Stsh's Book Corner

Home All post

Klaudija Tažes (1963) je brazilska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju kojim je, kako kaže, zamenila posete psihijatru, bavila se marketingom, a sada osim knjiga kojih je napisala više od 15, piše i novinske članke i televizijske scenarije.

Roman ,,Seksualni život ružne žene” (2005) prvenstveno je zamišljen kao pripovetka, ali je autorka na predlog svojih koleginica književnica odlučila da ova priča preraste u kratak roman. Roman je ispripovedan u prvom licu iz perspektive Žusijanare, koja sama za sebe kaže da je ,,ona koju ljudi zovu ružnom ženom”, a pisan je u formi nalik na naučni rad čiji je predmet istraživanja upravo ona sama.

Ja sam ona što kad prođe kancelarijom da bi otišla po kafu ili do aparata za fotokopiranje, čuje kako dvojica kolega kao bajagi tiho komentarišu: ,,Brate, je l’ bi ti pre umro nego bio s ovom?”

Ja sam ona koju ljudi zovu ružnom ženom. Mislim, ne baš previše ružnom, više sam vrsta za koju neki tvrde da ipak ima svojih čari. Umorna sam više od čitanja o tome kako je Kleopatra bila izrazito ružna, ali je ipak zavela i Julija Cezara i Marka Antonija, kao i još stotine muškaraca koji su joj se dopali. Naravno, to što je bila kraljica svakako joj nije odmoglo u tome, naprotiv.

Ne znamo mnogo o fizičkom izgledu naratorke osim činjenice da je priroda nije obdarila lepotom po zapadnim standardima. Znamo da je gojazna, da ima prevelik nos i ne baš savršen ten. Njena pojava je, ako izuzemo tih nekoliko grubih usmerenja, u potpunosti prepuštena mašti čitaoca – svakome je dato na volju da sam definiše svoj pojam ružne žene i tako zamisli glavnu junakinju. Ovaj postupak je vrlo domišljat: ne samo da će tako njen lik biti uverljiviji, već nema ni bojazni od toga da će se neko pronaći u detaljima i zbog toga osetiti uvređenim ili povređenim. Uostalom, kako naratorka kaže u uvodu: ,,Biti ružna žena nije samo estetska deformacija. Biti ružna žena jeste stanje duha”.

Stereotipi na koje smo navikli mogli bi da utiču na to da od glavne heroine romana sa ovakvim naslovom očekujemo nesvakidašnju inteligenciju i šarm. Žusijanara, međutim, nije previše bistra, a ni preterano harizmatična ili šarmantna. Sve veze u koje junakinja ulazi, a od kojih svaka čini zasebno poglavlje, kratkog su veka i ne mogu se zaista opisati kao emotivne. Zanimljiv je njen stav prema vezama u kojima je. Ona je čini se, prilično zaljubljive prirode, a za odbijanje na koje nailazi ili krah veze u koju je ušla uglavnom automatski krivi svoj izgled. Sa druge strane, ona u veze ulazi automatski, neretko i bez snažne fizičke ili emotivne privlačnosti, po principu ,,daj šta daš”, za šta joj je takođe izgovor to što je ružna, pa prema tome za jednu neprivlačnu ženu ima prilično aktivan seksulani život. Ipak, većina situacija u kojima se Žusijanara nalazi prozivod su njenog karaktera a neke od njih su toliko uobičajene da će se čitateljke verovatno pronaći bar u nekoj, bez obzira na to kako izgledaju.

U ženskoj je psihi da idealizuje i najmanju mogućnost za ljubavnu vezu koja joj se ukaže. Čak i onu koja ima nultu verovatnoću da se ostvari, kao kada se ružna devojka zaljubi u najlepšeg mladića iz razreda. Kad bi postojala statistika o tome koliko se puta ružna žena u životu zaljubi u običnu fatamorganu, istraživači ženske psihologije iznenadili bi se rezultatima.

Zaljubljivanje u fatamorganu nije rezervisano za ružne žene, a rekla bih da nije rezervisano ni samo za žene. Jurcanje za momkom koji na vas ne obraća nimalo pažnje takođe nije rezervisano za ružne žene, naprotiv, to se svakome događa makar jednom u životu, bez obzira na fizički izgled. Ovde se treba vratiti na komentar s početka romana, da je biti ružna žena stanje duha. Osnovna karakteristika glavne junakinje nije to što je ružna, ma koliko se na tome insistiralo, već to što očajnički traži pažnju. Takav duh postoji u raznim pakovanjima. Ma šta autorka imala na umu, ovo nije roman o ružnoj ženi već o nizu neuspelih veza, a na njih, kao što iskustvo pokazuje, niko nije imun.

Sudbina glavne junakinje nije prikazana tragično, štaviše, roman se širom sveta reklamira kao izuzetno komičan. Od knjige sa ovakvim naslovom se opravdano očekuje komedija ili makar vrlo provokativno štivo, ali po mom skromnom mišljenju roman ne ispunjava očekivanja. Žusijanarin lik je namerno iskarikiran do te mere da se često oslanja na stereotipe (posao na radiju, konstantno žvakanje bombona) i povremeno prelazi granice realnog. Takav je slučaj, na primer, sa Žusijanarinim imenom (setite se svih onih ženskih filmskih likova čudnog izgleda sa još čudnijim imenima):

Roditelji tek rođene devojčice ne mogu ni da zamisle da će jednog dana ona izrasti u ružnu ženu. Ali možda imaju predosećaj, pa takvoj devojčici odmah daju ružno ime.

