Helebarde, kremenjače – Žoze Saramago


„Od svega što je Žoze Saramago mogao da uradi, najneočekivanije je bilo da umre.“ (Roberto Savijano)

Žoze Saramago (1922-2010) je portugalski pisac, jedini autor iz ove zemlje koji je dobio Nobelovu nagradu. Saramagovu (veoma zanimljivu) biografiju možete pročitati u tekstu koji sam napisala za Elle magazin (klikom OVDE), a recenziju njegovog poslednjeg završenog romana „Kain“ možete pogledati OVDE.


„Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ predstavljaju Saramagov književni izdisaj: poslednji književni podvig, koji je, na veliku žalost čitalaca širom sveta, ostao nedovršen. Saramago je u poslednjoj godini svog života neprestano razmišljao o temi ovog romana, koja je nastala od jednog zaista zanimljivog pitanja: zbog čega u fabrikama oružja nikada nije bilo štrajkova? Kasnije je toj ideji dodao i jedan zanimljiv događaj iz vremena Španskog građanskog rata. Jedna od bačenih bombi nije eksplodirala, a u njoj je nedugo zatim pronađen papirić sa kratkom porukom koja je glasila prosto: „Ova bomba neće eksplodirati“.

 U svoj dnevnik, 15. avgusta 2009. godine, tačno 10 meseci pre nego što će umreti, Saramago je zabeležio sledeće: „Na kraju ću, možda, ipak da napišem još jednu knjigu. Od jedne misli kojom sam odavno bio zaokupljen (zašto nikada nije bilo štrajka u fabrici oružja) rodila se komplementarna ideja koja će zapravo omogućiti književnu obradu ove teme. Nisam se tome nadao, ali se dogodilo dok sam sedeo i lupao glavu, ili je ona lupala o meni.“

Prvi naslov koji je Saramagao nadenuo ovom delu bio je „Belona“, ime rimske boginje rata. Nekoliko meseci kasnije, Saramago se, međutim, odlučio za naslov koji danas znamo, a koji predstavlja stih iz „Podstrekivanja rat rat“, portuglaskog trubadura i dramatičara iz 16. veka.

U tri završena poglavlja koja su čitaocu na raspolaganju, upoznajemo Artura Paza Semeda, računovođu zaposlenog u fabrici oružja. Artur je čovcek bez jasno definisanih moralnih načela, odan svome poslu, čiji je jedini san da bude unapređen i pređe u odeljenje za tešku artiljeriju. Njegova žena, Felicija, zakleti je pacifista (do te mere da je svoje rođeno ime Berta promenila kako ga ne bi delila sa ozloglašenim nacističkim tenkom) i iz tog razloga napušta Artura. Felicija je jedan od onih snažnih ženskih likova na koje smo navikli kod Saramaga, njena uloga u delu jasno je definisana čak i u ovih tridesetak stranica romana.

Za sam zaplet priče odgovoran je roman „Nada“ Andrea Moloa (a bitnu ulogu ima i Felicijino „huškanje“), u kojem Artur otkriva priču o streljanim španskim radnicima iz fabrike oružja koji su sabotirali izradu haubica. Rasplet, nažalost, Saramago nije stigao da napiše. Ostale detalje o samom rukopisu vam neću otkrivati.

Iako je poslednjih godina svog života žurno pisao, svestan i sam da je imao još mnogo toga da kaže, krajem 2009. godine je bio previše bolestan za težak psihički napor kakav zahteva redovno pisanje. Isečci iz dnevnika pokazuju da ni sam nije bio siguran da će roman završiti, pojedine beleške obojene su pesimizmom: „Dva meseca nisam pisao. Ovim tempom, knjiga će možda biti gotova 2020...“ (Dnevničke beleške, 26.12.2009).

Uprkos tome što nije pisao, čini se da je Saramago neprestano razmišljao o ovom romanu. Ispravljao je napisana poglavlja (žurba nije mola da bude izgovor za nesavršenost) i u svoj dnevnik upisivao tok razvoja ideja. Poslednji unos koji ima veze sa ovim romanom datira tri meseca pre nego što će preminuti (22.02.2010) i glasi: „Ideje se pojave onda kada su potrebne. To što se v.d. direktora, koji će se potom nazivati samo inženjerom, nosio mišlju da napiše istoriju preduzeća, možda će biti ono što će pripovest izbaviti od opasnosti da upadne u čamotinju, nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi. Videćemo da li je tako“.

Nažalost nećemo. Ali sudeći po poglavljima koja su završena, kao i po smeru u kojem je roman trebalo da se kreće, nema sumnje da bi „Helebarde“ bile jedan u nizu remek-dela ovog portugalskog pisca. Sudeći po Fernandu Gomesu Agileri (čiji tekst stoji kao pregdovor srpskom izdanju), Saramagova namera bila je da „secira moralni paradoks uzornog službenika fabrike oružjaArtura Paza Semeda, kadrog da se u svojim ustaljenim navikama ne obazire na posledice disciplinovanog i efikasnog obavljanja svog posla. Saramago je bio zainteresovan za ispitivanje uobičajene disocijacije između ponašanja i posledica koje ono izaziva. I spremao se da se pozabavi time na individualnom planu, preko figure običnog čoveka“.

Iako nikada nećemo saznati kako bi ta ideja bila pretočena u delo, ono što nam je poznato jeste završetak romana. U svom dnevniku, Saramago piše: „Knjiga će se završiti jednim sočnim bestraga ti glava, što će izgovoriti ona. Uzoran svršetak“.

Ovakav kraj možda i može da nagovesti pojedine tokove romana, ali nema mnogo smisla baviti se nagađanjima. Nedovršeno delo treba čitati onakvo kakvo jeste. Ono u šta nema sumnje, ponoviću, jeste da bi ovo bio još jedan od bisera Saramagovog pera, i iako možemo biti tužni zbog naglog prekida (a zaista, nema ničeg tužnijeg od čitanja dela koje je prekinuto autorovom smrću), treba da budemo i zahvalni što je Saramago istajao u svojoj nameri da sa nama podeli barem delić poslednje od svojih brojnih genijalnih ideja.

Ocena: 5/5



CONVERSATION

0 comments:

Post a Comment