Stsh's Book Corner

Home Archive for June 2015

Mirjana Đurđević rođena je 1956. godine u Beogradu. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, a danas je profesor Visoke građevinsko-geodetske škole i pisac. Pored stručne literature, objavila je preko deset romana. Dobitnica je nagrada Meša Selimović (za roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“) i Žensko pero (za roman „Deda Rankove riblje teorije“).

Mirjana Đurđević je pravo osveženje na savremenoj srpskoj književnoj sceni (naročito među spisateljicama). Sa njenim delima sam se susrela sasvim slučajno, zahvaljujući čuvenom Reading Challenge-u (više o tome OVDE), tražeći knjigu čija se radnja odvija u mom rodnom gradu. Tako sam naišla na roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, sa čijim čitanjem sam krenula bez prevelikih očekivanja. Dovoljno je da, za sada (o ovom romanu će posebno biti reči na blogu), kažem da se knjiga „preselila“ na stavku knjiga koja te je nasmejala, a njeno staro mesto je ostalo za (kako sam odlučila još tokom čitanja Kaje) još jedan roman iste autorke. Tako sam naišla na „Bremasone“.

Radnja „Bremasona“ odvija se jednog letnjeg dana 1940. godine u Beogradu, tačnije na Vračaru. Nakon što je vlast donela odluku da se zabrani rad masonerije, sazvani su članovi Velike lože Jugoslavije, kako bi razmotrili predlog samouspavljivanja i time izbegli predviđene kazne.

Na samom početku romana se upoznajemo sa nekim od članova Velike lože, koji, zdravorazumski, nikada ne bi mogli da se nađu na istom mestu. Tu su, odavno počivši, Branislav Nušić, Đorđe Vajfert, Petar Ičko i Sima Milutinović Sarajlija. Tu je i još nerođeni Veliki Muzički Majstor Bane. A sa svima njima, na mestu Velikog Sekretara, i desetogodišnji Borislav Pekić, poznatiji kao mali Bora. Isprepletani vremenski planovi su jedan od glavnih faktora koji ovaj roman čine pravim iznenađenjem na našoj književnoj sceni.

Nekoliko ulica dalje, istovremeno zaseda i velika ženska loža „Bratanice“, na čelu sa Velikom Tetkom, s tim što je ova loža, za razliku od one u Garašaninovoj 8 ( koja je tajna samo deklarativno jer „svi beogradski vrapci cvrkuću raspored njihovih okupljanja, kad je ko ušao, kad ko zakasnio...), zaista tajna. Pored gospođe Sofije Spasić (Velike Tetke), predsedavajuće, tu su i ništa manje bitne Velika Metla (zadužena za bezbednost), Velika Alapača (informacije), Velika Kesa (blagajnica), Velika Baba (koja uglavnom drema) i druge.

I dok se masoni raspravljaju o samouspavljivanju (tj. o činu privremenog raspuštanja organizacije), i nikako o tome da se slože, masonke se bave malo ozbiljnijim temama: o pokušajima da se preko masonskih veza jevrejski masoni upute u izbeglištvo pred Hitlerom. Ovo je Đurđevićkin suptilan način da ponovo zdrav razum i akciju prenese na žensku stranu stola.

Ova dva paralelna narativna toka romana konačno se sreću u zajedničkoj potrazi za Nesminom - Beogradskom Mumijom, koja se ispostavlja kao glavni artefakt krajnjeg masonskog rituala. Potragu (i konačan prenos) sprovodi nerođeni Brat Bane, uz neizostavne Bratanice, bez čije pomoći prenos ne bi ni uspeo.

Kada je u jednom intervjuu autorki postavljeno logično pitanje otkud u svoj toj zbrci još i beogradska mumija, Đurđevićka je duhovito odgovorila:

Priča o Nesminu, „beogradskoj mumiji“ - potražite ga na Google - potpuno me je fascinirala: dve hiljade i trista godina star Egipćanin koji ni kriv ni dužan, osim što je nesvrstan, deli zlehudu sudbinu srpskog kulturnog nasleđa po muzejskim podrumima i budžacima. Morao je da mi zaigra u romanu. Bar toliko smo mu dužni. A možda se i neki čitalac-donator sažali i kupi mu vitrinu?

Da li je donator pročitao “Bremasone” ili ne, ne znamo. Ali ono što je bitno jeste da je Nesmin ipak dobio svoju vitrinu.

Ljubitelje romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ obradovaće vest da se Mica Đurđević nakratko pojavljuje i u ovom romanu. Kako autorka kaže „Mica nije odolela prilici da još jednom svrati do Ruskog cara, ispije koju čašu tamjanice, popuši par cigara i namigne tu i tamo“.

Na početku čitalac (naročito neko ko nije upoznat sa temom masona) može naići na poteškoće u čitanju: autorka uvodi mnogo likova, često se poigrava jezikom (svaki od likova ima svoj način govora, shodno tome iz kog vremena dolazi) i daje brojne fusnote koje usmeravaju na „Mali i nepotpuni pojmovnik primenjene masonologije“ koji se nalazi na kraju romana. Međutim, kada malo uplivate u roman, nećete ga ispustiti iz ruke i radovaćete se često duhovitim odrednicama u pojmovniku.

