Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan
od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012.
godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon
ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe
bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.
,,Poslednja prilika” je još jedna Bakmanova
novela, veoma kratka priča o čoveku koji shvata smisao života baš u trenutku
kada mu život izmiče. Predstavljena je kao božićna priča jer se radnja događa
uoči Božića a možda i zbog toga što se malčice oslanja na motive Dikensove
,,Božićne priče”. Bakman
je ,,Poslednju priliku” napisao u dahu, jedne večeri kada je stres koji je
proživljavao zapretio da postane nesnosan. Razmišljao je tada, dok su mu žena i
deca spavali u susednoj sobi, o svim izborima pred kojima se čovek nađe na
životnom putu.
,,Kako svakog dana, svakog trenutka krećemo
jednim putem umesto nekim drugim. Ustajemo, zastajemo, igramo se, skrivamo,
zaljubljujemo, napuštamo jedni druge ili zaspimo što je moguće bliže nekome. I
onda spavamo osećajući dah jedno drugom. Nekima od nas je možda potreban neko
da nas obori s nogu svakog jutra, da bismo shvatili šta vreme zaista
predstavlja. I da bi nas podsetio na to šta propuštamo kada ne pazimo dobro.”
Narator ,,Poslednje prilike” je otac koji piše
oproštajno pismo svom sinu. On je uspešan, ostvaren muškarac koji je odabrao da
novac i karijeru stavi ispred porodice. Sada ima rak i kaje se zbog određenih
izbora koje je tokom života napravio. Kasno, pomislili biste, i izlišno –
kajanje nekako dođe uvek kada je šteta nepopravljiva. Narator ove priče ipak
dobija vanrednu, poslednju priliku da pojedine stvari ispravi. U bolnici
susreće petogodišnju devojčicu koja takođe ima rak i nema izgleda da preživi.
Susret sa njenim vedrim licem slama mu srce i budi snažan osećaj nepravde.
,,Novine su pisale o mom novcu, niko još nije
znao da sam bolestan, ali ja sam jedan od onih čija se dijagnoza pojavi u
vestima. Ja nisam običan čovek, i kada ja budem umro, svi će znati za to. Kada
petogodišnje devojčice umru, o tome se nigde ne piše, i u večernjim novinama ne
osvanu osvrti na njihov život, jer i nisu stigle da dožive dovoljno da bi na to
neko obratio pažnju.”
Susret sa njom dovodi do još jednog susreta –
susreta sa Smrću. A Smrt mu, nepristrasna kakva nikako ne bi smela da bude,
nudi neverovatan predlog – da žrtvuje svoj život za život devojčice. Zvuči
bolje nego što jeste – on je ionako na samrti, prema tome, nema šta da izgubi.
Ali Smrt ne nudi lake trampe. Da bi sačuvao devojčicu, moraće potpuno da izgubi
sebe. Doslovno. Stvari će se udesiti tako kao da nikada nije ni postojao.
Njegov sin će imati druge roditelje, njegovu kompaniju će voditi drugi ljudi,
njegovo ime u novinskim člancima zameniće druga imena.
Ljudi uglavnom nemaju svest o tome koliko su
sebični. Uvek pomislimo kako bismo drage volje dali žrtvu za ljude, stvari,
stavove do kojih nam je stalo, ali koliko smo zaista spremni da žrtvujemo za
dobrobit sveta? Počnimo od malih stvari, svakodnevnih navika. Znamo da se
planeta guši u plastici, ali ipak je koristimo. Znamo da možemo da živimo bez
hrane životinjskog porekla, ali ipak nastavljamo da se gostimo raznoraznim
specijalitetima, znamo da pojedine navike izuzetno loše utiču na naše zdravlje,
ali ipak ih se teško odričemo. Šta ako bismo znali da bi svet bez nas bio
drastično bolje mesto? Koliko ljudi bi bilo spremno da žrtvuje svoje postojanje
za dobrobit sveta? Vrlo malo, razume se.
Bakman ponovo preuzima ulogu dežurnog podsetnika
na to koliko je život vredan i koliko ga često uzimamo zdravo za gotovo. Koliko
grešimo, svesno ili nesvesno i koliko zaista marimo zbog takvih grešaka. Recept
kojim piše ostaje nepromenjen, sve priče liče jedna na drugu, rasplet se nazire
već na prvim stranama i već postaje evidentno da je ,,Čovek po imenu Uve” domet
koji verovatno neće ponovo dostići (mada uvek ostaje nada). Ipak, Bakmanova
proza je topla, emotivne ljude gađa pravo u srž i, ako je čitate u pravom
trenutku, možda vas može naterati da se zapitate o greškama koje svakodnevno
činite, svesno ili nesvesno, i malim žrtvama koje bi vas učinile boljim, a vaše
prisustvo (bolje nego odsustvo) ovaj svet malo lepšim mestom za život.
Ocena: 2/5
Izdavač: Laguna
Posts
Čini mi se da Bakman upada u istu vrstu "problema" kao Gorder: knjige koje se vrte oko manje-više sličnih tema, sličnog stila, kretanja priče, načina razrešenja, dopadljive i popularne, ali koje teško dostižu nivo prve, tj. one sa kojom je pisac osvojio popularnost. Naravno, pošto još nisam ništa njegovo nčitala, ovo je samo nagađanje, jer me sve do sada baš asocira na ovaj drugi slučaj.
