Stsh's Book Corner

Home All post

Ovaj maj je bio, da se poslužimo rečima Metalike, pomalo frantic tick tick tock. Neočekivana selidba, dva književna festivala u čijoj organizaciji sam učestvovala (i novi potpisani primerci u biblioteci, jej!), pisanje projekta i rođendan koji je, avaj, prošao neprimećeno, ali poslužio kao izgovor da sebi kupim knjigu koju sam dugo želela (hvala mu zbog toga). Ipak, u svoj toj jurnjavi bilo je i par trenutaka mira koje sam mogla da izdvojim na čitanje, tako da i ovog meseca brojimo standardnih pet pročitanih knjiga. Idemo redom:

1. Dobra predskazanja, Teri Pračet i Nil Gejmen – Ovu knjigu sam već čitala, naravno, davno, davno, kada sam bila na samim počecima upoznavanja sa Pračetovim likom i delom (i vrlo verovatno nisam ni znala ko je Gejmen). Kada je najavljena ekranizacija rešila sam da se podsetim gradiva pošto se, iskrena da budem, detalja gotovo i nisam sećala. Zato sam podsećanje uklopila tako da mi gradivo bude sveže, ali i da objavim tekst o knjizi tik pred emitovanje serije (možete ga pročitati OVDE). Vraćanje davno pročitanoj knjizi me je obradovalo iz dva razloga: serija je sasvim ok, pa se nadam da će ona predstavljati svojevrsni vetar u leđa za adaptacije drugih Pračetovih knjiga; i još važnije: činjenica da sam sve živo pozaboravljala uticala je na to da ponovo uživam u napisanom i to na sasvim nov način i sad bih najradije krenula redom sa omiljenim Pračetovim knjigama... ali, kao što znate, spakovane su negde, tako da ću se verovatno ipak držati svog prvobitnog plana (a to je da krenem sa ponovnim čitanjem, i to na engleskom, tek kada Laguna objavi sve preostale romane).

2. Egzodus roda, Valid Nabhan – još jedna knjiga o kojoj sam pisala (tekst vas čeka OVDE) specijalnim povodom. Nabhan je bio gost Festivala dobitnika EUPL nagrada tokom kog je predstavio svoj roman, te sam imala tu čast da ga upoznam, provedem neko vreme s njim i čujem zanimljive priče o nastanku romana, piščevom životu u Beogradu, ali i na Malti na koju bih se odselila sutra, samo da nije one proklete vlage u vazduhu koju moja kosa prosto ne može da podnese. Kako je recenzija već na blogu, neću se ponavljati pričom o knjizi, samo ću vam reći da je, nakon što sam upoznala pisca, gledam potpuno drugim očima.

3. Zaludnost življenja, Dimitri Verhulst – ovu knjigu sam uzela još na Sajmu i imala sam baš velika očekivanja. Volim realne priče o marginalizovanim junacima, naročito kada ih pišu autori iz zemalja čiju književnost nemam priliku često da čitam (kao što je to slučaj sa Belgijom, npr), ali sa Verhulstom je nešto zaškripalo, nisam ni sama sigurna šta, i nikako nisam mogla da se ,,uživim” u priču. Biće da je ovo jedna od onih knjiga koje mi prosto ,,nisu legle” a da ni sama ne znam zašto – možda zbog trenutka, možda zbog raspoloženja, a možda razlog ni ne mora da postoji (knjige su kao ljudi, znate, s nekima kliknete odmah, s nekima prosto ne). Ipak, knjiga ima odlične (argumentovane) ocene tako da, ako volite ovakvo štivo, pružite joj šansu. Možda ću i ja nekad ponovo.

4. Dani, Gast Greber – još jedna knjiga koja je bila predstavljena tokom Festivala EUPL i još jedna koja dolazi iz zemlje čiju književnost ne viđamo često. Ovog puta je to Luksemburg (maj je, kad malo bolje razmislim, bio mesec ,,egzotične evropske književnosti”). U pitanju je zbirka kratkih priča u kojoj je opisan jedan dan u životu devet različitih junaka, u kom dolazi do prelomnih trenutaka u njihovim životima. Nekada je to istinska tragedija, nekada situacija koja, gledano sa strane, deluje sasvim bezazleno. Uskoro ću vam pisati opširnije, ali ako ste ikada želeli da se upoznate sa književnošću (ali i svakodnevicom) Luksemburga, ,,Dani” su odličan način.

5. Gajba, Aleksandar Gubaš – O ovoj knjizi sam slušala još dok je bila u procesu nastajanja jer je pisac, sticajem okolnosti, moj poznanik i kolega! Toliko mi je drago što je roman ugledao svetlost dana i što sam dobila primerak maltene još vruć od štampe, da sam odmah sela da ga čitam, iako sam znala da je u pitanju žanr koji mi nikako ne leži. Da, da, pogađate - YA i to još futuristički. Svejedno, priča se dešava u Srbiji, u ne tako dalekoj budućnosti u kojoj se među ljudima slobodno šetkaju roboti, a radnja je smeštena u Gajbu, futuristički kompleks koji sam sve vreme zamišljala kao onu napuštenu betonsku kontrukciju na Zelenom vencu. Veoma detaljan opis Gajbe jasno stavlja do znanja da nisam u pravu, ali u mojoj glavi se još od prve stranice iskristalisala slika te zgradurine, i tu više nema govora, žao mi je. Ne želim da vas lažem (zato me i volite, znam) i da pričam kako sam oduševljena knjigom jer nisam, iz prostog razloga što meni SF sam po sebi nije preterano zanimljiv (naročito YA) i to je nešto protiv čega ne mogu. Mogu ipak, objektivno gledano, da vam kažem da je autor izuzetno maštovit (što znam i od ranije), da je radnja dovoljno napeta da ne bude dosadna, da su dijalozi prirodni, stil lagan i čitak, ali zbog velikog broja informacija koje morate pratiti i pamtiti ipak zahteva da se uključi mozak. Dakle, knjiga je sigurno dobar izbor za nekog tinejdžera (i sve one koji se tako osećaju) koji uživa u YA distopijama.