Nijedna ružna žena se ne zove Nikol, a retko koja će vam se odazvati na Žulija, Letisija, Barbara ili Jasmin. Umesto toga, među ružnima ima bezbroj Krizlejna, Rozinejdi, Grejselama, Klaudiomira i svih tih nakaradnih tvorevina koje spajaju dva, ili čak tri postojeća imena u neku novu, dosad neviđenu vlastitu imenicu.

Roman se završava naglo, pismima slušateljki Žusijanarine radio emisije. Svako od njih bi trebalo da predstavjla autentično iskustvo ružne žene. U izjavama zahvalnosti, međutim, autorka otkriva da su ta pisma navodno pisale njene drugarice i podvlači da su u pitanju prelepe žene, sve do jedne. Autorkina poruka je jasna: seksualni život ružne žene isti je kao bilo koji drugi. I ma koliko ovaj zaključak bio ohrabrujući za sve čitateljke koje sebe smatraju ružnim ženama, to ga ne čini nimalo interesantnim. Ono što je meni bilo zanimljivo, međutim (negde na sredini knjige sam prosto morala da pogledam), jeste da se ni sama autorka zaista ne može okarakterisati kao ružna žena. Možda je to jedan od osnovnih problema sa ovom knjigom.

Ocena: 2/5

Izdavač: Štrik

Džon Vilijams (1922-1994) bio je američki pisac i profesor na univerzitetu. Nakon završenog koledža i rada na radiju, pristupio je američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu i dve godine proveo kao narednik u Indiji i Burmi. Posle rata se vratio školovanju, a nakon doktoriranja je dobio posao profesora kreativnog pisanja, čime se bavio punih 30 godina. Napisao je dve zbirke pesama i četiri romana od kojih su najpoznatiji ,,Stoner” (1965) i ,,August” (1973) za koji je dobio prestižnu nagradu National Book Award.

,,Stoner” potpada pod žanr koji se obično naziva akademskim ili univerzitetskim romanom. Kao što i naziv kaže, u pitanju su romani čija se radnja odigrava na univerzitetu ili u njegovoj okolini, u univerzitetskim kampusima ili domovima. ,,Stoner” prati Vilijama Stonera, rođenog na porodičnoj farmi. Umesto da nastavi tradiciju i posveti se porodičnoj zemlji, Stoner će upisati Poljoprivredni fakultet kako bi dodatno doprineo farmi. Nakon samo nekoliko dana na fakultetu Vilijam će se zaljubiti u predavanja iz engleske književnosti, promeniće smer bez znanja roditelja i tako im srušiti snove. Već će mu ti prvi sati provedeni na predavanjima zauvek zacrtati životni put.

,,Zar ne shvatate, gospodine Stonere?” – upita Sloun. ,,Zar još uvek ne poznajete sebe? Postaćete predavač.”

Odjednom, Sloun se udalji, a zidovi kancelarije uzmicahu. Stoner oseti da je izložen otvorenom vazduhu, i čuo je svoj glas koji upita: ,,Da li ste sigurni?”
,,Siguran sam”, reče Sloun nežno.

,,Kako možete znati? Kako možete biti sigurni?”

,,To je ljubav, gospodine Stonere”, Sloun reče veselo. ,,Vi ste zaljubljeni. Toliko je jednostavno.”

Bilo je tako jednostavno.

Najednom sve deluje moguće i Stoner kreće utabanom stazom savršenog života. Nakon profesionalnog uspeha uslediće ljubav na prvi pogled. Onog trenutka kada je ugledao Edit Ilejn Bostvik, znao je da sa njom želi da provede čitav život. Pred njim je bila ,,svetla, sigurna i nepromenljiva budućnost”. Nervozno ponašanje Edit Stoner nije protumačio kao alarmantno, ili ga, zaslepljen zaljubljenošću, nije tumačio uopšte. Nakon venčanja će shvatiti da brak u koji je uplovio nije onakav kakvim ga je zamišljao, a nervoza njegove supruge nije samo faza već karakterna crta koja će kulminirati nakon što par dobije ćerku.

Pomiren sa sudbinom Stoner se okreće jedinoj konstanti u svom životu i u potpunosti se posvećuje poslu. Rad kod kuće ubrzo će postati nemoguć zbog hirova njegove supruge i on će postepeno sve manje vremena provoditi u svom domu. Svoju situaciju prihvatiće pasivno, kao sudbinu, baš kao što će prihvatiti i susret sa mladom koleginicom koja će u njemu probuditi odavno usnula osećanja.

U svojoj najranijoj mladosti Stoner je ljubav video kao apsolutno stanje bića kojem, ako ima sreće, čovek može da pristupi; kada je sazreo, odlučio je da je ona raj lažne vere, koju čovek treba da posmatra s ushićenom nevericom, neusiljenim prezirom, i postiđenom nostalgijom. Sada, u svojim srednjim godinama, počeo je da shvata da ljubav nije ni blagosloveno stanje ni varka; video ju je kao ljudski čin postojanja, stanje koje se zamišlja i menja iz trena u tren i iz dana u dan, voljom i inteligencijom i srcem.

Ovu skandaloznu vezu držaće u tajnosti koliko god je to moguće, a umesto toliko željenog mira ona će mu doneti samo novu patnju i probleme.

