapisi su snažni upravo zbog toga što nisu uvijeni. Autor detaljno prenosi svoje posete lekarima, svoje brige o sopstvenom zdravstvenom stanju, koje, iako sasvim dobro za njegove godine, donosi pojedine neprijatnosti i poteškoće koje telo u starosti neminovno doživljava. Sa takvim neprijatnostima podruku ide i sramota, pa Hrun uporno pokušava da pronađe načine kako da izbegne svakodnevno nošenje pelena ili korišćenje električnog prevoznog sredstva za lakše kretanje. A gledajući svoje komšije koje polako venu, kako fizički, tako i psihički, sve češće oseća potrebu da se kod lekara raspituje o eutanaziji.

Hrunova rastrzanost između želje da živi život punim plućima i želje da okonča svoj život dostojanstveno, dok je još na nogama, i zdrave pameti, pojačana je stanjem njegovih bliskih prijatelja, članova avanturističkog kluba. Njegov prijatelj Efert, noćna mora osoblja bez dlake na jeziku, sa posebnim sklonostima ka kojoj čašici više, uprkos snažnom duhu, biva izdan od sopstvenog tela; prijateljica Hritije, koja polako tone u demenciju, ne odustaje od svog optimizma i vedrog duha, dok najprisnijim prijateljima daje uputstva za situacije u kojima možda neće znati ko su.

Iako ste do sada verovatno pomislili da je ova knjiga prilično depresivna, uveravam vas da nije. „Tajni dnevnik Hendrika Hruna” govori o segmentima starosti koji su u savremenom društvu gotovo tabu, o svemu onome što starost sa sobom nosi – gubitak nezavisnosti, dostojanstva, bliskih ljudi. Ali i pored toga, ovo je prvenstveno priča o životu, o prijateljstvu i ljubavi, sa dirljivo optimističnim završetkom koji najavljuje nove avanture. Priča nakon koje ćete možda drugačije posmatrati starije od sebe – na primer kao stare, naravno, ali još uvek žive.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još tri romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Glavna junakinja romana „Moja baka vam se izvinjava” je Elsa, sedmogodišnja devojčica kojoj je baka najbolji – i jedini – prijatelj. I više od toga. Elsina baka je superheroj, a „svi sedmogodišnjaci zaslužuju superheroje. Jednostavno je tako. A onome ko tako ne misli fali neka daska u glavi”. Baka je uvek na Elsinoj strani, čak i kada Elsa nije u pravu. Elsa je povučena devojčica, drugačija od svojih vršnjaka i zato joj je teško da se uklopi u društvo. Svi to znaju, i često joj govore da mora malo da se prilagodi. Svi osim bake, naravno, koja nikada nije bila veliki fan prilagođavanja i koju je okolina takođe smatrala, blago rečeno, drugačijom. Zbog toga je baka za Elsu stvorila mnogo bolji svet, Mijamu, Zemlju skoro budnih, u kojoj nisu važila dosadna pravila ograničenih ljudi i u kojoj Elsa makar za trenutak nije morala da brine o siledžijama u školi, o svojoj trudnoj mami i „Polovčetu” koje će svi više voleti kada se rodi, o svom tati koji stalno okleva, o njihovim novim supružnicima. A onda je baka umrla i ostavila Elsu samu na svetu koji je ne razume. Samu, tužnu, besnu i razočaranu.

Ali Elsina baka ne bi bila njena baka da čak i period žaljenja nije pretvorila u neobičnu avanturu za svoju unuku. Elsa će od bake dobiti pismo koje će morati da uruči u njeno ime. Pismo u kojem se izvinjava. I to pismo neće biti jedino, štaviše postoji niz pisama koje će Elsa morati da uruči različitim ljudima, uvek sa istim ciljem, ali će pre toga morati i da ih pronađe. Baka će ovaj zadatak nazvati lovom na blago i Elsa će, zajedno sa čitaocima, shvatiti da na kraju tog puta zaista leži neprocenjivo blago – ljudi koji su, baš kao i Elsa, pomalo drugačiji, i koji će biti tu za nju kada joj budu potrebni. Na početku će to biti prava grupa autsajdera, „oštrodlak, dete i čudovišni grmalj sa potrebom za čistoćom koja nije baš dobro prilagođena društvu oštrodlaka i dece”, a potom i čitava zgrada u kojoj Elsa živi.

