Žoze
Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor
više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih
romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas
zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).
,,Staklena
kupola” spada među najranije Saramagove radove. Roman je napisan 1953. godine i
iste godine predat jednoj izdavačkoj kući u kojoj je rukopis, zaturen u nekoj
fioci ležao netaknut sve do 1989. godine. Kada je Saramago konačno dobio
odgovor od urednika, čak 36 godina kasnije, odlučio je da se roman ne
objavljuje do njegove smrti. Želja mu je uslišena i roman se konačno našao pred
čitalačkom publikom 2011. godine, više od pola veka nakon što je napisan.
Radnja
,,Staklene kupole” fokusirana je na jednu stambenu zgradu u radničkoj četvrti
Lisabona, četrdesetih godina prošlog veka. Već na prvim stranicama upoznajemo
njene stanare, glavne junake romana. Obućar i njegova supruga koji će u dom
primiti zanimljivog podstanara, nezadovoljni bračni parovi, sestre koje
otkrivaju svoju seksualnost, roditelji zabrinuti za svoju decu, dama sumnjivog
morala koja sebe i majku izdržava novcem svog bogatog ljubavnika. Kao i u svakoj
zgradi, i ovde stanuju ljudi različitih zanimanja i shvatanja, ali sve ih vežu
isti suštinski problemi i isti snovi o boljem životu.
,,Staklena
kupola” je narativno gledano, najčistiji Saramagov roman. U njemu pisac još
nije razvio svoj specifičan stil po kom je danas poznat širom sveta.
Interpunkcija je na mestu, odnos prema pravopisu konvencionalan. Stilski
posmatrano, roman je bliži naturalizmu ili realizmu nego kasnijim Saramagovim
romanima. Ipak, iako još nije izveo na scenu svog ,,brbljivog” pripovedača,
piščevo promišljanje i komentarisanje sveta ne izostaju, s tim što tu ulogu u
ovom slučaju preuzimaju junaci, kako kroz razgovore, tako i kroz dela.
Od
svih ,,prozora” u Saramagovoj ,,Staklenoj kupoli” najsjajnije je osvetljen onaj
kroz koji vidimo stan obućara Silvestrea. Silvestre je oličenje ,,malog čoveka”
koji će se kasnije pojavljivati u mnogim Saramagovim romanima, ali i pokazatelj
piščeve naklonosti ka poštenom, skromnom čoveku koji ume da misli svojom
glavom. Silvestre i njegova supruga će u dom primiti Abela, mladića sa kojim će
obućar provesti mnoge večeri u razgovoru, a koji se može čitati kao metafora
slobodnog duha pobunjenog protiv represije (još jedan lajtmotiv piščevog
stvaralaštva). Dva prijatelja stoje kao potpune suprotnosti: Silvestre je
predan radnik, sa obe noge čvrsto na zemlji; racionalan, ali ne i ciničan,
čovek koji veruje u ljubav i ideale. Abel kao da nema jasno definisane ideale,
ali ipak se prikazuje kao idealista; ne želi čvrste veze s ljudima a kao da
vapi za iskrenim prijateljstvom i razumevanjem:
,,Živim
tako zato što hoću. Živim tako zato što ne želim da živim drugačije. Život kako
ga drugi shvataju za mene nema nikakvu vrednost. Ne volim da budem zarobljen, a
život je hobotnica s mnogo pipaka. Dovoljan je samo jedan da zarobi čoveka. Kad
osetim da sam zarobljen, presečem pipak. Ponekad je to bolno, ali nema drugog
leka.”
U
ovom, ali i u drugim junacima ,,Staklene kupole” uočava se rani dar pisca da
pronikne u ljudsku psihologiju i prikaže sve one mračne i iracionalne strane
ljudskog koje svakodnevno pokušavamo da sakrijemo. Stanovnici Saramagove zgrade
čine plejadu takvih osobina: sklonost ka incestu, bolesnu ljubomoru, nasilje u
porodici, sebične želje i crne misli upućene najbližima, itd. Pa ipak, iako
imaju svoje mane, iako su daleko od velikih heroja, oni su samo ljudi. Saramago
nikoga od njih ne osuđuje. To što nisu heroji ne znači da nisu dostojni da se
njihova priča čuje.
,,Kad
vam neko pomene čoveka, pomislite na ljude. Čovek s velikim Č, kao što ponekad
pišu u novinama, obična je izmišljotina, laž koja služi kao maska za sve
gadosti. Svi hoće da spasu Čoveka, niko neće ni da čuje za ljude.”
Da
smo imali prilike da ,,Staklenu kupolu” čitamo pre Saramagovih remek-dela,
možda ne bismo mogli ni da naslutimo u kakvog će pisca autor ovog romana
izrasti. Ali kada ,,Staklenu kupolu” čitate nakon Saramagovih velikih
ostvarenja, nemoguće je u njemu ne tražiti i ne prepoznati skice pišeče
filozofije, stidljive pokušaje dobro poznatog humora i začetak kritike društva
po kojima je kasnije postao poznat. U tom smislu je ovaj roman pravi dragulj za
ljubitelje Saramaga i vredan podsetnik na to da i najdalja putovanja uvek počnu
jednim malim korakom.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Laguna
Baš je jako lepa fotka i korice knjige. Inače ja baš volim način na koji Saramago piše nekako volim te rečenice bez interpukcija, mada nisam jako mnogo od njega pročitala čitala sam samo "Smrt i njene hirove" i "Sva imena". Knjiga zapravo deluje vrlo zanimljivo baš bih volela da je pročitam dopadaju mi se ti neobični likovi. :)
ReplyDeleteNije ni nalik na ostale Saramagove, ali je dobra. Preporučujem ti da nastaviš sa ,,Slepilom", to mu je jedna od najboljih knjiga, mada ja volim svaku. :)
DeleteHvala na komentaru!
Hvala! :)
ReplyDeleteZnaš, taj razgovor između Silvestrea i Abela me, ne znam ni sama zbog čega, strašno podseća na famozni razgovor Ivana i Aljoše iz ,,Braće Karamazovih". Ima taj neki šmek. Mislim da bi ti se dopao roman :)
Jedva čekam tvoje utiske. :)
ReplyDelete