Roman je ispripovedan laganim, gotovo lakonskim stilom, ali uprkos tome nije lagan za čitanje. Stoner je daleko od klasičnog tragičnog junaka, ali zidovi na koje u životu nailazi bude u čitaocu snažniju empatiju od one koju bude velike tragične priče. Džon Vilijams je jednom prilikom začuđeno komentarisao ovakav prijem svog junaka kod čitalaca. ,,Mnogi ljudi misle da je Stonerov život tužan”, kaže on u jednom od retkih intervjua koje je dao, ,,ali ja to ne mislim. Mislim da je imao dobar život, sigurno bolji od života većine ljudi. Bavio se poslom kojim je želeo da se bavi i razumeo je važnost svog posla… Stonerov posao je ono što mu daje određeni identitet i koji ga čini onim što jeste.”

Naravno, život ne čini samo jedna njegova sfera, a čak i ta u kojoj je Stoner bio najuspešniji nije bila staza bez trnja. Konflikt sa kolegom koji će prerasti u svakodnevnu bitku ugroziće Stonerov položaj na univerzitetu, ali će mu istovremeno dati razlog da se bori i konačno ostvari nekoliko malih pobeda na životnom frontu, ma koliko svaka od njih delovala uzaludno.

Impresivno je kako neka ovako svedena priča, bez dramatičnih obrta i napetih situacija može izmoriti i iscrpiti čitaoca. Navijaćete za Stonera, radovaćete se svakoj šansi koju mu život pruža i slomiće vam srce svaka bitka koju je izgubio. Čak i kada skrene sa moralne putanje, bićete na njegovoj strani jer je utisak da ovaj junak zaslužuje sreću koja mu konstantno izmiče utkan u svaku stranicu ovog romana.

Nepristrasno, razumno, razmišljao je o neuspehu, kakvim mu se činio njegov život. Želeo je prijateljstvo i bliskost prijateljstva koja će ga držati u ljudskoj rasi; imao je dva prijatelja, jedan je uzaludno poginuo pre no što je postao poznat, drugi se toliko povukao u redove živih da… Želeo je iskrenost i mirnu, prisnu strast braka; imao je i to, ali nije znao šta da radi s njom, i uvenula je. Želeo je ljubav; i imao je ljubav, i odrekao je se, bio je prinuđen da je ostavi u haosu mogućnosti… I želeo je da bude predavač, i postao je; ipak je znao, uvek je znao, da je veći deo života bio ravnodušan predavač. Sanjao je o celovitosti, nekoj vrsti čistote koja je bila potpuna; dobio je ustupak i agresivnu obmanu beznačajnosti. Tražio je mudrost, a na kraju dugih godina našao je neznanje. I šta još? – pomislio je. Šta još?

Retki su književni likovi koji su toliko usamljeni a istovremeno toliko bliski svakome od nas. I možda je upravo to razlog zbog kog ovaj roman ostavlja tako jak utisak na onoga ko ga pročita i ko se saživi sa trivijalnom sudbinom njegovog glavnog junaka. Upravo zbog toga je teško zaista voleti ovu knjigu. Možda je nepristrasan pogled junaka na sve ono što mu se tokom života dogodilo to što nas ostavlja bez teksta. Sumiranje jednog prosečnog života, sa neizbežnim usponima i padovima bez neke preterane filozofije, bez teodiceje, kukanja nad sopstvenom sudbinom ili zablude da smo zaslužili bolje.

Pročitajte ,,Stonera” i videćete i sami, biće vam teško da ljudima oko sebe objasnite zbog čega bi trebalo i oni da ga pročitaju. Dovoljno je, za početak, pokušati sa jednostavnim ,,pročitajte Stonera i videćete i sami”.

Ocena: 4/5

Izdavač: Plato

Nekada mi je pisanje ovih mesečnih pregleda bilo najlakše i iziskivalo je najmanje truda. Sada se sve češće mučim (vidite da je već pola decembra prošlo) sa pisanjem istih, nije lako svakog meseca izmišljati nov način za pisanje apsolutno istih stvari! Ovaj novembar, međutim, nije bio nalik na druge mesece u ovoj godini. Na samom početku meseca sam konačno malo mrdnula iz Srbije. Nije to bio dug put, ali uspela sam da se prošvrćkam kroz tri zemlje. Posetila sam Berlin, a usput protrčala i kroz Drezden, Prag i Budimpeštu i vratila se (teška srca!) prepuna utisaka. Na društvenim mrežama sam svakodnevno delila utiske i fotkice, tako da za vas koji me pratite ovo nije novost. Ostatak meseca prošao je u nekom čudnom stanju koje sam od milošte prozvala ,,postnemačka depresija". Neverovatno je kako je malo vremena provedeno u belom svetu dovoljno da vam se još više smuče okolnosti u kojima živite. Ulogu šlaga na torti odigrala je ona kičasta šljašteća kapija na početku Kneza koju sam ugledala prvog dana nakon dolaska u Beograd, samo par dana nakon prolaska ispod Brandenburške kapije, koja zamislite, niti je nabavljena preko Aliexpressa, niti svetli. Moram li uopšte da pominjem da nijedan od pomenutih gradova u novembru nije bio pod punom novogodišnjom rasvetom? Znam da je neverovatno, ali turista je ipak bilo na sve strane.