Titulu favorita ovog meseca nose ,,Dobra predskazanja” (umalo da objavim post a da ne proglasim ,,pobednika”). Možda sam malo sentimentalna, ali oprostićete mi, tako je uvek kad je Pračet u pitanju. Toliko od mene za danas, sad je red na vas. Šta ste vi čitali tokom maja meseca? Koja knjiga vam se posebno dopala?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Obožavam trampe knjiga, vi koji duže pratite blog sigurno to znate. Mislim da su trampe idealan način da se rešite svih onih knjiga koje ste kupili jer vam je nedostajala jedna za akciju 3 za *neki iznos*, koja je bila jeftina pa šteta da se ne uzme, koju ste dobili od nekih dalekih rođaka koji nisu sigurni ni koliko godina imate a ne šta volite da čitate, ili koje ste uzeli jer “svi o njoj pričaju na instagramu” a zapravo i nije neka... drugim rečima – knjige koje iz ovog ili onog razloga ne želite u svojoj biblioteci. Ja takvih knjiga imam sasvim dovoljno tako da svaku trampu dočekujem uzbuđena kao dete.

Juče sam, uprkos onoj groznoj kišurini, bila optimistična i na trampu sam krenula sa osam knjiga. Ovo je već treća razmena koju organizuje No Spoilers Book Club u kafeu A7 i bila sam na svakoj (o prvoj sam pisala na blogu OVDE, a na drugu sam došla pred sam fajront pa se nisam baš ovajdila, mada sam donela tri knjige, ako se ne varam) pa sam iskreno verovala da će izbor biti dobar. I bio je, tako da sam za svih osam knjiga našla zamenu. Osim toga, juče sam zapravo popričala sa ljudima iz kluba i mogu vam reći da je u pitanju super ekipa. Takođe, trampa se, kao što sam već rekla, održava u kafiću, pa možete udobno da se smestite, naručite pićence i s vrata vrebate svaku novu osobu koja uđe i napadnete je kako biste videli šta je donela. Dakle, dobre knjige, dobro društvo, dobra taktika – ne znam kakva vam još preporuka treba za narednu razmenu. A sad da vidimo šta sam to donela kući!

Ne mogu da smislim nikakav logičan redosled pa ću nasumično krenuti od knjiga iz edicije Wordsworth Classis: Dracula i The Lost World & Other Stories. Drugu sam uzela prvenstveno za Dušana, mada je možda i ja nekad pročitam, što da ne, a Drakulu nikad nisam čitala i sad kad konačno imam primerak, sigurno hoću, naime baš se radujem.

Kad smo već krenuli s knjigama na engleskom (a na ovoj trampi uvek ima dobrih knjiga na engleskom, pa i na drugim stranim jezicima), nastavićemo u istom ritmu. Drugi dvojac čine knjižica Food Gretrude Stajn koja je toliko kratka da sam pala u iskušenje da je pročitam već sinoć (ali sam zbog umora ipak pala u krevet) i Substance and Function & Einstein’s Theory of Relativity. Sumnjam da ću baš naširoko da čitam o teoriji relativiteta, ali ovaj prvi deo sadrži neka zanimljiva poglavlja o logici i pojmu realnosti (i ne tako zanimljiva poglavlja o matematici). Mene je zapravo privukla priča o jeziku i mitu s poleđine, ali nakon što sam detaljnije pregledala sadržaj, shvatila sam da je to izgleda reklama ili najava za drugu knjigu istog autora. Kakav bog marketinga je smislio to da na poleđini jedne knjige opisuje drugu ostaje samo da nagađamo, ali nije sve tako crno! Mislim da znam pravu osobu kojoj bih ovo mogla da poklonim.

Prelazimo na knjige o kojima ne samo da zapravo nešto i znam (npr. koje su) nego ih... pazite sad - obe i imam! Kamijevu ,,Kugu” imam na engleskom (knjige na različitim jezicima nisu duplikati, prim. aut.) a ,,Mit o Sizifu” imam (tačnije, uverena sam da imam, sećate se da mi knjige leže spakovane dok se opet ne preselim) u drugom izdanju koje ću drage volje trampiti jer ovu ediciju nekadašnje MonoManjane obožavam i uvek se obradujem kad naletim na neko izdanje.

I Mirjana Đurđević je duplikat, ali takođe imam drugo izdanje a ovo Lagunino mi se više dopada, tako da ću jednog lepog dana kad otpakujem knjige imati još jednu knjigu za trampu. Sad verovatno već mislite da nisam normalna, ali lepša izdanja voljenih knjiga nisu mala stvar, da se razumemo. Poslednja knjiga na spisku je nagrađivani roman ,,Što brže idem sve sam manja”, knjiga koju sam merkala na jednoj od onih Deretinih akcija, norveške autorke Ćersti Anesdater Skomsvol čiji opis na poleđini ne može da vas ne privuče: ,,Matea Martinsen nije imala puno kontakta s drugim ljudima. Ali jedno je shvatila: oni se razlikuju od nje. Sada, kao starica, ophrvana tugom, plaši se da će umreti, a da niko neće znati da je živela. Matea pronalazi svoju venčanicu, pravi puslice i izlazi među ljude”.

