Stsh's Book Corner

Home Archive for August 2020

Loran Bine (1972) je francuski pisac, profesor i muzičar. Diplomirao je književnost u Parizu gde je radio kao nastavnik u srednjoj školi a potom i kao predavač na fakultetu. Objavio je nekoliko knjiga među kojima su ,,Profesionalni život Lorana B.” u kojoj opisuje svoje iskustvo nastavnika, roman ,,HHhH” za koji je dobio Gonkurovu nagradu, hroniku predizborne kampanje Fransoa Olanda ,,Ništa se ne događa po planu” i roman ,,Sedma funkcija jezika”.

,,Sedma funkcija jezika” je ambiciozan filozofski roman smešten u okvire detektivskog žanra koji polazi od premise da je čuveni filozof i teoretičar Rolan Bart ubijen zbog posedovanja misterioznog dokumenta o sedmoj funkciji jezika. Ukoliko vam ime Rolan Bart nije poznato a pojam ,,sedma funkcija jezika” ne izaziva podizanje jedne obrve, onda zasigurno niste Bineova ciljna grupa. Naime, ,,Sedma funkcija jezika” pisana je za uži čitalački krug od onih koji obično posežu za krimićima. Smešten u elitne pariske krugove osamdesetih godina prošlog veka, roman podseća na pistu kojom defiluju najpoznatija imena savremene književne teorije i filozofije, kao što su Jakobson, Eko, Fuko, Derida, Lakan, Kristeva i mnogi drugi.

Roman otvara scena saobraćajne nesreće u kojoj je Rolana Barta pregazio kamionet perionice veša (što jeste način na koji je Bart okončao život). Iako deluje kao da je u pitanju nesrećan slučaj, krađa važnog dokumenta izazvaće sumnju da je reč o ubistu i istraga je dodeljena inspektoru Žaku Bajaru. Bajar, uprkos višegodišnjem iskustvu, slabo pliva u intelektualnim vodama koje tih godina plave Pariz pa će biti primoran da kao tumača angažuje Simona Hercoga, mladog predavača semiologije na fakultetu. Bart je u tom trenutku i dalje živ mada u nezavidnom stanju (podlegao je povredama mesec dana nakon nesreće), ali njegovi prijatelji i saradnici o njemu već govore kao o počivšem i jednoglasni su u optužbi – Barta je ubio sistem. Kako bi pronašli misteriozni dokument i ubicu slavnog teoretičara, Bajar i Simon kreću u lavirint filozofskih i jezičkih teorija, elitističkih kružoka, bordela i arena u kojima se gubitnici retoričkih sukoba nemilosrdno kažnjavaju. U sve su, naravno, upletene i svetske tajne službe i političke igrarije, a sve to zahvaljujući sedmoj funkciji jezika.

Zašto je sedma funkcija jezika toliko važna da bi predstavljala motiv za ubistvo? Čitalac će, zajedno sa Bajarom nekoliko puta kroz roman dobiti osnovne lingvističke lekcije, kao što je, uostalom i ona o Jakobsonovim jezičkim funkcijama kojih, kao što svako ko je makar malo izučavao strukturaliste zna, ima šest. Za potrebe rešavanja slučaja, mladi Simon ponovo čita Jakobsona i uočava naznake sedme, magijske funkcije jezika koju Jakobson ovlaš pominje kao ,,bajalačku” i kao primer navodi nekoliko istočnoevropskih kletvi, a kasnije će, uz pomoć Umberta Eka (čije je ,,Ime ruže” evidentno poslužilo Bineu kao inspiracija za pisanje romana) saznati i nešto više o njoj i teoretičarima koji su se njome bavili. Inspektor Bajar, naravno, sve to doživljava kao mlaćenje prazne slame, ali nakon što je upoznao nekoliko semiologa, shvata da su dovoljno opičeni da čoveka ubiju i zbog gluplje stvari.