ReplyDeleteInače, zanimljiva tema i, eto, čim sam počela da ramišljam o njoj, tj. da se sasvim iskreno preispitujem, ušla sam u neobično raspoloženje, pa prekidam. Zastrašujuće je suočiti se sa takvom dilemom, ali i, verujem, rasterećujuće razrešiti je. Pročitala bih knjigu, ako ništa drugo, barem zato da saznam za šta se (i nakon kakvih misli) junak opredelio. Naravno, prvi razlog je tvoj uobičajeno sjajan tekst. Dopada mi se zaključak kojim si, i pored niske ocene, istakla vrednosti same ideje. :)
Vidi, knjiga ima manje od 100 strana sa sve (brojnim) ilustracijama. Pročita se dok trepneš. Tema tera na razmišljanje, stvarno. Izvedba mi malo ne štima. Možda je do mene, nekoliko ljudi me je upozorilo da se spremim na izliv emocija, ali nije me dotakao na taj način (za razliku od Uvea, malo je falilo da pustim suzu na kraju, a stvarno nisam taj tip, nekako mi je istovremeno bilo lepo i strašno tužno). Nije Bakman gubljenje vremena (mada u romanima malo ima taj problem da nasred knjige vidiš da nema pojma šta će i gde će), ali šablon koji koristi već polako umara. To, naravno, ne znači da neću pročitati i novu koja je najavljena :D
DeletePotpuno razumem, slično je i meni sa Gorderom (ili Trejsi Ševalije, čije su mi se samo dve knjige stvarno svidele, ali po nekoj navici pročitam svaku novu). :)
DeleteEto vidiš :) Zanimljivo, inače, uspela sam nekako da preskočim taj hajp oko Trejsi, verovatno ne bih pročitala nijednu da se nije uključila u projekat ,,Šekspir". :)
DeleteSjajan tekst, uživala sam čitajući. :)
ReplyDeleteJa sam valjda jedna od retkih koja nije pročitala ništa Bakmanovo, pa ni ono najpopularnije - „Čovek po imenu Uve“. Meni je takav autor - pročitaš jednu knjigu, pročitao si ih sve bio Muso. Zato sam i stala nakon treće ili četvrte pročitane, jer su mi sve toliko ličile da uopšte nisam mogla da razlikujem radnje koje su tobože drugačije u svakoj. Od Trejsi sam čitala samo „Devojku s bisernom minđušom“ u srednjoj, nameravaj još eventualno „Poslednjeg begunca“, jer mi je na polici godinama.. Gorderova „Devojka sa pomarandžama“ mi se recimo nije dopala, pa zazirem i od ostalih njegovih dela, eventualno „Misteriju pasijansa“..
Elem, interesantno mi deluje ova Bakmanova knjižica, imaću je u vidu, ako rešim nešto njegovo čitati.
*eventualno ću „Misteriju pasijansa“ pročitati..
DeleteNe brini, nisi jedina, ni ja nisam pročitala ništa njegovo.;)
DeleteMislim da će "Uve" biti dostupan u biblioteci kad se malo smiri pomama, za godinu-dve, pa mi onda stigne na red, haha...
Od Gordera "Sofijin svet" obavezno. Meni je ta bila prva koju sam od njega pročitala. Doduše, bila sam tinejdžerka i razmišljala da studiram filozofiju, pa sam možda u tadašnjem oduševljenju precenila realan kvalitet knjige. I "Misterija pasijansa" mu je i odlična, dodala bih još "Vita brevis". Ove ostale, zaista na sličan kalup, ali sasvim fine. "U jednom ogledalu, u jednoj zagonetki" je isto zanimljiva.
Ne bih baš strpala u isti koš sa Musoom, ipak.
"Poslednji begunac" je solidna knjiga, ali meni Trejsi nekako krene dobro, jak zalet, pa "zanemoća" negde od sredine svakog svog romana.
Ne trpam ja njih u isti koš, nikako, što se kvaliteta tiče. Naopako. Musoa se samo setih jer su mi njegove knjige radnjom sve na copy/paste. Štancanje je opet njegov drugi problem. 😁
DeleteE vidiš i "Vita Brevis" mi je na listi. :)
Ja sam sa Gorderom definitivno završila. Pročitala sam tri i to je više nego dovoljno :)
DeleteNisam, Kaćo, ni mislila na kvalitet, nego po "hiperproduktivnosti" i nekom kalupu koji su obojica prihvatili. Razumemo se.;)
DeleteMeni je bibliotekarka davne 2005. "uvalila", tada veoma popularnu, "Devojku sa bisernom minđušom". Pa sam iste godine za rođendan dobila "Plameni sjaj", zbog Vilijama Blejka, koji mi je jedan od omiljenih pesnika, a u tom romanu među glavnim likovima. I eto prvog razočarenja. Međutim, pročitala sam sve njene prevedene knjige (uključujući onu iz projekta "Šekspir") i samo su mi se "Devojka sa bisernom minđušom" i "Pali anđeli" (koliko sam shvatila, najmanje omiljena većini, a meni najzanimljivija) baš dopali. E, slično je i sa Filipom Gregori. Uzmu, obe, dobre teme, a traljavo obrade.
ReplyDeleteMoja mama ima par njenih knjiga, ali nešto nije bila oduševljena pa nikad nisam ni uzela da čitam. Ni Filipu nikad nisam čitala. Zapravo, mnogo tih super popularnih pisaca koji su buknuli dok sam studirala nikad nisu ni imali šanse :)
DeleteNišta nisi propustila, veruj mi!:)
DeleteEvo, usudiću se da kažem da su obe precenjene.
Ja ne znam kojim čudom, ali Filipa i ja smo se uvek mimoilazile.. Jedino sam adaptaciju gledala za „Drugu Bolenovu kći“, ništa naročito. :)
DeleteTi si blaga, meni je ta adaptacija užas, očaj živi. A dobri glumci, velika šteta. Toliko glup film, banalizovana tema, iskarikirane istorijske ličnosti....:(
ReplyDelete