„Bremasoni“ su roman koji se ozbiljnom temom bavi na veoma duhovit način, a glavni likovi su kao poručeni za komediju naravi. Zaplet (ali i rasplet, pa čak i isprepletane vremenske dimenzije) neodoljivo podsećaju na pračetovske zaplete (naročito na one sa čarobnjacima i vešticama), što je ovoj knjizi, ako mene pitate, samo još jedan plus. Đurđevićkino majstorsko baratanje jezikom je više nego uverljivo, pa će vas tako pokušaji malog Bore da prevede ostaloj Braći ono što Petar Ičko ima da kaže, sigurno nasmejati; a šetnja Beogradom nerođenog Baneta, koji ulice poznaje samo polovično „tek poneku fasadu, s tom razlikom što ih zna iz budućnosti oronule, oglodane, nakićene erkondišnima i satelitskim antenama, sada su lepotice što će ga jednom napisati Veliki Sekretar, a on pročitati. Ume i da ga prepriča, mada mu ništa nije jasno – jedan čovek, možda čak i Brat, izlazi na ulicu i ne razume svet, kao on danas. Umlate ga. Valjda će on bolje proći“, jeste intertekstualno prizivanje Ikara Gubelkijana i odavanje počasti malom Bori, budućem velikom piscu.

Kako se naslov može učiniti kao pomalo uvredljiv (zbog poznatog značenja uzrečice „bre“ koja se masonima pridodaje), autorka je i za to našla opravdanje: Milan Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem 19. veka. Prilikom prijema je upitan zbog čega se učlanjuje kod njih kada i Srbija ima svoju masonsku ložu, na šta je on navodno odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su bremasoni“.

Već sam rekla, ali ponoviću: Mirjana Đurđević je autorka koju ne smete zaobići (barem ne ovde pomenute romane). Njen inteligentan smisao za humor, hrabrost da smehom obavije tabu teme i mio stil pisanja bez trunke patetike, jesu nešto što srpska književna scena dugo nije videla.

Preporuka od srca!

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Radnja koja se događa u tvom rodnom gradu

Tom Stendidž je britanski novinar, rođen 1969. godine. Radio je za neke od najprestižnijih listova, kao što su The Guardian, The New York Times, The Daily Telegraph, The Economist, za koje je pisao uglavnom tekstove o nauci i tehnologiji. Autor je šest knjiga, od kojih su kod nas prevedene „Jestiva istorija čovečanstva“ i „Istorija sveta u šest pića“.

„Istorija sveta u šest pića“, kao što se može zaključiti iz naslova, nudi interesantan i poalo neobičan pogled na istoriju: kroz omiljena pića velikih civilizacija. Pre otprilike 10.000 godina voda je konačno dobila svoju konkurenciju. Čovek je otkrio da može sam proizvesti piće, a ta pića su često bila zdravija alternativa često prljavim i zagađenim zalihama vode u ljudskim naseobinama.

„Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba, do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. Svako od tih pića postajalo je popularno kada se javila potreba za njim, ili se uklopilo u istorijske tendencije; u nekim slučajevima su ta pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije.“

Autor knjigu deli na šest poglavlja: svako se bavi jednim napitkom koje je na ovaj ili na onaj način obeležilo jednu istorijsku epohu. Ta pića su (hronološki): pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola.

Pivo

Ne zna se kada je tačno napravljeno prvo pivo, postoje samo grube procene: gotovo je sigurno da nije postojalo pre 10.000 p.n.e, ali je do 4.000 p.n.e. uveliko bilo rasprostranjeno širom Bliskog istoka. Pretpostavlja se da je do otkrića piva (kao i mnogih drugih stvari) došlo slučajno. Tome svedoče i određeni spisi. Egipćani su, na primer, verovali da je pivo otkrio Oziris: „Jednog dana je pripremao mešavinu vode i proklijalih žitarica, ostavio je mešavinu na suncu i zaboravio na nju. Kada se posle dužeg vremena vratio, video je da je kaša fermentisana. Ipak je odlučio da popije mešavinu i bio je toliko zadovoljan da je odlučio da svoje otkriće prosledi čovečanstvu.“ I druge civilizacije u kojima se pilo pivo imaju slične priče, pa se pretpostavlja da je na ovaj način pivo verovatno i otkriveno.

I u Mesopotamiji i u Egiptu pivo je bilo osnovna namirnica (ali i sredstvo plaćanja) i pili su ga svi. U pivu su jednako uživali i vladari i robovi, i mladi i stari, i žene i muškarci. Bilo je to, zaista, piće koje je obeležilo prve velike civilizacije.

Vino

Iako je vino bilo popularno u Mesopotamiji, ono je predstavljalo piće elite i njime se merilo bogatstvo. U Grčkoj, s druge strane, vino su pili svi i to isključivo zbog povoljnih klimatskih uslova za gajenje loze.

Ono što je bilo specifično za Grke kao ljubitelje vina, jeste to da su vino, čak i ono najfinije, pili razblaženo s vodom. Kako su opijanje (ali i apsolutnu trezvenost) smatrali varvarskim, konzumiranje čistog vina je takođe bio varvarski čin. Stari Grci su verovali da samo Dionis može podneti ispijanje nerazblaženog vina, dok običan smrtnik od toga može čak i poludeti. Herodot tvrdi da se upravo to dogodilo Kleomenu, spartanskom kralju, koji je od Skita usvojio varvarski običaj ispijanja čistog vina.

Za razliku od Grka, Rimjani su od vina napravili statusni simbol. Svaka klasa je imala „svoju“ vrstu vina. Najfinije vino bilo je „falernsko“ (belo vino), koje se, pre konzumiranja, ostavljalo da odleži barem deset godina. Zbog toga je bilo veoma skupo i u njemu su mogli da uživaju retki. Siromašniji Rimljani su pili lošija vina, u skladu sa statusom na društvenoj lestvici. Najlošije vino bilo je posca, piće koje se dobijalo mešanjem vode i vina koje se ukiselilo. Ali na samom dnu lestvice nalazila se lora, piće za robove. Ono se dobijalo natapanjem i presovanjem komine koja je preostala prilikom proizvodnje pravog vina.

