Stsh's Book Corner

Home All post

Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.

,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.

Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je na lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.

,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.

,,Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.

Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.

„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“

Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.

„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“

Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.

„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“"

Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je uragan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i internetom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

Roman ,,Nevidljivi akademici” je 37. roman u serijalu o Disksvetu i 8. roman u podserijalu o čarobnjaku Rinsvindu koji se, zajedno sa ostalom gospodom sa šiljatim šeširima, vraća na velika Pračetova vrata.

Nevidljivi univerzitet se součava sa velikim problemom – problemom s parama. To znači da bi čarobnjaci trebalo malo da smanje troškove što možda i ne bi bio toliki problem da najveći deo budžeta Univerziteta odlazi na hranu a poznato je da čarobnjaci vole dobro da jedu. Rešenje postoji i deluje prilično jednostavno. Univerzitetu je zaveštan investicioni fond čiji su prihodi dovoljni da pokriju više od 80% računa za hranu ali za pristupanje fondu postoji uslov (ispisan veoma sitnim slovima) – redovno slanje tima Univerziteta na prvenstvo u nogometanju, odnosno u ,,Ligu golobradih i golotrbih”. Ideja zvuči sumanuto iz više razloga. Prvo, fudbal odavno više nije igra za gospodu, drugo čarobnjaci nisu vični kretanju, naročito trčanju, ali ljubav čarobnjaka prema bogatoj trpezi nema granice. Ukoliko ne pristanu morali bi da se zadovolje sa tri obroka dnevno a izbor sireva bi pao na samo tri vrste. Zaista nečuveno.

Pre svega treba oformiti tim i dodeliti mu kapitena (i upoznati sa pravilima igre, ali o tom potom). Tu na scenu stupa misteriozni goblin poi menu Orahk koji se jedne noći pojavio s ceduljicom da mu sleduje zaposlenje u Univerzitetu. Misteriozni goblin je izuzetno inteligentan i ljubazan i, kako se priča, svi odreda žele njegovu glavu. Idealan za kapitena, dakle. Orahk trenutno radi u podrumu univerziteta, među svećarskim kazanima, zajedno sa gospodinom Trevom i kuvaricama Glendom i Julijom (svi do jednog veliki fanovi fudbala) i potpuno je nesvestan svoje prave prirode. Dok čarobnjaci praznih stomaka lome glavu oko utakmice tokom koje ne smeju da koriste magiju, u podrumu se odvija nešto romantičnija priča. Trev i Julija su zaljubljeni jedno u drugo, ali pripadaju navijačkim grupama različitih timova (doslovno prenesena priča o Romeu i Juliji na fudbalski teren). Julija će, zahvaljući lepoti postati model iz sna, a Trev je sin čuvenog fudbalera i zakleo se da sam nikada neće igrati ma koliko nadaren bio (a kao što možete da pretpostavite, veoma je nadaren).

,,Nevidljivi akademici” sastoje se iz tri isprepletana narativa i, kao i svaki drugi Pračetov roman, između komičniih i fantastičnih situacija (za koje su u ovom slučaju zaduženi čarobnjaci) krije kritički osvrt na probleme savremenog društva. Ovoga puta reč je o diskriminaciji usled predrasuda koje, svesno ili nesvesno, gajimo prema određenim grupama ili pojedincima koje vezujemo za određene grupe, bile one socijalne, polne, klasne, rasne ili... pa, navijačke. Pre svega tu je priča o Trevu i Juliji koji, iako se vole, ne smeju ni da zamisle zajednički život zbog pripadništva različitim najvijačkim grupama, a onda i, dosta složenija i ozbiljnija, priča o Orahku, nesrećnom stvorenju za koga se ispostavlja da je ork, strahovita mašina za ubijanje koja jede ljude i u istoriji je upamćena kao jedna od najopasnijih rasa (zbog čega je skoro i istrebljena). Ova činjenica će biti iznenađenje i za njega samog, biće koje sve od sebe daje da se kontroliše, da se ne izdvaja iz mase; koje nikada ne zaboravlja mantre koje ga podsećaju da treba da bude ljubazan i predusetljiv; koje samo želi da se oseti vrednim i zaslužnim.

