Stsh's Book Corner

Home All post

Džejms Boven (1979) britanski je muzičar i pisac koji je svetsku slavu stekao romanom „Ulični mačak Bob“. Boven je, tokom svoje problematične mladosti, za život zarađivao kao ulični svirač i prodavac novina. Pažnju javnosti je, međutim, privukao zahvaljujući žutom mačoru koji mu je tokom radnih sati svakoga dana pravio društvo. Postepeno se glas o uličnom sviraču i njegovom krznenom prijatelju širio i van granica Londona – zahvaljujući internetu i televiziji, priča o Džejmsu i Bobu obišla je svet. Boven je, nakon toga želeo da ispriča svoju stranu priče i uz pomoć pisca Garija Dženkinsa napisao je knjigu „Ulični mačak Bob“, a zatim i sedam nastavaka. Po Bovenovom prvencu je 2016. godine snimljen istoimeni film, a glavnu ulogu dobio je upravo njegov mačak Bob.

Džejms je detinjstvo proveo u čestim selidbama na relaciji Engleska-Australija. Roditelji su mu bili razvedeni, a majka, sa kojom je živeo, nije mogla da se skrasi, pa su ona i Džejms često menjali mesto stanovanja. Upravo je iz toga proistekao Džejmsov osećaj nepripadanja: kratki periodi koje je provodio na jednom mestu nisu bili dovoljni da stekne čvrsta prijateljstva, a zbog čestog menjanja škole nije uspevao da se uklopi u društvo. Tinejdžerske godine dovele su do novih problema – napustio je školu i odao se porocima. Kada je konačno odlučio da napusti majku i vrati se u Englesku, sve je krenulo nizbrdo. Džejms je vrlo brzo postao beskućnik, navučen na heroin.

„Život na ulicama Londona ti oduzima dostojanstvo, identitet – zapravo, sve ti oduzima, sve. Najgore od svega je što ljudi imaju pogrešno mišljenje o tebi. Vide te kako živiš na ulici i tretiraju te kao da nisi osoba. Ne žele da imaju išta s tobom. Nemaš nijednog pravog prijatelja. Dok sam spavao na ulici, uspeo sam da dobijem posao higijeničara u kuhinji. Ali su me otpustili kada su saznali da sam beskućnik, mada nisam ništa zabrljao na poslu. Kada si beskućnik, šanse su ti zaista male.“

Ipak, Džejms uspeva da se dozove pameti i posle pet godina korišćenja heroina odlučuje da okrene novi list i potraži pomoć. Baš te godine, kada bude počeo sa odvikavanjem, u njegov život će ušetati Bob.

Kada je Džejms prvi put ugledao povređenog mačora u hodniku svoje zgrade, kućni ljubimac mu nije bio ni na kraj pameti. U trenutku kada je na odvikavanju od droge i jedva sastavlja kraj s krajem, poslednje što mu je potrebno jeste još jedna duša o kojoj će da brine i još jedna usta koja treba da hrani. Pa ipak, prizor povređene životinje tera ga da se prihvati brige o mačoru (na čije lečenje daje poslednji peni), samo dok se ne oporavi, nakon čega će ga pustiti da nastavi svojim putem. Bob će, međutim, imati sasvim drugačije planove. Ne samo da neće želeti da se odvoji od svog novog prijatelja, već će biti tu kada mu je najpotrebniji i promeniće mu život iz korena.

Iako ovaj roman deluje kao idealno štivo za mačkoljupce (i samo za njih), ovo nije samo priča o životu jedne mačke. Boven iskreno govori o opasnosti poroka i teškoćama života na ulici, o nevidljivim ljudima pored kojih prolazimo svakoga dana ni ne primetivši ih. Džejms Boven nije pisac, a pomoć koju je dobio od Dženkinsa pri pisanju svoje priče sasvim je neprimetna. Pa ipak, iako priči manjka stilskih ukrasa, ona je veoma autentična i topla i kao takva se teško ispušta iz ruku. Poruka kojom knjiga započinje jeste poruka čitave priče: koračajući kroz život nailazimo na razne putokaze, a ponekad su baš oni najneverovatniji ti koje treba pratiti.

„Negde sam pročitao jednu čuvenu izreku. Ona kaže da tokom života ljudi svakoga dana dobijaju drugu šansu. To treba iskoristiti, mada mi to obično ne radimo.“

„Ulični mačak Bob“ je, zapravo, knjiga o novim počecima i drugim šansama. U trenutku kada se Bob i Džejms sretnu, oni neobično liče jedan na drugog: sami su, napušteni, očajni i u prilično lošem zdravstvenom stanju. Takođe, ovo je lep podsetnik da se dobro dobrim vraća (barem ponekad). Spasavanje Boba predstavlja prvi korak na putu spasenja samog Džejmsa: od loših navika i lošeg, usamljeničkog života. Sve što mu je bilo potrebno jeste razlog da nastavi dalje, a taj razlog je pronašao upravo u svom krznenom prijatelju.

Ako ste i sami ljubitelji mačaka, verovatno ste već stavili ovu knjigu na svoj spisak za čitanje. Ako pak i niste, pružite Bobu šansu, ko zna, možda vas baš on natera da promenite mišljenje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Šta je leto bez letnjeg upitnika? Ništa. Kao da ga nije ni bilo. Sigurna sam da ste iznenađeni činjenicom da ove godine sezonski upitnik zapravo objavljujem dok traje sezona, ali vi znate da ja volim da vas iznenadim s vremena na vreme. Dušmani će možda prokomentarisati da leto samo što nije prošlo, ali molim lepo, ko još želi da čita o letu kada temperature više odgovaraju novembru nego julu? Niko. Pa, naravno, vidite, ja sve radim s dobrim razlogom.