Trudila sam se koliko sam mogla da iskoristim svaki minut proveden preko, tako da se ovaj put ne može baš nazvati odmorom. Sve vreme smo bili u pokretu, obišli smo nekoliko fenomenalnih muzeja, zavirili u alternativne knjižare i ne tako poznate delove Berlina (ukoliko se ikada zadesite u Berlinu, tura alternativni Berlin je obaaavezna!) i doneli sa sobom (kada kažem mi, mislim ja) nekoliko divnih suvenira, uglavnom u vezi sa knjigama (čitajte: bukmarkeri i šolje). Samo smo šetali, šetali, šetali i upijali prizore i informacije. Vremena za čitanje, razume se, nije bilo.

Zbog svega toga sam veći deo meseca provela čitajući samo jednu knjigu, ali mi se u poslednjoj nedelji vratio ,,apetit”, tako da ipak imam na nešto da se osvrnem. Evo koje sam to knjige pročitala u novembru:

1. Drums of Autumn, Diana Gabaldon – Plan je bio da pročitam knjigu pre nego što ću početi sa gledanjem nove sezone serije, ali ipak nisam istrajala. Čim sam se uverila da nema straha od spojlera, pogledala sam prvih par epizoda koje su izašle. Zanimljivo je da me je to dodatno motivisalo da konačno završim knjigu. Utiske sam vam već predstavila, pa se neću ponavljati. Recenziju možete pročitati OVDE.

2. Agi i ja, R. H. Palasio – Prva pročitana knjiga sa ,,sajamske gomile” je dugoočekivani nastavak, odnosno dodatak romanu ,,Čudo”. Mada sam generalno skeptična prema ovakvim poduhvatima jer nekako uvek mislim da je glavni motiv za njihovo pisanje novac, nisam odolela da vidim šta je Palasio zakuvala. A šta je zakuvala možete pročitati u zasebnoj recenziji OVDE.

3. Stoner, Džon Vilijams – Kada sam se pohvalila paketićem koji sam dobila od izdavačke kuće Plato, mnogo vas je reagovalo upravo na ovu knjigu, pa sam se zbog toga dodatno zainteresovala. Reagovali ste s razlogom, knjiga je stvarno odlična i pridružujem se preporukama. Opširnije o romanu čitaćete već za vikend.

4. Seksualni život ružne žene, Klaudija Tažes – Od ove knjige sam mnogo očekivala, a tako malo dobila. Čim sam videla naslov pomislila sam da će biti izuzetno duhovita (da ni ne pominjem hvalospeve sa koricama koji obećavaju da ćete umirati od smeha), ali avaj, dobila sam upravo suprotno.

5. Priča o supermarketu, Dimitris Sotakis – Ovo je knjiga koja mi je privukla pažnju još pre sajma i jedva sam čekala da je pročitam. U pitanju je priča o čoveku koji se nasukao na pusto ostrvo i tamo odlučio da se ostvari kao preduzetnik tako što će otvoriti supermarket. Neki od vas već znaju da sam fan apsurda, tako da ne treba da čudi što me je ova priča privukla. I stvarno je dobra (ako zažmurimo na jedan izuzetno bizaran detalj bez kog je priča komotno mogla da prođe), toliko da zaslužuje titulu favorita za ovaj mesec. Jedva čekam da vam je detaljnije predstavim.

To je moja novembarska petorka. Jeste li čitali neku od ovih knjiga? Da li imate neku na listi? Šta ste vi čitali tokom novembra? Da li i vas deprimira skoropacelogodišnja rasveta? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (svetska putnica) Stš <3

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Dvadeset godina je radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta.

Ubrzo nakon objavljivanja „Čuda” (recenziju romana možete pročitati OVDE) fanovi su poželeli nastavak romana u kom će pratiti dalje dogovštine Agija Pulmana i njegove porodice i prijatelja. Autorkin odgovor na molbe čitalaca dugo je bio kategoričan: „Ne, žao mi je. Smatram da takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak”. Pa ipak, upravo ovim rečima R. H. Palasio otvara uvod knjige koja je na prvi pogled upravo to – nastavak „Čuda”. Ali samo na prvi pogled.

Knjigu „Agi i ja” čine tri nezavisne priče junaka čiji glas nismo imali prilike da čujemo u „Čudu”, a koje su prethodno bile objavljene kao kratke e-knjige. U pitanju su priče Julijana (školskog siledžije), Kristofera (Agijevog prvog i najboljeg prijatelja) i Šarlote (devojčice koja je prema Agiju uvek bila fina, ali nikada ništa više od toga). Ispripovedani događaji odvijaju se u isto vreme kada i radnja „Čuda”, ali sa osnovnom pričom nemaju mnogo dodirnih tačaka. To nisu priče o Agiju, on je tu prisutan samo kao sporedan lik, ali objašnjavaju određene postupke likova, njihov odnos sa njim i osnovnu ideju prvobitnog romana.

Prva priča, nazvana „Julijanovo poglavlje” ima najviše dodirnih tačaka sa originalom i zaista deluje kao izgubljeno poglavlje „Čuda”. U njoj bolje upoznajemo Julijana i pratimo priču iz „Čuda” iz njegove perspektive. Interesantan je pristup koji autora bira za ovo poglavlje. Za nasilno ponašanje ne postoji opravdanje, ali uvek postoji uzrok. Pozadina Julijanove priče čitaocu otkriva uzrok za njegovo ponašanje i nakon pročitane priče moguće je naći razumevanja za siledžuju i prema njemu osetiti empatiju. Julijanova perspektiva jasno nam stavlja do znanja da on sebe ne vidi kao negativca, naprotiv, negativac je Agi. Njegov dolazak u školu ima ogroman uticaj na Julijanovu psihu. On zbog Agija ostaje bez najboljih drugara, a njegovo lice u njemu budi iskonski strah zbog kog dečak dobija napade anksioznosni i ima noćne more zbog kojih noćima ne može da spava. Ponos mu ne dozvoljava da ikome prizna razlog zbog kog se to dešava i njegova prirodna reakcija na Agijevu pojavu je čist bes.