Na stranu sva komedija (i sav fudbal) i uspešna satira, roman ,,Nevidljivi akademici” na trenutke deluje pretrpano. Pračet u ovom romanu obrađuje previše priča: onu o turniru, o zabranjenim ljubavima, o sjaju i bedi jednog modela, o ličnim ambicijama, o ismevanim ekscentricima koji zbog okoline nisu u stanju da ostvare sebe, itd, i stiče se utisak da bi neke od njih možda bolje funkcionisale (sigurno je da bi ih bilo lakše ispratiti) da su obrađene u zasebnim romanima. Zbog toga roman maltene traži ponovljeno čitanje kako bi se sve kockice složile na svoje mesto a sada, kada znamo da je broj romana u serijalu definitivno ograničen, to možda i nije tako loša stvar.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Prođe i oktobar, praznični mesec za domaće knjigoljupce i mesec u kojem tradicionalno dovučem kući tonu knjiga a pročitam jedva koju stranicu. Tako je i bilo i ove godine, naravno. Prvo sam išla na razmenu knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club a onda i na Beogradski sajam. Prošlog meseca sam konačno dobila i toliko željenu biblioteku i uselila sve svoje knjige. Zamislite, ostalo je nekoliko praznih polica, što znači da je razlog poznat kao ,,nemam više mesta” koji je godinama unazad sprečavao impulsivne kupovine zvanično pao u vodu. Ali bez brige, bliži nam se Noć knjige (eto jedne rime gratis).

U oktobru sam, dakle, bila u priličnoj gužvi, što zbog posla, što zbog majstora koji samo što nisu postali deo enterijera pa nisam baš imala mnogo vremena za čitanje, tako da brojimo svega tri pročitana naslova. Biće ovo, prema tome, jedan veoma kratak post.

1. Zamak ukrštenih sudbina, Italo Kalvino – Mnogo volim Kalvina još od srednje škole kada sam se, na maminu preporuku, susrela s romanom ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” koji i dan danas slovi za jedno od najinteresantnijih književnih dela koje sam ikada pročitala. ,,Zamak ukršenih sudbina” je još jedno višeslojno Kalvinovo delo (mada mislim da on drugačije ni ne može da piše) o grupi putnika koji nakon što se nađu u zamku usred šume, neobjašnjivo gube moć govora. Kako su želeli da razmene svoja mnogobrojna iskustva, odlučili su da to učine uz pomoć špila tarot karata. I tako svako poglavlje predstavlja nemu priču jednog od putnika, iskazanu kartama, čije značenje rekonstruiše narator. Više o romanu očekujte u zasebnoj recenziji.

2. Istorija pčela, Maja Lunde – Dugo najavljivani roman Maje Lunde stigao je tik pred sajam i odmah pobrao simpatije i to ne bez razloga. Ovo je prvi roman u ,,Klimatskom kvartetu” koji je Maja zamislila kao skup zasebnih priča o gorućim ekološkim temama koje se tiču čitavog čovečanstva. Prva u nizu akcenat stavlja na važnost pčela, bića nedavno proglašena za najvažnija stvorenja na zemlji koja su ujedno i na listi ugroženih vrsta. Roman se sastoji iz tri priče o tri različita junaka koja žive u različitim epohama: Vilijam, biolog iz 19. veka, Džordž, savremeni pčelar i Tao, žena s kraja 21. veka koja, pošto su pčele odavno izumrle, radi kao oprašivačica cveća. Najinteresantnija je, naravno, priča koja prati Tao i pokazuje jedan od mogućih scenarija ukoliko dozvolimo da pčele izumru kao vrsta. Scenario koji, kao što možete da pretpostavite ukoliko znate išta o ulozi pčela u ekosistemu, nije nimalo prijatan. Pa opet, ovo nije tipična naučna fantastika (zapravo, nije naučna fantastika uopšte) – roman se ujedno bavi i porodičnim odnosima i pitanjem ljudske ambicije i na kraju vrlo pametno spaja tri naizgled nespojive priče.

3. Mene je teško ne voleti, Jasminka Petrović – Ako imate psa sigurno ćete obožavati ovu knjigu, bez obzira na to koliko imate godina. Naročito ako imate razmaženog psa, kao što je na primer moj Oki (pojedine epizode kao da su pisane o njemu). Novi roman Jasminke Petrović je priča o Nini i njenom blentavom psu Krci, ispripovedan malo iz njene, malo iz njegove perspektive. Ako imate nekog malog knjiškog moljca u okruženju odmah mu poklonite ovu knjigu. Ne samo što je zabavna i smešna već će ga naučiti i važnoj lekciji – da kućni ljubimci nisu samo igračka koju možemo da gurnemo po strani kada nam dosadi već da iziskuju mnogo pažnje i ljubavi, baš kao svaki drugi član porodice.