No, da li su to sve zaista gluposti? U vremenima kada je manipulacija delotvornije oružje od nuklearnog naoružanja nije teško pomisliti da bi određene struje dale sve od sebe da se dokopaju tajne formule koja omogućava da se slatkorečivošću omađija ceo svet. Nema sumnje da je Bineova polazna tačka satira i socijalna kritika, ali i duhoviti osvrt na vreme u kojem su filozofi i teoretičari bili zvezde. Bine je poznavalac savremenih teorija, ali ne preza od ismevanja najčuvenijih imena u ovoj oblasti, naglašavajući pritom status idola koji su svojevremeno uživali. Svaki od likova koji se u romanu pojavljuje ekscentričniji je od prethodnog i zapravo vrlo verodostojan. Svako ko se ikada mučio tumačeći zbrkane misli pomenutih autora sa osmehom na licu će dočekati način na koji ih je Bine predstavio u romanu. Jedan od najboljih primera je onaj kada inspektor Bajar čita knjigu ,,Rolanbartovski bez muke”:

R.B. (na rolanbartovskom jeziku, rolanbartovski jezik se kaže R.B.) pojavio se u arhaičnom obliku pre dvadeset pet godina, u knjizi pod naslovom ,,Nulti stepen pisma”. Od tada se malo-pomalo odvojio od francuskog jezika, iz kojeg je delimično potekao, konstituišući se kao samostalni jezik sa vlastitom gramatikom i rečnikom.

Prva lekcija: Nekoliko elemenata konverzacije.

1. Kako se iskazuješ?

Francuski: Kako se zovete?

2. Iskazujem se kao L.

Francuski: Zovem se Vilijam.

Bajaru je prilično jasna satirična intonacija, a jasno mu je i da bi a priori morao biti na istoj talasnoj dužini sa autorom pastiša, ali je oprezan. Zašto se na R.B.-u Vilijam kaže L? Nije jasno. Jebeni intelektualci.

,,Sedma funkcija jezika” je, dakle, mnogo više od krimića u kojem su glavni junaci istorijske ličnosti. Bine ide korak dalje. Ne samo što se odlučuje se za stil pisanja koji u potpunosti odgovara strujama koje u romanu predstavlja već i aludira na najpoznatije tekstove svojih junaka. Pođimo od najočiglednijeg primera: ,,Smrti autora”, verovatno najpoznatijeg teksta Rolana Barta koji ne samo da je u roman inkorporiran doslovno već i metaforički – Bartova smrt je osnovni zamajac Bineovog romana bez kojeg ga danas verovatno ne bi ni bilo, gotovo kao fiktivno samožrtvovanje teoretičara kako bi dokazao svoju tezu da smrt autora dovodi do rođenja čitaoca. Dakle, kao što i Bajer shvata čitajući knjigu o rolanbartovskom jeziku, za čitanje ,,Sedme funkcije jezika” neophodno je da budete na istoj talasnoj dužini sa autorom. Ako spadate u tu grupu, garantujem vam da ćete se ludo zabaviti, ako niste među Bineovom ciljnom publikom (da se razumemo, u tome nema ničeg lošeg, za razumevanje ovog romana je prosto neophodno određeno predznanje i to je to), velika je verovatnoća da niste ni stigli do kraja ovog teksta jer ste odavno shvatili kako stoje stvari, tako da vam dodatno upozorenje o sadržaju, verujem, nije ni potrebno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

Karmen Marija Mačado (1986) američka je književnica, esejistkinja i književna kritičarka. Zbirka priča ,,Njeno telo i druge žurke” (2017) uvrštena je na listu kritičara Njujork tajmsa među 15 izvanrednih knjiga koje oblikuju način na koji čitamo i pišemo fantastiku u 21. veku. Zbirka je dobila nagradu ,,Širli Džekson” i našla se u užem izboru za National Book Award for Fiction. Prva priča u zbirci, ,,Muževljev šav” nominovana je za nagradu ,,Nebula”. Godine 2019. Mačado je objavila memoare ,,In the Dream House”. Živi u Filadelfiji sa svojom suprugom.

,,Njeno telo i druge žurke” je zbirka koja se sastoji od osam kratkih priča različitog kvaliteta koje veže homogena smeša realizma i fantastike i ženski pripovedni glas. Žanrovski ih je teško odrediti (srećom pa moderna književnost nije sputana žanrovskim odrednicama): u njima ima elemenata realizma, fantastike, apsurda, erotske priče, komedije i horora. Autorkin pristup pisanju fantastičnih priča je zaista originalan: često će ispričati potpuno realističnu priču u kojoj će postojati samo jedan jedini fantastični element, tako dobro ukrojen u realnost koja nam je poznata da istovremeno služi kao element šoka i simbol koji naglašava sve ono što nije u redu s društvom u kojem živimo.

