Alis
Voker (1944) je američka književnica i aktivistkinja. Piše romane, eseje i
poeziju, a još od studentskih dana aktivno učestvuje u borbi za ljudska prava i
prava životinja. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja: 1997. godine
proglašena je za humanistu godine, 1983. godine je za roman „Boja purpura”
dobila Pulicerovu nagradu i tako postala prva Afroamerikanka odlikovana ovim
priznanjem.
Objavljivanje
romana „Boja purpura” je, uprkos odličnim kritikama i nagradama koje su usledile,
propraćeno kontroverzom. Na listi najčešće zabranjenih knjiga Američke
bibliotečke asocijacije ovaj roman nalazi se na 17. mestu i to zbog
eksplicitnih scena, nasilja i prikaza homoseksualnosti. Osim toga, roman je
optužen za stereotipizaciju crnaca, a nakon istoimene filmske adaptacije romana
(koja je nominovana za čak 11 Oskara) optužbe su postale još učestalije. Ipak,
„Boja purpura” danas važi za jedan od modernih klasika američke književnosti.
„Boja
purpura” je epistolarni roman u kom Sili, neobrazovana, usamljena mlada žena,
piše pisma Bogu. U svojim pismima koji liče na formu dnevnika, Sili opisuje
svoj život bez ljubavi i pravog prijateljstva, svoje dane ispunjene teškim
radom, batinama i silovanjem. U ranoj mladosti silovao ju je očuh, sa kojim je
izrodila dvoje dece kojih je morala da se odrekne; kasnije ju je isti taj očuh
udao za čoveka koji niti je voleo nju, niti je ona volela njega (a kog Sili u
romanu, uprkos tome konstantno naziva isključivo Gospodin). Silinu usamljenost
prekinuće, možda neočekivano, Šug Ejveri, pevačica čijem se samostalnom duhu
Sili divi, ali u koju je, ispostavlja se, zaljubljen i njen muž Albert. Šug će
biti Silina prva ljubav, podrška i zaštitnica, žena koja će hraniti njeno
samopuzdanje i učiti je o životu sve dok Sili ne odluči da svoj život može
promeniti sama.
Radnja
romana proteže se na četiri decenije i Sili će u jednom trenutku svoja pisma
Bogu preusmeriti na svoju mlađu sestru Neti. Neti je sve što Sili nije: takođe
zlostavljana u mladosti, ona odlučuje da pobegne i započne nov život kao
misionarka u Africi; ona je lepa, obrazovana, samostalna i pozitivna. U njenim
odgovorima na Silina pisma čitalac saznaje o životu među afričkim plemenima. O
njihovoj kulturi, običajima, ali i represiji koju trpe od strane belih
kolonizatora.
„Boja
purpura” je roman u kom pred svetlost reflektora izlaze marginalizovani, to je
roman o rasizmu i seksizmu, ali pre svega roman o slobodi. Zlostavljana čitavog
života, Sili je naviknuta na život kakvim živi, ona je potpuno pasivna i
događaje koji slede prihvata bez pomisli da na njih može da utiče. Njoj je
autorka suprotstavila nekoliko junakinja: Sofija, Neti i Šug Ejveri prikazane
su kao odlučne žene, sposobne da kažu ne, bez obzira na posledice. Svaka od
njih će na svoj način uticati na Silin razvoj, na sposobnost da shvati da svako
zaslužuje da bude voljen i da živi život kojim će biti zadovoljan. Šug Ejveri u
tom smislu igra najvažniju ulogu u Silinom životu. Ona doslovno Sili daje
lekcije o ljubavi i uživanju i konstantno je ohrabruje da se suprotstavi svom
mužu. Onoga trenutka kada Sili konačno dobije prijateljicu kojoj može da se
poveri, i kada na njene reči neko konačno odgovori, kreće njena promena, a
njeno očajanje i pasivnost menjaju nada i vera u bolji život.
Pisan
u formi pisama/dnevnika, roman „Boja purpura” je iziskivao poseban jezik koji
bi autentično dočarao karakter glavne junakinje. Čak se i Silin način
izražavanja postepeno menja, a njen vokabular obogaćuje. Ovakav stil pisanja
problematičan je pri prevođenju i njegova autentičnost se vrlo olako gubi. To
se, čini mi se, dogodilo i u našem prevodu pa se, umesto utiska uverljivosti
stiče utisak nasilnog izopačenja određenih izraza koji nisu u duhu srpskog
jezika, čak i na mestima gde je to, ako upredimo prevod sa originalom, bilo sasvim
nepotrebno. Evo jednog primera koji, rekla bih, jasno dočarava ono što želim da
kažem, a ujedno je i jedna od najpoznatijih rečenica u romanu: I think it pisses God off when you walk by
the color purple in a field and don't notice it. (Mis’im da s’ Bog mlogo
ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je). Ovako nešto,
nažalost, može značajno uticati na celokupan utisak o romanu, ali njegova
poruka i suština ne izostaju.