Možda ih je bilo malo, ali sve tri pročitane knjige su dobre. Titulu favorita za dlaku odnosi Maja Lunde o čijem romanu ću vam naširoko pisati u zasebnoj recenziji, ali već sad mogu da vam je preporučim kao stvarno važnu i informativnu a opet divno napisanu knjigu koju bi svako trebalo da pročita. I jedva čekam naredni roman!

Toliko od mene za danas. Šta ste vi čitali u oktobru? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Šta ste zanimljivo primetili na sajmu što ja nisam a moglo bi da mi popuni praznine na policama? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Laura Sintija Černjauskajte (1976) je litvanska književnica. Pre nego što se posvetila pisanju bavila se novinarstvom. Piše romane, kratke priče i drame za koje je dobila brojne nagrade i priznanja. Njen debitantski roman ,,Disanje u mermer” dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2009. godine.

,,Disanje u mermer” vodi čitaoca u zabačeno prigradsko imanje u Litvaniji na kojem žive Izabela, njen muž Ljudas i sin Galjus, koji boluje od epilepsije. Izabela odlučuje da svojoj porodici pridoda još jednog člana i uz pomoć svoje prijateljice usvoji devojčicu. U sirotištu će, međutim, osetiti neobjašnjivu momentalnu vezu sa šestogodišnjim Iljom, problematičnim dečačićem kojeg će, uprkos nagovaranjima prijateljice da to nipošto ne čini, odvesti kući. I taj nesmotreni čin će zauvek promeniti njen život i život njene porodice.

Ilja nije običan dečak, na to ju je, uostalom, upozoravala i prijateljica: poreklo mu je nejasno, verovatno ima ciganske krvi, pronađen je na železničkoj stanici sa deset meseci i bio je toliko iscrpljen od gladi i hladnoće da niko nije verovao da će preživeti, što nije moglo da ne utiče na njegovu psihu – on dobija napade neosnovane agresije, konačno, šestogodišnje dete je već preveliko. Izabela, međutim, uprkos svim upozorenjima ne menja odluku i, kao da se u njihovu kuću uselio nekakav zao duh, a ne napušteni dečak, odnosi ove porodice počinju postepeno da se zatežu, sve do konačnog pucanja nakon kog će uslediti i nezamisliva tragedija u čijem središtu će biti upravo Ilja.

Motiv divljeg deteta savršeno je uklopljen u pejzaž u koji autorka smešta kuću Izabeline porodice. ,,Disanje u mermer” je roman sav satkan od napetosti i pucketave tišine, glavne likove spaja nevidljiva, gotovo ezoterična veza koja ih istovremeno oblikuje i menja samu srž njihovih ličnosti, kao da se pomoću te veze pretapaju jedno u drugo. Ilja u Izabeli vidi neku vrstu sigurne luke, majke koju nikada nije imao, a Izabela ponovo postaje majka u najdoslovnijem smislu te reči, ona koja štiti i razume do krajnjih granica do kojih će je dovesti upravo onaj ko je u njoj probudio takva osećanja. Autorka u romanu stvara jezivo mračnu atmosferu, gotovo pisanu za ekranizaciju, kroz koju postavlja ništa manje mučna pitanja o majčinstvu, odnosu zločinca i žrtve, potrebi svakog pojedinca da bude voljen i mogućnosti urođenog zla.