Pred vama je verovatno najjednostavniji upitnik koji ste ikada videli, pronašla sam ga nekom od knjiških youtube kanala (da me ubijete, nemam pojma na kom, nisam se setila da zapišem), prevela ga i ostavljam ga u amanet svima koji žele da ga preuzmu. A evo i pitanja:

1. Koje tri knjige planiraš da pročitaš ovog leta?

Trenutno čitam roman „Alijenista“ Kejleba Kara, a nakon njega planiram da se bacim na „Boju purpura“ Alis Voker i Here I Am Džonatana Safrana Fora. I to vrlo verovatno baš tim redosledom.

2. Koji junak je po tebi personifikacija leta?

Prva junakinja koja mi pada na pamet je Pipi Duga Čarapa. Osim činjenice što ima običaj da putuje morem i obilazi svakakva pusta ostrva, ona je verovatno najbezbrižniji i najlepršaviji lik kog je svetska književnost ikada iznedrila. A to su mi upravo asocijacije na leto: bezbrižnost, opuštenost i lepršavost.

3. Koja knjiga te asocira na leto?

Ovo mi je ubedljivo najteže pitanje iz ovog upitnika, jer nemam običaj da čitam ono što se smatra tipičnom letnjom literaturom. Na pamet mi prvo pada roman „Leto“ Tuve Janson (veoma originalno, znam), iako me sama knjiga ne asocira na leto, kao i romani Aleksandra Sekulova. Asocijacije su više nego jasne i same se nameću, ali ja ih, lično, ne vezujem za leta kakva volim. Kada pomislim na leto, pomislim na obimne knjige, a jedna takva, iako sa letom kao takvim nema nikakve veze jeste „Utkani svet“ Klajva Barkera. Naime, nju sam čitala na jednom letovanju, davno, a tragovi mora, soli i sunca se na njoj i dalje poznaju.

4. Kakve knjige čitaš na letovanju? Postoji li neka knjiga koja te asocira na neko konkretno letovanje?

Retko kada odvajam neke specijalne knjige za letovanje. Čitam ono što bi svakako trebalo da dođe na red (uvek u glavi imam neki okviran plan čitanja za nekoliko meseci unapred). Ponekad dam prednost obimnim knjigama, naročito ako planiram lenčarenje na plaži, pošto na plaži čitam izuzetno brzo i koncentrisano, pa to valja iskoristiti.
Dok sam studirala, uvek sam sa sobom na letovanje nosila literaturu za ispit (uglavnom sam preko leta spremala Opštu, pa sve i da sam htela, nisam mogla da čitam nešto što ne potpada pod silabus). Posebno je interesantno bilo spremanje čuvene Opšte 3, kada su mi na plaži društvo pravili Zolin „Žerminal“ i Tolstojev „Rat i mir“. Dakle, dobro razmislite pre nego što me pitate da vam preporučim štivo za plažu.

5. Kada bi mogla da odeš na letovanje sa nekim piscem, ko bi to bio i gde biste išli?

Već neko vreme maštam o tome da posetim Portugaliju, pre svega Lisabon, a ko bi bio bolji vodič za takvo putovanje od Saramaga? Ali, pošto je to, nažalost, nemoguće, zadovoljiću se čitanjem njegovog „Putovanja kroz Portugaliju“, knjige koja još uvek čeka nepročitana.

6. Najbolja knjiga koju si pročitala ove godine?

Ovo je obično veoma teško pitanje i postoje godine u kojima se pošteno namučim da odaberem i top 10 pročitanih knjiga za post u kom sumiram čitalačku godinu, ali ove godine se (što sam upravo shvatila dok sam listala pročitane knjige na Goodreads-u) izdvojila jedna: We Should All Be Feminists. Pisala sam o ovoj knjizi na blogu (recenziju možete pročitati klikom OVDE) i molim vas, ako niste, obavezno pročitajte ovu kratku knjigu ili poslušajte govor Čimamande Ngozi Adiči, po kom je knjiga i napisana.

7. Kako si provodila leto dok si bila mala?

Uvek na nekoj vodi. Ako ne bismo išli na more (a devedesetih nismo baš često bili u prilici da putujemo), onda na Lidu. Dok sam bila baš mala, otac je radio dvokratno, tako da smo svaki sunčani dan provodili na Dunavu, od trenutka kada prolećne temperature to dozvole, do prvih prohladnih jesenjih dana. Imali smo čamčić kabinaš i Đoleta, sivu patuljastu pudlu, koji je išao svugde sa nama. Na Dunavu sam naučila da plivam, da volim vodu, da gacam po mulju, da pecam i da hvatam žabice (a kasnije na moru i da skupljam školjke i lovim hobotnice. Zanimljivo, ali ribu i plodove mora nikada nisam volela da jedem) pa mi je i dan danas životni san da živim negde tik pored vode. Ako baš mogu da biram, biram more, ali i reka može da posluži. Samo da je voda!

8. Imaš li neke planove za ovo leto i ako imaš, koji su to planovi?

Ovo leto ću pamtiti po tome što mi se svaki plan da šmugnem iz zemlje izjalovio (jedan bukvalno par sati pred put), tako da nadalje mudro ćutim. Najverovatnije nećemo otići na more (šmrc), ali ćemo se potruditi da ukrademo koji vikend i malo obiđemo Srbiju (što smo u nekoliko navrata ove godine i činili). Plan je, naravno, da se malo bućnu stopalca, kad se već neće osoliti, ali videćemo gde će put da nas nanese. Imam neke destinacije na umu, ali kao što rekoh, bolje da ćutim, čisto predostrožnosti radi, da ne čuje zlo.

To bi bilo to za danas. Kao što sam već rekla, ukoliko želite da odgovorite na pitanja, samo izvolite. Vremena imate napretek, šuška se da ćemo ove godine imati miholjsko leto (a možda je ipak bolje da požurite, pošto ako su naši meteorolozi najavili miholjsko leto, to verovatno znači da će sneg pasti koliko sutra). Jedva čekam da pročitam vaše odgovore!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Političku situaciju Portugalije i njen odnos prema Evropi, Žoze Saramago je pretočio u simboličnu priču u kojoj se Pirinejsko ostrvo doslovno odvaja od kontinenta i počinje da pluta Atlantikom. Ovaj „Kameni splav“, po kojem je roman i nazvan, ne samo da brine novopečene ostrvljane koji su se na njemu zatekli, već zbog svog nepredvidivog kretanja budi paniku u celom svetu. Kao da ova situacija nije sama po sebi dovoljno bizarna i neverovatna, prethodilo joj je još jednako bizarnih pojava koje su se dogodile sasvim običnim, nasumično odabranim ljudima.