Dakle, ako imate knjige koje spadaju u kategorije koje sam nabrojala na početku posta, odmah ih odvojte za narednu trampu. Sigurno ćete naći nešto za sebe (ako na primer, volite čiklit ili trilere, slobodno ponesite desetak knjiga, toga uvek ima u izobilju). Mislim da ovo pomenem u svakom postu o razmenama, pa što bi ovaj bio izuzetak: nečije đubre je drugome blago (osim kada su u pitanju prastari udžbenici i priručnici, to nikome ne treba i nemojte to donositi nikad), a nadam se da ste iz dosadašnjih postova o razmenama i sami zaključili koliko ljudi različito shvataju ove dve kategorije.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Gledano iz današnje perspektive, kada na koricama knjige vidite duo Pračet-Gejmen, znate da vas očekuje vrhunska zabava. Međutim, devetesetih godina 20. veka, kada su autori došli na ideju da zajedno napišu roman, stvar je bila malo drugačija. Kako sami kažu, Nil Gejmen još nije bio Nil Gejmen, a Teri Pračet je bio samo Teri Pračet. Sada, trideset godina kasnije, interesovanje za ovo delo ne jenjava, naprotiv, u porastu je, naročito otkako je obelodanjeno da će po ,,Dobrim predskazanjima” biti snimljena istoimena mini-serija. U jednom od intervjua Gejmen je napomenuo da je adaptacija ove knjige bila jedna od poslednjih Pračetovih želja.

,,Dobra predskazanja” nose podnaslov ,,Lepa i tačna proročanstva Agnes Nater, veštice”. U pitanju je, kao što se od pisaca moglo i očekivati, savremena komedija sa elementima fantastike koja obrađuje jednu od najvećih tema čovečanstva – dolazak Apokalipse. Sve počinje rođenjem Antihrista, odnosno kada je časna sestra Meri Rečita iz Brbljivog Reda svete Beril, odani Satanista od rođenja, napravila malu pometnju pri zameni beba u porodilištu. Naime, na početku je sve išlo po planu, ali je mali Antihrist, poznat i kao Protivnik, Uništitelj Kraljeva, Anđeo Bezdane Jame, Velika Zver koju zovu Zmajem, Princ Ovog Sveta, Otac Laži, Sotonin Nakot i Gospodar Tame ipak dospeo u pogrešne ruke. U pitanju je bio problem u komunikaciji, znate, od časnih sestara iz Brbljivog Reda se teško može očekivati da se sporazumeju prostim namigivanjem i klimanjem glave. A baš su na to bile primorane jer se veliki plan odvijao u prisustvu oca bebe, jednog običnog ,,neposvećenika”.

Jedanaest godina kasnije, Sudnji dan je na pomolu. Ako je verovati proročanstvu Agnes Nater, svet će se okončati u subotu. Bitka Pakla i Raja, planirana eonima, konačno je pred vratima, ali nebeski izaslanici na Zemlji, anđeo Azirafal i demon Krouli, toliko su zavoleli svoj život na ovoj planeti da im se ne mili da se on okonča. Njih dvojica će se udružiti u pokušaju da pronađu Antihrista i zaustave Apokalipsu, a u svemu tome će im pomoći Anatema Divajs, čukun-čukun-čukununuka proročice Agnes.

Sve je spremno za dugoočekivani performans. Obe zaraćene strane okupile su vojsku, Četiri Jahača Apokalipse su zajahala, ali nešto je krenulo po zlu – od Antihrista nema ni traga. Naime, dečak za kog se mislilo da je Gospodar Tame, nazvan, zarad simbolike i lakšeg praćenja situacije – Vorlok – pojma nema o onome što sledi. Malo je reći da je ,,ekipa odozdo” besna na svog izaslanika na Zemlji, demona Kroulija kom se u ovom trenutku ne piše dobro. Za to vreme, Četiri Jahača, Rat, Glad, Zagađenje i Smrt, vreme ubijaju šoljicom čaja. Vremena se menjaju i valja biti u toku sa zbivanjima, tako je Zaraza penzionisana tridesetih, a na njeno mesto je došlo Zagađenje. I ne samo to, motorna vozila su odavno u upotrebi, pa zašto bi Jahači jahali konje kada mogu da se voze na motorima? Kacige i kožne jakne na kojima piše ,,Anđeli pakla” bile su baš zgodan detalj. Moderni stajling omogućavao je lakše uklapanje u svet i lakše obavljanje posla (svi osim Smrti su morali da budu prilično kreativni), ali im je baš taj stajling nakačio i lokalne motorcikliste koji su po svaku cenu želeli da budu deo kul ekipe i jedva su se dogovorili koje će Velike Životne Probleme predstavljati. I tako su konačno Smrt, Glad, Zagađenje i Rat krenuli ka mestašcetu koje će uskoro postati epicentar Armagedona, a za njima su putovali Teška Telesna Povreda, Surovost Prema Životinjama, Stvari Koje Ne Rade Kako Treba Čak Ni Kad Ih Lupiš Ali U Potaji Bezalkoholno Pivo, i Mnogo Fini Svet.

