Čovek u visokom dvorcu – Filip K. Dik


Filip K. Dik je američki pisac rođen u Čikagu 1928. godine. Još kao dete je imao zdravstvenih problema, kako fizičke, tako i psihičke prirode. Fakultet je napustio veoma rano i odlučio je da se oproba kao pisac, tako što je raznim izdavačima i časopisima neumorno slao svoje priče. Prva priča koju je objavio zvala se Beyond Lies the Wub. Brzo se probio u svetu naučne fantastike i danas važi za jednog od utemeljivača ovog žanra. Bio je veoma plodan pisac (za života je objavio preko 30 romana), a sa tim se, kao i sa njegovim celokupnim stilom, često povezuje njegovo redovno korišćenje različitih vrsta narkotika. Neka od najpoznatijih dela ovog autora su „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ (delo poznatije široj javnosti po ekranizaciji nazvanoj Blade Runner), „Ubik“, „Tamno skeniranje“, „Valis“ i dr, a više od deset Dikovih romana poslužilo je kao inspiracija za filmske adapatacije. Filip K. Dik umro je 1982. godine, a godinu dana nakon njegove smrti utemeljena je nagrada koja nosi njegovo ime, a dodeljuje se na godišnjem nivou najboljim delima u okviru žanra naučne fantastike.

Roman „Čovek u visokom dvorcu“ objavljen je 1962. godine i prvi je od tri Dikova nagrađena romana (nagrada Hugo 1963. godine). Dik je za ovaj roman planirao nastavak, ali ga nikada nije završio.



„Čovek u visokom dvorcu“ nije SF roman u pravom smislu te reči. Smešten u 1962. godinu, 15 godina nakon završetka Drugog svetskog rata (koji u romanu traje do 1947. godine), ovaj roman prikazuje alternativnu stvarnost u kojoj rat dobijaju Sile Osovine, odnosno Nemačka, Japan i Italija. Radnja se odvija u Americi, sada podeljenoj na nemačku i japansku vlast, sa naglaskom na japanskoj kolonoji i život u njoj. Kao rezultat svega ovoga dobijamo svet koji je, naravno, potpuno drugačiji od ovog kakvog ga danas znamo.

Ovo je prvi Dikov roman koji sam pročitala i to isključivo zbog teme koja se dotiče pitanja kako bi izgledao svet da njime vladaju nacisti. Očekivala sam nekakvu saramagovsku postavku stvari (kakav danak neiskustvu!), a dobila nešto potpuno drugačije. Autor se gotovo uopšte ne dotiče društva (iako postoje određene političke malverzacije u delu), već perspektivu prenosi na nekoliko individua i njihove subjektivne doživljaje stvarnosti (što je, ispostaviće se, veoma bitno za razumevanje čitavog dela). Jedan od glavnih razloga zbog kojih sam odlučila da požurim sa čitanjem ovog romana jeste serija rađena po knjizi, za koju sam mislila da izlazi tek sledeće godine, ali zapravo je već izašla (i već je gledam). Nakon što sam pročitala roman i ostala pomalo zbunjena, pomislila sam da će mi serija malo razbistriti um (opet danak neiskustvu!), ali gospodin Ridli Skot je odlučio da se poprilično odalji od originalne građe, tako da ništa od pomoći s te strane.

No, nakon konsultovanja sekundarne literature, što preletanja Dikove biografije, što njuškanja po kvantnim teorijama (koje mi, kao nekome ko je završio književnost nisu baš u malom prstu, ali nisu ni nešto potpuno nepoznato), uspela sam da složim kockice i formiram neko mišljenje o romanu.

Pažnja: naredni deo teksta sadrži određene spojlere!

Većina likova u Dikovom romanu su Amerikanci (sada građani drugog reda u sopstvenoj zemlji) i to sasvim obični ljudi. Robert Čildan, lik koga prvog upoznajemo, vlasnik je antikvarnice u kojoj Japancima prodaje retke predmete, sada izumrle, američke kulture. Frenk Frink je ratni veteran, umetnik koji pokušava da započne biznis izrade i prodaje autentičnog nakita. Tu je i njegova bivša supruga, Julijana Frink, instruktorka džudoa u ljubavnoj vezi sa italijanskim vozačem kamiona. Poslednji, ali ne i najmanje važan, junak bitan za fabulu u Dikovom romanu jeste japanski diplomata Tagomi.
Mapa alternativnog sveta iz "Čoveka u visokom dvorcu" 

Dikovo zanimanje za paralelne univerzume provlači se kroz ceo roman. Slojevitost ovog dela posebno je naglašena metatekstovima (tekst koji nastaje pod uticajem drugog teksta) kroz koje se umeću paralelne stvarnosti. Prvi od tih tekstova je „Skakavac pritiska“, kontroverzno delo zabranjeno širom zemalja kojima vladaju nacisti, knjiga Hotorna Abendsena, poznatog kao čovek u visokom dvorcu, po kome je roman i dobio ime, a koje opisuje svet u kojem rat dobija Alijansa. Abendsenova knjiga odstupa od realnog istorijskog toka, i tako čini još jednu alternativnu stvarnost. Teorija paralelnih univerzuma se bazira na ideji da ne samo da postoje alternative različitih tokova događaja, već postoje i svetovi u kojima se svaka od tih alternativa odigrala i samim tim rezultirala različitim tokovima istorije. Baš kao što, u ovom slučaju, postoji realnost u kojoj žive čitaoci, ona u kojoj žive Dikovi likovi, ali i ona koju predstavlja „Skakavac pritiska“.