Žestoka alkoholna pića

Pred kraj prvog milenijuma nove ere, arapski gradovi preuzeli su status najvećih naučnih centara. Pored brojnih otkrića iz astronomije, medicine, matematike i filozofije, arapski naučnici su uspeli da usavrše i popularišu destilaciju koja je dovela do uspona nove vrste pića. Na početku su tajnu destilacije znali samo odabrani, ali popularnost novog piča dovela je do neizbežnog širenja proizvodnje.

Pred kraj 13. veka, destilovano vino proglašeno je čudotvornim lekom i nazvano vodom života (aqua vitae). Tokom 15. veka, „voda života“ je menjala ulogu i, zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo opija, postala je jedno od omiljenih društvenih pića. Od destilovanog piva nastao je viski, od destilovanog vina brendi, dok se rum dobijao uz pomoć šećera.

Zbog same koncentracije alkohola, ovo piće je bilo praktičnije za duga putovanja brodovima, pa je tako odigralo veliku ulogu u trgovini robovima i širenju određenih kolonijalnih sila. U 18. veku je, zbog konzumiranja groga (razblaženi rum sa šećerom i limunom) među mornarima u Engleskoj, drastično smanjen broj obolelih od skrobuta. Ovo je bio jedan od bitnih faktora uspeha tadašnje britanske mornarice. U Americi je rum, ipak, zamenjen viskijem, iz prostog razloga što je veliki broj doseljenika već imao iskustva u destilovanju žitarica. Viski je tako postao i ostao omiljeno alkoholno piće Novog sveta.

Kafa

Širenje novog racionalizma 17. veka kroz Evropu događalo se uporedo sa širenjem novog pića – kafe, koja je mislioca održavala budnim i podsticala jasnoću misli. Kafa je ubrzo postala omiljeno piće naučnika, intelektualaca, trgovaca i službenika. Uvođenje kafe u Evropu dovelo je do veoma vidljive promene u svakodnevnom životu. Sada se uz doručak pila kafa, a ne pivo ili vino, kako je ranije bilo uobičajeno. To je rezultiralo energičnim i budnim počecima dana, nasuprot (kao pre kafe) blago pripitim. Kafa je bila idealno piće za vek racionalizma.

Postoji više legendi o otkrivanju kafe. Prema jednoj „jedan kozar iz Etiopije je primetio kako je njegovo stado postalo veoma živahno pošto se najelo braonkastih zrna sa jednog drveta. Kada je probao ova zrna, prosledio je otkriće lokalnom imamu. Imam je zatim smislio kako bi zrna mogla da se pripremaju, pa ih je prvo sušio, a potom stavljao u kipuću vodu da bi napravio vruć napitak pomoću kojeg je lakše ostajao budan tokom noćnih verskih obreda“.

Popularnost kafe u Evropi održala se uprkos brojnim pokušajima zabrane i anatemisanja. Kafedžinice su cvetale u Parizu, u Nemačkoj je Bah komponovao „Kantatu o kafi“ – šaljivi komad o onima koji kritikuju kafu; kafa je bila obožavana i u Holandiji, gde je jedan pisac primetio da je „ona postala toliko uobičajena u Evropi, da ako sobarice i švalje ne dobiju svoju jutarnju kafu, konac neće biti udenut u iglu“. I tako je arapski napitak zauvek osvojio Evropu.

Čaj

Prema kineskom predanju, prvu šoljicu čaja pripremio je car Šen Nung (vladao od 2737. do 2697. g.p.n.e). Legenda daže da je „Šen Nung prokuvavao vodu za piće, koristeći grane grma divljeg čaja da podstakne vatru, kada je nalet vetra ubacio nekoliko listova biljke u njegov lonac. Tada je otkrio da je rezultat te mešavine jedno prefinjeno osvežavajuće piće“. Najranije pominjanje čaja u Kini, datira, međutim, iz prvog veka p.n.e, 26 vekova posle navodnog otkrića.

Čaj se u evropskim izveštajima pominje tek pedesetih godina 16. veka. Prva (mala) trgovinska pošiljka čaja stigla je u Evropu 1610. holandskim brodom. Iz Holandije je čaj stigao u Francusku tridesetih godina 17. veka, a u Englesku tek dvadesetak godina kasnije. Iako je u Evropi čaj bio dostupan pre kafe, nije doživeo toliku popularnost jer je bio skup. Prvi čaj koji se pio u Evropi bio je zeleni čaj, uvezen iz Kine. Dodavanje šećera i mleka u ovaj napitak jeste evropska novotarija. Uspon čaja u Britaniji započeo je njegovim ulaskom u modu na engleskom dvoru (oko 1622. godine), da bi 1718. godine, čaj, umesto svile, postao glavni uvozni artikal iz Kine.

Poznavanje čaja i njegovog ceremonijalnog serviranja postalo je izraz prefinjenosti, a popularnost čaja stimulisala je i trgovinu, povećavajući potražnju za porcelanskim posuđem (tako izazvavši procvat nove industrije). Ali čaj su mogli piti i siromašni. Da bi se povećala količina čaja, pribegavalo se raznim trikovima poput dodavanja više vode, ili ponovne upotrebe listova, što je dovelo do toga da je ovaj napitak sebi svako mogao priuštiti. Iako je stizao sa drugog kraja sveta, čaj je postao jeftiniji od bilo kog drugog napitka, izuzimajući vodu. Tako je čaj postao omiljeno englesko piće.