,,Dobra predskazanja” koketiraju sa dobro poznatim verskim tekstovima i vekovima građenim predstavama Sudnjeg dana. Ipak, humor i inteligencija ovog romana počivaju upravo na ,,spuštanju” onostranog na zemlju i ideji da čak i bića koja smatramo superiornim mogu da naprave kardinalnu grešku. Naročito ukoliko se (opet) uzdaju u ljude. Združivanje anđeoskog i demonskog koncepta zarad višeg cilja, kao i davanje ljudskih, često stereotipima obojenih osobina, nije nova ideja, a i dan danas postoji kao lajtmotiv u pristupu ovakvim temama (kod Gejmena pogotovo, setite se njegovog Lucifera, gotovo preslikan Krouli, zar ne?). Kao ideja vodilja, međutim, može se uzeti uverenje da ništa nije potpuno crno ili belo, čak ni paradigme Dobra i Zla, i da čitavo ljudsko postojanje bitiše u nebrojenim nijansama sive. Pa ako viša bića nisu savršena, kako to možemo očekivati od ljudi? Uzmimo za primer opis časnih sestara zbog kojih je i došlo do čitave pometnje:

,,Časne sestre su većinom bile staromodne Satanistkinje, kao i njihovi roditelji i dede i babe pre njih. Tako su vaspitane i nisu bile, kad se sve uzme u obzir, naročito zle. Ljudska bića uglavnom to nisu. Samo ih ponesu nove zamisli, kao što je nazuvanje cokula i pucanje u ljude, ili zaogrtanje čaršavima i linčovanje ljudi, ili odevanje u izbledele farmerke i sviranje gitara pred ljudima. Ponudite ljudima novu veru i odgovarajući kostim, pa će to slediti srcem i dušom. U svakom slučaju, to što su vaspitavane kao Satanistkinje ublažavalo je čitavu stvar. Bilo je to nešto što se radi subotom uveče. A ostalo vreme provodite tako što naprosto živite što bolje umete, baš kao i svako drugi.”

Udružene snage Pračeta i Gejmena iznedrile su najbolje od obojice. Gejmenovo interesovanje za božanstva pokazalo se kao ključno za nastanak romana, uostalom, ,,Dobra predskazanja” jesu načelno bila njegova ideja. Njegova sklonost ka uplitanju natprirodnog u savremeno okruženje pokazala je čitaocima kako Pračetov humor funkcioniše van Disksveta. Pračetove igre rečima i veština pisanja dijaloga dali su Gejmenovim idejama sasvim nove, a opet tako poznate glasove. Uostalom, da li biste na mestu Smrti mogli da zamislite bilo koga osim Pračetovog Kosača? I fusnote. Famozne fusnote bez kojih Pračetovi romani ne bi bili to što jesu, a u kojima se, vidimo, sasvim fino snašao i Gejmen (pisci su, naime, jedan drugom pisali fusnote). A povrh svega toga, ljubav prema čovečanstvu i suludo optimistična vera u njihovu dobrotu, uprkos nesavršenostima kojima svakodnevno prisustvujemo. To su sastojci koji čine ,,Dobra predskazanja”, specijalitet koji su zajedno mogli da smućkaju samo majstori poput Pračeta i Gejmena.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Valid Nabhan (1966) malteški je pisac rođen u Jordanu. Objavio je dve zbirke kratkih priča i roman „Egzodus roda” za koji je osvojio uglednu Maltešku nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2017. godine. Prvu zbirku pesama objavio je 2014. godine, a njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima. Nabhan prevodi savremenu maltešku književnost na arapski jezik i trenutno je jedini prevodilac sa malteškog na arapski na svetu.

Iako je rodom iz muslimanske porodice, a njegove knjige uvek o islamu i arapskoj kulturi iz koje je potekao, Nabhanov odnos prema religiji prilično je kontroverzan. Piščev čvrst stav protiv religijskog fundametalizma, koji se često uočava u islamskim zajednicama, zainteresovao je maltešku javnost, ali i razbesneo neistomišljenike. Nakon otvorenog sukoba sa predstavnikom muslimanske zajednice na Malti, Nabhanov automobil je bio demoliran. Da pretnje nisu uticale na to da pisac otvoreno iznosi svoje mišljenje o ovoj temi pokazuje i to što je nekoliko puta priznao da se nakon 25 godina provedenih na Malti oseća kao hrišćanin, uprkos tome što je odgajan kao musliman, i što, kako kaže, uopšte nije religiozan.

Roman „Egzodus roda” prožet je identičnim unutrašnjim konfliktom i kolizijom hrišćanskog i muslimanskog identiteta i kao takav se nedvosmisleno može čitati kao autobiografski. Baš kao i junak ovog romana, Nabil, i Valid Nabhan se konačno skrasio na Malti nakon što je njegova porodica iz Palestine izbegla u Jordan. I baš kao i autor, i Nabil je rastrzan između dve kulture i dva načina života, večito u potrazi za sopstvenim identitetom i pokušaju da sa sebe strese etiketu izbeglice. I junak i autor su rođeni u stranoj zemlji – u Jordanu u kom je palestinski čovek uvek bio diskrimisan i tretiran kao građanin drugog reda – i pokušali da počnu život iznova na Malti, u potpuno novom i stranom okruženju. (Čitaocima sa našeg podneblja bi mogla biti zanimljiva činjenica da je Valid Nabhan dve godine proveo u Jugoslaviji kao student i da i dan danas govori naš jezik.)

