Rej
Bredberi (1920
– 2012) smatra se jednim od najvećih američkih pisaca fantastike u 20. veku.
Najpoznatiji je po romanu „Farenhajt
451“, ali je pored njega napisao još mnogo odličnih knjiga, kao što su „Tetovirani čovek“, „Maslačkovo vino“ i druge. Dobitnih je
brojnih prestižnih nagrada, među kojima se izdvaja Pulicerova (2007. godine).
Osim što je bio briljantan pisac, ostao je upamćen i kao ekscentrik koji se
zalagao protiv razvitka tehnologije, naročito televizije, jer je smatrao da ona
smanjuje želju za čitanjem knjiga. Jednom je izjavio da ne želi da gostuje na
televiziji jer kamere ljudima oduzimaju dušu. Bredberi nikada nije vozio auto i
bio je protiv automobila uopšte. Smatrao je da automobili ubijaju više ljudi nego
ratovi.
„Farenhajt
451“ je
antiutopijski roman napisan 1953. godine. Roman oslikava buduće američko
društvo u kojem su knjige zabranjene. Svaka knjiga koja se pronađe se spaljuje,
neretko sa svojim vlasnicima.
Ideja zabrane i spaljivanja knjiga nije originalno
Bredberijeva, on je samo ideju proširio na čitavo društvo. Istorija poznaje i
previše slučajeva ovog vida cenzure.
Najpoznatiji primer je svakako Index Librorum Prohibitorum, spisak
zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve, koji datira iz davne 1559.
godine. Crkvene vlasti su ovaj spisak obnavljale vekovima, pa je poslednje
izdanje objavljeno 1948. godine. Na ovom spisku su se nalazila neka od najvećih
imena svetske književnosti: Dante, Volter, Igo, Flober, Milton, Žid, Sartr i
mnogi drugi. Index je zvanično ukinuo papa Pavle VI, 14. juna 1966. godine.
Druga velika poznata cenzura nametnuta je od
strane nacista, koji su spaljivali sve knjige koje nisu bile u skladu sa
njihovom propagandom. To su uglavnom bili jevrejski, komunistički,
socijalistički, pacifistički i drugi spisi. Neka od poznatih imena koja su se
našla na nacističkoj listi za otklon bila su: Breht, Ajnštajn, Kafka, Remark,
Dostojevski, Tolstoj, Nabokov i mnogi drugi.
Glavni junak romana „Farenhajt 451“, Gaj Montag, požarni je brigadir, jedan
u nizu zaposlenih u službi čija je nadležnost spaljivanje knjiga. U
Bredberijevom svetu, knjige su zabranjene jer podstiču slobodno mišljenje. Umesto
knjiga, ljudi zabavu pronalaze u strogo kontrolisanom interaktivnom programu
koji im se emituje sa zidova, takozvanim „zidnim
porodicama“. Ovakva postavka stvari nedvosmisleno pokazuje Bredberijev,
inače poznat, stav o televiziji i modernom društvu. Ono što treba neprestano
imati na umu, jeste da je ovaj roman napisan pre više od pola veka, što mu daje
poseban proročki karakter.
Jedne večeri, nakon posla, Montag upoznaje svoju
novu komšinicu, Klarisu, čiji način
mišljenja u njemu budi potrebu da preispita svoj život i način na koji
doživljava sreću.
„Pa“, rekla je, „imam sedamnaest godina i luda
sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kada te pitaju za godine,
reče mi, uvek kaži da ti je sedamnaest i da si umobolna.“
Nakon ovog neobičnog susreta, Montag se vraća
kući gde zatiče svoju suprugu, Midlred,
bez svesti. Pored nje uočava praznu bočicu pilula za spavanje. On poziva hitnu
pomoć koja je uz minimalan napor, svojim mašinama, vraća u život.
Nekoliko dana nakon toga, Montag poslom odlazi na
teren. Pronađena je žena koja krije knjige u svojoj kući. Iako brigadiri
pokušavaju da je izvedu iz stana, ona odlučuje da se ne rastane sa svojom
bibliotekom, pali šibicu i živa se spaljuje sa svojim knjigama. Montag u
potpunom stanju delirijuma uzima jednu knjigu i odnosi je kući. Kasnije te
noći, Montag pokušava da razgovara sa Mildred, ali ona je, kao i obično,
potpuno nezainteresovana za to što on ima da joj kaže. Montag od nje saznaje da
je Klarisa poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tog dana, njegov život se u
potpunosti menja.