„Moja baka vam se izvinjava” je još jedna Bakmanova priča o predrasudama, komplikovanim međuljudskim odnosima i ljudskosti na koju nailazimo tamo gde je najmanje očekujemo. Ali pored toga, ovo je priča o važnosti mašte u životu svakoga od nas. Bakino i Elsino tajno carstvo, Mijama, zapravo je svet satkan od stvarnih likova i događaja; svet u kom žive princeze i vitezovi, ali i svakojaka čudovišta (moje omiljeno je Odmaodma, „drevno čudovište koje je htelo da se sve događa bez ikakvog odlaganja. Svaki put kada bi neko dete reklo „sad ću” ili „posle” ili „samo da pre toga”, Odmaodma bi zaurlao orijaškom snagom: „Neee! Odma! MORA DA SE URADI ODMAAA!””).

Bakman je uspeo da stvori još jednog junaka koga će čitaoci voleti i dugo pamtiti. Baka je zaista heroj, i ne samo u očima deteta. Kao mlada, bila je doktor, putovala je po celom svetu i uvek pomagala ljudima u nevolji, uvek je bila na raspolaganju onima kojima je bila najpotrebnija. Kao takva, za života je stekla brojne prijatelje i dužnike, ali je pored toga bilo i onih koji su zbog njenog nestalnog duha ispaštali, ponajviše Elsina majka. Žar mladosti nije je napustio s godinama, pa su je mnogi ljudi smatrali neozbiljnom, problematičnom, čak i ludom. Na početku knjige srećemo je u zatvoru (zajedno sa unukom) nakon što je pokušala da preskoči ogradu zoološkog vrta, nakon radnog vremena… a to čak i nije najluđa stvar koju je za života uradila. Ali ipak, nijedan superheroj nije savršen. I upravo je baka, tačnije „nedovoljna količina” bake, najveći problem u ovom romanu. Stvoriti jedan tako genijalan lik i ne iskoristiti njegov potencijal deluje kao propuštena prilika. Pa ipak, bakino sveprisustvo u romanu dodeljuje joj neku vrstu glavne uloge u priči – ona je mozak čitave operacije i povezuje sve sporedne likove u jednu celinu. Iako se čitaocu na početku romana može činiti da ih je previše, svaki od njih igra važnu ulogu u priči i na kraju Elsine avanture dobija svoje mesto (jedna od njih je čak dobila i zaseban roman).

Iako nema smisla porediti ovaj roman sa „Uveom”, jer ovo je sasvim druga, zasebna priča, znam da će mnogi od vas to očekivati, pa ću to ipak uraditi. Baka nije drugi Uve, štaviše, Uvea bi dovodila do ludila. Romani su pisani istim stilom i odlikuje ih Bakmanov vedar humor, kao i nekoliko situacija namerno umetnutih da vam izmame suze. Pa ipak, kao celina, roman nije na mene ostavio isti utisak kao njegov prethodnik. No, to je zaista stvar ličnog senzibiliteta. Na primer, ako treba da biram između sedmogodišnjeg i sedamdesetogodišnjeg protagoniste (iako Uve nema sedamdeset godina, složićemo se da se tako ponaša), svakako ću izabrati ovog drugog. Takođe, deonice sa Zemljom skoro budnih su bile prečeste za moj ukus, a kao što već rekoh, deonica sa bakom je moglo biti više.

Uprkos tome, „Moja baka vam se izvinjava” je jedna lepa, topla životna priča, koja će vas nasmejati i dirnuti. Bakmanovo glavno oružje je pitak, opuštajući stil pisanja, spontan smisao za humor, dobra karakterizacija likova i teme koje čitaocima vraćaju veru u ljudski rod. A ako nastavi ovim tempom, nesumnjivo će postati jedan od onih pisaca čije se knjige kupuju bez potrebe da se dodatno informišete o njihovoj radnji.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists. Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.