Žoana Kurda je žena koja je štapom u zemlji zagrebala liniju koju je nemoguće obrisati, nakon čega su „zalajali svi psi iz Serbera, izazivajući strah i paniku među stanovnicima jer je od pamtiveka vladalo uverenje kako će se, kada zalaje pseća vrsta koja je oduvek bila nema, čitav svet naći na ivici istrebljenja“. Žoakim Sasa je čovek „slabašno obdaren prirodnom snagom“ koji je jednog dana na plaži, zabave rade, podigao izuzetno težak kamen i bacio ga ispred sebe; ali kamen nije, kako je Žoakim očekivao, pao ispred njegovih stopala, već je poleteo nekoliko metara unapred i pao u duboko more, pritom napravivši nekoliko „žabica“. Pedro Orse je „hodajući seizmograf“ koji pod svojim tabanima oseća potrese zemlje koje niko u njegovoj okolini ne oseća (a za koje se kasnije ispostavi da se jesu dogodili). Žoze Anajso je čovek koga konstantno prati jato čvoraka i sam „zbunjen razlozima ovog krilatog festivala“. Marija Guavajra je žena koja je iz čiste dosade počela da para staru čarapu, samo da bi posle nekog vremena shvatila da se čarapa ne smanjuje, a da vunica koju iz nje izvlači nema kraj.

Ovih petoro ljudi će se sresti, i u pratnji jednog psa, započeti dugo putovanje, uvereni da fenomeni kojima su prisustvovali imaju direktne veze sa otcepljenjem ostrva i rešeni da za čitavu ovu pometnju pronađu uzrok.

„Poznato je da svaka posledica ima svoj uzrok, i to je univerzalna istina, međutim, nije moguće izbeći određene greške u prosuđivanju, ili najobičnijem prepoznavanju, jer se dešava da pomislimo kako ova posledica potiče od ovog uzroka, a zapravo je uzrok drugi, daleko od domašaja rasuđivanja koje imamo na raspolaganju i od nauke koju mislimo da posedujemo. “

Putovanje Saramagovih odabranih čergara neće biti niti kratak, niti lak. Uvereni da ih drugi ljudi ne razumeju ili da bi ih, ako bi im ispričali šta im se dogodilo, nazvali lažljivcima, ova grupa će se, sasvim prirodno, izuzetno zbližiti. Neki od njenih članova i više od onoga što su to možda na početku očekivali, pa će ljubavne veze koje se u međuvremenu izrode (i najednom postanu isprepletane) dovesti do niza dodatnih komplikacija.

Uz praćenje putovanja ove grupe (i njihovog vernog psa), Saramago komentariše i opšte stanje na ostrvu, ali i stanje u drugim delovima sveta, nastalo zbog iznenadnog odvajanja Španije i Portugalije od ostatka Evrope. Svet ovu pojavu najpre posmatra sa zanimanjem i čuđenjem (mada turisti na početku beže sa ostrva, kasnije će papreno plaćati da mu budu što bliže kako bi ga mogli posmatrati dok plovi), ali kada ostrvo promeni pravac i svojim kretanjem zapreti da se sudari sa tlom i da napravi katastrofu, odjednom vlada opšta panika. Saramago ne propušta priliku da iskritikuje vlast i institucije i u svom dobro poznatom maniru, prikazuje ih kao nestručne, nespremne u trenutku krize i nedostojne svog položaja.

„Obavijeno takvim velom tajne da za pripreme narod nije saznao, niti barem malo posumnjao, vlade i naučni instituti su pripremali ispitivanje suptilnih pokreta koji su poluostrvo vodili morem uz tajanstvenu upornost i sigurnu stabilnost. Saznati kako i zašto su se raspukli Pirineji bila je ideja od koje se već odustalo, nada izgubljena nakon nekoliko dana. Uprkos ogromnom količini prikupljenih informacija, računari su, hladnokrvno, tražili još podataka ili davali besmislene odgovore, kao što je slučaj sa slavnim Tehnološkim institutom Masačusetsa, gde su programeri pocvreneli od stida kada su primili na terminalima odsečnu presudu, Preveliko izlaganje Suncu, zamislite. U Portugaliji, možda zbog nemogućnosti da, sve do dana današnjeg, izbace iz jezika određene tvrdokorne arhaizme, najpribližniji zaključak do kojeg smo mogli da dođemo bio je, Krčag ide na vodu dok se ne razbije, metafora koja samo zbunjuje ljude, budući da se ne radi ni o vodi, ni o krčagu…“

Svojim uobičajeno vedrim tonom, Saramago ispreda još jednu ozbiljnu kritiku društva. Baš kao i u drugim svojim romanima, kao što su, na primer, „Slepilo“, „Zapis o pronicljivosti“ ili „Smrt i njeni hirovi“, on izmišlja fantastičan zaplet i na njega nadovezuje izuzetno verovatnu socijalnu studiju. „Kameni splav“ se može čitati kao parabola o nestalnosti. Ništa nije sigurno, pa čak ni tlo po kojem hodamo. Sa druge strane, Saramago nije pesimista. Ma koliko bio skeptičan prema institucijama, on veruje u ljudski rod i za njegove junake uvek postoji nada („Jedna velika istina jeste da svet ne može biti mrtav“). On uvek veruje u ljubav, prijateljstvo i želju za životom, i ma koliko situacije koje osmišljava na početku delovale katastrofalno, do katastrofe nikada zaista ne dolazi. Saramago veruje u nove šanse i nove početke. Tako će se i Pirinejsko ostrvo, nasuprot mišljenju mnogih, umiriti, okrenuti i ukotviti, svet će nastaviti tamo gde je stao, a ljudi će možda nešto i naučiti. Brestov štap s početka romana (zaslužan za neizbrisivu brazdu koju je zagrebala Žoana Kurda) je u poslednjoj rečenici romana ozeleneo i „možda će procvetati dogodine“.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Džef Zentner je američki pisac i muzičar. Karijeru je započeo kao gitarista i pisac pesama (objavio je pet studijskih albuma, a sarađivao je i sa svetski poznatim muzičarima poput Igija Popa i Nika Kejva). Danas se bavi pisanjem. Objavio je dva romana za mlade, „Kralj zmija“ (2016) i Goodbye Days (2017).

