Zamak ukrštenih sudbina – Italo Kalvino

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965). Prethodne recenzije Kalvinovih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Zamak ukrštenih sudbina” smešten je u srednji vek i prati nekolicinu putnika koji su se našli usred guste šume u kojoj se nalazi zamak. Umorni od puta, rešili su da unutra potraže konak, ali čim su stupili u velelepne prostorije zamka, primetili su da nisu u stanju da govore. Poželeli su da, ipak, sa svojim sapatnicima podele svoje priče a u tome im je pomogao špil tarot karata. Roman se sastoji iz dva prilično slična dela, u kojima putnici imaju identičan problem, s tim što koriste različite špilove karata i što se u prvom delu nalaze u zamku, a u drugom u krčmi.

,,Počesmo da razbacujemo karte po stolu, otvorene, kao da smo hteli da naučimo da ih prepoznajemo, da im damo pravu vrednost u igri, istinito značenje u čitanju sudbine. Pa ipak, nije izgledalo da bilo ko od nas želi da započne partiju, još manje da počne da ispituje sopstvenu sudbinu. Izgleda da smo bili lišeni svake budućnosti, uhvaćeni na putu koji nije završen, niti ga treba završiti. Nešto drugo smo videli u tim kartama, nešto što nam više nije dopuštalo da skinemo pogled s pozlaćenih kamičaka tog mozaika.”

Jedan mladić se ipak odlučio da počne prvi i izvukao je jednu kartu koju je stavio ispred sebe. Prisutni su shvatili da je tom kartom hteo da se predstavi, da im kaže nešto više o sebi. Izabrana karta je bila Konjanik pehara pa se pretpostavilo da mladić potiče iz imućne porodice. Nastavio je da niže karte kojima je pokušao da ispriča svoju priču koju je, shodno sopstvenim asocijacijama svako tumačio za sebe. Nakon njega su to uradili i drugi posetioci zamka koji su pomoću karata pokušali prisutnima da dočaraju svoja iskustva. Čitaocu ih tumači neimenovani narator koji se takođe našao u zamku i izgubio moć govora i koji će, takođe, u jednom trenutku u knjizi ispričati svoju priču.

,,Zamak ukrštenih sudbina” naizgled se čini kao delo koje se doslovno oslanja na srednjovekovnu tradiciju, pisano po ugledu na dela poput Čoserovih ,,Kanterberijskih priča” ili Bokačovog ,,Dekamerona” u kojima se smenjuju naratori okupljeni na jednom mestu. Ipak, Kalvinova priča je suštinski drugačija i samim tim slojevitija. Osnovna razlika je u tome što su Kalvinovi naratori nemi i što svoju priču čitaocima prenose posredstvom tumača.

Kalvino je poznat po pisanju simboličnih priča i gotovo svako njegovo delo treba shvatiti kao izvesnu parabolu. ,,Zamak ukrštenih sudbina” prema tome, ne treba čitati kao niz priča zalutalih putnika, već kao originalnu studiju recepcije književnosti. Slično kao u romanu ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” i ,,Zamak” se bavi problematikom teksta, odnosno književne metakomunikacije u nizu autor-tekst-čitalac. Jednostavnije rečeno, Kalvino u ovom romanu problematizuje čuveno pitanje tumačenja koje postoji otkako postoji i pisani tekst, a to je ,,Šta je pisac hteo da kaže”. Iako se narator na početku svake nove priče trudi da bude objektivan i da čitaocu prikaže stvarno stanje stvari time što ga obaveštava koje karte svaki pripovedač bira za svoju priču (to isto radi i Kalvino, čitava knjiga je ,,ukrašena” slikama karata) njegovo lično tumačenje ubrzo prevladava, dotle da na osnovu karata i pantomime čitaocima ,,prenosi” i čitave dijaloge. S vremena na vreme će podsetiti čitaoca da je u pitanju samo njegovo tumačenje i da i ostali prisutni istovremeno rade isto što i on, ali čitaocu ne nudi njihova rešenja. Baš kao što jedna ista tarot karta može ukazivati na različite sudbinske putanje, zavisno od konteksta života onoga ko karte otvara, tako i jedan isti tekst može biti doživljen na onoliko načina koliko ima čitalaca tog teksta. Što je tekst bogatiji simbolima, to je situacija komplikovanija.

Na kraju romana dolazi red i na tumača da ispriča svoju priču. On je u prednosti, naravno, jer su njemu reči na raspolaganju, makar kada se obraća čitaocu. Perspektiva je promenjena i čitalac shvata koliko je teško odabrati pravu kartu za predstavljanje priče, kao i da kod pripovedača postoji bojazan da bi se neke karte mogle protumačiti na više načina, na primer karta ,,Đavo”.

,,Na ovo se može i dvojako gledati: demonsko komešanje u unutrašnjosti pojedinca ili mnoštva, komešanje učinjenog ili onog što smo mislili da smo učinili, i komešanje reči, izgovorenih ili onih koje mislimo da smo izgovorili, rđav je način da se dela i da se govori, i zato ga treba sputati; a možda je baš to ono najvrednije, pa kad već postoji, valja ga pustiti i napolje. Ova dva gledišta se međusobno prepliću, pa bi tako moglo biti da je negativno – negativno al ii neophodno, jer bez njega pozitivno ne bi bilo pozitivno, a možda i negativno nije sasvim negativno, sve dok se, u krajnjem slučaju, smatra pozitivnim.”

U poslednjem poglavlju izbija svađa među prisutnima koji se evidentno ne slažu oko tumačenja određenih karata i Kalvinov narator ponovo uzima ulogu posrednika. Moguća tumačenja nemih svađalica se nižu (onako kako ih, naravno, shvata tumač) i književne aluzije na koje nailazimo u čitavom tekstu se zgušnjavaju, svodeći se mahom na Šekspirova dela, jednog od najtumačenijih pisaca svih vremena. Roman se, naravno, završava bez konačnog rešenja jer konačno rešenje ni ne može da postoji – zna ga samo onaj koji pripoveda priču, a on je, kao što smo znali još prvih redova romana, nem. Baš kao i bezbroj drugih autora koji su položili karte na sto, ali koji više nikada neće progovoriti, a čija dela danonoćno tumače horde kritičara-svađalica.

Ocena: 4/5

Izdavač: Plato

6 comments:

Živim obilje knjigaDecember 1, 2019 at 1:48 PM
Odlično napisano! ❤️ Imam u vidu ovog autora još iz prethodnih tvojih recenzija, ali mi ova knjiga ima ono nešto da me je pridobila skroz! Beskrajno mi je interesantna tema.
PS. Nešto mi je danas uspešan dan za proširenje novog spiska. Ako se ne varam, ovo je treća... Pozdrav 🙃
Isidora ĐolovićDecember 1, 2019 at 8:43 PM
Zvuči savršeno! Obavezno ću potražiti, "Ako jedne zimske noći..." mi se mnogo svidela. Hvala na recenziji.:)
Inače, i meni padoše Bokačo i Čoser na um dok sam čitala početak teksta.
ZvezdanaDecember 5, 2019 at 5:34 PM
Na spisku je, a dodah i Ako jedne zimske noci... :D Zvuci jako zanimljivo! :))