Drugu priču („Pluton”) pripoveda Kristofer, Agijev prvi drug. Kristofer je uz Agija bio od samog početka i njegovo lice mu, prema tome, uopšte nije čudno. Kako je Kristofer rastao, međutim, shvatio je da se Agi itekako razlikuje od druge dece i da njegova pojava kod ostalih izaziva nelagodu. Nakon što se njegova porodica odselila, Agi i on su se mnogo ređe viđali, a Kristofer je postajao sve svesniji Agijevog defekta, do te mere da je od drugova počeo da krije njegovo postojanje i da zbog njihovog prijateljstva oseća stid.

Treća priča („Šingaling”) ispričana je iz Šarlotine perspektive i sa osnovnom pričom „Čuda” gotovo da nema nikakve veze, što možda najbolje pokazuje odnos koji je Šarlota imala sa Agijem. U ovoj priči je osnovna tema takođe drugarstvo, ali problem grupisanja dece u klike (po popularnosti, ocenama, itd). Kada Šarlota bude izabrana kao jedna od tri devojčice za priredbu, ona će biti primorana da se zbliži sa devojčicama sa kojima se do tada nije družila, a prema kojima njene drugarice ne osećaju naklonost. Svakodnevne probe i vežbe doprineće tome da se tri devojčice zbliže, iako će se u školi pretvarati da osim obaveznih treninga nemaju ništa zajedničko.

„Agi i ja”, dakle, nije nastavak „Čuda”, već pre njegova dopuna, pa se u tom smislu ni ne mogu porediti po kvalitetu. Iako neke od priča nemaju direktne veze sa Agijem, on je u njima itekako prisutan i za ove junake predstavlja bitan faktor u životu (čak i u Šarlotinoj priči, u kojoj se Agi jedva i spominje, samo njegovo postajanje može se tumačiti kao bitno). Sve tri priče bave se istom temom kao i originalni roman: pre svega prijateljstvom i svim problemima koje ono može nositi sa sobom (sva tri junaka u nekon trenutku doživljavaju epifaniju u vezi sa pojmom prijateljstva), empatijom, prihvatanjem drugačijih od sebe i hrabrošću koja je za to ponekad potrebna; i podvlače osnovnu poruku „Čuda” koja se osim životne pouke može čitati i kao kritika savremenog društva: „Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Dereta

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), ili trećeg dela (Voyager – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

Drums of Autumn počinje tamo gde se Voyager završava – u trenutku kada Džejmi i Kler stižu u Ameriku, zemlju u kojoj planiraju da započnu novi život. Olakšavajuća okolnost je to što Džejmi u Americi ima rodbinu (naravno, Džejmi evidentno ima rodbinu rasutu po celom svetu, gde god da zatreba) i to ne bilo koga, već rođenu sestru njegove pokojne majke koja ne samo da živi na bogatom i vrednom imanju koje poseduje, već to imanje nema kome da ostavi. Ova divna vest ipak neće biti dočekana raširenih ruku: Džejmi od svoje tetke ne bi na ovaj način nasledio samo bogato imanje, već i veliki broj robova, a to je nešto na šta Kler, kao žena iz 20. veka prosto ne može da pristane. Džejmi, ni sam ljubitelj ideje o vlasništvu nad ljudima, nakon razgovora sa Kler odbija tetkin predlog i njih dvoje odlaze da traže sreću na drugom mestu i zaista počnu život ispočetka.

Paralelno sa ovom pričom pratimo priču Rodžera i Brijane (ćerke Džejmija i Kler) koja se odvija na istom mestu, nekih dva veka kasnije. Rodžer i Brijana su sada već par, ali karakter koji je Brijana nesumnjivo nasledila od svoje majke njihovu vezu čini mnogo turbulentijom nego što bi trebalo da bude. Apsolutno svaki Rodžerov potez dovodi do svađe, bio to izuzetno romantičan i džentlmenski potez pri kom će je Rodžer zaprositi (a ona, naravno, odbiti) ili nesmotreno prećutkivanje saznanja o datumu smrti njenih roditelja. Ako ste mislili da je Kler žena kojoj je teško udovoljiti, čekajte da malo bolje upoznate njenu ćerku. Razlog zbog Rodžer odlučuje da prećuti podatak o smrtovnici Džejmija i Kler je prilično jednostavan: on se boji da će Brijana, podstaknuta ovim saznanjem, odlučiti da pokuša da prođe kroz kamenje i pokuša da promeni sudbinu svojih roditelja. Ona to, nakon što i sama dođe do istog saznanja, naravno čini, tako da se deo priče koji se bavi Rodžerom i Brijanom uglavnom sastoji iz njegovih pokušaja da je pronađe, najpre u 20. veku, a potom i (nakon što shvati da i sam može da putuje kroz vreme) i u 18. Ovakvo Rodžerovo ponašanje je krajnje nemotivisano (njihov odnos u prethodnim knjigama nedovoljno je produbljen i ni na koji način ne nagoveštava takvu vezanost), ali uzmimo u obzir činjenicu da ljudi svašta rade kada su zaljubljeni i na trenutak ostavimo taj propust po strani. Kada se konačno sretnu i odluče da se ipak venčaju, Rodžer priznaje Brijani šta je otkrio, nakon čega sledi još jedna svađa, još jedno razdvajanje i niz (blago rečeno) neprijatnih situacija koje će znatno uticati na tok priče i živote glavnih junaka. Fakat je, a to su primetili i čitaoci, da je većina tih neprijatnih situacija, na kojima se temelji zaplet čitavog romana, moglo biti izbegnuto prostim razgovorom kakav obično vode odrasle i zrele osobe. Ali ne i junaci ovog serijala! Moram da priznam da sam malo razočarana činjenicom da se čitava drama (a ako nečega ne manjka u ovom delu, to je onda količina drame) zasniva na nekoliko običnih nesporazuma (npr. da se Rodžer nakon prolaska kroz portal predstavljao kao Vejkfild, a ne Mekenzi, osnovnog zapleta ne bi ni bilo!).