Izdavač: Štrik

Ocena: 3/5

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Drinks je roman u formi dnevnika koji vodi Elen, iscrpljena majka dvoje dece na pragu četrdesetih. Njen život je prilično haotičan. Deca se ponašaju kao divljaci, pas je ništa ne sluša, skoro kao ni muž. Elen samo želi da bude kao sve one uzorne majke koje na kapiji škole dočekuju svoju anđeosku decu s osmesima na licu. I rešena je da će baš ova školska godina biti prekretnica u njenom životu. Naravno, njene želje i planovi daleko su od stvarnosti. Roman počinje njenim sanjarenjem o savršenom životu koji se odmah upoređuje sa haotičnom svakodnevicom. Umesto da je deca čekaju spremna ispred vrata svakog jutra, nasmejana i spremna za školu, Elen je primorana da ih vija po kući i preklinje da krenu, umesto da veselo čavrlja sa ostalim mamama, Elen ih izbegava u strahu od osude, umesto da njena deca revnosno rade domaće zadatke i blistaju u svakoj vannastavnoj aktivnosti, ona vise na internetu i ništa drugo ih ne interesuje. Elen ima 39 godina i veliki problem da se pomiri sa tim. Kako je vreme tako brzo proletelo? Gde su se dele dvadesete?

I am thrity-nine today. I don't want to be thrity-nine. How did that happen? When did that happen? I wasn't meant to get any older than twenty-eight at the most – and even that seemed impossibly ancient – and now I am staring down the barrel at forty and a future that will probably consist of quirky patterned skrits from catalogue companies and perhaps a 'statement scarf' if I am feeling really daring.

Ljudima koji imaju malu decu prve stranice ovog romana verovatno će delovati poznato (hteli vi to da priznate ili ne). Pa ipak, Why Mummy Drinks nije samo roman za majke. Povezivanje sa glavnom junakinjom vrlo je jednostavno – svi znamo kako je to maštati o savršenom životu dok nam se stvarnost obrušava na ramena. Ne moramo imati decu da bismo mogli da se poistovetimo sa jednom ovakvom junakinjom, naprotiv. Elen je savremena everywoman – žena koja bi mogla da postigne mnogo toga samo da je u višem cilju ne sprečava praćenje (više ili manje) poznatih ljudi po Fejsbuku, skupljanje veša razbacanog po podu i ribanje za ostalim članovima porodice. A kad smo već kod porodice, tu stvari postaju malo zamršenije. S jedne strane, tu je njena sestra, uspešna, lepa rivalka (ili kako to Elen opisuje: my smuggety-smug-smug-pants, super-clever, corporate-fat-cat, rich-as-Croesus, practically-perfect-in-every-way sister) Džesika, a s druge, sestra njenog muža koja je odlučila da kaže NE civilizovanom svetu (i svom starom imenu), okrene se spiritualizmu, ode u hipi krajnost i svoju gomilu dece vaspitava po nekakvim paleolitskim principima. I obe su, naravno, odlučile da božićne praznike provedu baš sa Elen i njenom porodicom. Na sve to, Elen ima probleme u braku, u dugovima je do guše, sreće svog bivšeg i uspeva da svoj život drugima dočara putem aplikacije za telefon po čijem nazivu i roman nosi ime (i, na sveopšte iznenađenje, da dobrano zaradi).

Why Mummy Drinks je, ukratko rečeno, urnebesno smešno opisana monotonija savremenog života sa kojom, makar u određenim situacijama, može da se poistoveti svako. U pojedinim epizodama se, naravno, zarad humora nije štedelo na preuveličavanju, naročito u onima sa decom (bar se nadam) ili hipi snajom, ali uprkos tome roman deluje potpuno realistično. Za to je, verovatno, najviše zaslužan karakter glavne junakinje. Ona, naime, nije anđeosko stvorenje koje trpi nepravdu, naprotiv. Elen je prilično sebična, nezrela, temperamentna i uopšte daleko od savršenstva (kao i svi mi, uostalom), što su osobine koje je čine dodatno dopadljivom i uverljivom. Ona psuje kao kočijaš (FML joj je skoro pa uzrečica) i poseže za vinom češće nego što bi trebalo (I do love a free bar. I am assuming the day will eventually arrive when I do not treat a free bar as a challenge to drink as much as I can in as short a time as possible), misli sve ono što svi mi ponekad pomislimo, iako nas politička i razne druge korektnosti sprečavaju da to naglas izgovorimo (Fucking fuck my fucking life. And people wonder why I drink? 'Enjoy every moment' they say. 'They grow up so fast' they say. 'Children are such a blessing' they say). Stil kojim Džil Sims piše je šlag na torti: knjiga se čita brzo i lako, uz veselo kikotanje i zaverenično klimanje glavom, kao i povremene pauze da bilo kome (naročito mužu) naglas pročitate određene delove. I kada sklopite korice i shvatite ,,Zašto mama pije", sigurno ćete poželeti da saznate i zašto psuje, a možda i (ako druga knjiga bude jednako dobra kao i prva) zašto na kraju ne daje ni pišljivog boba.

