Jebo sad hiljadu dinara – Boris Dežulović


Boris Dežulović je hrvatski novinar i pisac. Svoju novinarsku karijeru započeo je u Slobodnoj Dalmaciji, a bio je i jedan od osnivača splitskog nedeljnika Feral Tribune, koji je napustio 1999. godine (6 godina nakon osnivanja). Nakon toga prelazi u zagrebački Globus za koji i danas piše redovnu kolumnu pod nazivom „Ugovor s đavlom“. Piše kolumne i komentare i za srpske medije: Peščanik i N1.

Zajedno sa Predragom Lucićem, Dežulović 1999. godine priređuje knjigu pod nazivom Greatest Shits: antologija suvremene hrvatske gluposti, u kojima su sakupljene „notorne izjave“ uticajnih ličnosti iz Hrvatske devedesetih godina. Svoj prvi roman, Christkind, objavljuje 2003. godine i nakon toga dobija nekoliko prestižnih nagrada (nagrada za najbolje prozno delo Jutarnjeg lista, nagrada Marija Jurić Zagorka za novinara godine). Drugi roman, Jebo sad hiljadu dinara, objavljuje 2005, iste godine kada i antiratnu zbirku Pjesme iz Lore. 2007. godine izlazi zbirka pripovedaka Poglanikova bakterija. 2014. godine dobija Evropsku novinsku nagradu u kategoriji najboljeg komentara. Danas živi i piše u Beogradu.



Roman „Jebo sad hiljadu dinara“ je antiratni roman čija radnja počiva na komediji zabune. Dve grupe vojnika, jedna HVO, druga Armije BiH, našle su se jedna drugoj na nišanu, ne znajući pri tome koga na nišanu drže. Tome nisu pomogle ni uniforme u koje su se „po tajnoj misiji“ prerušili, noseći tako odela svojih protivnika – Hrvati bosanske, Bosanci hrvatske. Iako je radnja smeštena u jedan dan (nedelja, 29. avgust 1993. godine), roman obuhvata gotovo celokupne živote ovih dvanaest „veličanstvenih“ vojnika. Dok pokušavaju da smisle razrešenje pat pozicije u kojoj su se pronašli, obe grupe prepričavaju dogodovštine iz prošlosti. Ta prošlost im je, naime, zajednička, pa se na obe strane spominju ista mesta, događaji i ličnosti, što njihovu situaciju čini još apsurdnijom.

Na početku, dok se ne upozna sa likovima, čitalac ih teško razlikuje. Dopustiću sebi tu slobodu da mislim da je Dežuloviću ovo bila namera, kako bi dodatno naglasio svoju poentu o besmislu rata koji opisuje. Moram da naglasim da je autor uspeo da ostane potpuno nepristrasan, što ovo čini jednim od boljih antiratnih romana koje sam pročitala. Sveopšti besmisao kulminira u neprepoznavanju protivnika, odnosno nerazlikovanju „naših“ od „njihovih“, što, po autoru romana, uopšte nije čudno jer, na kraju krajeva, svi smo mi „naši“.

-         Naši smo.
-         Hvala bogu, uzdahne Ćumur. - I mi.
[…]
-         Glavno da smo naši.
-         Eto...
-         Naši, jašta – odahnu i Papac.
-         Svi smo znači... naši – zaključi Ćumur

Tema kojom Dežulović počinje i završava roman jeste čovekova sudbina. Da li je u pitanju unapred predodređen put ili niz slučajnosti? Naslovna replika „Jebo sada hiljadu dinara“ jeste sumiranje ovog pitanja. Jedan od likova, Pako, svoju sudbinu je zacrtao onog dana kada je kod čuvene Žuže kupio paklu cigareta.

Tada, u tom času, a on ga pamti kao da je bio jutros i pamtit će ga sasvim sigurno dok je živ – jer živjet će, kako stvari stoje, još najviše dva-tri dana – njegov se život dijelio na dva kolosijeka, i on je izabrao krivi. Samo da je rekao „U redu je, tetka Žužo!“, ne bi danas pasao suhu travu u minskom polju usred Suhodola, već bi bio kompjutorski programer u nekoj mirnoj četvrti Philadelphije, s tri i pol tisuće dolara plaće, podstavljenom kožnom jaknom i velikim crnim labradorom na suvozačkom sjedištu landrovera... samo da je rekao „U redu je, tetka Žužo, jebo sad hiljadu dinara!“

 Kako Žuža nije imala sitnog novca, morala je otići da novac razmeni. Dok je prelazila ulicu, udario ju je auto i Pako je sa njom otišao u bolnicu i sačekao da se pojavi Žužin muž. Za to vreme, Pakov prijatelj Aljo ga je panično tražio po celom gradu kako bi mu dao dozvolu za napuštanje grada koja bi ga spasila mobilizacije, međutim, kada je Pako stigao kući, na vratima su ga već čekala „dva medvjeda u maskirnim uniformama“.

Kraj romana ne dolazi kao iznenađenje. Čak i da zaboravite ili preskočite uvodnu piščevu (lažnu) zahvalnicu, kroz ceo roman će vas pratiti slutnja da će se dogoditi nešto loše. I nakon što se satima budete smejali uz dogodovštine Dežulovićevih vojnika, na kraju će vam ostati knedla u grlu koja će vas podsetiti da rat nije smešan i nema srećan kraj. Tako kraj romana „Jebo sad hiljadu dinara“ možemo posmatrati kao metaforu onoga što se zapravo dogodilo bivšoj Jugi – zajedno smo se smejali, a onda nas je, iznenada, zadesila katastrofa.

Ocena: 5/5


CONVERSATION

2 comments:

  1. Meni je ova knjiga na listi već ,,milion'' godina i pojma nemam kako je do sada nisam pročitala. Nisam ni sumnjala da je dobra, ali ipak hvala ti na potvrdi. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. I ja sam ovaj roman merkala pre 100 godina i gotovo da sam zaboravila na njega, ali me je nedavno podsetila neka Dežulovićeva kolumna o Beogradu na vodi, pa je konačno završio na spisku za Sajam. :D

      Delete