Moralni poremećaj - Margaret Atvud


Margaret Atvud je poznata kanadska spisateljica, autorka romana „Sluškinjina priča“, „Mačje oko“, „Slepi ubica“ i drugih, i dobitnica prestižnih nagrada poput Bukerove nagrade, nagrade LA Times Book i mnogih drugih.

„Moralni poremećaj“ je zbirka od jedanaest priča koje se bave svakodnevnim problemima jedne kanadaske porodice i obuhvata raspon od oko 60 godina. Svaka priča opisuje određeni životni period, pa na taj način priče u zbirci čine celinu i gotovo se čitaju poput poglavlja u romanu.



Većina kritičara se slaže da sve priče imaju istu protagonistkinju, mada to u samoj knjizi nije jasno naznačeno. Prvih pet priča ispričane su iz prvog lica (pripovedač jeste žena, ali joj ne saznajemo ime), naredne četiri su pripovedane u trećem licu i u njima pratimo život Nel i Tiga, da bi se poslednje dve vratile na pripovedanje u prvom licu.

Iako priča prati život porodice, nisu sve priče poređane hronološki – prva priča u zbirci („Loše vesti“) odskače. U njoj se pojavljuju naratorka  i Tig u poznim godinama. Činjenica da se u prvoj priči, koja se pripoveda u prvom licu, pojavljuje Tig, jedan je od razloga što Nel povezuju sa pripovedačem prvih priča. Nakon prve, priče dalje slede svoj prirodni tok: detinjstvo i pravljenje kostima za Noć veštica, studiranje, zrelost; zatim odlazak Nel i Tiga na farmu i njihov život na njoj, potom prodaja imanja i selidba. Poslednje dve priče se vraćaju na roditelje naratorke, ovog puta u poznoj starosti. U obe priče Nel (?) komunicira sa roditeljima putem priča kojim ih vodi kroz zamagljenu memoriju njihovih nekada avanturističkih života.

Čitava zbirka je mračna, ali na momente i duhovita i topla. Margaret Atvud ima jedinstven stil pisanja koji naizmenično šokira i raduje svoje čitaoce.  Ovo nije prva knjiga ove autorke koju sam pročitala (druga je „Sluškinjina priča“), i imala sam određena očekivanja pre nego što sam počela sa čitanjem. Atvudova nije izneverila moja očekivanja, ali opšti utisak je da je prethodna knjiga ipak bila bolja.

Pripovetka  „Moralni poremećaj“, čiji naslov nosi i sama zbirka, na mene je ostavila najsnažniji utisak, pa ću se na njoj i zadržati. U ovoj priči Nel i Tig kupuju imanje na selu. Njih dvoje sada žive kao nevenčani par, iako je Tig još uvek u braku. Mračna atmosfera čitave zbirke dočarana je i ovde slikovito, na samom početku priče, kada Nel primećuje da je kuća koju razgledaju nekako mračna: „Ne deluje baš vedro“. Tig na to odgovara da će oprati prozore i obojiti zidove u belo. Ovo je interesantan prikaz Neline pozicije u vezi: „Nel mu nije rekla da to nije ni zbog prozora, ni zbog tapeta. Ali krečenje bi svakako pomoglo“. Ona svoje nezadovoljstvo imanjem prećutkuje i, ponesena Tigovim entuzijazmom, izdvaja svoju ušteđevinu za kupovinu kuće. Priča potom prati napredak domaćinstva: sređivanje kuće i dvorišta, održavanje bašte, pribavljanje životinja i upoznavanje sa komšijama.

Nel u svakom svom susretu sa susedima učitava njihovo negativno mišljenje o njoj: oni sigurno znaju da ona živi sa oženjenim čovekom i zbog toga je mrze (ovu poruku Nel tumači u komentarima na njen način uzgajanja pasulja). Farmerski život kod Atvudove je opisan daleko od utopijskog. Bez iskustva u životu na selu, Nel i Tig gube životinje; neke su stradale, dok su neke naprosto nestale sa imanja. Uprkos tome, Tigov entuzijazam ne jenjava i on nastavlja da širi domaćinstvo.