Goodbye Days je roman o gubitku dragih osoba i suočavanju sa bolom koji takav gubitak sa sobom nosi. Sedamnaestogodišnji Karver Brigs ne samo da je u jednom danu izgubio tri najbolja (i jedina) prijatelja, već za njihovu smrt krivi isključivo sebe. Nestrpljiv da sazna kada će drugovi doći po njega na posao, jednom od njih je poslao poruku, ne sluteći da će baš u toj poruci biti poslednje reči koje će im ikada uputiti: Where are you guys? Text me back. Da stvar bude gora, Karver nije jedini koji smatra da je upravo ta poruka izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj su Mars, Eli i Blejk nastradali. Njegovo mišljenje dele i pojedini članovi porodica njegovih pokojnih prijatelja, među prvima Marsov otac, sudija koji će učiniti sve da ubedi nadležne da pokrenu postupak protiv Karvera i tako dobije pravdu za svog prerano izgubljenog sina.

Karver se oseća potpuno izgubljeno. Sama činjenica da njegovih prijatelja više nema, dovoljno je teška za podneti, čak i bez govorkanja komšiluka da je on taj koji je kriv za njihovu smrt. Kada sazna da postoji mogućnost da zbog jedne poslate poruke završi u zatvoru, njegova snaga popušta i on počinje da se bori sa iznenadnim napadima anksioznosti koje ne ume da kontroliše. Pa ipak, ma koliko se osećao usamljeno, Karver će se zbližiti sa Džesmin, devojkom jednog od njegovih poginulih prijatelja. Džesmin je nova u gradu i ne poznaje nikoga, a čini se kao jedina osoba koja iole razume kako se Karver oseća. Uprkos tome što je izgubila dečka i što zna šta je tome prethodilo, Džasmin je jedna od retkih ljudi u Karverovoj okolini (osim njegove porodice) koja ga ne osuđuje. Jedna od retkih, ali ne i jedina. Još jedna osoba koja će, potpuno neočekivano, pružiti utehu Karveru i pomoći mu da pregura ovaj strašan period jeste Blejkova baka, koja se o njemu starala gotovo čitavog života. Ona ne veruje da je Karver odgovoran za smrt troje tinejdžera, štaviše, smatra da je suludo uopšte i pomisliti na bilo kakvo krivično gonjenje. Karver jeste poslao poruku Marsu, iako je znao da je baš on za volanom, ali Mars je taj koji je odlučio da tokom vožnje poruku pročita i na istu odmah odgovori. Blejkova baka će, ipak, zatražiti uslugu od Karvera. Predložiće mu da sa njom provede poseban dan, dan kakav bi provela sa svojim unukom da zna da im je poslednji. Nedugo nakon toga, roditelji druga dva prijatelja će od Karvera tražiti isto, ali ovi „dani oproštaja“ biće mnogo teži i bolniji od onog koji je Karver proveo sa Blejkovom bakom. Toliko teški, naime, da Karver nije sasvim siguran da li će mu ovi rituali doneti olakšanje ili će ga gurnuti još dublje u očaj i osećanje krivice.

U skladu sa temom kojom se bavi, roman Goodbye Days je prilično emotivan, ali uspeva da ne bude patetičan. Zentner je stvorio veoma ubedljive likove sa kojima je lako poistovetiti se. Iako je Karver donekle žrtva neverovatnog sticaja okolnosti, ljudi koji mu nisu naklonjeni nikako se ne mogu posmatrati kao negativci, čak ni oni koji mu nanose najveći bol, kao što su Elijeva sestra bliznakinja koja koristi svaku priliku da Karvera okarakteriše kao ubicu ili Marsov otac koji svu svoju energiju usmerava na to da zagorča Karveru život. I oni su, baš kao i Karver, nemoćni pred bolom koji osećaju zbog gubitka svojih bližnjih.

Osim emotivnog aspekta priče u kom se autor bavi načinima na koje se može prebroditi gubitak bližnjih, ovaj roman ima i vaspitnu notu i veoma snažnu pouku. Nije čudno što je kao zamajac priče autor izabrao baš problem korišćenja mobilnih telefona tokom vožnje. Nacionalni komitet za bezbednost u Americi iznosi zabrinjavajuće statistike u vezi sa ovom pojavom. Naime, više od milion saobraćajnih nesreća svake godine u Americi izazvane su upravo zbog čitanja i slanja tekstualnih poruka za volanom (otprilike svaka četvrta, što korišćenje mobilnih telefona tokom vožnje čini opasnijim čak i od vožnje u pijanom stanju). Procena je da u saobraćajnim nesrećama ovog tipa svakog dana u Americi pogine čak devet osoba. Razume se, najpodložniji ovakvom izazivanju saobraćajnih nesreća su upravo mladi. U tom smislu, Goodbye Days se može čitati kao veoma opominjuća i emotivna Don’t text and drive brošura koja vrlo slikovito pokazuje kako samo jedan trenutak nepažnje može zauvek promeniti ogroman broj života.