Koka-kola

Otac gaziranih pića bio je engleski sveštenik i naučnik Džozef Pristli. Pretpostavlja se da je prvi gazirani napitak napravio oko 1767. godine. Pristli je uspeo da rastvori gas u vodi i tako proizvede „izuzetno prijatnu penušavu vodu“. Danas taj gas znamo kao ugljen-dioksid, a vodu kao kiselu (tj. soda) vodu. Pristli nije imao nameru da komercijalno eksploatiše svoj napitak, uprkos verovanju da on ima lekovita svojstva. Pretpostavlja se da je Tomas Henri, apotekar i hemičar iz Mančestera, bio prvi koji se bavio prodajom lekovite soda-vode (oko 1781. godine). Krajem 18. veka je počela masovna proizvodnja veštačkih mineralnih voda širom Evrope. Ovaj napitak je, ipak, bio najpopularniji u Americi. Od sode-vode počela je najpre da se pravi limunada, a potom je počela da se meša i sa vinom. Od tridesetih godina 19. veka, posebno u Americi, soda-vodi se najčešće menjao ukus dodavanjem raznih sirupa.

Ali kako je nastala koka-kola? Navodno je ovo piće (u svom prvom obliku) izmislio Džon Pemberton, poznati šarlatan i nadrilekar, 1886. godine. 1855. godine je iz listova koke prvi put izdvojen kokain i od tada je on bio čest sastojak nadrilekova. Pembertonov doprinos ovoj oblasti bilo je „francusko vino od koke“. Koka-kola je, naime, nastala kao pokušaj da se imitira tadašnji lek zvani Vin Marijani, koji se pravio od francuskog vina u kom su se listovi koke natapali punih šest meseci. Pemberton je prekopirao ovaj recept i dodao mu ekstrakt kole (afričke biljke orašastog ploda). Tek pošto je prodaja Pembertonovog leka doživela uspeh, uvedena je probna zabrana prodaje alkohola u Americi. Pemberton je morao pronaći bezalkoholnu alternativu svog proizvoda. Tako je, 1886. godine nastala formula za sirup koji je, uz dodavanje soda-vode, davao jedno od najpoznatijih pića današnjice. Desetak godina kasnije, ovaj napitak je prestao da se prodaje kao lek i dobio je status omiljenog osvežavajućeg pića u Americi. 1899. koka-kola je počela da se prodaje u flašicama (umesto kao sirup koji bi se razblažio), a 1916. je flašica dobila konačan dizajn, po kojem je poznata i danas. No, to je bio samo početak putovanja do konačnog simbola globalizacije koji koka-kola danas predstavlja. Pretpostavlja se da je „koka-kola“ druga na listi reči koja se razume najšire u svetu (prva na listi je „OK“).

***

U epilogu knjige, Stendidž se vraća vodi: napitku koji je prvobitno odredio put čovečanstva. Dok u bogatim zemljama cveta prodaja flaširane vode (čije cene neretko nadmašuju cene drugih pića o kojima je u knjizi bilo reči), u nerazvijenim zemljama pristup svežoj vodi ostaje pitanje života i smrti. Čak jedna petina svetske populacije nema stalan pristup zdravoj vodi za piće. Uprkos svoj tehnologiji i ljudskom napretku, voda, napitak od kojeg je sve krenulo, jeste piće budućnosti i konačnog opstanka čovečanstva.

Sve ovo, ali i još mnogo zanimljivijih i manje poznatih detalja možete naći u „Istoriji sveta u šest pića“. Ova knjiga će prijati svakome ko se laički zanima za istoriju jer nudi pregršt zanimljivih informacija o razvoju civilizacije, posmatrano iz malo drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli. Ja sam vam ovde dala uvid u neke osnovne podatke o svakom piću kojim se knjiga bavi (uglavnom o otkrivanju), a ostale, zanimljivije detalje, očekujem da ćete otkriti sami.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Knjiga koja u svom naslovu ima broj

Kao klinka sam uvek volela da se upisujem u razne leksikone i jedva sam čekala kada će neko da donese novi. Kada se pojavio MySpace sa svojim čuvenim surveys, popunjavala sam svaki na koji naiđem. Zbog toga se oni koji me znaju neće iznenaditi što sam se obradovala kada sam shvatila da slične stvari postoje i na blogovima.

Ovaj tag sam pronašla na blogu Nemam ime, imam komentar (Link za blog ). Tu piše da tagovanim može da se oseti ko god poželi. Eto, ja sam poželela, pa da počnemo:

Imaš li određeno mesto za čitanje?

Najviše volim da čitam u krevetu, ali često čitam i u dvorištu, ili za radnim stolom. Često čitam i u gradskom prevozu (kada ugrabim mesto), mislim da je to odličan način da se prekrati vreme.

Koristiš li obeleživače stranica (bukmarkere) ili ubaciš bilo koji papirić?

Obožavam bukmarkere i skupljam ih, tako da njih i koristim za obeležavanje stranica. Ako čitam za radnim stolom i nešto mi prekine čitanje, često bilo koji predmet zameni bukmarker: olovka, makazice, papirić, upaljač, bilo šta. Ali samo na kratko.

Da li možeš bilo gde da prekineš čitanje ili moraš da dovršiš započeto poglavlje?

Uglavnom zaustavljam čitanje posle pročitanog poglavlja (do te mere da mučim sebe ako mi se prispava, pa čitam „na jedno oko“ dok ne završim), ali to nije uvek moguće, naravno.

Da li jedeš ili piješ dok čitaš?

Nikada ne jedem dok čitam, ali neka kafa, čaj ili sok su uvek tu.

Da li su ti uključeni muzika ili TV dok čitaš?

Uglavnom ne. Volim da čitam u tišini kako bih se koncentrisala na knjigu u potpunosti. Jedina muzika koju mogu da slušam tokom čitanja jeste neka lagana, instrumentalna muzika (npr. lagani džez ili klasika).

Čitaš li jednu po jednu knjigu ili započneš više njih istovremeno?

Najviše volim da čitam knjigu po knjigu, ali za vreme studija sam (studirala sam svetsku književnost) ponekad morala da čitam više knjiga istovremeno, manjak vremena za čitanje je bio večiti problem.

