Jedi, moli, voli - Elizabet Gilbert

„Jedi, moli, voli“ je roman pisan u stilu memoara. To je, po rečima autorke, istinit prikaz njenog spiritualnog putovanja kroz tri zemlje koje simbolično počinju slovom I (I na engleskom jeziku znači „ja“): Italija, Indija, Indonezija. Roman je podeljen u tri celine, tako da svaka opisuje njen boravak u jednoj zemlji, ali i svaka odgovara jednoj reči iz naslova. Svaka od te tri reči zapravo opisuje suštinu njenog boravka u određenoj zemlji.

Roman je prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i poznat je kao „knjiga koja će vam promeniti život“. Ali evo o čemu se tu zapravo radi.

Elizabet Gilbert (u romanu prosto Liz) odlučuje da se razvede od svog muža. Kako i sama kaže, njen brak više nije ono što je nekad bio i ona mora da ode. Nedugo nakon separacije od muža, započinje strastvenu vezu sa mladim Dejvidom, ali ubrzo shvata da je ni ona ne ispunjava.

Nakon što izgubi sav novac u brakorazvodnoj parnici, Liz odlazi kod svog izdavača da mu saopšti da odlazi na odmor na godinu dana. Izdavač joj predlaže da svoje putovanje opiše u knjizi i za to joj unapred daje ogroman honorar. Toliko očigledno ogroman honorar da pokriva sva njena putovanja i celogodišnji lagodan život u inostranstvu.

Već je ovde roman izgubio tu spontanu i spiritualnu notu o kojoj se često govori. Nakon što nam autorka u samom romanu saopštava da je unapred plaćena da taj roman napiše, ja na taj roman gledam kao na biznis, a ne na želju da se iskustva podele kako bi pomogla nekome u pronolaženju sebe.

Prva zemlja koju posećuje je Italija. Zašto baš Italija? Oduvek je želela da nauči italijanski, ali joj se to činilo nepraktično. Ali zašto sve što radimo mora uvek biti praktično ili isplativo? Svako zaslužuje da ponekad uradi nešto samo sebe radi. Ova poruka jeste kliše, i svakako je lakše izvodljiva za nekoga ko (kao Liz) ne mora preterano da razmišlja o praktičnom trošenju svog vremena jer je materijalno situiran, ali ovakve „izlete u nepraktičnost“ podržavam. Čitav njen boravak u Italiji se bazira na jelu, učenju jezika i svakodnevnom čestitanju sebi što ignoriše seksipil mladih Italijana (iako nekoliko meseci živi u Rimu, jedini muzej koji je posetila je Muzej testenina), tako da je čitav prvi deo knjige koncentrisan na apsolutni hedonizam.

Drugi deo knjige, koji opisuje boravak u Indiji je direktni kontrast prvoj. Liz odlazi u Indiju kako bi pronašla put do svoje spiritualnosti. Jednom prilikom je od svog bivšeg momka, Dejvida, čula da on ima životnog gurua i rešila je da ode u srce Indije kako bi pristupila ašramu i sledila učenja gurua. Nakon hedonističkog života u Rimu, sledi potpuna suprotnost: asketski život jogija, odnosno život u ruralnim uslovima, bez privatnosti, bez tehnologije. Prvi posao koji dobija u ašramu, ribanje podova, Liz doživljava kao metaforu pročišćenja sebe. Na početku boravka u ašramu, ona mrzi sve u vezi sa takvim životom. Ne može da se koncentriše prilikom meditacija, neispavana je, a recitovanje Guru Gite (koja je suština učenja) joj je neizdrživo. Potpuno je nejasno zbog čega je i dalje tu, s obzirom na to da se sve vreme provedeno u Indiji oseća kao da tu ne pripada. Sve do jedne večeri, kada doživljava prosvetljenje i odlučuje da čitav svoj boravak u Indiji provede upravo tu. Ubrzo nakon toga ona dobija posao „hostese“ ašrama i shvata to kao znak da nije potrebno da se u potpunosti promeni.

U Indoneziju je dovodi još jedna situacija koju shvata kao proročanstvo: dve godine pre toga, kada je bila na Baliju, srela je vidara Ketuta koji joj je gledao u dlan i rekao joj je da će se vratiti u Indoneziju. S obzirom na to da je pogodio da će izgubiti sav novac (razvod), ali brzo posle toga dobiti još novca (honorar za knjigu), ona njegove reči o ponovnom dolasku u Indoneziju shvata kao proročanstvo, ali i kao poziv. U svojoj drugoj poseti Indoneziji, ona se sprijateljuje sa Ketutom, ali i sa doktorkom Vajan, kojoj pomaže i finansijski, i naravno, upoznaje novu ljubav – brazilskog biznismena Felipea.