Goodbye Days svakom novom stranicom opominje čitaoca koliko je prijateljstvo važno, koliko bliske ljude shvatamo zdravo za gotovo i kako čak i najbliže članove porodice zapravo slabo poznajemo. Sa druge strane, ma koliko situacija delovala beznadežno, autor podseća da se nikada ne treba predati i da ne treba gubiti nadu. Ali pre svega, ono što će vam se nakon čitanja ovog romana zauvek urezati u sećanje jeste najupečatljivija i najvažnija poruka koju Goodbye Days sa sobom nosi, a to je: Ne šaljite poruke dok ste za volanom. Ništa ne može biti toliko hitno da zbog toga rizikujete svoj i život ljudi koji su vam u blizini. Kada vozite, parkirajte telefon.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Penguin Random House (Crown Books)

U nekom paralelnom univerzumu svi pregledi meseca jula počinju kuknjavom na vrućine od kojih ne može da se diše ili su, pak, ispunjeni galerijama slika sa letovanja. U univerzumu u kom sam ja trenutno zaglavljena, nema ni jednog ni drugog. Moj jul, svetu poznat kao sezona godišnjih odmora, bio je prilično radan i tokom meseca se dešavalo svašta nešto uzbudljivo. A malo se i čitalo. U julu mesecu beležim šest pročitanih knjiga, i to:

1. Paramparčad – Džejms Frej (knjiga o antiheroju)

Memoari bivšeg zavisnika u kojima autor opisuje svoj boravak u klinici za odvikavanje, knjiga koja je toliko oduševila Opru Vinfri da je brže-bolje odlučila da je smesti u svoj čitalački klub. Nedugo zatim na netu se pojavio članak u kom se taksativno navode dokazi o fabrikovanju činjenica u knjizi, pa je Opra, besna jer je nasela na priču, pozvala Freja da se javno izvini milionima razočaranih čitalaca. Knjiga, naravno, nije preterano izgubila na popularnosti, pa se i dalje smatra kultnom među knjigama koje se bave ovom temom. Za to postoji dobar razlog. Recenziju knjige možete pročitati klikom OVDE.

2. Goodbye Days – Jeff Zentner (knjiga o smrti/žalosti)

Ako vam ime autora zvuči poznato, to je verovatno zbog njegovog prvenca „Kralj zmija“ koji je nedavno objavljen kod nas. Goodbye Days je njegov drugi roman, o dečaku Karveru Brigsu koji je u jednom danu izgubio tri najbolja prijatelja u saobraćajnoj nesreći i to zbog toga što je jedan od njih, koji je bio za volanom, u trenutku nesreće odgovarao na poruku koju mu je Karver poslao. Ne samo što Karver ne može da se oslobodi osećaja krivice za ono što se dogodilo, već je protiv njega podignuta i optužnica za ubistvo iz nehata. Simpatičan YA roman koji se brzo čita, maltene kao slikovita i prilično ubedljiva Don’t text and drive brošura.

3. Kacperijada, Gžegož Kazdepke

Evo jednog instant saveta: kad upadnete u čitalačku blokadu, presecite je knjigama za decu. Iznenadili biste se kako pozitivno deluje na čoveka. Ovo je baš jedna takva, koja me je oduševila. Tek treba da bude objavljena na srpskom (tri bambija za svakoga ko upamti ime pisca). U pitanju je niz pričica o Kacperu, nestašnom, radoznalom dečaku, koje pripoveda njegov otac. Iako je namenjena deci, mene strašno podseća na stil kojim piše Kišon, pa ako imate klince i odlučite da im kupite ovu knjigu, nemojte se čuditi ako se tokom čitanja budete zabavljali i smejali mnooogo više od njih.

4. Kameni splav – Žoze Saramago (alegorija)

Šta da vam kažem, još jedna u nizu odličnih Saramagovih knjiga, ovoga puta priča o fizičkom odvajanju Pirinejskog ostrva od Evrope i nizu neobičnih događaja koji su tom odvajanju prethodili. Ako volite Saramaga, ne treba ni da čekate recenziju, slobodno se bacite na čitanje knjige, nećete se razočarati.

5. Ulični mačak Bob – Džejms Boven (pisac sa prvim slovom tvog imena ili prezimena)

Odmah da kažem da sam ovde malo varala. Originalni zadatak je bio „pisac sa tvojim imenom ili prezimenom“, ali jedina osoba koja mi je pala na pamet je Sandra Braun, a nešto mi se baš i ne čita Sandra Braun. S druge strane, nisam imala gde da smestim ovaj roman, pa sam rešila da budem malo kreativna. Verovatno ste čuli za ovu knjigu, po njoj je pre dve godine snimljen i film (koji tek treba da gledam). Reč je o istinitoj priči, o uličnom sviraču i bivšem narkomanu u čiji život nenajavljeno dolazi žuti mačak koji će mu postati najbolji prijatelj. Roman kao preporučen za mačkoljupce, ali možda i za one koji zbog silnih stereotipa o mačkama kao samoživim, nelojalnim bićima, to nikada nisu postali.

6. Čovek bez osobina – Robert Muzil (omiljeni zadatak iz prethodnog izazova (knjiga od više od 800 stranica))

Priznajem da je ironično (u Alanis Moriset smislu) da sam baš ovu knjigu smestila u omiljeni zadatak. Kakav danak neiskustvu! Takođe, nije baš fer smestiti je u grupu pročitanih u julu, iz prostog razloga što se sa njom borim već mesecima, ali eto, konačno sam je završila. Recenziju neću pisati, zato obratite pažnju. „Čovek bez osobina“ je filozofski roman s početka 20. veka, nikada završen. Često ga porede sa Prustovim delom, ali evo, iz prve ruke da vam kažem da baš i nema mnogo sličnosti (osim u ideji). Ja sam, recimo, Prusta čitala sa uživanjem, dok mi je Muzil izuzetno teško pao. Uopšte mi nije držao pažnju, štaviše, na momente je bio i dosadan (iz milošte ga zovem „Roman bez osobina“), tako da sam drugi tom jedva izgurala, i to na preskok. Fakultet me je naučio da budem objektivna onoliko koliko je to moguće, tako da cenim trud i shvatam zbog čega je ovaj roman važan kada u obzir uzmemo kontekst i vreme u kom je nastao, ali da je u pitanju „roman veka“, kako ga je izdavač reklamirao… baš i nije.