Centralni deo pripovetke je svakako onaj o odbačenom jagnjetu koje preživljava zahvaljujući Nelinoj brizi i živi sa njima u kući. Nakon što je poodraslo, jagnje postaje jogunasto, vezuje se za Nel kao za majku i ne dozvoljava ikome da joj priđe. Nakon što nekoliko puta napadne Tiga, on odlučuje da ga odnese u klanicu. Ovaj deo priče snažno opisuje Nelinu situaciju na farmi. Okružena Tigovom decom sa drugom ženom i nezadovoljna, kako činjenicom da su njih dvoje i dalje u braku, tako i samim životom na imanju, Nel se često oseća kao tuđinac, a jednom čak i primećuje da ona „jedina nije ni sa kim u rodu“. Kako joj biološki sat polako otkucava, ona strepi da nikada neće imati dece. Jagnje je, prema tome, jedina njena, i samo njena, stvar na farmi, koja joj se upravo zbog toga i oduzima.

Nakon što su izašli iz klanice, Nel dobija histerični napad i kroz suze izbacuje rečenicu koja je godinama tišti: „Ti nećeš da imam decu“.

Priča se završava scenom u kojoj Tig na trpezarijski sto iznosi jagnjeće kotlete. Iako još uvek skrhana tugom, Nel priznaje da su ukusni i u sebi pomišlja: „Ja sam ljudožder“. U tom trenutku, u svoj toj ravnodušnosti i pomirenosti, vidimo Nelinu konačnu poraženost: „Možda će tu, na farmi, postati prevejana. Možda će upiti nešto od te tame, koja možda uopšte i nije tama, već samo znanje. Pozivaće je u pomoć. Ona će zavrtati rukave, zaboravljati na bolećivost i obavljati sve te krvave, smrdljive poslove. Izveštiće se čak i u rukovanju sekirom“.

Često se može pročitati da je zbirka „Moralni poremećaj“ knjiga o čitanju i pričanju priča. I zaista, mnoge priče iz ove zbirke kao zamajac imaju pročitanu reč. U prvoj priči („Loše vesti“), Tig svakog jutra prenosi Nel (?) loše vesti koje pročita u novinama, iako zna da ona ne želi da to bude prva stvar koju će čuti izjutra, pre prve kafe. U priči „Umetnost kuvanja i serviranja“, naratorka čita istoimenu knjigu i mašta o načinu života opisanom u knjizi. Pripovetka „Moja poslednja vojvotkinja“ kao centralni motiv ima književno delo i indirektno se bavi njegovim tumačenjem. Poslednje dve pripovetke („Fijasko na labradoru“ i „Dečaci iz laboratorije“) kao glavne pokretače takođe imaju čitanje i pričanje priča. U prvoj se naratorkinom ostarelom ocu čita njegova omiljena priča o Indijancima, dok u drugoj naratorka svojoj majci priča priče. Ona najviše voli priče o sebi i svojoj mladosti, one je čine živom. A priče tome upravo i služe: da obesmrte ljude i situacije, da sačuvaju ono bitno od zaborava. Svaki čovek je priča, svaki čovek se čita.  

„Ali šta sam drugo mogla s tim?, misli Nel, vraćajući se svojoj kući. Sva ta nervoza i bes, sumnjive dobre namere, isprepletani životi, krv. Mogu da pričam tu priču, ili da je zakopam. Na kraju, svi se pretvaramo u priče. Ili u bića. Možda je to isto.“

Ocena: 3.5/5

Reading challenge: Zbirka priča


CONVERSATION

2 comments:

  1. Obozavam Margaret Atvud i imam sve njene knjige koje su kod nas objavili. Otprilike bi i ja dala ovakvu ocenu za Moralni poremecaj. moji favoriti su u Antilopa i Kosac, Godina potopa i sve druge :) volim njenu mogucnost transformacije iz istorijskog u pisca SF. Ima zanimljiv stil, ponekad lici na muski pristup pisanja. Sve njene vizije utopijskog drustva su mi bliske, zanimljive i strasne. Bilo bi dobro da se snime filmovi po njima kao sto su uradili sa Sluskinjinom pricom.

    ReplyDelete
  2. Ja sam na Atvudovu naletela tek ove godine i to baš sa "Sluškinjinom pričom" i zaintrigirala me je. Planiram da pročitam još knjiga, videla sam otprilike opise romana i deluju mi baš zanimljivo. Tako da će o Atvudovoj sigurno biti još reči ovde :)

    ReplyDelete