I tako se krug njenog „pronalaženja sebe“ završava. Nakon očajničkih isprobavanja svake vrste samopomoći na koju naiđe, Liz se spasava ljubavlju, u trenutku kada najmanje očekuje da će je naći (što, po mom mišljenju, jeste istina: retko ko nađe pravu ljubav ako je baš uporno traži; prema tome, ovo je još jedan kliše).

Ali zbog čega je ova knjiga predstavljena kao roman koji menja život, ako na kraju glavna junakinja upada u istu zamku iz koje je pokušala da se izvuče? Na samom početku ona kaže da ceo život zavisi od muškaraca i da ne može da se seti vremena koje je provela van neke veze. I potpuno dosledna sebi, zaljubljuje se u prvog muškarca koji joj pokaže istinsku naklonost. Čak i njeni prijatelji to komentarišu, ona sebe potpuno gubi u vezi i počinje da liči na muškarca sa kojim je, po ponašanju, oblačenju, navikama i interesovanjima. Liz je veoma povodljiva, a ima problema i sa sopstvenim identitetom. Njena želja da bude drugačija po svaku cenu liči na adolescentske „faze“ pronalaženja sebe: najpre sa knjigama o samopomoći, potom sa vegeterijanskom ishranom (jer zajedno sa mesom jede i „strah životinja“, pa je zbog toga dodatno depresivna), potom sa antidepresivima, pa čak i krajnostima poput nošenja donjeg veša određene boje zarad uspešnijeg ljubavnog života. Ona ni na koji način ne promišlja sebe, već ide gde joj drugi kažu da ide. Italijani su poznati po lagodnom životu, pa će i njoj sigurno tamo biti lepo; ukoliko provede nekoliko nedelja sa jogijima, doživeće unutrašnji mir; poziv starca koji gleda u dlan ne treba ni komentarisati. Čak su i „I“ zemlje izabrane sasvim promišljeno. Jedan njen prijatelj u romanu to i primećuje: kako baš Italija, Indija i Indonezija? Zašto ne Irak ili Iran, i one počinju na I.

Ono što je veoma zanimljivo jeste činjenica da Liz na svom putu sreće ljude sa zaista teškim životnim pričama. U Indiji upoznaje devojčicu kojoj su roditelji već našli budućeg muža, iako ona ne želi da se uda, već želi da bude žena od karijere, ali njene želje nisu bitne, jer tradicija tako nalaže. U Indoneziji, njena prijateljica, Vajan, živi kao odmetnik od društva jer se razvela od muža koji ju je fizički zlostavljao. Zbog razvoda je ostala bez igde ičega (s tim što nije dobila honorar koji će joj omogućiti da proputuje pola sveta), ali to je nije sprečilo da usvoji dvoje siročića; a njen drugi indonežanski prijatelj je nakon terorističkih napada deportovan iz Amerike, iako nije muslimanske vere, i tako zauvek odvojen od svoje supruge. Prosečan čitalac će ovo verovatno primetiti, ali nemojte se zavaravati, u ovom romanu nema mesta samoironiji. Ništa od ovoga ne dopire do Liz, niti je tera da se na trenutak zamisli nad svojim banalnim problemima.

Dakle, ne, ne verujem da ova knjiga nekome može značajno da promeni život (meni svakako nije). Možda zbog toga što većina ljudi nije u prilici da nakon teške životne situacije (ma koja to situacija bila) ostavi sve iza sebe i proputuje pola sveta. Možda zbog toga što većina ljudi nije toliko sebična, plitka i samoživa. Postoji velika razlika između „pronalaženja sebe“, što ova knjiga obećava i postavljanja sebe za centar univerzuma, što ova knjiga zapravo nudi.

Ocena: 1/5

Reading challenge: Memoari

6 comments:

Books and LiliesDecember 2, 2015 at 10:30 PM
Meni je Liz toliko isla na zivce da sam, nakon citanja, poklonila knjigu. I moj utisak je maltene isti: 'ajde sto sa 32 godine ne zna sta hoce, ali sto je tako egocentricno bice, uh, naporna je bas.
AnonymousFebruary 22, 2016 at 7:20 PM
Čitala sam drugi dio. Ovaj još nisam. Drugi je fantastičan.
Stsh's Book CornerFebruary 22, 2016 at 10:57 PM
Eee ja nisam drugi :)
JefJune 11, 2017 at 10:10 PM
Znam da nije remek delo, dobrim delom se slazem sa pricom o honoraru i sl, ali meni se recimo dopala. I to posebno deo o Italiji, ne zbog hedonizma i hrane, vec zbog opisa sustinske samoce posle kraha jedne koju prati nesanica i traganje za sobom. Mislim da je fazon sa ovom knjigom, i mnogima poput ove, da klikne da se nadjes u nekoj njenoj sferi. Verovatno je zato i dozivela planetarnu popularnost. Drugi deo sam pocela da citam i ostavila, bio mi smor.