Eto, to vam je moj julski spisak (nadam se da ste i dalje za da lista pročitanih knjiga bude propraćena kratkim komentarima). A titulu favorita (umalo da zaboravim na ovo) odnosi, naravno, Saramago! Znate da, kada se Saramago nađe na spisku, ostale knjige nemaju baš mnogo šanse. Šta da se radi, život ponekad prosto nije fer.

Šta ste vi čitali u julu? Jeste li možda pročitali neku od knjiga sa spiska? Jeste li bili na odmoru ili tek treba da idete? A kad smo već kod odmora, znate li neku dobru knjigu čija se radnja odigrava na primorju (treba mi za izazov!)? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Džejms Frej (1969) je američki pisac i scenarista. Poznat je po svojim memoarima „Paramparčad“ i „Moj prijatelj Leonard“ koje je pisao kao produžetak terapije u borbi protiv zavisnosti. Kada je Opra Vinfri uvrstila „Paramparčad“ u svoj čitalački klub, Frej je gotovo preko noći stekao svetsku slavu. Ubrzo se, međutim, našao u centru skandala, kada je na sajtu The Smoking Gun optužen za fabrikovanje činjenica u knjizi (članak možete pročitati klikom OVDE). Frej je na početku poricao sve optužbe, da bi najzad priznao kako knjiga nije u potpunosti bazirana na činjenicama i javno se izvinio razočaranim čitaocima širom sveta. Knjiga, ipak, nije previše izgubila na popularnosti, pa se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih i najčitanijih knjiga o zavisnosti na svetu. Prevedena je na više od 30 jezika, prodata u više miliona primeraka širom sveta, a po njoj se trenutno snima i film.

Kada je dospeo u centar za rehabilitaciju, Džejms je još jednom dotakao dno. Probudio se u avionu, ranjen, bez ikakve predstave o tome gde se nalazi, kuda ide i kako je tu dospeo. Ovo svakako nije prvi put da Džejms ne može da se seti događaja od prethodne noći, niti da pokušava da se skine sa droge i alkohola – gotovo čitav svoj život proveo je kao zavisnik, ali prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put poželeo da promeni svoj način života.

„Ja sam u najtamnijoj tami i udobno mi je ovde. Ne računajući vreme provedeno na klinici, za poslednjih šest godina bio sam trezan ukupno četiri dana. Moji pokušaji da ostanem trezan bili su najblaže rečeno bedni. Uvek je bilo cirke na dohvat ruke, uvek je bilo droge oko mene, uvek sam bio okružen ljudima koji su ih koristili. Ja sam duboko fizički, mentalno i emocionalno zavisan od određenog načina života. Ne znam više ni za šta drugo, ne sećam se više ničega drugog, ne znam da li u ovom trenutku mogu da budem nešto drugo. Plašim se da probam. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao. Mislio sam da su mi opcije ili zatvor ili smrt. Nikad nisam razmišljao o tome da postoji i opcija da prestanem da se radim jer nikad nisam poverovao da mogu. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao.“

Ali pred njim je sada nova šansa, verovatno poslednja. Njegov organizam je u toliko lošem stanju da bi dalja zloupotreba alkohola ili droge značila sigurnu smrt. Pored toga, protiv njega je podignuto i nekoliko optužnica, i činjenica da je u programu za odvikavanje je jedino što bi iole moglo da mu pomogne da ne provede ostatak života u zatvoru. Ipak, kao i svaki zavisnik, Džejms se na početku protivi pravilima centra za odvikavanje i ne želi pomoć koja mu se nudi. On ne zna za drugi način života i dani provedeni u treznom stanju su mu nepojmljivi. Osim toga, kategorički odbija da se priključi anonimnim alkoholičarima i ne prihvata savete da pokuša sa programom 12 koraka. On nije vernik i ne veruje da ga duhovnost može izlečiti, a redovne odlaske na sastanke prosto smatra zamenom jedne zavisnosti drugom. Odbija mogućnost da je zavisnost bolest i da se opravdanje za ovakvo ponašanje može naći u genetskoj predodređenosti. Sa druge strane, Džejms je itekako svestan da ima problem. Zavisan je od droge toliko dugo da je prosto nemoguće ne biti svestan toga. On se ne plaši da to prizna, štaviše, rečenice „Ja sam alkoholičar. Ja sam narkoman. Ja sam kriminalac.“ ponavljaju se u knjizi poput lajtmotiva ili čak mantre. Njegov strah ne leži u suočavanju sa sobom i priznavanjem zavisnosti, već u pokušaju da se te zavisnosti oslobodi. Za nekoga ko je polovinu svog života proveo u nesvesnom stanju, to nije ni čudno, ono od čega je Frej zapravo zavisan jeste zavisnost sama.

„Džejms Frej. Rođen u Klivlendu, Ohajo, 12. septembra 1969. Počeo krišom da gucka alkohol sa sedam godina. Bio trešten pijan prvi put sa deset godina. Povraćao od preterivanja prvi put sa deset. Pušio travu sa dvanaest. Izgubio svest prvi put u četrnaestoj. Sa petnaest hapšen tri puta. Zbog vožnje bez dozvole, zbog vandalizma i uništavanja imovine, zbog pijanstva na javnom mestu i posedovanja alkohola pre punoletstva. Proveo noć u zatvoru. Sa petnaest probao kokain, eside i kristalni met. Hapšen još tri puta u šesnaestoj. Počeo da pije i da se drogira ujutru pre škole. Počeo da prodaje drogu i alkohol svojim ortacima učenicima. Imao rupe u sećanju i povraćao redovno. Još tri puta hapšen sa sedamnaest. Dobio prvu kaznu zbog vožnje pod uticajem alkohola sa 3,6 promenila i postavio okružni rekord. Proveo nedelju dana u zatvoru. Pio i drogirao se svaki dan. U školi, kod kuće, svuda. Povraćao i gubio svest nekoliko puta nedeljno. Po prvi put pokušao da prestane. Doživeo delirijum tremens. Pio da bi mu bilo bolje. Dva hapšenja u osamnaestoj. Prvi put overio od droge, prvo trovanje alkoholom. Ponovo pokušao da prestane, potrajalo dva dana…“