Ocena: 5/5

Izdavač: Harper Collins

Pravite li spisak za sajam knjiga? I ako da – da li ga se pridržavate? Ja svake godine napravim spisak prioriteta za kupovinu i uglavnom ga donekle ispoštujem, ali ove godine bolje da se nisam ni trudila jer ono što sam planirala da kupim i ono što sam donela kući veze s vezom nema. Ni po naslovima ni brojčano. Za to nisam ja kriva, odmah da se zna, makar kada je u pitanju izbor. I ove godine sam radila na sajmu pa sam prvi dan iskoristila da procunjam sa spiskom u ruci i vidim kako stoje stvari sa ponudom i cenama. Polovinu ovogodišnjeg spiska činile su knjige na engleskom pa sam se zbog toga odmah uputila u halu 4. Prvo na makedonski štand sa knjigama na engleskom gde, verovali ili ne, nisu imali ni jednu jedinu knjigu koju sam htela, a onda i do štandova knjižara Vulkan i Delfi gde situacija nije bila ništa bolja. Od osam knjiga na spisku našla sam samo jednu (inače, moj spisak se ove godine sastojao od 16 knjiga a onu gomilicu koju ste mogli da vidite na društvenim mrežama je činilo tričavih 36). Dakle, ovoj gomili će se uskoro pridružiti još jedna tura koju ću poručiti sa stranih sajtova. Preselila sam se, imam novu biblioteku i ostala sam bez izgovora za zabrane kupovine. Što bi mladi rekli – stay tuned.

Zemlja počasni gost - Egipat

Hajde onda da krenemo od te počasne knjige koju sam uspela da ulovim (pa nek onda dušmani pričaju kako reč ulov nije adekvatan termin za knjige donete sa sajma). U pitanju je roman The Secret History Done Tart. Verujem da dosta vas zna o kojoj knjizi je reč, pa neću dužiti. Kod Makedonaca sam našla njen drugi, takođe veoma popularan roman, The Goldfinch, ali sam rešila da ga ipak ostavim za neku drugu priliku.

E sad, to što nisam našla knjige koje sam želela, naravno ne znači da nisam svakog svakcijatog dana obilazila makedonski štand. I nijednom se nisam vratila praznih ruku. Godinama unazad vam pričam kako su kod njih najpovoljnije knjige na engleskom i ove godine sam se opet uverila u to. Ako niste sigurni o kom štandu je reč, to je onaj koji je okružen klasicima za 250 dinara (koji su na drugim štandovima oko 300). Knjige su im sortirane po žanrovima i prilično je teško naći ono što vas interesuje, ali ako (kao neki) odete tamo zilion puta za nedelju dana, postoji šansa da ćete ući u štos. Tako sam jednog dana spazila policu sa predivnim klasicima britanskog izdavača Alma Books koji su koštali samo 400 dinara. Prvo sam uzela Virdžiniju Vulf i teška srca se odvojila od police, ali sam u narednim posetama poklekla i pazarila ukupno 8 knjiga iz ove edicije. Na moju nesreću ili sreću, zavisi iz kog ugla posmatramo situaciju, nisam jedina koja ih je spazila pa su neki od mojih omiljenih klasika već bili razgrabljeni, ali obećala sam sebi da ću sledeće godine otrčati tamo prvog dana čim se štand otvori i ispraviti tu kolosalnu nepravdu. Kao što vidite na slici, kući sam donela sledeće naslove: To the Lighthouse (Virginia Woolf); Sketches of Young Ladies, Young Gentlemen and Young Couples; George’s Silverman’s Explanation; The Mudfog Papers (Charles Dickens); Far From the Madding Crowd; Tess of the D’Urbervilles (Thomas Hardy); Northanger Abbey (Jane Austen); Agnes Grey (Anne Bronte). I svaka je lepša od prethodne.

Na jednoj skrivenoj poličici nalazila se još jedna predivna edicija clothbound klasika iz kolekcije Wordsworth Editions Limited. Cena im je bila 700 dinara (na štandu Oksforda su bile po 1150). Uzela sam Alisu i Dikensa a onda sam se sutradan vratila i po Anne of Green Gables, ali avaj, već je bila rasprodata (utešila sam se tako što sam uzela nekoliko gorepomenutih). Dakle i ona sledeće godine ide na vrh liste. A možda dodam i još koju.

