Poslednja prilika – Fredrik Bakman

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Poslednja prilika” je još jedna Bakmanova novela, veoma kratka priča o čoveku koji shvata smisao života baš u trenutku kada mu život izmiče. Predstavljena je kao božićna priča jer se radnja događa uoči Božića a možda i zbog toga što se malčice oslanja na motive Dikensove ,,Božićne priče”. Bakman je ,,Poslednju priliku” napisao u dahu, jedne večeri kada je stres koji je proživljavao zapretio da postane nesnosan. Razmišljao je tada, dok su mu žena i deca spavali u susednoj sobi, o svim izborima pred kojima se čovek nađe na životnom putu.

,,Kako svakog dana, svakog trenutka krećemo jednim putem umesto nekim drugim. Ustajemo, zastajemo, igramo se, skrivamo, zaljubljujemo, napuštamo jedni druge ili zaspimo što je moguće bliže nekome. I onda spavamo osećajući dah jedno drugom. Nekima od nas je možda potreban neko da nas obori s nogu svakog jutra, da bismo shvatili šta vreme zaista predstavlja. I da bi nas podsetio na to šta propuštamo kada ne pazimo dobro.”

Narator ,,Poslednje prilike” je otac koji piše oproštajno pismo svom sinu. On je uspešan, ostvaren muškarac koji je odabrao da novac i karijeru stavi ispred porodice. Sada ima rak i kaje se zbog određenih izbora koje je tokom života napravio. Kasno, pomislili biste, i izlišno – kajanje nekako dođe uvek kada je šteta nepopravljiva. Narator ove priče ipak dobija vanrednu, poslednju priliku da pojedine stvari ispravi. U bolnici susreće petogodišnju devojčicu koja takođe ima rak i nema izgleda da preživi. Susret sa njenim vedrim licem slama mu srce i budi snažan osećaj nepravde.

,,Novine su pisale o mom novcu, niko još nije znao da sam bolestan, ali ja sam jedan od onih čija se dijagnoza pojavi u vestima. Ja nisam običan čovek, i kada ja budem umro, svi će znati za to. Kada petogodišnje devojčice umru, o tome se nigde ne piše, i u večernjim novinama ne osvanu osvrti na njihov život, jer i nisu stigle da dožive dovoljno da bi na to neko obratio pažnju.”

Susret sa njom dovodi do još jednog susreta – susreta sa Smrću. A Smrt mu, nepristrasna kakva nikako ne bi smela da bude, nudi neverovatan predlog – da žrtvuje svoj život za život devojčice. Zvuči bolje nego što jeste – on je ionako na samrti, prema tome, nema šta da izgubi. Ali Smrt ne nudi lake trampe. Da bi sačuvao devojčicu, moraće potpuno da izgubi sebe. Doslovno. Stvari će se udesiti tako kao da nikada nije ni postojao. Njegov sin će imati druge roditelje, njegovu kompaniju će voditi drugi ljudi, njegovo ime u novinskim člancima zameniće druga imena.

Ljudi uglavnom nemaju svest o tome koliko su sebični. Uvek pomislimo kako bismo drage volje dali žrtvu za ljude, stvari, stavove do kojih nam je stalo, ali koliko smo zaista spremni da žrtvujemo za dobrobit sveta? Počnimo od malih stvari, svakodnevnih navika. Znamo da se planeta guši u plastici, ali ipak je koristimo. Znamo da možemo da živimo bez hrane životinjskog porekla, ali ipak nastavljamo da se gostimo raznoraznim specijalitetima, znamo da pojedine navike izuzetno loše utiču na naše zdravlje, ali ipak ih se teško odričemo. Šta ako bismo znali da bi svet bez nas bio drastično bolje mesto? Koliko ljudi bi bilo spremno da žrtvuje svoje postojanje za dobrobit sveta? Vrlo malo, razume se.

Bakman ponovo preuzima ulogu dežurnog podsetnika na to koliko je život vredan i koliko ga često uzimamo zdravo za gotovo. Koliko grešimo, svesno ili nesvesno i koliko zaista marimo zbog takvih grešaka. Recept kojim piše ostaje nepromenjen, sve priče liče jedna na drugu, rasplet se nazire već na prvim stranama i već postaje evidentno da je ,,Čovek po imenu Uve” domet koji verovatno neće ponovo dostići (mada uvek ostaje nada). Ipak, Bakmanova proza je topla, emotivne ljude gađa pravo u srž i, ako je čitate u pravom trenutku, možda vas može naterati da se zapitate o greškama koje svakodnevno činite, svesno ili nesvesno, i malim žrtvama koje bi vas učinile boljim, a vaše prisustvo (bolje nego odsustvo) ovaj svet malo lepšim mestom za život.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

8 comments:

Stsh's Book CornerFebruary 17, 2020 at 3:59 PM
Vidi, knjiga ima manje od 100 strana sa sve (brojnim) ilustracijama. Pročita se dok trepneš. Tema tera na razmišljanje, stvarno. Izvedba mi malo ne štima. Možda je do mene, nekoliko ljudi me je upozorilo da se spremim na izliv emocija, ali nije me dotakao na taj način (za razliku od Uvea, malo je falilo da pustim suzu na kraju, a stvarno nisam taj tip, nekako mi je istovremeno bilo lepo i strašno tužno). Nije Bakman gubljenje vremena (mada u romanima malo ima taj problem da nasred knjige vidiš da nema pojma šta će i gde će), ali šablon koji koristi već polako umara. To, naravno, ne znači da neću pročitati i novu koja je najavljena :D
Stsh's Book CornerFebruary 18, 2020 at 11:04 AM
Eto vidiš :) Zanimljivo, inače, uspela sam nekako da preskočim taj hajp oko Trejsi, verovatno ne bih pročitala nijednu da se nije uključila u projekat ,,Šekspir". :)
Katarina PavlovićFebruary 18, 2020 at 6:32 PM
Sjajan tekst, uživala sam čitajući. :)
Ja sam valjda jedna od retkih koja nije pročitala ništa Bakmanovo, pa ni ono najpopularnije - „Čovek po imenu Uve“. Meni je takav autor - pročitaš jednu knjigu, pročitao si ih sve bio Muso. Zato sam i stala nakon treće ili četvrte pročitane, jer su mi sve toliko ličile da uopšte nisam mogla da razlikujem radnje koje su tobože drugačije u svakoj. Od Trejsi sam čitala samo „Devojku s bisernom minđušom“ u srednjoj, nameravaj još eventualno „Poslednjeg begunca“, jer mi je na polici godinama.. Gorderova „Devojka sa pomarandžama“ mi se recimo nije dopala, pa zazirem i od ostalih njegovih dela, eventualno „Misteriju pasijansa“..

Elem, interesantno mi deluje ova Bakmanova knjižica, imaću je u vidu, ako rešim nešto njegovo čitati.
Stsh's Book CornerFebruary 19, 2020 at 5:50 PM
Moja mama ima par njenih knjiga, ali nešto nije bila oduševljena pa nikad nisam ni uzela da čitam. Ni Filipu nikad nisam čitala. Zapravo, mnogo tih super popularnih pisaca koji su buknuli dok sam studirala nikad nisu ni imali šanse :)
Katarina PavlovićFebruary 19, 2020 at 9:06 PM
Ja ne znam kojim čudom, ali Filipa i ja smo se uvek mimoilazile.. Jedino sam adaptaciju gledala za „Drugu Bolenovu kći“, ništa naročito. :)