Sva svetlost koju ne vidimo – Entoni Dor

Entoni Dor je američki pisac romana i kratkih priča, rođen 1973. godine. Do sada je napisao dve zbirke kratkih priča (The Shell Collector i Memory Wall), dva romana (All the Light We Cannot See i About Grace) i knjigu memoara (Four Seasons in Rome). Dobitnik je brojnih nagrada, od kojiih je najprestižnija Pulicerova nagrada za 2015. godinu i to za roman koji je jedino njegovo delo koje je prevedeno na srpski jezik, a ujedno i tema današnjeg posta – „Sva svetlost koju ne vidimo“ (All the Light We Cannot See). Ovaj roman našao na se na New York Times listi najprodavanijih knjiga, a bio je i u užem izboru za National Book Award za 2014. godinu.

Radnja romana „Sva svetlost koju ne vidimo“ smeštena je u vreme Drugog svetskog rata i čine je dva paralelna narativna toka koji se smenjuju tokom celog dela: priča o Mari Lori, slepoj devojčici iz Pariza i priča o Verneru, nemačkom dečaku koji odrasta u sirotištu.

Kada je Mari Lora oslepela, njen otac joj je napravio drvenu maketu kvarta u kom su živeli, kako bi uspela da zapamti raspored ulica i nauči da se nesmetano kreće po tom delu Pariza. Mari Lora svoje detinje dane provodila je sa svojim ocem, bravarom Nacionalnog muzeja, slušajući o eksponatima i čitajući romane Žila Verna, iznova i iznova. Svake godine za rođendan, Mari Lora bi od svog oca dobila dva poklona: ručno napravljenu kutiju-slagalicu i (za njihove uslove veoma skupu) knjigu pisanu Brajevom azbukom. Kada su Nemci okupirali Pariz, Mari Lora i njen otac odlaze u primorski gradić San Malo, kod devojčicinog ekscentričnog deda-strica, i sa sobom nose jednu od najvećih dragocenosti muzeja.

Na drugoj zaraćenoj strani, u malom rudarskom gradu u Nemačkoj, odrasta Verner Pfenig, zaljubljenik u nauku i tehniku. Njegova upornost i talenat odvode ga na školovanje za Hitlerovu omladinu. Verner je ubeđen da je to ostvarenje njegovog sna – izbeći život rudara i postati svetski poznat naučnik – ali uskoro će shvatiti da život koji je pred njim nije ni blizu onom o kojem je sanjao.

Uvodni deo romana počinje 1944. godine, da bi se nakon par kratkih poglavlja vratio u doba pre rata i upoznao nas sa glavnim likovima. Vremenski skokovi, kao i skokovi sa Mari Lorine na Vernerovu priču nisu zbunjujući, naprotiv, oni, zajedno sa izrazito kratkim poglavljima, daju određeni tempo naraciji i grade napetost i iščekivanje čitalaca.

Struktura romana nagoveštava neizbežni susret Mari Lore i Vernera i to je jedini predvidljiv aspekt ovog romana. Iskreno, sve vreme sam se nadala da se njih dvoje nikada neće sresti (po meni, to bi bilo bolje rešenje), naročito kada je do susreta (i svih njegovih posledica) došlo. Međutim, roman ne završava klišeiziranim romantičnim hepi endingom, tako da, u tom smislu, nije bilo razočaranja po tom pitanju.

Moguće je da nisam usamljena po tom pitanju, ali dok sam čitala ovaj roman, konstantno sam na umu imala „Kradljivicu knjiga“ (iako osim ratnog okruženja nemaju baš mnogo dodirnih tačaka), tako da, ukoliko ste voleli „Kradljivicu knjiga“, pročitajte i „Svu svetlost koju ne vidimo“, verujem da se nećete pokajati.

Iako je posredi ratni roman, u „Svoj svetlosti koju ne vidimo“ rat je prisutan poput pozadinskog šuma. U ovom romanu nećete pronaći ideologiju (osim standardne podele na dve zaraćene strane), niti preispitivanja istorije ili bilo kakve kritike. Likovi su stereotipno podeljeni na dobre i loše, do te mere da pojedini negativci svoje osobine manifestuju i kroz fizičko obličje, dok neki pozitivni sporedni junaci imaju comic relief momenat. Međutim, Dor u ovakvoj karakterizaciji nije bio isključiv, tako da postoje „dobri Nemci“ (jedan od njih je i Verner), kao i loši Francuzi. Pomalo bajkovita atmosfera romana samo dodaje njegovoj draži i u skladu je sa lirskim tonom pripovedanja. Ovo je prelepo napisan roman sa divnom porukom, kojem istoriografija i objektivnost nisu primaran cilj, i tako ga treba i čitati.

Ako za trenutak ne budemo sitničavi i ne uzmemo za zlo autorov naivan prikaz rata i (možda previše holivudski prikaz) nacističke ideologije i samo se opustimo i upijemo priču – ovo je roman za čistu desetku. Jer ovo nije knjiga o užasima rata, već o čovečnosti koja tinja u pojedincima čak i kada pomislimo da je čovečanstvo dotaklo samo dno. Uostalom, sve je već sročeno u naslovu (koji i sam nagoveštava liričnost ovog dela) – svetlost uvek postoji, iako je ponekad ne vidimo.

„Otvorite oči i vidite njima sve što možete pre nego što se budu zauvek sklopile.“

Ocena: 5/5