Danijel Kelman je nemački pisac, rođen 1975. godine u Minhenu. Studirao je filozofiju i književnost u Beču. Napisao je sedam romana i nekoliko zbirki kratkih priča i novela, a međunarodni uspeh postigao je romanom „Ja i Kaminski“, za koji je dobio nagradu „Kandid“. Dve godine nakon toga, roman „Premeravanje sveta“ dobija nagradu „Klajst“, nakon čega slede nagrade „Tomas Man“ i „Per Olov Enkvist“. Kelman trenutno važi za jednog od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca. Roman „F“ je šesti njegov roman, objavljen 2014. godine.

Jedan potez Artura Fridlanda, neuspelog pisca i još neuspelijeg oca, zauvek će ostaviti trag, kako na njegov, tako i na živote njegovih sinova. Iako ne veruje u magiju, Artur će decu odvesti na nastup čuvenog hipnotizera, a nakon predstave će se prosto spakovati i nestati. Ništa posle te noći neće biti isto – Martin, Ivan i Erik će odrastati obeleženi nestankom nestabilnog oca, čije ime će ih proganjati iz izloga knjižara. Nakon što ih je napustio, Artur Fridland je konačno uspeo da svoj talenat podeli sa svetom i postane jedan od najprodavanijih i najkontroverznijih pisaca u tom momentu u Nemačkoj. Nihilistička poruka njegove knjige „Zovem se Niko“, u kojoj je glavni junak nazvan prosto F, baš kao što je i Kelman nazvao svoj roman, toliko snažno deluje na publiku, da izaziva niz samoubistava kod čitalaca.

„Ti ne postojiš. Misliš da ovo čitaš? Naravno da misliš. Ali ovo niko ne čita. Svet nije onakav kakav se čini. Ne postoje boje, postoje talasne dužine; ne postoje tonovi, postoji samo treperenje vazduha; ne postoji prostor, postoje samo atomi u prostoru; ali i atom je samo reč za energiju bez oblika i mesta postojanja. A šta je to energija? Broj koji u svim promenama ostaje konstanta, apstraktni zbir, koji se stalno održava. Energija nije supstancija, ona je odnos, dakle čista matematika. Što mi češće osmatramo stvarnost, ona je sve praznija, čak i sama praznina postaje irealna. Jer prostor je samo funkcija, samo model našeg duha. A duh koji taj model stvara? Ne zaboravi, u mozgu niko ne živi. Nema vidljive duše koja struji kroz nervne završetke, koja gleda kroz oči, koja čuje kroz uši, koja govori kroz tvoja usta. Oči nisu prozori duše. Postoje samo nervni impulsi, ali njih niko ne čita, niko ih ne broji, niko ne prevodi u nešto drugo, niko ne razmišlja o njima. Traži koliko hoćeš, u toj kući nikoga nema. Svet je u tebi, a ti ne postojiš.“

U kakve ljude su izrasla deca koje je nenajavljeno napustio otac, koji se potom proslavio iznova ubivši boga, slavljenjem besmisla?

Sin iz prvog braka, Martin, postao je izrazito gojazan sveštenik koji ne veruje u Boga, opsednut sklapanjem Rubikove kocke. Jedan od blizanaca, Erik, obogatio se, ali je potpuno sišao s uma, do te mere da gotovo da više ne može da funkcioniše, ni sa lekovima, niti bez njih. Ivan se okrenuo umetnosti, ali nikada nije postao priznati umetnik, iako su njegova dela slavna – umesto autentičnosti, predao se falsifikovanju i obmani. Ono što ih povezuje, međutim, jeste fundamentalna rastrzanost i dvostruki životi koje vode: Martin kao ateista u svešteničkoj odori; Ivan kao slikar koji se krije iza tuđeg, već ostvarenog imena; Erik kao šizofreničar, doslovno rastrzan između dve ličnosti.

Središte romana, u kojima je prikazan jedan izuzetno topao letnji dan iz perspektive svakog od brata (08.08.2008. godine – drugi suštinski važan dan u njihovim životima, pored onog kada im je otac nestao), ispresecano je događajima pre i posle. Osim uvoda, u kojem je prikazana poseta hipnotizeru, od glavnog toka romana odudara i hronološki prikaz predaka likova, počev od oca pa sve do davnih predaka, povezanih čudnim osećajem da ih je neko prokleo. Kraj romana, ipak skače u budućnost, prikazujući Ivanovu decu, suočenu sa sličnom sudbinom koja je zadesila i njega – nenajavljenim i neobjašnjivim nestankom oca.