U prvoj priči u zbirci ,,Muževljev šav” taj element sačuvan je za sam kraj i u njoj je možda i najefektniji (ali kako je u pitanju ozbiljan spojler, ostaviću vama da vidite o čemu je reč). Naratorka pripoveda jednu, naizgled ni po čemu posebnu ljubavnu priču između muškarca i žene: upoznali su se, zavoleli su se, venčali su se. Ipak, naratorka ima jednu tajnu, odnosno traku oko vrata koju njen muž ne sme da dodirne. Tako zabranjena, naravno, traka postaje opsesija i snažan simbol identiteta u vezi u kojoj neimenovana naratorka nema mnogo kontrole. Čitava priča je ispripovedana bez trunke emocija iako je naglasak na životno važnim događajima, od prvog seksualnog odnosa, preko venčanja do porođaja. Umesto da je za te događaje asociraju srećne, nežne uspomene, naratorka ih vezuje za groteskne folklorne priče, na primer o devojčici koja je prihvatila izazov da po mraku ide na groblje ili ženi koja je, želeći da uštedi na kupovini venčanice, umrla od trovanja tečnošću za balsamovanje leševa. Čak je i rođenje deteta, događaj koji se odauvek nazivao najvažnijim i najsrećnijim događajem u životu žene, bolno iskustvo u senci razgovora muža i lekara:

– Koliko košta taj dodatni šav? – pita. – Radite to, zar ne?

– Molim te – obraćam mu se, ali reči zvuče nerazumljivo, kao neko mrmljanje, zapravo kao blagi jauk. Nijedan od njih dvojice me nije ni pogledao.
Doktor se kikoće.

– Niste prvi...

Kada se probudi iz anestezije, doktor joj je najzad obraća: Ušili smo vas, bez brige. Lepo je i tesno, svi će biti zadovoljni. Po tom, dodatnom šavu, priča i nosi ime – muževljev šav na njenom telu, za svačije zadovoljstvo.

Njeno telo je, kako se može naslutiti iz naslova zbirke, lajtmotiv čitave zbirke. Ta tela su predmet požude i podsmeha, doživela su fizički bol, transformacije i zlostavljanje, ona su ubijena i dematerijalizovana. Svetovi u koje su smeštena su izmaštani, ali samo donekle. U priči Inventar hara smrtonosni virus koji se prenosi dodirom: Kad bi se ljudi samo držali podalje jedni od drugih... dok naratorka nabraja ljude sa kojima je imala seksualne odnose (ovu priču u celosti možete pročitati na Štrikovom sajtu – klik OVDE). U priči Majke dve žene uspevaju da naprave bebu, ili možda ne? U priči Prave žene imaju telo žene doslovno postaju deo modne industrije, a u Nepodnošljiva na žurkama naratorka nakon doživljene seksualne traume dobija sposobnost da ,,čita misli” pornoglumcima.

Priče Karmen Marije Mačado zaista menjaju način na koji čitamo fantastiku. Njene priče su uznemirujuće, žuljaju kao kamenčić u cipeli. Elementi fantastičnog koji ubacuje u inače realistične priče samo naglašavaju grotesknu realnost koju smatramo normalnom. Njene priče vrcaju telesnim, seksualnim, neugodnim i neprijatnim, svaka je kao žurka posle koje znate da vas očekuje mamurluk. Neke su potpuno apsurdne, neke prilično strašne. No, najstrašnije od svega je ono na šta zbirka upućuje – da njeno telo i dan danas nije zaista njeno.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Alfred Kubin (1877-1959) bio je austrijski slikar i pisac. Izradio je više od 20.000 crteža, ilustrovao preko 150 knjiga i objavio nekoliko književnih dela. ,,Druga strana” je jedini Kubinov roman. Kubin je bio izuzetno cenjenu umetničkim krugovima. Ilustrovao je knjige Edgara Alana Poa, Dostojevskog, Hofmana, Kafke. Reputacija koju je imao pomogla mu je u objavljivanju romana, a ilustracije kojim je roman ukrašen oduševile su javnost i donele mu brojne nove porudžbine.

Glavni junak ,,Druge strane” je, baš kao i Kubin, umetnik koji jednog dana od starog prijatelja dobija neobičnu ponudu za preselje u misteriozno Carstvo snova. Ta zemlja se ne nalazi na mapi jer njeno postojanje je tajna. Samo odabrani imaju čast da u njoj žive, a odabir vrši pripovedačev stari prijatelj Klaus Patera. Isprva, ponuda zvuči kao neslana šala, ali pripovedač postepeno biva uveren da je u pitanju pažljivo osmišljen projekat, uprkos neobičnim postulatima:

,,Patera se uopšte duboko gnuša svega što je napredno. Ponavljam, svega što je napredno, posebno iz oblasti nauke. Molim vas da moje reči shvatite što je moguće bukvalnije jer u njima leži ključna ideja Carstva snova. Carstvo će od okolnog sveta odvajati spoljni zid, a jaka utvrđenja braniće ga od svih prepada. Jedna jedina kapija omogućava ulaz i izlaz i olakšava najstrožu kontrolu lica i robe. Carstvo snova, utočište za nezadovoljnike modernom kulturom, zbrinjava sve njihove telesne potrebe. Gospodar te zemlje daleko je od htenja da stvara utopiju, neki model buduće države.”