Čini se kao da je Malta bila idealan izbor za novi dom. Pozicionirana na raskršću Evrope, Azije i Afrike, Malta je mesto na kom su se vekovima (ako ne i milenijumima – na Malti postoje tragovi civilizacija koji datiraju još iz perioda pre nove ere) susretali i mešali različiti kulturni uticaji, među kojima dominira arapski, prisutan ne samo u arhitekturi i kuhinjskim specijalitetima, već i u jeziku. Iako je deo evropskog kontinenta i jedna od najpoznatijih britanskih kolonija, uticaj istoka na ovu državu vidljiv je i danas. Upravo je njen ,,nedefinisani identitet” ono sa čim se glavni junak romana poistovećuje:

„Znam da je danas Malta evropska mlada dama, živahna i vitka. I znam da često farba kosu u plavo i fenira je kako bi održala korak sa susedima. Ali za mene će uvek ostati mediteranska sirena maslinaste puti. I ličiće na Palestinu. U njoj rastu isti bosiljak i ista majčina dušica. Ista mirođija i majoran i na isti način tvrdoglavo odbija da sluša razum. A njene pomorandže, mada nisu najveće, najlepše i najfinije, najslađe su na svetu. Sve to znam i znam da se ovo poređenje ne dopada nekim njenim stanovnicima, onima koji žele da Malta po svaku cenu bude plavuša uprkos tome što joj kovrdžava kosa pristaje, a znam i da ju je traganje za novim identitetom navelo ne samo da farba kosu i nanosi jaku šminku na lice nego i da prekine određene veze i distancira se što više može od kontinenta koji joj je odan.”

Slike iz ličnog života autoru su poslužile kao potpora za univerzalnu ,,palestinsku melodramu”. Nabilova porodica jeste inspirisana porodicom Valida Nabhana, ali to može biti bilo koja palestinska porodica u dijaspori. Sećanja koja je utkao u svoj roman pisac ne prisvaja, već ih naziva kolektivnim sećanjem, a autobiografski ton samo oruđem za pisanje priče o nedaćama u arapskom svetu. Roman „Egzodus roda” je ispripovedan u prvom licu, ali se čita kao glas miliona ljudi koji dele sličnu sudbinu.

Deo Nabhanovog narativa o arapskom svetu bavi se političkim temama, tačnije problemom autoritarne vlasti koja se sprovodi metodom zastrašivanja i sile. Kao i u većini ovakvih zemalja, obavijenih cenzurom i fundamentalističkim načelima, sistem školstva je zloupotrebljen i njegova primarna svrha nije obrazovanje i širenje vidika, već naprotiv, njihovo sužavanje: škole postaju instrument širenja indoktrinacije. U Nabhanovom svetu, međutim, postoji instinktivna pobuna. otelovljena u liku naratorovog prijatelja Muse, dečaka kog je okolina smatrala „đavolskim okotom jer su mu majka i otac đavoli i mrze Palestince”, a u čijem je društvu i sam Nabil, inače mirno i poslušno dete, postajao neposlušan i sklon revoluciji.

Detinjstvo obeleženo strogim pravilima, sa uvek prisutnim zvukom ratnih doboša u pozadini izazvalo je u naratoru pomešana osećanja prema Palestini. Od neobjašnjive, slepe odanosti koju su prema njoj osećali njegovi preci, do mržnje koja se u njemu budila svaki put kada kućni prag pređe mrtvački sanduk sa palim telom člana porodice. Iako nikada nije kročio na tlo Svete zemlje, Palestina je u junaku ostavila neizbrisiv trag. Ovakav život biće glavni okidač junakove krize identiteta koja je jedna od osnovnih tema romana, prikazana i narativnim postupkom kroz dva pripovedna glasa, od kojih je jedan ispovedni, u prvom licu, dok se drugi obraća naratoru: „Danas si deformisan i pun rupa i rana. Možda će te lekari i profesori pregledati i proglasiti zdravim i čitavim, ali ti vrlo dobro znaš da patiš od hiljadu bolesti, a ona najopasnija zove se Palestina.”

Zajedno sa Nabilovom porodicom u izbegličke kampove Jordana uselila se i Palestina i njen duh je nastavio da lebdi nad njihovim životima. Nabilov odlazak u drugu zemlju mogao bi se posmatrati kao pokušaj bega od Palestine, ironično, baš na Maltu koja ga toliko podseća na nju i suštinski oslikava čoveka koji pokušava da se utopi u okolinu kojoj ne pripada. I baš kao što je Malta danas punopravni član Evropske unije i ,,pravi se da je plavuša” dok njeno srce ostaje ,,orijentalno”, tako ni Nabil ne može da ostavi prošlost iza sebe, a samim tim ni da izgradi svoju budućnost.

Roman ,,Egzodus roda” odlikuje kitnjast, lirski stil koji stoji u suprotnosti sa oštrim pogledom na teme kojima se bavi. Baš kao što promišlja sopstveni identitet, pisac se u romanu osvrće i na svoje pisanje i kroz jednog od junaka u romanu, Nabilovog prijatelja, skreće pažnju čitaocu na njegove moguće mane (među kojima je najupadljivija sklonost ka ponavljanju): „‘Koristiš kitnjast jezik, ali u njemu nema suštine’, rekao je kad je video da i dalje pokušavam da shvatim vezu između svog pisanja i šarenog divljeg pirinča. ‘Elokvencija nije zamena za priču, Nabile’, rekao je... ‘Od cele priče sačuvao bih samo pola stranice’, dodao je suvo”.