Da li više voliš da čitaš kod kuće ili negde drugde?

Najviše volim da čitam na plaži, iz prostog razloga što najviše volim da provodim vreme na plaži. Ako se to ne računa, onda kod kuće. J

Čitaš li u sebi ili naglas?

Čitam u sebi, osim kada mi se neka knjiga mnogo dopada, pa onda jurim ljude okolo (naročito muža) i čitam im odlomke.

Čitaš li po redu ili preskačeš stranice?

Trudim se da svaku knjigu pročitam od korice do korice, ali postoje knjige sa kojima je to prosto nemoguće, pa malo olakšam sebi.

Savijaš li knjigu ili je čuvaš kao da je nova?

Pedantno čuvam i svoje i pozajmljene knjige. Trudim se da svaka posle čitanja ostane očuvana i mrzim kada vidim da su ljudi aljkavi prema knjigama. Zbog toga ne volim da pozajmljujem knjige ljudima za koje nisam 100% sigurna da su po tom pitanju kao ja.

Pišeš li u svojim knjigama?

Ne, ni po svojim ni po tuđim. Za to služe beležnice. Kopije su druga stvar, naročito ako ih koristim za učenje.

To bi bilo to! Kakve su vaše čitalačke navike? Ukoliko ste već odgovorili na ovaj tag na svom blogu, ostavite mi link u komentarima da pročitam. Ako vas niko do sada nije tagovao, smatrajte se tagovanim. Ako nemate gde da odgovorite na pitanja, a hteli biste, komentari za to služe. Taman da se malo bolje upoznamo. J

„Jedi, moli, voli“ je roman pisan u stilu memoara. To je, po rečima autorke, istinit prikaz njenog spiritualnog putovanja kroz tri zemlje koje simbolično počinju slovom I (I na engleskom jeziku znači „ja“): Italija, Indija, Indonezija. Roman je podeljen u tri celine, tako da svaka opisuje njen boravak u jednoj zemlji, ali i svaka odgovara jednoj reči iz naslova. Svaka od te tri reči zapravo opisuje suštinu njenog boravka u određenoj zemlji.

Roman je prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i poznat je kao „knjiga koja će vam promeniti život“. Ali evo o čemu se tu zapravo radi.

Elizabet Gilbert (u romanu prosto Liz) odlučuje da se razvede od svog muža. Kako i sama kaže, njen brak više nije ono što je nekad bio i ona mora da ode. Nedugo nakon separacije od muža, započinje strastvenu vezu sa mladim Dejvidom, ali ubrzo shvata da je ni ona ne ispunjava.

Nakon što izgubi sav novac u brakorazvodnoj parnici, Liz odlazi kod svog izdavača da mu saopšti da odlazi na odmor na godinu dana. Izdavač joj predlaže da svoje putovanje opiše u knjizi i za to joj unapred daje ogroman honorar. Toliko očigledno ogroman honorar da pokriva sva njena putovanja i celogodišnji lagodan život u inostranstvu.

Već je ovde roman izgubio tu spontanu i spiritualnu notu o kojoj se često govori. Nakon što nam autorka u samom romanu saopštava da je unapred plaćena da taj roman napiše, ja na taj roman gledam kao na biznis, a ne na želju da se iskustva podele kako bi pomogla nekome u pronolaženju sebe.

Prva zemlja koju posećuje je Italija. Zašto baš Italija? Oduvek je želela da nauči italijanski, ali joj se to činilo nepraktično. Ali zašto sve što radimo mora uvek biti praktično ili isplativo? Svako zaslužuje da ponekad uradi nešto samo sebe radi. Ova poruka jeste kliše, i svakako je lakše izvodljiva za nekoga ko (kao Liz) ne mora preterano da razmišlja o praktičnom trošenju svog vremena jer je materijalno situiran, ali ovakve „izlete u nepraktičnost“ podržavam. Čitav njen boravak u Italiji se bazira na jelu, učenju jezika i svakodnevnom čestitanju sebi što ignoriše seksipil mladih Italijana (iako nekoliko meseci živi u Rimu, jedini muzej koji je posetila je Muzej testenina), tako da je čitav prvi deo knjige koncentrisan na apsolutni hedonizam.

Drugi deo knjige, koji opisuje boravak u Indiji je direktni kontrast prvoj. Liz odlazi u Indiju kako bi pronašla put do svoje spiritualnosti. Jednom prilikom je od svog bivšeg momka, Dejvida, čula da on ima životnog gurua i rešila je da ode u srce Indije kako bi pristupila ašramu i sledila učenja gurua. Nakon hedonističkog života u Rimu, sledi potpuna suprotnost: asketski život jogija, odnosno život u ruralnim uslovima, bez privatnosti, bez tehnologije. Prvi posao koji dobija u ašramu, ribanje podova, Liz doživljava kao metaforu pročišćenja sebe. Na početku boravka u ašramu, ona mrzi sve u vezi sa takvim životom. Ne može da se koncentriše prilikom meditacija, neispavana je, a recitovanje Guru Gite (koja je suština učenja) joj je neizdrživo. Potpuno je nejasno zbog čega je i dalje tu, s obzirom na to da se sve vreme provedeno u Indiji oseća kao da tu ne pripada. Sve do jedne večeri, kada doživljava prosvetljenje i odlučuje da čitav svoj boravak u Indiji provede upravo tu. Ubrzo nakon toga ona dobija posao „hostese“ ašrama i shvata to kao znak da nije potrebno da se u potpunosti promeni.