I zaista, Carstvo snova daleko je od utopije. Kada pripovedač i njegova supruga stignu u ovu tajanstvenu zemlju nepoznatu savremenim mapama, na ulazu će im biti oduzete stvari i data staromodna odeća, kao i novac, iako će se kasnije ispostaviti da je razmena dobara prilično simbolična i da se ničemu, zapravo, ne zna cena. Pripovedač će, međutim, primetiti jednu bizarnu stvar – u Carstvu snova nikada ne sija sunce.

,,Nebo koje se pružalo nad time bilo je večito mutno; nikada nije sijalo sunce, nikada se noću nisu videli ni Mesec ni Zvezde. Oblaci su se večito postojano nadnosili nisko nad zemljom. Sigurno su se sabijali prilikom oluja, ali plavi nebeski svod bio je za sve nas zatvoren.”

Simbolika zemlje bez Sunca jasno predočava da u toj zemlji ne može biti života. Vremenom pripovedač uviđa apsurdnost situacije u kojoj se našao i poželi da se susretne sa starim prijateljem. Kao i sve ostalo u Carstvu, i administracija je zamršena, u potpunosti kafkijanska (kažu da je Kafka u ,,Drugoj strani” pronašao inspiraciju za pisanje ,,Zamka”): ,,Da biste dobili kartu za audijenciju, potrebni su vam, osim rodnog lista, krštenice, venčanog lista, svedočanstvo o završenoj školi vašeg oca i potvrda o vakcinaciji vaše majke. U hodniku levo, službena soba broj šesnaest, daćete podatke o svom imovinskom stanju, obrazovanju i posedovanju ordena. Poželjna je potvrda o reputaciji vašeg tasta, ali nije bezuslovno potrebna.” Carstvo snova svakim danom sve više opravdava svoje ime, imajući u vidu da snovi nisu uvek prijatni, naprotiv. Košmarna atmosfera nastavlja da se odvija dolaskom pobunjenika iz Amerike i kao da je dovoljno da se jedan Snevač trgne iz sna, Paterin sistem počinje sistemski da se urušava a Carstvo snova doživljava nešto nalik istinskoj biblijskoj apokalipsi.

Alfred Kubin se danas smatra začetnikom distopijskog žanra, iako je kritika po objavljivanju ,,Druge strane” roman odbacila kao trivijalnu književnost. Tek mu je kasnije, s početkom Prvog svetskog rata, priznata vrednost, a danas se čita kao zanimljivo proročanstvo propasti Austrijskog carstva. Inspirisan mračnom, fantastičnom poetikom romantizma i moderne koja je tek bila u povoju, Kubin je stvorio vredno umetničko delo u kojem je spojio racionalnu kritiku savremenog društva sklonog da slepo prati vođu i naivnost romantizma koji briše granice fantastičnog i realnog. Ukoliko uživate u kafkijanskom apsurdu i hofmanovskoj fantastici, Kubin je obavezna stanica koja na izuzetno živopisan način povezuje dva monumentalna pravca književne istorije.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Niste me očekivali, je li? E pa, evo me. Zar ne pričaju svugde da se polako vraćamo u normalu? Red je onda da i ovde napravimo neki red i vratimo se starim navikama. Ali nemojte se zanositi – to što konačno objavljujem post o mesečnom pregledu koji je zaista mesečni ne znači da sam nakupila bogzna koliko knjiga, samo da ih ima dovoljno da zapravo odaberem omiljenu. I to je nešto! Evo koje sam knjge čitala tokom jula:

1. Why Mummy Drinks, Gill Sims – Možda se sećate kako sam oduševljeno pisala o Why Mummy Drinks (recenzija OVDE), prvoj knjizi u sada već tetralogiji o Elen, četrdesetogodišnjoj majci dvoje dece koja jedva izlazi na kraj sa porodicom. Why Mummy Swears je druga knjiga u serijalu i, kao što možete naslutiti iz naslova, iako je prva knjiga ima svojevrsni hepi end, on nije dugo potrajao. O knjizi sam već pisala (recenzija OVDE) pa vas neću gnjaviti. Samo ću reći da je, iako je prva knjiga bolja, i ova vredna čitanja i da se već radujem čitanju naredne.