Bredberijev svet je svet mašina. Tehnologija je toliko uznapredovala da se i ljudi
ponašaju kao mašine. Oni ne maštaju, ne sanjare, ne razmišljaju o
apstrakcijama. U njima nema istinske ljubavi, čak ni prema sopstvenoj deci:
„Ja sam
dobila dvoje dece carskim rezom“, reče gospođa Bouls. „Nema svrhe da se prolazi
kroz svu onu agoniju samo zbog bebe. Svet mora da se razmnožava, znaš, vrsta
mora da se obnavlja. Osim toga, ponekad jako liče na tebe, a to je lepo.“ […]„Sede u
školi devet od deset dana. Trpim ih samo kad dođu kući, tri dana mesečno; to
uopšte nije loše. Naguraš ih u dnevnu sobu i okreneš prekidač. Kao da pereš
rublje: naguraj tkanine i zalupi poklopac.“
Njihova
stvarnost je do te mere iskonstruisana spolja, da oni u potpunosti gube
slobodnu volju. Zbog toga je Klarisa posebna – ona razmišlja, oseća i
razgovara. Zbog okruženosti tehnologijom, stanovnici Bredberijeve antiutopije
ne razumeju vrednost koje knjige mogu imati kao oruđe razvitka individue.
Bredberijeva televizija funkcioniše tako da udovolji svakom pojedincu ponaosob,
a ne da podstakne na mračne misli, ili misli uopšte. Mildred je tipičan primer
tog izvitoperenog društva:
Midlred šutnu knjigu. „Knjige nisu ljudi. Ti
čitaš, ja gledam okolo, ali ovde nema nikoga! […]
„Vidi“, reče Mildred. „Članovi moje „porodice“ su
ljudi. Oni mi pričaju svašta: ja se smejem, oni se smeju! A tek boje!“
Nisu knjige jedine koje su podlegle cenzuri. Nestali
su filmovi, radio, časopisi novine. Nestala je svaka informacija, osim onih
koje se kroz „zidove“ nameću. Montagov prijatelj i saveznik, profesor Fejber, to lepo primećuje:
„Ne trebaju vama knjige, nego poneke stvari kojih
je ranije bilo u knjigama. Isto to bi moglo da se smesti u današnje „zidne
porodice“. Isti beskraj detalja i svesti mogao bi da se projektuje kroz radio i
televizore, ali toga nema.“
Od nekadašnje karike u lancu, čoveka koji radi za
sistem, Montag postaje pobunjenik protiv istog tog sistema, odmetnik i borac za
slobodu. Nakon što uspeva da izbegne hapšenje, Montag beži iz grada i nailazi
na logor pun odmetnika koji su se, poput njega, drznuli da misle. To su univerzitetski
profesori, filozofi, pisci ili prosto ljudi koji nisu želeli da zaborave na
knjige. Oni ne skrivaju kopije knjige, oni ih čuvaju u svojim glavama: oni jesu
knjige. Oni ne spremaju nikakvu revoluciju, samo čekaju vreme kada njihov glas
neće postati pepeo.
Bredberi, međutim, svoj roman završava verom u
spasenje. Ovo nije roman o propasti društva, iako se radnja odvija u propalom
društvu. Ovo je roman o slobodi i veri u slobodu. U društvu u kojem ne postoji
sloboda mišljenja, pojedinci koji se usprotive sistemu nestaju. Ali ovo nije
knjiga obojena pesimizmom. Montag je primer kako individua može izazvati
promenu u društvu ukoliko je spremna da se bori za sebe. Bredberi velike
promene vidi u volterovskom principu „obrađivanja sopstvenog vrta“, jer šta je
društvo ako ne skup individua?
„Ne
tražite garancije. I ne tražite spas ni u jednoj stvari, osobi, mašini ili
biblioteci. Spasite se malo sami, a ako se udavite, bar ćete znati da ste
pokušali da se dočepate obale.“
Ukoliko do sada niste, obavezno pročitajte ovu
knjigu.
Ocena: 5/5
Posts
Kupio i pre par dana i upravo krećem sa čitanjem. Nadam se da se neću razočarati, s obzirom da sam bukvalno samo pozitivne preporuke dobio za ovo :)
ReplyDeleteNema šanse da se razočaraš, odlična je knjiga :)
ReplyDeleteOvo je to - „Ne trebaju vama knjige, nego poneke stvari kojih je ranije bilo u knjigama. Isto to bi moglo da se smesti u današnje „zidne porodice“. Isti beskraj detalja i svesti mogao bi da se projektuje kroz radio i televizore, ali toga nema.“ Savremeno doba
ReplyDeleteA roman je pisan pre 60 godina! Mislim da Bredberi nije mogao ni da pretpostavi koliko je u pravu.
ReplyDelete