U Indoneziju je dovodi još jedna situacija koju shvata kao proročanstvo: dve godine pre toga, kada je bila na Baliju, srela je vidara Ketuta koji joj je gledao u dlan i rekao joj je da će se vratiti u Indoneziju. S obzirom na to da je pogodio da će izgubiti sav novac (razvod), ali brzo posle toga dobiti još novca (honorar za knjigu), ona njegove reči o ponovnom dolasku u Indoneziju shvata kao proročanstvo, ali i kao poziv. U svojoj drugoj poseti Indoneziji, ona se sprijateljuje sa Ketutom, ali i sa doktorkom Vajan, kojoj pomaže i finansijski, i naravno, upoznaje novu ljubav – brazilskog biznismena Felipea.

I tako se krug njenog „pronalaženja sebe“ završava. Nakon očajničkih isprobavanja svake vrste samopomoći na koju naiđe, Liz se spasava ljubavlju, u trenutku kada najmanje očekuje da će je naći (što, po mom mišljenju, jeste istina: retko ko nađe pravu ljubav ako je baš uporno traži; prema tome, ovo je još jedan kliše).

Ali zbog čega je ova knjiga predstavljena kao roman koji menja život, ako na kraju glavna junakinja upada u istu zamku iz koje je pokušala da se izvuče? Na samom početku ona kaže da ceo život zavisi od muškaraca i da ne može da se seti vremena koje je provela van neke veze. I potpuno dosledna sebi, zaljubljuje se u prvog muškarca koji joj pokaže istinsku naklonost. Čak i njeni prijatelji to komentarišu, ona sebe potpuno gubi u vezi i počinje da liči na muškarca sa kojim je, po ponašanju, oblačenju, navikama i interesovanjima. Liz je veoma povodljiva, a ima problema i sa sopstvenim identitetom. Njena želja da bude drugačija po svaku cenu liči na adolescentske „faze“ pronalaženja sebe: najpre sa knjigama o samopomoći, potom sa vegeterijanskom ishranom (jer zajedno sa mesom jede i „strah životinja“, pa je zbog toga dodatno depresivna), potom sa antidepresivima, pa čak i krajnostima poput nošenja donjeg veša određene boje zarad uspešnijeg ljubavnog života. Ona ni na koji način ne promišlja sebe, već ide gde joj drugi kažu da ide. Italijani su poznati po lagodnom životu, pa će i njoj sigurno tamo biti lepo; ukoliko provede nekoliko nedelja sa jogijima, doživeće unutrašnji mir; poziv starca koji gleda u dlan ne treba ni komentarisati. Čak su i „I“ zemlje izabrane sasvim promišljeno. Jedan njen prijatelj u romanu to i primećuje: kako baš Italija, Indija i Indonezija? Zašto ne Irak ili Iran, i one počinju na I.

Ono što je veoma zanimljivo jeste činjenica da Liz na svom putu sreće ljude sa zaista teškim životnim pričama. U Indiji upoznaje devojčicu kojoj su roditelji već našli budućeg muža, iako ona ne želi da se uda, već želi da bude žena od karijere, ali njene želje nisu bitne, jer tradicija tako nalaže. U Indoneziji, njena prijateljica, Vajan, živi kao odmetnik od društva jer se razvela od muža koji ju je fizički zlostavljao. Zbog razvoda je ostala bez igde ičega (s tim što nije dobila honorar koji će joj omogućiti da proputuje pola sveta), ali to je nije sprečilo da usvoji dvoje siročića; a njen drugi indonežanski prijatelj je nakon terorističkih napada deportovan iz Amerike, iako nije muslimanske vere, i tako zauvek odvojen od svoje supruge. Prosečan čitalac će ovo verovatno primetiti, ali nemojte se zavaravati, u ovom romanu nema mesta samoironiji. Ništa od ovoga ne dopire do Liz, niti je tera da se na trenutak zamisli nad svojim banalnim problemima.

Dakle, ne, ne verujem da ova knjiga nekome može značajno da promeni život (meni svakako nije). Možda zbog toga što većina ljudi nije u prilici da nakon teške životne situacije (ma koja to situacija bila) ostavi sve iza sebe i proputuje pola sveta. Možda zbog toga što većina ljudi nije toliko sebična, plitka i samoživa. Postoji velika razlika između „pronalaženja sebe“, što ova knjiga obećava i postavljanja sebe za centar univerzuma, što ova knjiga zapravo nudi.

Ocena: 1/5

Reading challenge: Memoari

Timur Vermes je nemački pisac, rođen 1967. godine, autor provokativnog romana „Opet on“, koji je prodat u više od milion primeraka samo u Nemačkoj.

Iako je roman izazvao ogromno interesovanje, javnost je ostala podeljena: neki smatraju da je roman degutantan, dok drugi misle da je genijalan. Ono što je svakako neporecivo jeste hrabrost autora da sa ovakvim romanom (ne treba zaboraviti da je ovo Vermusov prvenac) i ovakvim koricama knjige izađe na književnu scenu i to upravo u Nemačkoj.

Adolf Hitler se budi jednog letnjeg dana na poljani u Berlinu. Godina je 2011. Potpuno dezorijentisan, shvata da je Nemačka sasvim drugačija od one koju poznaje. Rat je odavno gotov, partija više ne postoji. Ljudi se drugačije oblače i ponašaju. Mladi slabo poznaju gramatiku. Od velikog uspona arijevske rase nema ni naznaka, naprotiv, Berlin je potpuno kosmopolitski grad, a državu vodi, ni manje ni više, jedna žena.

Roman je pisan u prvom licu, iz Hitlerove perspektive. Obučen u nacističku uniformu, zaprepašćen promenama, Hitler shvata da ga prolaznici prepoznaju i u neverici posmatra njihove reakcije.