Na istom štandu sam pazarala još jednu Virdžiniju za 250 dinara: Night and Day & Jacob’s Room, čisto da me ne bije maler, i poslednjeg dana Roadside Picnic za Dušana (kada sam takođe ošacovala neke od gorepomenutih Alma klasika – naravoučenije, treba me lancem vezati za štand na kojem radim).

Prelazimo na domaće izdavače, bez nekog određenog reda pošto pojma nemam kog dana sam šta uzimala. Jedna od knjiga sa spiska je roman ,,Medved i slavuj” Ketrin Arden, koji sam htela da kupim još na prošlom sajmu, ali ne znam ni sama zašto nisam. Fun fact: vrlo kratko sam radila kao agent za prava i to baš u vreme nastanka izdavačke kuće Dibidus kojoj je ova knjiga ujedno bila i prvenac. I pogodite ko je bio posrednik u pregovorima? Naravno, to nije jedini razlog za kupovinu, čula sam sa više strana da su sve knjige u trilogiji odlične i čim malo zazimi bacam se na čitanje.

Na spisku su mi bili i Sabatovi romani ,,Tunel” i ,,O junacima i grobovima” u izdanju Platoa. Obe knjige sam čitala i volim ih. ,,Tunel” imam u izdanju Novosti (znate šta nosim na sledeću trampu knjiga), ali želela sam da ukompletiram Sabata u ovom divnom izdanju pošto ,,Abadona” već imam i red bi bio da budu lepi ovako zajedno.

I sledeća dva romana su sa spiska, a na spisku su baš, baš dugo. ,,U kafeu izgubljene mladosti” Patrika Modijana (Akademska knjiga) i Kunderina ,,Nepodnošljiva lakoća postojanja” (Gramatik). Malo je falilo da opet odem kući bez Kundere jer je na štandu Kosmos izdavača popust bio... pa, hajde da kažemo da je bio simboličan, ali onda mi je Slavka (pre svega jedan dobar čovek), koju znate sa bloga Nemam ime, imam komentar, rekla da je tu negde u našem komšiluku spazila poster sa ovim naslovom. I nađosmo mi taj poster, a samim tim i štand Gramatika, i zamislite, Kundera skoro duplo jeftiniji nego kod Kosmosa.

Kad smo već kod Slavke, da pređemo na Štrik. Kupila sam roman Maje Anđelou ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” i dobila neka nova zanimljiva izdanja: ,,Kuća u plamenu” (Kamila Šamsi) koja je, ako se ne varam, ponela titulu najprodavanije knjige na Štrikovom štandu; ,,Mini je potreban prostor za vežbu” Dorte Nors o kojoj sam čula samo pohvale, ali nisam još imala prilike da je čitam, što ćemo brzo ispraviti; i ,,Dvadeset stepenika”, zbirku priča portugalske autorke Elije Koreje. Negde sam načula da priče liče na Saramaga i već sam bila kupljena. Dakle, Elija, imam velika očekivanja! Dobila sam i bedžiće i bukmarkiće (sad stvarno nemam pojma gde su, ali tu su negde) i divnu majicu koju možete videti na fotki. Volim da mislim za sebe da mahom širim dobru književnost, tako da je kao poručena.

Na sajmu uglavnom ne pazarim na Laguninom štandu, njih uvek ostavim za Noć knjige kada su popusti daleko veći. Ove godine jesam i to dva puta. Prvi put, zato što sam sasvim slučajno prošla pored Lagune baš kada je Mirjana Đurđević potpisivala knjige. Nedavno je objavljen njen novi roman ,,Bunker patka” i to je bila idealna prilika da dobijem autogram i konačno je upoznam. I baš mi je drago! Ne samo što smo se upoznale već mi je na knjizi nacrtala i mačku. Ako niste znali, nas dve se pratimo na instagramu i redovno jedna drugoj lajkujemo mačke, pa je red bio da se to i ovekoveči.