Drugi tekst koji dodaje metatekstualnosti Dikovog romana jeste „Knjiga promena“ u kojoj su sakupljena kineska proricanja poznatija kao Ji Đing. Dik je otvoreno govorio o tome da je pustio da ga Ji Đing vodi kroz pisanje „Čoveka u visokom dvorcu“, pa je čak ovo proročanstvo i okrivio za određene delove romana kojima nije bio zadovoljan. Ne samo što većina junaka u Dikovom romanu, kao i on sam, svakodnevno koristi Ji Đing u trenucima donošenja bitnih odluka, već i Abendsen, autor zabranjene knjige, na kraju romana priznaje da je roman zapravo napisalo proročanstvo, te da ono faktički nije njegovo delo. Ovo nije prvi put da Dik u svoje romane integriše okolnosti u kojima su napisani: kao što Ji Đing ima važnu ulogu u ovom romanu, tako i zavisnost od narkotika ima značaj u „Tamnom skeniranju“ (kao što je već rečeno, Dik je bio višegodišnji uživalac različitih vrsta droga, pod čijim dejstvom je često i pisao).

Ukoliko ste, kao ja, čitali „Čoveka u visokom dvorcu“ bez prethodnog poznavanja Dikovog lika i dela (a to zaista ne preporučujem, pošto delo nećete doživeti na pravi način), verovatno ste se zapitali odakle potiče piščeva opsednutost nakitom. Predmeti iz Čildanove starinarnice, kao i Frinkov nakit, zapravo imaju bitnu ulogu – Dik koristi problem autentičnih predmeta i falsifikata kao metonimiju za autentične i lažne stvarnosti, koje u samom romanu koegzistiraju i jedna bez druge se ne mogu razumeti. Posebno je interesantan deo u kojem se govori o dva identična upaljača od kojih je jedan bio u Ruzveltovom džepu za vreme njegovog ubistva, a drugi ne, te jedan ima izuzetan istorijski značaj (istorizam), dok je drugi bezvredan. Pravi upaljač se ne može prepoznati ukoliko osoba nije upoznata sa pričom, nema nikakvu auru niti metafizičko isijavanje, prema tome, njegova autentičnost ne leži u njemu samom, već u posmatraču.

Takođe, predmet uz koji Tagomi doživljava epifaniju i kroz meditaciju zapravo uspeva da zakorači u alternativnu stvarnost iz „Skakavca“ jeste upravo Frinkov komad nakita, originalno delo slobodne ruke američkog umetnika, bez ikakve sumnje autentičnog.

Još jedan momenat u romanu je bitan za Dikovo insistiranje na odnosu između pravih i kreiranih stvarnosti, a njega čine sami likovi. Većina likova u „Čoveku u visokom dvorcu“ se lažno predstavlja ili se prosto izdaje za nešto što nije u biti. Tagomi je pobunjenik protiv nacističkog režima, u dosluhu sa Rudolfom Vegenerom, zaverenikom koji koristi lažno ime; Frenk Frink svojim lažnim prezimenom krije svoje jevrejsko poreklo; Čildan je antikvar koji ne ume da razlikuje original od falsifikata, itd.

Kraj romana ostaje otvoren i nedorečen zbog, već pomenutog, Dikovog plana da „Čovek u visokom dvorcu“ dobije nastavak, koji se, nažalost, nikada nije ostvario. Nakon piščeve smrti objavljena su samo prva dva poglavlja (jedina koja su napisana) u kojima nacistički vojnici obaveštavaju Partiju o svom putovanju u paralelni univerzum u kojem gube rat (što odstranjuje svaku nedoumicu o postojanju multiuniverzuma u prethodnom romanu).

Meni je sama ideja alternativnih tokova istorije zanimljiva, pa ne čudi što mi se dopala Dikova ideja, ali samim romanom nisam toliko oduševljena. Knjiga bi trebalo da govori sama za sebe i, iako sam nakon malo istraživanja promenila mišljenje o Diku koje sam imala nakon što sam zatvorila roman, moram da naglasim da je to ipak mišljenje o Diku kao misliocu, ali ne i piscu.

Preporučila bih „Čoveka u visokom dvorcu“ ljubiteljima alternativnih istorija, naročito fanovima Dika koji je nisu čitali, ali nikako ne preporučujem čitanje na slepo, pošto, ponavljam, ovaj roman zaista nudi više nego što se čini na prvi pogled (ali, ukoliko ste stigli do kraja ovog posta, taj problem više nemate, prema tome, samo napred J).

Ocena: 3.5/5



CONVERSATION

2 comments:

  1. Danas sam zabasala u obližnju privatnu knjižaru (takve su mi omiljene kada nisam u potrazi za nečim određenim ili sam u potrazi za nečim toliko određenim da sam sigurna da ga neću naći u knjižarskim lancima). Kako sam ili već pročitala ili u posedu knjiga koje mi je knjižarka preporučivala (što mislim da dosta govori i o mom prilično postojanom čitalačkom ukusu i o njenoj dobroj proceni tog ukusa) bacila sam pogled po policama i baš mi je ova knjiga privukla pažnju te sam je radosna ponela kući. Drago mi je što sam ovaj tekst pročitala pre nego što sam se bacila na samu knjigu jer sada mi sama knjiga deluje zanimljivije, a znam i kako da se pripremim za čitanje kako se ne bih razočarala.

    ReplyDelete