Potpomognuti, možda, apologiji besmisla svog oca, Fridlandovi očajnički pokušavaju da pronađu smisao svog postojanja, smisao koji svakom od njih izmiče. Bog je mrtav, autentičnost je izgubila na značaju, razum se oteo kontroli – kako onda živeti, i zbog čega? Danijel Kelman ubrizgava neophodnu dozu humora kako bi se ovako gorke teme mogle progutati i provocira čitaoca da razmišlja o pojmovima sudbine i slobodne volje.

A na šta se konkretno odnosi F iz naslova romana? To će čitalac sam morati da odgonetne. Na junaka Arturove kontroverzne knjige, na prezime koje nose protagonisti, na početno ime čoveka koji je uzviknuo da je Bog mrtav, na filozofiju, frustraciju, falsifikat ili možda na fundament i pomirenje sa činjenicom da se protiv sudbine prosto ne može, ma koliko se protiv nje borili, što i Martin na samom kraju romana otkriva (ili samo pretpostavlja?):

„Fatum. Veliko F. Ali slučaj je moćna sila. Čovek odjednom dobije sudbinu koja nije njemu namenjena. Neku vrstu slučajne sudbine.“

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

Spomenka Krajčević rođena je 1949. godine u Beogradu. Nakon studija Opšte književnosti i teorije književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, a potom i kao urednica. Uporedo se bavila i prevođenjem, a danas važi za jednog od najistaknutijih prevodilaca sa nemačkog jezika. Objavila je dve zbirke priča za decu: „Tajni život životinja“ i „Vrteška“, kao i seriju putopisa u kojim svojim čitaocima dočarava Beograd: „Kalemegdan izbliza“,„Krugom dvojke“ i „Šetnje Adom“.

Zbirka „Šetnje Adom“ predstavlja impresionističke zapise o najpoznatijem beogradskom kupalištu, jednom od autorkinih omiljenih mesta u rodnom gradu. Zbirka se sastoji iz tri dela, odnosno tri trase kojima se može šetati (Velika adska tura, Mala adska tura i Oko jezera), a svaki deo čine, grubo podeljeno, tri vrste zapisa: priče koje mogu biti istiniti događaji, kratke crtice i izmaštane priče koje su inspirisali opažaji tokom šetnji. Ono što ih sve spaja u jednu celinu, naglašano i naslovom zbirke, jeste šetnja, čin koji za autorku ima posebno značenje.

„Jedna od definicija šetnju opisuje kao lagano hodanje radi odmora i razonode. Naglašavanje laganog hoda ističe razliku u odnosu na pešačenje na duge staze, kada se obično hoda u oštrom tempu. Takva pešačenja po pravilu imaju cilj, a često i neku dodatnu svrhu - mogu da budu istraživanje, ritual, terapija i štošta drugo. U šetnji je pak samo putovanje - cilj. Šetnja nije stizanje, jer nije ni prava ni krivudava linija koja tačku A povezuje sa tačkom B, već putanja koja podrazumeva povratak u polaznu tačku. Nije ni naprezanje radi očekivanog blagotvornog dejstva, jer blagotvorno dejstvo postiže i bez naprezanja. Ali iznad svega: u šetnji se razvija živ odnos sa okruženjem, te se šetači, za razliku od hodača, za svoje staze s vremenom sve više vezuju.“

Samim tim što je sama sebi cilj, šetnja dozvoljava šetaču da otvori um, koji je inače uvek usredsređen na nešto konkretno, i osim kretanja tela, šetaču omogući „sadejstvo kretanja kroz spoljni svet i kretanja kroz vlastite svetove“. Posmatranje ljudi čak i nesvesno u nama može pokrenuti maštu – ko su, kuda su se zaputili, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju? Umetnicima ovakva aktivnost pruža beskrajno tlo inspiracije, što je autorka svojom zbirkom i pokazala.

Ovo se najbolje ogleda u impresionističkim interpretacijama prizora koje je autorka spazila tokom svojim šetnji, a potom oko njih isplela priče. Jedna od takvih je priča „Kod kuće“ koju je inspirisao prizor sredovečnog muškarca koji sa štrika na svom splavu skida dve kuhinjske krpe i žurno se vraća u svoj dom; ili priča „Ljubav“ podstaknuta razmišljanjem o ženi koja ćutke pere sudove dok se, pored nje, društvo za stolom veselo smeje i nadvikuje. Sasvim obične, i naizgled nezanimljive situacije koje pokazuju moć umetničke mašte i pružaju povod za pričanje beskrajnog broja zanimljivih priča.