2. Druga strana, Alfred Kubin – Ova knjiga mi je bila na listi za čitanje još otkako je najavljen prevod. Nisam pre toga čula za Kubina, ali kad sam u najavi pročitala da je maltene začetnik distopijskog žanra, da je, osim što je pisao bio i ilustrator i, između ostalog, ilustrovao i Poove knjige i da je Kafka bio inspirisan ovim romanom kada je pisao ,,Zamak”, znala sam da će mi se dopasti. I jeste mi se dopala. U pitanju je interesanta ispovest čoveka koji je, na poziv svog nekadašnjeg prijatelja, ostavio stari život iza sebe i krenuo u misterioznu zemlju koja se zove Carstvo snova. Naravno, ispostaviće se da snovi koji vladaju tom zemljom nisu baš prijatni – Sunce nikada ne sija, postoje striktna pravila oblačenja i ponašanja i pokušaj naratora da vidi svog prijatelja (velikog vođu Carstva) potpuno je kafkijanski (čak i pre Kafke). Priču prate Kubinove ilustracije, tako da, ako volite ovakve priče, ogromna preporuka za ,,Drugu stranu”. Uskoro opširnije u zasebnom tekstu.

2. Običan momak, Lorenco Marone - Maroneove ,,Sitnice” su me baš oduševile (pisala sam o romanu OVDE) i radovala sam se što je Dereta odlučila da nastavi da ga prevodi. Drugi njegov roman, međutim, nije mi bio toliko dobar (recenzija OVDE), a nije ni ovaj treći. ,,Običan momak” je omaž tragično nastradalom novinaru Đankarlu Sijaniju, koji je ubijen zbog tema kojima se bavio. Uz to, ovo je i priča o ,,običnim” herojima koje svakodnevno srećemo u komšiluku. Makar u teoriji. U praksi je to priča o starmalom dečaku koji odrasta u neobrazovanoj porodici koja ne shvata njegovu ljubav prema pisanoj reči i latinskim izrazima. I mada takav život sigurno nije za poželeti, glavni lik je toliko iritantan mali snob da je jednostavno teško ka njemu razviti bilo kakvu empatiju, a roman uopšte uzev sasvim mlak. Ne znam da li je Marone pisao još nešto i da li ćemo imati priliku da čitamo još neki prevod, ali nešto mi se čini da se naše druženje s ovim romanom završava. A ,,Sitnice” ću nastaviti da pamtim kao One hit wonder i svima iskreno preporučujem.

3. Njeno telo i druge žurke, Karmen Marija Mačado – O ovoj zbirci priča ću vam detaljnije pisati, a sada ću samo reći da je u pitanju vrlo interesantno štivo. Mačado je višestruko nagrađivana autorka koja je za kratko vreme uspela da se probije na književnoj sceni zahvaljujući interesantnom pristupu pri pisanju koji se odlikuje suptilnim mešanjem realizma i fantastike. Nisu mi se sve priče podjednako dopale (ali mislim da je to sasvim normalno kada su zbirke priča u pitanju), ali više je dobrih. Mačado piše o ženama, njene priče pršte od seksualne tenzije (što možda nije svačiji cup of tea, ja, iskreno, baš i nisam ljubitelj), ali su izuzetno vešto i maštovito napisane. Iako svaka ima dozu fantastike, žanrovski se ne mogu odrediti kao fantastika jer autorka uzima jedan fantastičan motiv i prosto ga smešta u realnost kao sasvim normalnu stvar. Vrlo interesantno, zaista. Na Štrikovom sajtu možete pročitati jednu od priča iz zbirke u celosti (OVDE), a o ostalim vam vrlo uskoro pišem.

To bi bilo to za mesec koji smo upravo ostavili iza sebe. Titulu favorite ovog puta preuzima ,,Druga strana” o kojoj vam detaljnije pišem u narednom postu. Ljubitelji Kafke, apsurda i groteskne estetike – obavezno obratite pažnju na ovaj roman. Šta ste vi čitali tokom jula? Koja knjiga je na vas ostavila poseban utisak? Čekam vaše preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (novonormalna) Stš <3