Druga poseta Laguni je bila u onom delu s akcijama. Raspitala sam se o ceni romana ,,Crvene duše” koji sam utefterila zbog Isidorine preporuke (link ka njenoj recenziji OVDE) i saznala da je na akciji 3 za 999 koju inače izbegavam. Mogu vam reći da je ove godine bilo odličnih naslova na toj akciji, većinu imam i volim. Ja sam, pored ,,Crvenih duša” izabrala ,,Muzu” i ,,Uhvatiti ono što se ne može zadržati”. Ako i nisu neke, nema veze, poslužiće za razmenu.

Tokom švrćkanja po areni hale 1 perifernim vidom na Vulkanovom štandu spazim Ruždija za 240 dinara (uz Vulkanovu karticu) i odlučim da se vratim i kupim ga. Na istom tom delu sa popustima vidim i roman ,,Poslednji dani noći” Grejama Mura o kojem je takođe pisala Isidora (link OVDE) i odlučim da kupim i njega. A onda mi, baš dok sam merkala korice romana ,,Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije”, devojka iza štanda kaže da na tri kupljene knjige dobijam još 10% popusta, pa odlučim da uzmem i njega (kao što rekoh, ako se zeznem ide na razmenu) i tako platim sve tri knjige 660 din.

Šta je sajam bez Loma? Ništa, kao da ga nije ni bilo. Ovde godine sam uzela samo tri knjige jer, iskrena da budem, nisam sasvim sigurna šta sve imam a knjige i dalje nisu kod mene (biblioteka još zvrji prazna) pa ne mogu da proverim. Uzela sam, dakle, Kafkin ,,Proces” (da se rešim izdanja iz Novosti) i Floberova ,,Pisma” i ,,Novembar” (za koje sam 90% sigurna da ih nemam, ali ako grešim, nije važno, odlične su knjige i mogu da posluže kao poklon).

Na štandu Evolute sam pazarila knjigu ,,Evropski feminizmi” i jedva čekam da počnem da je čitam. Nisam ni znala da je objavljena, ali Slavka mi se pohvalila čim ju je kupila... i ja šta ću, odmah izvadim pare.

Svratila sam i do Derete, naravno, ali njihove novitete ostavljam za posle sajma. Merkala sam novog Maronea i Judžinisa, a kupila samo ,,Priručnik plaćenog ubice za čišćenje kuće”. Ovu knjigu godinama gledam a sad je koštala samo 200 dinara, što će reći da smo opet dokazali da se strpljenje isplati.

Dobila sam ovde godine i neke poklončiće. Na štandu Danasa uz kupljene novine već tradicionalno dele knjige. Izbor nije bogzna kakav, a moj je pao na ,,Mašinu” Petera Adolfsena. Opis deluje zanimljivo, javljam utiske kada dođe na red za čitanje. Od drage Vedrane, koja je i ove godine ulepšala atmosferu na Odisejinom štandu maskiranjem u likove iz romana, dobila sam roman ,,Kameni anđeo” Margaret Lorens. Kaže da ju je podsetio na mene i da misli da bi mi se svideo pa jedva čekam da vidim da li je bila u pravu.

Ove godine sam uspela da ugrabim još dva autograma, pored onog od Mirjane Đurđević. Gošća Štrika bila je autorka romana ,,Disanje u mermer” Laura Sintija Černjaustajte o čijoj ćete knjizi na blogu čitati veoma uskoro, a na Odisejinom štandu je gostovala Jasminka Petrović čiji novi roman ,,Mene je teško ne voleti” treba da pročita svako ko ima psa, bez obzira na godište. Molim vas, pogledajte samo kako je ilustratorka Ana Petrović ,,skinula” Okija! Nemam reči koliko je sve preslatko a bolje da ne krećem da vam opisujem koliko sam počastvovana što sam imala priliku da učestvujem u stvaranju ove knjige, ovaj post se ionako prilično odužio.

Ali to nije sve! Na sajmovima uglavnom kupujem samo knjige, ali ove godine sam uspela čak i to pravilo da prekršim i da kupim i jednu majicu, šolju i ceger. Majicu sam uzela na Makartovom štandu (imaju divan gift program, kako čovek da odoli) i dobila sam ceger na poklon.