U svom govoru We Should All Be Feminists, Adiči je ukazala na probleme žena u Nigeriji, kao i na seksizam koji u njenoj zemlji vlada. Bez obzira na primere koji stanovnicima pojedinih zemalja mogu delovati kao nešto što je zaista stvar prošlosti, suština njenog govora o ovom, i dalje aktuelnom problemu, itekako je univerzalna.

Autorka se najpre osvrće na sam pojam feminizma i pita se kada je ovaj termin dobio toliko negativnu konotaciju. Mogli bismo se satima raspravljati o tome ko je za to kriv i u čemu leži srž problema. Da li odgovornost snose isključivo mizogine individue (kojih je toliko da se danas već uveliko govori o mizoginom društvu) ili stroga patrijarhalna okruženja u kojima vaspitavamo decu? Problem svakako leži u neobrazovanosti, jer ponekad ne možete da se ne upitate da li oni koji „ne podnose” feministkinje uopšte znaju išta o feminizmu. U tu neobrazovanost, međutim, neophodno je uključiti i drugu stranu, „kvazifeministkinje” koje su uglavnom najbučnije, najagresivnije i takođe nisu baš sasvim sigurne u to šta je feminizam i koji su njegovi osnovni postulati.

Ovakvo pogrešno shvatanje i, slobodno možemo reći, zloupotreba termina dovodi do toga da se na žene koje se nazovu feministinjama gleda sa podsmehom, prezirom ili makar neobaveznim kolutanjem očima, dok muškarci koji se deklarišu kao feministi slobodno mogu da računaju na razne dijagnoze. Ili, kako to kaže autorka, etiketa feministkinje danas retko zvuči kao kompliment, štaviše, ton kojim se ta reč u velikom broju slučajeva izgovara više odgovara tonu koji bismo koristili kada bismo govorili o nekome ko podržava terorizam.

Uprkos svemu tome, Adiči je nastavila da se deklariše kao feministkinja, i ne samo to. Trudila se da ovom ozloglašenom pojmu doda određene epitete kako bi svoj stav približila svima koji su je (uvek dobronamerno, razume se) savetovali da bi možda bilo najpametnije da takve stavove ne iznosi u javnosti.

While I was promoting the novel in Nigeria, a journalist, a nice, well-meaning man, told me he wanted to advise me… His advice to me – he was shaking his head sadly as he spoke – was that I should never call myself a feminist, since feminists are women who are unhappy because they cannot find husbands.

So I decided to call myself a Happy Feminist.

Then an academic, a Nigerian woman, told me that feminism was not our culture, that feminism was un-African and I was only calling myself a feminist because I had been influenced by western books.

Anyway, since feminism was un-African, I decided I would now call myself a Happy African Feminist. Then a dear friend told me that calling myself a feminist meant that I hated men. So I decided I would now be a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men. At some point I was a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men And Who Likes To Wear Lip Gloss And High Heels For Herself And Not For Men.

Feministkinje su, dakle, žene koje mrze muškarce, ne nose brushaltere, preziru šminku, depilaciju i higijenu, ljute žene bez trunke ženstvenosti koje žele da vladaju svetom… ukratko, u potpunom neskladu sa svojom kulturom (ne samo afričkom, da se razumemo) i svetom oko sebe. Mnogo je faktora koji su doprineli tome da se emancipovane žene poistovećuju sa čudovištima, ali još uvek nije kasno da promenimo neke stvari i sprečimo predrasude koje vladaju svetom. Ono od čega treba početi je, naravno, vaspitanje dece.

Autorka polazi od načina na koji odgajamo devojčice. Kao nežniji, slabiji pol od kog se očekuje da u životu barem na neki način zavisi od onog drugog, jačeg pola. Devojčice treba da budu ljupke i dopadljive. Ukoliko se devojčica ne uklapa u ovakve kalupe, sva je šansa da će makar jednom u životu čuti da „takve žene niko ne voli”, a mislim da je jasno ko se podrazumeva pod tim „niko”.