Pa iako stilski nije baš savršeno izbrušen, roman ,,Egzodus roda” univerzalna je priča o životima migranata, promišljanje o besmislu rata i nametnutih načela, o pojmu domovine i njenom istinskom značenju. Naslov romana nije odabran slučajno. Za sudbinu migranata pisac namerno bira biblijski motiv, kako bi predočio svu patnju svog naroda i brojnost ljudi koji su pogođeni ovakvim načinom života. U istočnim kulturama rode su simbol besmrtnosti, u zapadnim simbol rađanja. U Nabhanovom slučaju, u pitanju je neobična slika: jutro u Amanu kada je na nebu ugledao ogromno jato roda koje se sele na sever. To je bio neobjašnjiv prizor koji se viđa samo jednom u životu (jer Jordan nije putanja koju ove ptice obično biraju, rode se sele preko Sirije i Turske) i koji mu se zauvek urezao u sećanje, stvorivši na taj način ličnu, neraskidivu simboliku za pisca.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati OVDE). Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.

,,Amerikana” (2013) je autorkin treći roman u kom pratimo život mlade Ifemelu koja napušta svoju rodnu Nigeriju kako bi otišla na studije u Ameriku. Ifemelu ovim potezom ne samo da iza sebe ostavlja sve što je znala o životu i kreće u nepoznato, već ostavlja i svoju veliku ljubav, Obinzea, čiju priču i pokušaj sličnog podviga portage za boljim životom van Nigerije takođe pratimo u romanu.

Ifemelu na početku romana zatičemo u frizerskom salonu, nakon trinaest godina provedenih u Americi. Odlučila je da se vrati u Nigeriju i zbog toga mora da se pobrine o svom izgledu. Nije lako naći dobar ,,crnački” salon u kraju u kom Ifemelu živi, a njena frizerka se zbog udaje vratila u domovinu, tako da je junakinja primorana da putuje do drugog kraja grada kako bi našla osobu koja će umeti da ukroti njenu kosu. Susret sa radnicama u salonu nije joj prijatan. Dovoljno je dugo u Americi da je frizerka gotovo smatra Amerikankom, sve dok ne shvati odakle je i poželi da iskoristi Ifemelino poreklo kako bi svog momka ubedila da je oženi.

Već na prvim stranicama jasno je da će osnovne teme ovog romana biti pitanje rase i identiteta, a frizerski salon je idealna metafora. Simbol kose, kao simbol identiteta, često se provlači kroz roman. Ifemelu ne samo da mora da ide na drugi kraj grada kako bi pronašla frizera, već je neko vreme pokušavala i da se uklopi u američki šablon lepote tako što je koristila agresivne preparate kako bi kosu učinila ravnom, glatkom i ,,više američkom”. Čak više i od boje kože, kosa je ta koja nju i njoj slične, ponekad tera da se osećaju kao sa druge planete – jednom je čak odbijena u ,,belom” kozmetičkom salonu nakon što joj je prestravljena kozmetičarka rekla da nisu specijalizovani za ,,crnačke obrve”, koje su, ispostavlja se, prilično slične obrvama kakve imaju dame koje i inače posećuju taj salon.

Iskustva sa kosom samo su uvod za period učenja i prilagođavanja kroz koji Ifemelu prolazi u svom novom životu. Pre nego što je došla u Ameriku, Ifemelu nije bila drugačija, niti je mogla da zamisli koliko boja kože može biti važna: ,,Dolazim iz zemlje u kojoj rasa nije problem, i o sebi nisam razmišljala kao o crnkinji. To sam počela tek nakon dolaska u Ameriku”. A važna je itekako. Ifemelu će to shvatiti na teži način, najpre kroz deljenje stana s cimerkama, neuspešnim pokušajima da nađe posao (a kada ga konačno nađe, kao bebisiterka, kroz odnos svojih poslodavaca prema njoj), pa čak i vezom sa uspešnim, belim Amerikancem. No, svoj život u Americi sagledavaće ispitivački i radoznalo, upijaće svoja i tuđa iskustva i to će iskoristiti na najbolji mogući način. Pokrenuće anonimni blog pod nazivom „Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje)” na kom će duhovito, ali bez uvijanja čitaocima pisati o svojim iskustvima neameričke crnkinje, pozivati ih da dele svoja i savetovati ih oko svakodnevnih problema na koje nailaze. Blog će privući milione čitalaca zahvaljujući kojima će od pisanja moći da živi i još podrobnije razmišlja o sebi i svom identitetu. Situacija u kojoj će se naći – tuđinka u zemlji u kojoj živi, a među svojima poznata kao ,,Amerikana”, nateraće je da poželi da se vrati u zemlju u kojoj ,,nije bila crnkinja”, a kada se vrati kući, ponovo će se susreti sa momkom iz tinejdžerskih dana, Obinzeom, čiji pokušaj da bolji život pronađe u Londonu nije bio ni upola uspešan kao njen.

Diskusija o rasi, povlači, naravno, i diskusiju o rasizmu u Americi, zemlji tako ponosnoj na svoj kosmopolitski duh. U jednom od svojih blog postova Ifemelu piše:

,,U Americi postoji rasizam, ali rasista više nema. Rasisti pripadaju prošlosti. Rasisti su zli belci tankih usana u filmovima o eri borbe za ljudska prava. Evo u čemu je stvar: manifestacija rasizma se promenila, ali jezik nije. I zato, ako niste linčovali nekog, ne mogu vas nazvati rasistom. Neko mora da kaže da rasisti nisu monstrumi. To su ljudi s porodicama koje vole, obični ljudi koji plaćaju porez. Trebalo bi zaposliti nekoga da odlučuje ko je rasista a ko nije. Ili je možda došlo vreme da precrtamo reč ‘rasista’. Da nađemo nešto novo. Kao na primer ‘sindrom rasnog poremećaja’. I da odredimo razne kategorije tog sindroma: blagi, srednji i akutni.”