Drums of Autumn je roman još obiminiji od svojih prethodnika, ali za razliku od njih, njegov prvi deo je izuzetno spor i lišen bitnih dešavanja. Tek na polovini Gabaldonova ubrzava tempo i pripoveda o događajima bitnim za osnovni tok radnje. Ako ste u prethodnik delovima zaticali sebe kako iskreno želite da Džejmi i Kler konačno imaju malo mira, u ovom ćete činiti upravo suprotno. Par se konačno skrasio, pa prvi deo knjige prati njihovu svakodnevnicu, izgradnju imanja, upoznavanja sa indijanskim običajima (što, naravno, ne protiče bez problema) i nekoliko nasumičnih mini-avantura. Dajana Gabaldon zaista lepo piše i uspela je već u prvoj knjizi da stvori junake koji su toliko prijemčivi da čitaoci širom planete s nestrpljenjem čekaju svaki novi nastavak kako bi saznali šta im se dalje dešavalo. Stvar je u tome da ste, ako ste već stigli do četvrtog dela, verovatno dovoljno investirani pa ćete nastaviti sa čitanjem serijala, međutim, da biste saznali kako će se završiti priča o Džejmi i Kler, moraćete da prolazite kroz stotine stranica deskripcije, digresija i događaja koji sa osnovnom radnjom nemaju nikakve veze. Za sada ne izgleda kao da autorka nema dovoljno ideja da bi nastavila serijal, naprotiv, ali njena neobjašnjiva potreba da svaki roman bude obimniji od prethodnog sa sobom nosi određeni danak.

Uvođenjem novih likova koji nose priču, Gabaldonova kao da je svoje glavne junake ovoj knjizi zanemarila. Iako su konstantno prisutni, Džejmi i Kler nisu nosioci fabule, a primetan je i korak unazad u slojevitosti njihove karakterizacije. Zanimljivo je, međutim, da Džejmi u kontaktu sa Brijanom konačno pokazuje u kom veku je rođen. Njihov odnos mnogo bolje akcentuje razlike u načinu mišljenja u 18. i 20. veku od odnosa Džejmija i Kler, naročito kada je u pitanju položaj žene (što je bistar omaž autorke promenama koje su na tom polju počinjale da se odvijaju drugoj polovini 20. veka). Primetno je i da se serijal sve manje oslanja na romansu (čitaoci koji su preskakali ljubavne scene konačno mogu da odahnu), a sve više na žanr klasičnog istorijskog romana. Uprkos svim ovim promenama na koje se autorka odlučila, kao i brojnim nedostacima na koje nailazimo u knjizi, Džejmi i Kler ostaju savršen par, možda ne toliko strastven, ali svakako zreliji, a njihov odnos ono što čitaoce tera da posegnu za svakom sledećom knjigom, ma koliko stranica imala. Nadajmo se da će tako biti i nakon sledećeg (još obimnijeg) dela serijala.

Kako Drums of Autumn nije preveden na srpski jezik, niti ima izgleda da će biti, ukoliko ne želite da čitate original, predlažem da date šansu seriji (Outlander) čija se četvrta sezona (koja prati baš ovu knjigu) upravo emituje. Do sada je izašlo nekoliko epizoda i ono što vam mogu reći jeste da je, uz nekoliko sitnih izmena, i dalje prilično verna originalu, a zbog formata, naravno, daleko dinamičnija. Prema tome, ako vas interesuje dalja sudbina likova Dajane Gabaldon, a niste sigurni da ste spremni da uložite svoje dragoceno vreme na čitanje desetak hiljada stranica koliko, za sada, čini ovaj serijal, znate šta vam je činiti i ne brinite, ima nas koji smo uporni i koji će vam u budućnosti prenositi svoja iskustva o svakom narednom nastavku.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Bantam Doubleday Dell Publishing Group Inc

Lijan Morijarti (1966) je australijska književnica. Svoj prvi roman Three Wishes napisala je nakon završenih master studija. Nakon toga je napisala još 10 romana, od kojih su tri za decu (serijal The Space Brigade). Njen najpoznatiji roman, Big Little Lies (u Srbiji preveden kao „Nevine laži”) našao se na listi bestselera Njujork Tajmsa i preveden je na sve veće svetske jezike. Tri godine nakon njegovog objavljivanja snimljena je i istoimena TV serija što je knjizi donelo dodatnu popularnost.