A poslednjeg dana, dok sam sa Dušanom trčala ka Makedoncima da mu uzmemo nešto da čita (izjede me savest, sebi sam nakupovala ovoliko a njemu ništa) videla sam štand sa raznim bookish sitnicama koji uopšte nisam videla do tada (a bog sveti zna da sam halu 4 obišla 400 puta). Te stvarčice sam viđala po (čini mi se) Delfi knjižarama, ali ovde su bile dosta povoljnije. Posle dužeg premišljanja odlučila sam se za Hamlet šolju (a šta bih drugo) i Alisa ceger. Ja lepo non stop pričam da sam klasična žrtva konzumerizma, ne znam dokle će ljudi misliti da se šalim.

Verovali ili ne, stigosmo do kraja sajamske gomilice! Kao i prethodnih godina, i ove je sajam bio jedno divno, uzbudljivo i iscrpljujuće iskustvo. Glasa nemam, sve me boli i jedva sam se nakanila da sednem i napišem post, a sad me čeka slaganje knjiga po novim policama i prođu me žmarci čim pomislim kako će sve da bude lepo i puno!

Kako ste se vi proveli na sajmu? Šta ste sve kupili? Jeste li čitali neke od knjiga sa mog spiska? Šta prvo da čitam? Pišite, pišite, pišite!

Do sledećeg posta,

Vaša (puštena s lanca) Stš <3

Prošle subote je u Beogradu održana još jedna razmena knjiga. Znate da mislim da je to idealan način da se rešite knjiga koje vam nisu potrebne i u isto vreme nabavite neke nove a da pri tom ne pipnete novčanik niti promenite broj knjiga u biblioteci. Za nas koji se često mašimo za novčanik kako bismo dodali još knjiga na gomile za koje nemamo mesta, ovo je zaista odlična stvar.

Razmena se održava na sada već uobičajenom mestu, u kafeu A7 na Vračaru, a u njemu su me dočekala sada već poznata lica članova čitalačkog kluba No Spoilers. Kao i uvek, pravila su jednostavna: imate pravo da uzmete onoliko knjiga koliko ste doneli a na razmeni ima mesta za sve osim za stare udžbenike, manifeste i ostalu literaturu stvarno niko ne želi, baš kao ni vi.

Na ovu razmenu uvek krećem optimistično, pa sam i ovog puta ponela šest knjiga i isto toliko sam vratila! Na početku mi se činilo da izbor baš i nije neki iako je na stolovima bilo više knjiga nego inače, a onda me je sačekalo iznenađenje (FOTO)! Da skratim priču, evo mog ulova sa poslednje trampe:

Počeću sa knjigom koju sam videla (i zamalo uzela) i na prethodnoj razmeni: Till September Petronella. Kratka i mint slatka knjižica koja sadrži četiri priče o ženama. S obzirom na to kako stojim s koncentracijom poslednjih dana, duža knjiga od ove mi ni ne treba.

Kada sam stigla na razmenu ponuda mi nije delovala primamljivo pa sam zbog toga uzela roman ,,Ana u haljini od krvi”. Čula sam za ovu knjigu još davno, ali utisci su prilično podeljeni. To baš i nije žanr koji ja često čitam (mada jesam gotičarka u duši) i izbegavam hrvatske prevode, ali knjiga je toliko lepa, sve sa krvavim ukrasima unutra, da sam prosto morala da je prisvojim.

I taman kad sam pomislila da ova razmena baš i neće biti plodna kao što sam se nadala, stiže ono iznenađenje koje sam najavila na početku posta. Neko je zapravo odlučio da na razmenu ponese sva tri toma Radefurdovog ,,Londona”! Morala sam malo da se borim za ove lepotice, ali moj urođeni šarm je odradio svoje i evo, sad konačno više nemam opravdanja da se upoznam sa opusom ovog pisca. I to ba kroz ,,London”, delo koje me je najviše i interesovalo. Pa vi posle nemojte da dolazite na trampe knjiga.

Ove godine je ekipa iz No Spoilers Book Club rešila da određene knjige stavi na prodaju i ja sam rešila da malo i pazarim kako bih ih podržala. Uzela sam roman ,,Božji dar” Rui Zinka, autora ,,Ugrađivanja straha” (odlična knjiga, recenziju možete pročitati OVDE). I baš tog dana kada sam u prethodnim favoritima pisala kako više neću kupovati knjige bez dodatnog informisanja o njima, samo zato što je njihov autor napisao neku super knjigu – uradila sam upravo to. Ali, bože moj, ako mi se ne dopadne završiće nazad na razmeni.