Ljudi koji sa njim komuniciraju, ubeđeni su da je u pitanju glumac (imitator) i fascinirani su verodostojnošću lika. Fascinirani do te mere da Hitler ubrzo postaje medijska zvezda. Njegova ličnost kod ljudi ne izaziva nelagodu, već smeh – činjenica da glumac nikada ne izlazi iz uloge, pa čak nema ni svoje ime, već se predstavlja kao Adolf Hitler lično – urnebesna je. I zaista, čitajući ovaj roman, smejaćete se kao što bi se verovatno smejali bilo kojoj dobro napisanoj priči sa ovakvim zapletom – junak iz prošlosti stiže u savremeno društvo, ali u slučaju romana „Opet on“, taj slučaj će vam u jednom trenutku ostaviti knedlu u grlu.

Za mene je taj momenat verovatno bio onaj kada Hitlerova sekretarica, gospođica Kremajer, odlučuje da da otkaz zbog porodice svoje bake. Ovaj deo romana je možda i kulminacija Vermesove satire. Kako bi objasnila Hitleru zbog čega daje otkaz, gospođica Kremajer mu pruža sliku porodice svoje bake. To je poslednja slika porodice i jedina koju njena baka poseduje, svi na njoj su poslati u gasnu komoru. Hitler je, gledajući fotografiju, potpuno zbunjen. Možda je posredi greška, jer ti ljudi uopšte ne izgledaju kao Jevreji. Hitler čak razmišlja o tome da izgledaju „prilično nemački“ i da ih sam verovatno nikada ne bi uhapsio. Zbog toga mu pada na pamet pohvala koju je dao Himleru jer je odlično obavljao svoj posao u hapšenju Jevreja, ali odlučuje da tu misao ostavi za sebe. Gospođica Kremajer, vidno uznemirena, traži od Hitlera izvinjenje za sva ratna zlodela, iako je, kako i sama kaže, svesna da on nema veze sa tim. Hitlerov odgovor na to, kako i sam kaže, nije prijatan, ali tera na razmišljanje:

„Ovo vam neće biti prijatno da čujete, ali ću vam ipak reći: u mnogim stvarima niste u pravu. To nije vaša greška, ali ipak nije dobro. Stvari se danas tako prikazuju, i mnogi su ubeđeni u to kako su nacisti zaveli i prevarili nemački narod. I to nije sasvim pogrešno; oni su 1924. u Minhenu pokušali to da urade. Ali ovaj pokušaj je u krvi ugušen. Zbog toga je izabran drugi put. Na izborima 1933. nije pokušan državni udar, nije bilo pokušaja da se vlast narodu silom nametne. Te godine firer je izabran na način koji se i danas smatra demokratskim. i samim tim su izabrali i njegove planove, koje je on svima jasno i javno iznosio. Nemci su ga izabrali. Da, i Jevreji. I možda su to učinili i roditelji vaše babe. Partija je u tom trenutku imala četiri miliona članova. I to samo zato što se posle pobede 1933. u nju nisu primali novi članovi. Da smo to učinili, godine 1934. bismo imali osam, čak dvanaest miliona članova.Ubeđen sam da nijedna od današnjih partija ne uživa ni približno toliku popularnost.“

„Šta hoćete time da kažete?“

„Hoću da kažem: ili je čitav narod gomila svinja, ili ono što se desilo nije nikakva svinjarija, već sprovođenje narodne volje.“

Nakon ovog motivacionog govora, Hitler obećava gospođici Kremajer da će otići u posetu njenoj baki. Naravno, nakon samo jedne posete, on uspeva da ubedi staricu da njena unuka treba da radi za njega. Kako sam kaže, nikada nije sumnjao u svoju moć ubeđivanja, a verovatno je pomoglo i to što u posetu nije otišao u uniformi.

Uz pomoć medija 21. veka, Hitler ponovo stiče neverovatnu popularnost. Najpre kao TV ličnost, a nedugo zatim i kao političar. Roman se završava predstavljanjem izborne parole koja glasi „Nije sve bilo tako loše“.

Ovaj roman nije odbrana Hitlera, iako su je mnogi površni kritičari možda tako shvatili. Vermesov roman nosi jaku moralnu pouku o opasnosti potpadanja pod šarm autoriteta, čije je značenje podvučeno činjenicom da je glavni akter upravo jedan od najozloglašenijih diktatora svih vremena.

Vermesov Hitler nije paradigma zla, on je ponekad čak i simpatičan i to do te mere da na momente zaboravljamo o kome se zapravo radi, ali u tome je upravo i poenta. Neosporno je da veliki diktatori moraju imati harizmu kojom će osvojiti narod. Ako stanovnici Vermesove Nemačke „padaju“ na Hitlerov šarm posle svega što o njemu znaju, nije teško zamisliti kako je to moglo da se dogodi 1934. godine. Svaka rečenica Vermesovog firera je zapravo upozorenje o tome šta može doneti opijenost autoritetom.

„Možda zvuči surovo, ali mi ne smemo da kukajući gledamo na prošlost; mi moramo da učimo od nje. Šta je bilo, bilo je. Greške nisu tu da plačemo nad njima, već da ih više ne ponavljamo. Ne spadam u one ljude koji posle požara nedeljama i mesecima žale za starom kućom. Ja sam od onih koji će na mestu stare izgraditi novu kuću. Bolju, čvršću, lepšu. Ipak, u svemu tome ja imam malu ulogu, onu koju mi je sudbina dodelila. Ja mogu biti samo arhitekta. A pravi graditelj, pravi arhitekta je nemački narod; i uvek mora biti nemački narod.“

Da li je smeh uz Hitlera neprimeren ili je baš smeh način da se ogole i objektivno sagledaju tabui? Pročitajte roman i procenite sami.

Ocena: 4/5

Irvin Jalom je američki psihijatar i profesor na univerzitetu. Javnosti je, ipak, poznatiji kao pisac. Pored stručne literature, napisao je desetak romana, među kojima su najpoznatiji „Kad je Niče plakao“ (1992) i „Lečenje Šopenhauerom“ (2005).