Pa kako onda pisati o sveprisutnoj pojavi koja je stvar prošlosti? Kako adresirati rasizam danas, u vremenu političke korektnosti koja je, s jedne strane, izuzetno osetljiva na ovakve teme, ali s druge strane krivicu ne svaljuje na pojedinca (primetili ste možda kako se o mnogočemu govori kao ,,rasističkom”, ali se retko pojedinac optužuje da je rasista)? Da li pojedinci pogođeni ovakvom diskriminacijom nesvesno svet posmatraju kroz prizmu rase čak i kada za to nema razloga? Ovakva pitanja možda nisu toliko bliska čitaocima s naših prostora, ali se vrlo lako mogu čitati kao problem diskriminacije uopšte. Dakle, kako danas pisati o rasi?

,,U ovoj zemlji ne možeš da napišeš iskren roman o rasi. Ako pišeš o tome kako se rasa zaista odražava na ljude, biće suviše očigledno. Crni pisci koji pišu književna dela u ovoj zemlji, ona trojica a ne desetine hiljada onih što pišu sranja na šarenim koricama o životu u getu, imaju samo dva izbora: mogu pisati lepo ili visokoparno. A kad ne radiš ni jedno ni drugo, niko ne zna šta će s tobom. Zato, ako ćeš da pišeš o rasi, moraš se postarati da to bude lirski i suptilno, da čitalac koji ne čita između redova nikad i ne sazna da je reč o rasi. Znaš već, kao prustovska meditacija, sve razvodnjeno i maglovito, pa na kraju u tebi ostavi razvodnjen i maglovit utisak.”

Adiči je, pisanjem ,,Amerikane” uspela da nađe zlatnu sredinu. Pišući roman čija je primarna priča zapravo putovanje dvoje mladih ljudi koji žrtvuju ljubav kako bi ostvarili san o nekom boljem životu, autorka koristi priliku da, baš kao i njena junakinja na blogu, podeli sopstveno iskustvo sa čitaocima i, nimalo suptilno, vikne da je car go. Rasizam postoji, i one koji su njime pogođeni prati na svakom koraku i duboko je usađen u njihovu psihu, te tako postaje nešto još gore – neka vrsta ,,autorasizma”. Svaka vekovna diskriminacija u jednom trenutku dobija takav oblik i dokle god se pojedinci koji su meta diskriminacije ne oslobode njenih stega, ne možemo govoriti o njenom iskorenjivanju, ma koliko oni koji diskriminišu više to ne čine onako glasno kao nekada.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

U prošlom mesečnom pregledu sam pisala kako se plašim da neću imati na šta da kukam pošto je zima konačno iza nas. Trebalo bi, izgleda, pažljivije da biram reči, pošto je univerzum čuo da mi ponestaje razloga za kuknjavu i dao mi jedan vrlo dobar. Naime, dok ovo pišem, sedim okružena kutijama i poluspakovanim stvarima. Selidba, mislite, pa čemu onda razlog za kukanje, zar to ne najavljuješ već bogzna koliko? Jeste, selidba, ali ne ona koju najavljujem, već jedna vanredna, kojoj se uopšte nisam nadala (što će reći da me čeka još jedna uskoro, pa vam je valjda jasno da sam malčice na ivici živaca. Takođe, ova kiša koja non stop pada mi uopšte ne ide naruku tokom seljakanja stvari i mojoj tužnoj sudbini beskućnika daje dodatno tragičnu notu, samo mi fali neka violina da setno cvili u pozadini). I tako, dok je većina knjigoljubaca provela Svetski dan knjige u kupovini novih naslova za svoju biblioteku, ja sam ga provela pakujući svoju. Dok sam to radila, shvatila sam da na policama imam dosta knjiga koje baš i ne želim da imam, tako da sam obećala sebi da ću u skorijoj budućnosti napraviti ,,čistku” i otarasiti se ,,viška” (svaka selidba u meni budi malu Mari Kondo, samo bih bacala (i poklanjala) stvari, ništa mi nije sveto). Možda bi to mogla da bude još jedna blogorasprodaja, kao ona koju sam pre nekoliko godina pravila na fejsbuku, šta mislite? Čim se otarasim nomadskog statusa, razume se.

Evo malo cveća da ne upadnete u depresiju dok čitate post

Čovek bi pomislio da će mi zbog ,,malo radim, malo se pakujem” režima ponestati vremena za čitanje, ali vreme mi nije bilo problem – to je ovog puta bila koncentracija. Znate ono kada vam tokom čitanja misli odlutaju, a oči nastave mehanički da lete preko redova i ruke mehanički okreću stranice, dok u jednom trenutku ne skapirate da nemate pojma šta ste pročitali na proteklih nekoliko stranica? E, pa, tako je kod mene poslednjih dana, kao da đuskam tango: pređem dvadesetak strana, pa se vratim desetak. No, tokom aprila sam ,,otplesala” pet knjiga, i evo koji su naslovi u pitanju:

1. Amerikana, Čimamnda Ngozi Adiči – Nakon što sam pročitala We Should All Be Feminists, odlučila sam da ću pročitati sve što je ova autorka napisala, bilo da je u pitanju feminističko ili neko drugo štivo. ,,Amerikana” spada u drugu grupu i bavi se preispitivanjem rase i identiteta kroz priču o Ifemelu, devojci iz Nigerije koja se seli u Ameriku u pokušaju da obezbedi sebi bolju budućnost. Izuzetno zanimljiva i pronicljiva knjiga, ali od Čimamnde ništa drugo nisam ni očekivala. Detaljne utiske vam prenosim uskoro, već u narednoj recenziji na blogu.