Iako je ovaj deo Frejove biografije prilično preuveličan, niz opisa koji se nastavljaju do trenutka kada je dospeo na kliniku svakako izazivaju jezu jer čitalac zna da, iako to možda nije Frej, ovakvi slučajevi itekako postoje. Slično je i sa ostalim situacijama u knjizi koje su osporavane, kao što je operacija zuba bez anestezije (što jeste bila praksa kada su u pitanju zavisnici na lečenju). Bilo da čitate ovu knjigu kao memoare ili kao roman, utisak je isti. U jednom od intervjua, Frej je rekao da je pojedine situacije opisao onako kako ih je on doživeo, što u tom trenutku možda nije u potpunosti odgovaralo istini. Pozivajući se na umetničku slobodu, priznao je da je svoj lik učinio čvršćim i daleko drskijim nego što je zaista bio. Pa ipak, vrednost ove knjige nije u broju dana koje je autor proveo bez svesti, broju krivičnih prijava, polomljenih zuba i ožiljaka, već u nadi da se zavisnost ipak može prevazići, bez obzira na to koliko situacija deluje beznadežno. Džejmsov happy end, ipak, nije uobičajen i autor na tome konstantno insistira. Klinika u koju je Frej dospeo važi za najuspešniju kliniku za odvikavanje, u kojoj jedan od šest pacijenata zaista uspe da se izleči. Statistika je poražavajuća, ali u skladu sa pričom pred čitaocem. Frej je uspeo, ali većina ljudi koje je upoznao u klinici nije imala toliko sreće.

Džejmsovo odbijanje učestvovanja u programu 12 koraka momentalno je naišlo na kritiku. Do sada se ovaj program pokazao kao najefikasniji u borbi protiv zavisnosti i autorovo insistiranje da je krivica za dotadašnje postupke isključivo njegova, te da se sa njom mora izboriti sam, tumačeno je kao sebičnost i moguć negativan uticaj na zavisnike koji tek treba da počnu sa borbom. Frej kategorički tvrdi da je zavisnost uvek stvar izbora, barem u svom korenu, u smislu da pred čovekom postoji izbor da li će drogu probati ili ne, pa da je, samim tim, apsolutno jedini odgovoran za dalji razvoj situacije. Pa ipak, koliko god insistirao na individualnoj krivici, Frej kroz borbu protiv zavisnosti ne prolazi sam. Osim osoblja koje mu izlazi u susret do te mere da knjiga na kraju zaista deluje kao fikcija, tu su i neočekivano stečena prijateljstva (iznad svih ono sa Leonardom), kao i ljubav u koju se Frej upušta uprkos strogim zabranama klinike. Takođe, susret i pomirenje sa roditeljima igraju ključnu ulogu u autorovom ozdravljenju, susret koji, uzgred, Džejms na početku odbija, sve dok ga klinika ne uceni izbacivanjem iz programa.

Ništa u ovoj knjizi nije ulepšano, zavisnost ni u jednom trenutku nije romantizovana. Fabrikovanje činjenica, naprotiv, služi da stvari učini još mučnijim za čitaoca.

„Zavisnik je zavisnik. Nije važno da li je zavisnik belac, crnac, žut ili zelen, bogat ili siromašan ili negde između, najpopularnija osoba na planeti ili najnepoznatija. Nije važno da li je u pitanju zavisnost od droga, alkohola, kriminala, seksa, kupovine, hrane, kockanja, televizije ili proklete porodice Kremenko. Život zavisnika je uvek isti. Bez uzbuđenja, bez glamura, bez zabave. Nema dobrog provoda, nema radosti, nema sreće. Nema budućnosti i nema bekstva. Postoji samo opsesija koja te sa svih strana saleće i potpuno te savlada. Predstavljanje zavisnosti u lepšem svetlu, trabunjanje o njoj i prikazivanje u lažnoj slavi, ni na koji način, ni u kom obliku nemaju veze s njenom suštinom, a to je jedino važno, istina.“

Stilski gledano, „Paramparčad“ je izuzetno sirovo i jednostavno štivo. Frej se služi kratkim rečenicama, slengom, nepoštovanjem pravopisnih normi, tehnikom toka svesti. Povremeno je teško razlučiti Džejmsove misli od onoga što se zaista događa. Ovakav pristup pisanju doprinosi autentičnosti i čitaocu otvara vrata u unutrašnje stanje zavisnika, u haos pretočen u reči. Halucinacije i unutrašnji sukobi personifikovani su u osećanje koje Frej naziva Furijom, svojim najvećim neprijateljem koji se pojavljuje nenadano i nemoguće ga je kontrolisati. Škrabotine koje se pojavljuju između poglavlja možda govore o stanju zavisnika i više od svih reči napisanih u ovoj knjizi. To je stanje konstantnog haosa, anksioznosti i nemira koji Frej itekako uspeva da prenese na svoje čitaoce. Imajte na umu da čitanje ove knjige nije mačji kašalj, ona je svesno pisana tako da uznemiri i potrese, a na pojedinim mestima čak izazove osećaj mučnine i gađenja.

Ako „Paramparčad“ čitate nakon skandala i autorovog priznanja da događaji opisani u knjizi nisu u potpunosti istiniti, nemate razloga da preskočite ovu knjigu iz straha da biste mogli da se osećate izigrano. Džejms Frej jeste bivši zavisnik koji je imao tu sreću da danas može da govori o svojim iskustvima. Nakon autorovog javnog priznanja, teško je reći šta je od napisanog istina, ali čak i to izvrtanje činjenica dodaje na autentičnosti iskustva – zavisnici su poznati kao ljudi koji su skloni lažima i manipulaciji, a Frej je svojim postupcima samo potvrdio ono što se odavno zna. Osloboditi se zavisnosti ne znači samo prestanak konzumacije opijata, određene posledice i obrasci ponašanja ostaju u čoveku mnogo nakon što određene supstance ispare iz organizma.