Većinu zbirke, pak, čine crtice, opisi prizora koji o Adi, a samim tim i njenim posetiocima, govore mnogo više nego što to oko prolaznika u žurbi, ogrnutog sopstvenim mislima, može da primeti. Ta moć „da se u svemu vidi znak“ upravo je ono što običnog prolaznika razlikuje od autorkinog šetača, odnosno ono što običnog čoveka razlikuje od umetnika. Jedna od priča koja to pokazuje je „Izjava i najava“:

„Reni-bunar broj 12, kao i ostali reni-bunari duž Save, uz svoju osnovnu namenu, služi i prenošenju poruka. Grafiti kojima je išaran slave Crvenu zvezdu, njene igrače i navijače, tu je i parola otisnuta štampanim slovima PRAVDA ZA UROŠA, a u uglu bočnog zida, naspram staze kojom se ide uz reku piše: SVATI DA TE VOLIM JER TI JE JASNO!!!

Poruka je ne samo shvatljiva, nego govori i o onome što ne pominje.

Da bi osoba kojoj je namenjena – pretpostavlja se da je reč o devojci, mada bi i to moglo da se pokaže kao prevaziđen kliše – poruku primila, trebalo bi da bude na stazi, a tuda uglavnom idu oni čiji su splavovi negde iza reni-bunara broj 12. Splavovi iza reni-bunara broj 12 dugo su pripadali mahom beogradskoj građanskoj eliti, zbog čega je taj deo obale prozvan Stari grad.

Izjava ljubavi na reni-bunaru najavljuje smenu koja se u izgledu splavova još ne zapaža.“

Ili „Adske vejavice“, napisana potpuno drugačijim tonom, koja, osim što čitaocima u mislima ostavlja upečatljivu sliku, svedoči i o izuzetno lirskom duhu proze Spomenke Krajčević.

„Kada zaduva prvi ozbiljan vetar, lišće na Adi ne opada, nego veje sa drveća. U krošnjama je šumelo, šuškalo i šaputalo, ali na zemlju pada nemo, u potpunoj tišini, kao što pada sneg.“

Da Ada ipak nije Raj, uprkos spokoju koji svakodnevno izaziva kod mnogih, svedoče istoimena priča „Raj“ i ona pod nazivom „Zlatokosa“, u kojima autorka upoznaje čitaoce sa mračnom stranom šetališta i opasnim situacijama iza kojih, baš kao i iza onih lepih, stoji čovek.

U tom smislu zbirka „Šetnje Adom“ nije samo fotografski prikaz Ade, njenih prirodnih lepota i fizičkih osobina. Ono što jedno mesto čini živim, a Ada svakako spada među najživlje lokacije u Beogradu, posebno leti, jesu ljudi – bilo oni koji su samo u prolazu ili oni koji mu se stalno vraćaju. Svako od njih tu ostavlja svoj trag, doprinoseći duhu određenog mesta koji će upiti svaki novi posetilac – dok je mesta i dok je posetilaca. A upravo taj duh je ono što je autorka kroz svoje šetnje godinama upijala i konačno prenela u svoju knjigu.

Bilo da ste i sami ljubitelji i česti posetioci Ade (u tom slučaju bi za vas ova knjiga mogla biti posebno zanimljiva), ili neko ko je možda samo jednom prošao pored jezera – možda ste baš vi bili inspiracija za neku od ovih priča. No čak i da Adu nikada niste posetili, ili ona u vama ne budi nikakva osećanja (što je, na primer, moj slučaj), zbirka „Šetnje Adom“ će vas, ukrašena grafikama Veljka Mihajlovića, na trenutak možda odvesti do „beogradskog mora“, makar u mislima. Ili naterati da pomislite da li je pored vas nekada prošao umetnik-šetač i o vama u glavi napravio mentalnu belešku, koju je kasnije pretočio u reči. No, ono što je sigurno, jeste da će vas nakon čitanja ove zbirke zasvrbeti tabani da se uputite u šetnju i na nov način osmotrite svoje omiljeno mesto, ma gde se ono nalazilo.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Odiseja