Big Little Lies je roman koji žanrovski nije baš jednostavno odrediti. On sadrži elemente trilera/misterije, čiklita i drame – u središtu priče je ubistvo, glavne junakinje su žene od kojih neke imaju izuzetno teške životne priče – ali se ne može ukalupiti ni u jedan od navedenih žanrova.

Morijartijeva je rešila da priču smesti u rodnu Australiju, u gradić čiji bogati stanovnici uživaju u velelepnim kućama sa izlazom na plažu i odličnom obrazovnom sistemu za najmlađe po kom je grad naširoko poznat i koji je jedan od osnovnih razloga zašto ljudi biraju baš Pirivi za svoj dom. Idilu grada poznatog po odličnoj državnoj školi, nestvarnom pejzažu i miru karakterističnom za predgrađa, prekinuće, međutim, ubistvo koje će se odigrati baš u toj školi, u toku jednog od humanitarnih događaja kojem prisustvuju gotovo svi stanovnici grada.

Reputacija Pirivija privukla je i Džejn, mladu samohranu majku koja je odlučila da se u ovaj grad doseli sa svojim sinom Zigijem i u njemu počne život iz početka, ostavljajući ružnu prošlost iza sebe. Ipak, njen plan o novom životu već prvog dana škole će poremetiti jedan nemio događaj. Naime, njen sin će biti optužen za nasilno ponašanje, a devojčica koja je žrtva će, upitana da pokaže nasilnika, pred svima uperiti prstom baš u njega. To neće biti bilo koja devojčica, već ćerka Renate Klajn, jedne od najuticajnijih žena u zajednici. Na stranu Džejn i njenog sina će istog trenutka stati dve žene, koje će joj vrlo brzo prirasti za srce i postati bliske prijateljice.

Jedna od njih je Madlin Marta Mekenzi, temperamentna žena dugačkog jezika na visokim potpeticama, čiji naizgled nesalomiv duh teško podnosi činjenicu da se njen bivši muž sa svojom novom porodicom doselio baš u njen komšiluk. I ne samo to: njihova ćerka tinejdžerka sve više vremena provodi sa ocem, a njegova nova supruga maltene joj je idol. Koliko god Madlin cela situacija išla na živce, nemoguće je bilo šta prigovoriti. Boni je, htela to Madlin ili ne, zaista savršena (što stvar čini samo još gorom!).

Druga žena je Selest Rajt, nestvarno lepa, uvek odmerena bivša pravnica koja se odrekla karijere kako bi se posvetila svojim blizancima i jednako nestvarno savršenom suprugu. Naravno, njen svet je samo prividno savršen, a Selest krije tajnu koju niko u njenom okruženju ne može ni da nasluti.

Autorka na samom početku romana čitaocima saopštava da se u školskom dvorištu odigralo ubistvo koje, čini se, policija ne zna kako da reši. Ubica nam, naravno, nije poznat, ali zanimljivo je da ne znamo ni ko je žrtva. Priča se potom ,,premotava” šest meseci pre ovog događaja i čitaoci se upoznaju sa glavnim akterima priče. Svako poglavlje počinje komentarima očevidaca, najavljujući događaje koji će uslediti. Čitaoci tako, baš kao i policija, prate ,,tok istrage”, vođeni nagađanjima prisutnih, kao i pretpostavkama o tome šta je mogao biti povod ubistvu i ko je za njega mogao biti odgovoran. Kako se priča razvija, čitaoci shvataju koliko stanovnici ovog grada jedni druge površno poznaju i koliko se njihovi stavovi zapravo temelje na tračevima, predrasudama i lažima.

Osnovna tema ovog romana je nasilje i ono je kroz priču prikazano kroz nekoliko od njegovih najčešće pojavnih oblika (od ovog trenutka kreću spojleri, pa ukoliko ih ne želite, možda bi bilo pametno da sada prekinete sa čitanjem teksta). Fabulu otvara incident u školskom dvorištu u kom je od devojčice koja je pretrpela nasilje zatraženo da uperi prstom u učenika koji ju je napao. Nakon što ona pokaže na Zigija, on istog trenutka biva stigmatizovan, a sa njim, naravno, i njegova majka. Činjenica da se Džejn tek doselila u grad i da se već na prvi pogled ne uklapa u njegov savršeni mikrokosmos, ni njoj ni Zigiju ne ide naruku. Dečaku je dozvoljeno da ostane u školi, uz stalnu prismotru, ali većina roditelja će svojoj deci zabraniti da se na njim druže, a uskoro će po školskim hodnicima krenuti da cirkuliše i peticija za njegovo isključenje. Džejn ne veruje da je njen sin sposoban za tako nešto (on to nikada nije ni priznao), ali sećanje na noć kada je začet i okolnosti u kojima se to dogodilo, počinju u njoj da bude sumnju.

Tako se tema vršnjačkog nasilja nastavlja na temu seksualnog nasilja. Džejn je, nakon burnog raskida, u kafiću srela nepoznatog muškarca i posle nekoliko pića se uputila u njegovu hotelsku sobu. Ono što je trebalo da bude nepromišljena ,,veza za jednu noć” brzo će eskalirati u traumatičan događaj koji će zauvek promeniti njen život. Ne samo da je te večeri bila zlostavljana, Džejn je ostala u drugom stanju, pa scena koju doživljava njen sin otvara temu mogućnosti genetskog prenošenja sklonosti ka nasilju.