Iako neki događaji nisu u potpunosti istiniti, ili su preuveličani, samo iskustvo ostaje stvarno, a poruka koju knjiga nosi ostaje identična. A upravo je ta poruka, kao i način na koji je prenesena razlog što ovu knjigu mnogi već danas smatraju kultnom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Svet je, čini se, u novom veku objavio rat stereotipima, ali borbi protiv staromodnog, ustaljenog pogleda na svet ne nazire se kraj. Problem sa stereotipima je upravo taj što su duboko usađeni u našu svest, pa čak i oni najotvorenijeg uma ponekad pokleknu. Jedna od gorućih tema, naročito u feminističkim krugovima, jeste način posmatranja uloge žena u društvu. Svet se svakodnevno menja, kalupi se rastežu, ali pitanje doživljaja rodnih uloga, uprkos ogromnom pomaku u prethodnom veku, u određenim društvima kao da je otporno na promene. Koren ovog problema, kao što je to primetila Čimamanda Ngozi Adiči u svom eseju We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati klikom OVDE) mogli bismo potražiti u načinu na koji vaspitavamo svoju decu, kako devojčice, tako i dečake.

Elena Favili i Frančeska Kavalo, novinarka i književnica iz Italije, uočile su sličan problem, a pažnju posebno usmerile na literaturu koju roditelji širom sveta čitaju svojim ćerkama pred spavanje. U većini književnih dela namenjenoj deci (naročito u knjigama starijeg datuma) stereotipi su sveprisutni. Tačno se zna kako devojčice treba da ponašaju i čemu treba da streme; kao paradigma se postavlja lik princeze koja mašta o svom „princu na belom konju“ bez koga je kraj priče u stilu „živeli su srećno do kraja života“ gotovo i nemoguće zamisliti. Zbog toga su rešile da devojčicama širom sveta pruže drugačije priče za laku noć, drugačiji pogled na svet i potpuno drugačije heroine. Nije bilo potrebno da bilo šta izmišljaju – takve žene postoje svugde na svetu i uvek su postojale. I tako je nastala zbirka „Priče za laku noć za male buntovnice“.

„Priče za laku noć za male buntovnice“ sastoje se iz 100 kratkih priča o 100 izuzetnih žena širom sveta, prilagođenih dečjem uzrastu, a svaku priču prati ilustracija buntovnice o čijem životu je u priči reč. Za likovno portretisanje heroina iz ove knjige zaslužno je čak 60 različitih umetnica. Neke od junakinja ove zbirke vrlo su dobro poznate javnosti, kao što su Amelija Erhart, Koko Šanel, Virdžinija Vulf, kraljica Elizabeta I, Astrid Lindgren, Džejn Ostin, Kleopatra i druge, ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što nas upoznaje sa ženama koje su se svojim stavovima itekako isticale, a neke od njih čak i promenile tok istorije, iako njihova imena nisu poznata svima. Među njima ima naučnica, vladarki, novinarki i aktivistkinja, ali i devojčica, poput Koj Matis, devojčice rođene u telu dečaka. Svaka od njih je, na ovaj ili na onaj način, verujući u sebe, otvorila put budućim devojčicama širom sveta.

Knjiga je, čim se pojavila još tek kao idejni projekat, svojom originalnošću privukla pažnju javnosti i ubrzo proglašena za knjigu sa najviše donacija u istoriji kraudfandinga. Za manje od dve godine prodata je u više miliona primeraka širom sveta i prevedena na više od 30 svetskih jezika. Činjenica da je u knjigu uključeno 100 žena različitih nacionalnosti, zanimanja i, pre svega, političkih ubeđenja, bila je jasan znak da će knjiga naići na kritike, pa čak i svojevrsnu cenzuru. Najveća buka podigla se oko Aung San Su Ći, političarke iz Mijanmara. Autorke knjige razmatrale su da njen lik uklone iz knjige, zbog političkog skandala i vojne ofanzive u koje je uključena, ali da su ipak odlučile da to ne učine. Pa ipak, pojedini izdavači takve odluke donosili su sami i određena imena koja su im se činila nepogodnim za svoju publiku, zamenila imenima drugih žena.

Tu prvenstveno mislim na naše, srpsko izdanje. Kada sam čitala knjigu bila sam oduševljena činjenicom da je žena iz Srbije dospela u ovako uzak krug buntovnica. U pitanju je Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (za čiji portret je zaslužna Selena Danilović). Ubrzo sam, međutim, saznala da njena priča ne postoji u originalnom izdanju, pa samim tim ni u prevodima, i da je zauzela mesto koje u originalnoj zbirci pripada Hilari Klinton. Pozdravljam ideju da se neka od žena sa naših prostora nađe na stranicama ovakve knjige (ima ih toliko koje to zaslužuju!), ali ne na ovaj način. Na stranu razlozi zašto je baš Hilari izbačena iz srpskog izdanja i da li su ti razlozi opravdani ili ne, ovakav tip cenzure ne čini mi se primerenim za knjigu čija je osnovna ideja borba protiv umanjivanja značaja i uloge žena u svetu. Svaka zemlja, sigurna sam, mogla bi naći prigovore na neku od priča, pa čak i svaki čitalac, koji bi opravdano mogao da smatra da je neka ličnost nezasluženo izostavljena. Ovakvo prepravljanje jeste cenzura, bez obzira na razloge zbog kojih se vrši.

Autorke „Priča za laku noć za male buntovnice“ itekako su svesne da na svetu ima mnogo više od samo 100 žena koje zaslužuju da se nađu u ovakvoj zbirci i upravo je to razlog zašto su „Priče za laku noć“ vrlo brzo dobile i svoj drugi tom (čiji prevod još uvek očekujemo). Ove knjige svakako zaslužuju da se nađu na noćnom stočiću svake devojčice (pa i dečaka, zašto da ne?), da ih podstaknu da sanjaju velike snove i podsete da su snovi ostvarivi.

Svim malim buntovnicama sveta:

Sanjajte ambicioznije

Ciljajte više

Borite se jače

A kada ste u nedoumici, zapamtite

U pravu ste.

Izdavač: Vulkan

Ocena: 5/5