„Boja
purpura” je priča o slobodi i čovekovom pravu na slobodu, ma gde se rodio, ma
kako živeo. Bog se ljuti ako prođemo pored boje purpura i ne primetimo je, ako
život shvatamo zdravo za gotovo, ako je jedino što činimo da promenimo svoj život to što pišemo pisma Bogu bez nade da će na ta pisma ikada biti odgovoreno. Alis Voker
je ovim romanom u svet pustila izuzetno važnu poruku punu nade, naročito za onu
publiku kojoj je ta poruka primarno bila upućena. Svet je nepravedan, i uvek će
biti takav, ali na nama je da se toj nepravdi suprotstavimo i učinimo sve što
možemo da se izborimo za svoje mesto u njemu. Da shvatimo da svako postojanje,
ma kakvo bilo, ima svoju svrhu i da smo sami odgovorni da tu svrhu pronađemo. „Ja
sirota, ja crna, možda i ružna i ne znam da kuvam, reko jedan glas svemu što
slušalo. Al’ ja ovde (I'm pore, I'm
black, I may be ugly and can't cook, a voice say to everything listening. But
I'm here).”
Ocena:
3/5
Izdavač:
Laguna
Posts
Da, slazem se da prevod nekada moze da upropasti knjigu... Pamtila sam ranije sijaset takvih primera ali sad se secam samo jednog: u jednoj knjizi vino chianti su sa italijanskog preveli kao šijanti! Mene licno veoma nervira kada prevodilac nema dovoljno siroko poznavanje opste kulture, i sto izgleda da svako moze da bude prevodilac.
ReplyDeleteInace, recenzija je odlicna kao i uvek. Gledala sam film davno, kao mala, ali knjigu nisam citala... jos uvek. :)
Pozdrav!
Možda nekome ovo ne bi smetalo, ali meni baš smeta jer pre svega deluje neprirodno, i onda se, umesto da pratim priču, nerviram oko toga. "Greške" na kojima se u prevodu insistira uopšte nisu učestale i trebalo ih je zameniti nekim drugim koje često srećemo u jeziku (teško mi je da pomislim da bi neko ko bi napisao "mlogo" odvajao negacije od glagola ili pisao sumnjam, a ne "sumljam", na primer). Apostrofi na mis'im i al' mogu da prođu u upravnom govoru, ali u pismima/dnevnicima... teško (otud taj utisak utisak neprirodnog - ako zna gde da stavi apostrof, onda vala zna i kako da napiše reč ispravno) :) Obećala sam sebi da ću je ponovo pročitati ali u originalu. Sigurna sam da će ostaviti mnogo bolji utisak. Film nisam gledala, ne znam ni sama kako, ali spremam se da ga odgledam ovih dana. :)
DeleteDa se pridružim, greške u prevodu, traljava lektura, a tek greške u govoru mi, iz godine u godinu, sve više smetaju i svesna da sam postala odvratna ljudima zbog ispravljanja, ipak ne uspevam da ih uvek iskuliram, jer me (naročito u čitanju) "sapliću" i odvlače pažnju sa samog teksta.
DeleteJa sam odavno odustala od ispravljanja ljudi koji prave greške u govoru. Svi grešimo, na kraju krajeva. Ali ako ti je to posao... onda je to ipak druga priča. :)
DeleteNakon tvoje recenzije donela sam definitivnu odluku da, ako bih i uzimala knjigu, uzela bih je u originalu. Jer ovakav prevod bi mi pokvario utisak definitivno.
ReplyDeleteOdlicna recenzija, kao i uvek :)
Pozdrav!
Hvala! Mislim da je to u ovom slučaju pametnije, pa i ako se čovek malo pomuči zbog svih tih grešaka koje Sili pravi u tekstu, verujem da vredi :)
DeleteOdličan tekst! :))))
ReplyDeleteDugo imam u planu film i knjigu, ali se zbog teške tematike neprestano ustručavam. Kao i ostali, verovatno ću i ja potražiti roman u originalu. Eh, kad samo pomislim na prevodioce poput Vinavera i njegovu majstoriju sa Rableovim knjigama, gde su sad takvi ljudi....
Hvala! :)
DeleteNije toliko teška knjiga koliko sam očekivala, tako da ne daj da te to odvlači od čitanja. Uz to je i prilično kratka (ne znam zašto, ali ja sam bila uverena da je mnogo obimnija).
Za prevod stvarno ne znam da kažem. Mnogo je faktora koji utiču na kvalitet prevoda (može da bude greška prevodioca, ali i ne mora. Gde su lektori, urednici....) U svakom slučaju - šteta. Stvarno mi bude žao kada vidim ovako smandrljanu knjigu (bolji izraz nemam), a sve ih je više.
Hvala :)
ReplyDelete