Treći vid nasilja koji Morijartijeva uključuje u priču, a koji je verovatno najuspešnije i najpodrobnije prikazan jeste porodično nasilje (sledi još jedno, poslednje upozorenje za spojlere). Selest Rajt, žena kojoj sve žene u okolini zavide, kako na lepoti, tako i na savršenom životu koji živi, upravo je žrtva ovakvog nasilja. Niko ne zna kakav je njen suprug u stvari, čak ni njena najbliža prijateljica. Sve u vezi sa njenim životom je savršeno, a Peri taj savršeni život svakodnevno dokumentuje redovnim postovima na društvenim mrežama. Svi znaju (i treba da znaju) koliko se oni vole, koliko su srećni zajedno, da su savršen par.

Today would be perfect in every way. The Facebook photos wouldn’t lie. So much joy. Her life had so much joy. That was an actual verifiable fact. There really was no need to leave him until the boys finished high school.

Najstrašniji momenti u romanu nisu scene u kojima autorka opisuje nasilje, već načini na koje Selest opravdava postupke svog muža, kriveći povremeno sebe za njegovu neuračunljivost. Kao i odlaganje trenutka kada će konačno staviti tačku na sve to i otići. Toliko godina već glume savršenost da ta laž koju svakodnevno živi počinje da joj muti razum.

Peri je izuzetno voljen i cenjen u društvu. On je savršena prilika, to svi znaju, svaka žena bi poželela takvog muža. On je toliko bogat da ona ni o čemu ne treba da brine. Od nje se traži samo da bude dobra majka i supruga. Da ga ne nervira svojim ponašanjem. Da ne protivureči. Zbog čega je to toliko teško?

Ungrateful bitch. Deserve to be hit. Deserve it. She pinched the flesh on her upper thighs until it brought tears to her eyes. There would be new bruises tomorrow. Bruises she’d given herself. She liked to watch them change, deepening, darkening and then slowly fading. It was a hobby. An interest of hers. Nice to have an interest. She was losing her mind.

Ni ona nije bezgrešna, i toga je vrlo dobro svesna. Ponekad provocira, ponekad namerno radi stvari koje će ga dovesti do ludila. Gotovo uvek uzvrati udarcima, iako je slabija. Trudi se da mu ne ostane dužna. Nakon svake svađe Peri se pokunji i postaje idealan muž. Izvinjava se, obećava da će biti bolji, donosi joj poklone. To joj ponekad prija, ponekad joj se gadi. Svaki put su ti pokloni skuplji, ekstravagantniji. Selest ih nikada ne koristi. On nije zao, ona to zna, ili makar misli da zna. Ali svađe su sve učestalije, povrede sve vidljivije i teže i ona konačno počinje da se boji za svoj život i odlučuje da potraži pomoć.

Sva tri oblika nasilja sa sobom nose nešto što ljudi generalno ne shvataju ozbiljno: psihičko nasilje koje žrtve trpe. Svaka od žrtvi nasilja opisanih u ovom romanu nosi se sa istim problemom: sramotom da o nasilju govori. Bila to Džejn, koja krije da je žrtva seksualnog zlostavljana ili Selest koja svojevoljno pristaje da glumi savršen život pred svima, razlozi su isti: sumnja u sopstvenu krivicu i sramota da se o problemu progovori.

Kada obe istine izađu na videlo, okolina je u šoku, kao što to obično i biva, nažalost najčešće kada je već kasno. Svi su u neverici, niko nije ni pomišljao, sve je delovalo kao da je u najboljem redu. Toliko smo opterećeni svojim problemima da ne vidimo tuđe ukoliko nam se jasno ne predoče. Niko nema vremena da tumači znake, kao da nikome nije dovoljno stalo. Kada Madlin prvi put bude prisustvovala sceni u kojoj Peri udara Selest, prva stvar koju će primetiti je njena reakcija: No surprise at all. Just embarrassment.

What sort of obtuse, self-absorbed friend had Madeline been to have missed something like that? Just because Celeste didn’t walk around nursing black eyes and split lips didn’t mean there hadn’t been clues, if she’d just bothered to notice them.

Big Little Lies je roman koji izražava jasan stav protiv nasilja, u bilo kom obliku. Ono što naizgled počinje kao ,,ženski roman" za razbijanje dokolice postepeno postaje izuzetno ozbiljno i mučno štivo za čitanje. Ušuškana u idiličnu pozadinu, nekoliko stereotipnih likova i situacija koje se mogu posmatrati kao opšta mesta, zaogrnut komičnim situacijama koje ponekad naginju ka apsurdu, poruka koju Morijartijeva šalje još je glasnija. Ne postoji ništa jedinstveno u svetu koji je autorka izgradila. Sve je već viđeno i podseća na likove i situacije koje smo imali prilike da srećemo. Velike male laži kojima se glavni akteri ove priče služe kako bi preživeli u društvu koje svakodnevno zahteva savršenstvo na svakom polju, takođe nisu preterano originalne. I baš to što je sve već viđeno podvlači upozoravajući ton kojim nam se autorka obraća. Nasilje nikada nije originalno i često se krije na najočiglednijim mestima (i ne samo nasilje, ono se u ovom kontekstu lako može zameniti depresijom ili nekim drugim problemom), a uprkos tome što je sve prisutnije i predvidljivije, iz nekog razloga nam je sve teže da ga uočimo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Penguin Books