„Lečenje Šopenhauerom“ je romaneskni prikaz funkcionisanja grupne terapije, isprepletan sa biografijom jednog od najpoznatijih filozofa 19. veka, Artura Šopenhauera.

Glavni junak romana, psihijatar Džulijus Hercfild, saznaje da boluje od raka i da mu je preostala još samo jedna godina života. Preispitujući svoj život i rad, priseća se svojih pacijenata i uticaja koji je na njih imao. Jedan od malobrojnih slučajeva kojima nije pomogao, seksualni zavisnik Filip Slejt, posebno mu okupira pažnju. Džulijus odlučuje da ga kontaktira i saznaje da je Filip svoju zavisnost izlečio pomoću Šopenhauerove filozofije, i da se i sam školuje za „filozofskog savetnika“. Posle nekoliko susreta Džulijus i Filip prave dogovor: Džulijus će biti Filipov tutor, ukoliko ovaj pristane da učestvuje u grupnoj terapiji koju Džulijus vodi.

Na prvoj Filipovoj seansi upoznajemo i ostale članove grupe: Gila, Stjuarta, Rebeku, Tonija, Boni, a posle nekoliko poglavlja i Pam, koja se sa Filipom srela i ranije, u godinama kada se borio sa svojim problemom. Tokom prvih seansi Filip zauzima prilično nadmen (mogli bismo slobodno reći šopenhauerovski) stav. On je hladan, zatvoren i na sve ima komentar koji se obično sastoji od Šopenhauerovih misli.

Iako tvrdi da je izlečen, Filip zapravo jednu patologiju menja drugom: seksualnu zavisnost zamenjuje celibatom, antisocijalnim ponašanjem i mizantropijom. Filip se, zapravo, u potpunosti poistovećuje sa svojim idolom. Ipak, svojim bezobzirnim komentarima on kao da čini uslugu grupi: kroz Filipova objektivna zapažanja svako od članova dobija novu perspektivu za preispitivanje i rešavanje svojih problema. Ni grupa Filipu ne ostaje dužna: na kraju romana njegova ljuštura hladnog mizantropa puca i on se konačno otvara grupi, ali i sebi. Filip je konačno „izlečen“ i time je Džulijusova misija izvršena.

Ovaj roman je, čini se, pohvala grupnoj terapiji. Prva činjenica koja na to ukazuje jeste to što Džulijus kao psihijatar ne uspeva da pomogne Filipu ni posle tri godine aktivnog sastajanja, dok je progres u grupnoj terapiji (za mnogo kraće vreme) očigledan. Druga činjenica je da psihijatri, kako se ispostavilo, ovu knjigu preporučuju ljudima za koje misle da bi im grupna terapija bila od koristi. Ja sam za ovu knjigu, za vrlo kratko vreme, dobila dve preporuke: jednu od osobe kojoj je psihijatar preporučio roman kako bi dobila uvid u grupnu terapiju, a drugu od osobe koja je knjigu dobila na poklon od jednog prijatelja koji grupne terapije već posećuje.

Uprkos dobrim preporukama, mene ova knjiga nije oduševila (možda zato što ne razmišljam o grupnoj terapiji?), štaviše, na mene je imala upravo suprotan efekat: posle čitanja ovog romana sam sigurna da, šta god u životu radila, sigurno neću posetiti ovakvu seansu. U tom pogledu roman čak smatram korisnim.

Evo u čemu je moj problem sa ovom knjigom: pored delova o Šopenhaueru koji su mi, iako mi je biografija ovog filozofa dobro poznata (čitaoci bloga su do sada imali prilike da shvate da volim biografska dela), bili zanimljivi jer sam ih shvatila kao deo karakterizacije Filipa, u meni je veći deo ove knjige izazivao nelagodu i neprijatnost. Evo i zašto.

Razgovori za vreme seansi su previše izveštačeni i liče na scene terapija iz holivudskih filmova. Nakon svakog izlaganja Džulijus, ili već neko od učesnika, stavlja napadan akcenat na emotivno reagovanje grupe, i traži „osećanja“, iako pojedine situacije ne moraju nužno izazvati emociju (kao što je sa Filipom uglavnom slučaj). Nakon što desetak puta pročitate pitanja poput „Kako se osećaš posle ove izjave?“ i „Koja su nam osećanja?“ ili rečenicu „To nije osećanje, već zapažanje“, čitav taj pristup deluje nametnuto i pomalo iskarikirano. Isti je slučaj i sa terminologijom koju učesnici terapije koriste, na primer „Dobijaš snažan feedback“ (uz neizostavno „Kako se osećaš zbog toga?“) ili „Tvoje ćutanje me blokira“, mada na ovome možda ipak možemo da zahvalimo prevodiocu.

Zbog izveštačene atmosfere koja je prisutna na svakoj seansi, sve vreme sam „navijala“ za Filipa i iskreno sam bila razočarana kada je došlo do njegovog konačnog isceljenja (podržavanje ponašanja sociopate je još jedna od neprijatnosti koju je ova knjiga u meni izazvala).

No, čak i kada bismo ignorisali stil pisanja, mislim da se moje mišljenje ne bi promenilo i to je verovatno ključni razlog zašto mi se knjiga nije dopala. Zbog toga mislim da je ovo jedna od onih knjiga koja vam se ili dopadne ili ne, a to već zavisi od sklopa ličnosti onoga ko je čita. U svakom slučaju, ukoliko nemate formirano mišljenje o grupnoj terapiji, a želeli biste da ga imate, ova knjiga bi mogla da vam koristi. A usput ćete saznati i nešto o Šopenhaueru, što je svakako plus.

Ocena: 2/5

Reading challenge: Preporuka prijatelja