Čitavo društvo okrenuto je tome da vaspita devojke tako da se dopadnu muškarcima. Marketinške agencije zarađuju milione na nesigurnim ženama širom sveta. Ženski časopisi nude gomile saveta kako se dopasti muškarcu, svakoga dana objavljuje se na hiljade knjiga koje uče žene kako da pronađu onog pravog. Knjiga iz kojih će muškarci naučiti kako da se ponašaju da bi se dopali ženama, međutim, baš i nema toliko.

Sa druge strane, dečaci odrastaju u uverenju da je sramota plakati i pokazivati osećanja, da moraju biti jaki u svakoj situaciji, da moraju biti „muško”. Brojne kulture, interesantno, muškost povezuju sa materijalnom situiranošću, pa zbog ovakvih besmislenih podela muškarac uvek mora biti taj od kog se očekuje da zarađuje i izdržava porodicu. Na romantičnim sastancima se podrazumeva da će muškarac biti taj koji će platiti piće ili ručak (autorka mudro primećuje da činjenica ko od njih dvoje ima više novca, ne igra apsolutno nikakvu ulogu). Porodice u kojima žena ne radi nisu retkost, do skoro su bile sasvim uobičajena pojava. U retkim slučajevima u kojima žena radi, a muškarac ostaje kod kuće, komšiluk sigurno ima o čemu da šapuće. Zbog čega je to i dan danas tako? Ako malo bolje razmislite, logičnog objašnjenja zaista nema.

Ovakav koncept je jednako poguban i za žene i za muškarce. Ženine sposobnosti se često uzimaju sa rezervom (koliko ste puta čuli da je neka žena, naročito lepa žena, na visoku funkciju „sigurno došla preko kreveta”? A koliko puta ste tako nešto čuli o uspešnom muškarcu? Upravo.), a od muškaraca se često očekuje nešto što oni ponekad ne mogu, ili jednostavno ne žele da ostvare. Takva očekivanja za rezultat imaju veoma problematičan i krhak muški ego koji se vrlo lako može osetiti ugroženim ukoliko se nađe u blizini jake žene. Sa druge strane, žene se vekovima vaspitavaju tako da taj ego neguju i tetoše. Virdžinija Vulf je u svom eseju „Sopstvena soba” za ovu pojavu iskoristila odličnu metaforu ogledala: „Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda. Kako će on (muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko većeg nego što je u stvarnosti?“

Žene i muškarci su oduvek bili različiti i uvek će se razlikovati. Zbog tih, fundamentalnih, razlika, svet i dalje postoji i život se iznova stvara. Različitost, međutim, nije isto što i ravnopravnost. Za gore navedene primere ne postoji biološki uzrok, to su razlike koje je iznedrilo društvo. Jedan od odličnih primera koje Adiči navodi je sledeći: uglavnom je žena ta od koje se očekuje da brine o čistoći doma i o kuvanju. To je toliko česta situacija da je bila na ivici da pomisli da se žene rađaju sa izvesnim „genom za kuvanje”, sve dok se nije setila da većinu najpoznatijih (i najplaćenijih) profesionalnih kuvara na svetu čine upravo muškarci.

Zbog toga je potreban nov pristup, drugačije društvo. Društvo koje polove neće deliti na slabije i jače, društvo koje polove neće deliti na roze i plavo. Svi smo u nekim situacijama slabiji nego što bismo to voleli, zbog čega je samo jednom polu dozvoljeno da tu slabost iskaže? Svi smo ponekad roze, a ponekad plavi. Ponekad smo prosto ljubičasti. Krajnje je vreme da ovakva uverenja ostavimo tamo gde im je mesto – u prošlosti. I da shvatimo da je feminizam pokret koji se, boreći se za ženska prava, ujedno bori i za muška, pa samim tim i pokret koji se bori za ljudska prava generalno.