2. Zaljubljene cipele, Pjer Gripari – Jedna od najpoznatijih knjiga francuskog autora za decu, izuzetno voljena na Goodreadsu. Priča po kojoj je naše izdanje dobilo ime je čak uvrštena i u domaće čitanke. To je jedan od osnovnih razloga što sam ostala, blago rečeno, šokirana pojedinim delovima u pričama koje, da imam dete, verovatno ne bi bile moj prvi izbor za čitanje pred spavanje. Većina članova na Goodreadsu knjigu pamti kao smešnu, zabavnu, punu fantastike, itd, ali su meni, kao nekome ko prvi put čita knjigu kao odrasla osoba, neke druge stvari, prilično problematične, privukla pažnju. Osim što većina priča liče jedna na drugu, u njima se može naći poneka lokva krvi, roditelji koji maltretiraju decu zbog novca (ali ne na onaj dikensovski način), itd. Jedna priča koja mi se posebno urezala u sećanje je ona o čoveku koji nije mogao da se oženi zbog toga što ima glupo ime, pa je na kraju, posle nebrojenih odbijanja, ucenio komšinicu koja nije želela da se uda za njega tako što joj je zapretio da će joj, ako ga odbije, povrediti kućnog ljubimca. Komšinica je, sirota, pristala, i živeli su srećno do kraja života. Nemam problem s tim da se o ovakvim stvarima priča u knjigama za decu, ali navikla sam da takvi likovi u knjigama budu kažnjeni, što kod Griparija baš i nije slučaj.

3. Svako poludi na svoj način, Stefan Čapaliku – Radnja romana, koji se može čitati kao i zbirka kratkih priča, smeštena je u Skadar i proteže se kroz drugu polovinu dvadesetog veka, jednom od ,,najboljih perioda u istoriji” koje Albanija pamti. Čapaliku prenosi svoja sećanja o svojoj porodici i ljudima iz komšiluka i pomoću njih daje sliku Albanije iz tog perioda. Neke od priča su izuzetno slikovite i zanimljive (kao ona o prvom televizoru u komšiluku) i srpski čitalac može vrlo lako da se poveže sa njima, ali ja, iz nekog razloga, nisam mogla. Iako je knjiga kratka i pisana laganim stilom koji bi trebalo da garantuje brzo čitanje, kod mene to nije bio slučaj. Nisam se povezala sa likovima i prosto me nije zanimalo šta se dalje događa sa njima, tako da sam se jedva nekako naterala da knjigu završim. Čak ni nemam ništa konkretno da zamerim, ovo je jedna od onih knjiga koja mi jednostavno ,,nije legla”.

4. Mi smo ti, Golnaz Hašemzade Bunde – Ovaj roman je, s druge strane, bio veoma interesantno čitalačko iskustvo. Iako je prilično kratak, pokriva nekoliko ozbiljnih tema – odlazak iz domovine, borbu s karcinomom i odnos majki i ćerki. Naratorka romana je Nahid, žena koja je tokom revolucije u Iranu primorana da pobegne iz zemlje i ostavi čitav život iza sebe. Srećemo je u bolničkoj postelji u Švedskoj, gde se ponovo bori za svoj život, ovoga puta sa mnogo manjim izgledima da pobedi. Ono što ovaj roman čini originalnim, međutim, nije radnja, već stil kojim je pisan – direktno, iskreno i neuvijeno, sa pogledom na svet i odnosom prema životu kakav verovatno ne biste očekivali od jedne majke. Uskoro vam o romanu pišem detaljnije, ali ako u međuvremenu naiđete na njega, nemojte ga zaobići.

5. Doživljaji riđeg gusara Tufa, Georgi Konstantinov – Knjiga o najpoznatijem bugarskom mačoru koji se nalazi u bugarskoj lektiri čak trideset godina. Ovo izdanje uključuje nekoliko zasebnih priča o Tufovim avanturama, mačku koji se, jednostavno rečeno, smorio od lagodnog života u stanu i rešio da malo istraži svet. Ne polazi sve po planu, razume se, pa tako Tufo upada u nezgodne situacije kojima se nije baš nadao – postaje cirkuska i TV zvezda, plovi gusarskim brodom i upoznaje vanzemaljce sa planete mačaka. Ma koliko iskustva i prijatelja stekao tokom ovih avantura, Tufo će odlučiti da se ipak vrati kući jer, na kraju krajeva, odande bar ,,uvek može ponovo da pobegne”. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo je to koliko je autor romana neumorno radio na tome da priču, izvorno osmišljenu pre tridesetak godina, modernizuje i time približi savremenoj deci. Na primer: ,,U prvoj verziji Tufo se pojavio na crno-belom televizoru, pa je Kosta trčao kod komšije da na televizoru u boji proveri da li je to njegov riđi mačak. U savremenim verzijama, crno-beli televizor je nestao, jer malo koje dete danas može da ga zamisli.” Ostaje nam da vidimo da li će Konstantinov nastaviti da menja svoj tekst. Ko zna, možda u nekoj budućoj verziji Tufo postane poznati Jutjuber!

Titulu favorita ovog meseca odnosi ,,Amerikana”, a naredne nedelje vam detaljnije pišem i zbog čega. Šta ste vi čitali tokom aprila? Šta mi preporučujete? Imajte na umu da trenutno primam preporuke isključivo za lagano štivo koje može da trpi ,,tango čitanje” (ima da patentiram ovaj izraz)!

Do sledećeg posta,

Vaša (poluspakovana) Stš <3