Drage moje, ovog osmog marta poklonite sebi par trenutaka i uz kafu pročitajte ovu malu knjigu koja nosi poruku od ogromne važnosti. Možete je besplatno pronaći na internetu (ako se ne snađete, slobodno mi se javite, rado ću vam je proslediti) i pročitati dok ispijate kafu. Ili još bolje, sakupite ljude koje volite oko sebe, i zajedno poslušajte govor ove pametne žene. Pokažite ga mužu, momku, prijatelju, bratu, sinu. Prosledite ga svim ženama koje poznajete. Napisan je vrlo razumljivim stilom, uz argumente koje neće moći da obore ni najuporniji protivnici feminizma (koji će nakon ovoga možda shvatiti o čemu je zapravo reč). Za razliku od većine feminističkog štiva, akcenat ne stavlja samo na problem žena. Zaista mu se ništa ne može zameriti. Počnimo od „sopstvenog dvorišta”, izgradimo svet u kom će ljudima biti jasno da feminizam nikoga ne ugrožava. Onoga dana kada se to dogodi, više neće biti potrebe za ovakvim govorima, neće biti potrebe za odbranom ovog termina od negativnih konotacija. Više neće biti potrebe ni za terminom.

Ocena: 5/5

Link ka TEDx govoru

Eto, pao je sneg (za sve vas što kukate na zimu bez snega). Ali nekako je lakše kada sneg padne ovako kasno, u suprotnom mi se zima uvek oduži. Kad dođe mart, koliko god bio hladan, imam utisak kao da je zima zvanično iza nas, pa mu se uvek obradujem. Pa iako smo ovaj mart dočekali zavejani, ja se nadam da će se ponašati u skladu sa kalendarom. A vreme mi ove godine tako brzo prolazi, da imam utisak kao da će leto koliko sutra. Znam da neće, ali toplije mi je čim pomislim. I zar ne mislite da je baš zgodno što je najkraći mesec u godini smešten usred zime?

Uprkos skraćenom mesecu, moj tempo čitanja ostaje zadovoljavajući. Izgleda da sam nesvesno (ali strateški!) počela da biram kraće knjige kako bih uhvatila brojčani zalet, a kad budemo na sigurnom tlu, prelazim na debeljuce. Dakle, sedam naslova ovog meseca i opet svaki uspešno uklopljen u neki od zadataka za ovogodišnji čitalački izazov!

A evo i knjiga koje sam pročitala tokom februara (kao što sam obećala, pored svakog naslova ću dodati i zadatak iz Popsugar izazova, možda nekome pomogne nikad se ne zna):

1. Izabel – Feridun Zamioglu (autor druge etničke pripadnosti)

2. Doktor Proktorov prdiprah – Ju Nesbe (aliteracija u naslovu – ne baš najsrećniji primer, ali poslužiće)

3. Godina potopa – Margaret Atvud (vremenska prilika u naslovu)

4. Svračje noge – Kurt Vonegat (knjiga koja se pominje u drugoj knjizi – u Crimes Against a Book Club)

5. We Should All Be Feminists – Chimamanda Ngozi Adichie (knjiga o feminizmu)

6. Doktor Proktorova vremeplovna kada – Ju Nesbe (knjiga o putovanju kroz vreme)

7. Livro – Žoze Luis Peišoto (radnja smeštena u zemlji koja me fascinira)

Ono što me posebno raduje, jeste činjenica da i dalje nekako uspevam da u zadatke uklopim knjige koje imam ili makar one koje svakako planiram da pročitam. To svakako ide u prilog mojoj ideji da se okanem kupovine dok ne svedem broj nepročitanih knjiga na neku razumnu brojku (trenutno smo i dalje na preko četrdeset, a to nije razumna brojka).

A knjiga koja je na mene ostavila najveći utisak zapravo je govor Čimamande Ngozi Adiči o feminizmu, o kom ćete čitati za nekoliko dana. Tako se namestilo, pa nam se bliži osmi mart, a rekla bih da je to idealna prilika za ovakvu temu. To, naravno, ne znači da je i jedina… uostalom, videćete već zbog čega bi svi trebalo da budemo feministi. Stalno.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koja knjiga vas je posebno oduševila? Jeste li čitali neku od knjiga sa spiska? Koliko nepročitanih knjiga vas ljutito gleda sa polica? Čekam vas u komentarima.

P.S. Beograđani, sutra pamet u glavu!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3