Stsh's Book Corner

Home Archive for July 2016

Tadaaam! Pre neki dan sam pročitala poslednju knjigu sa pripremljenog spiska za ovogodišnji Pop Sugar Reading Challenge i ovaj post specijalno posvećujem hvalisanju na tu temu. Ove godine sam završila nešto ranije nego prošle, mada, ruku na srce, izazov jeste bio „lakši“ za čak deset stavki, prema tome, bilo je i očekivano da ću ga završiti ranije. U svakom slučaju, tek je kraj jula i moram priznati da se radujem narednom periodu nasumičnog biranja nepročitanih knjiga koje se ove godine nisu uklapale u izazov, a već čine popriličnu gomilu na mojoj polici.

No da ne bude da me je izazov namučio i unesrećio, napominjem da sam, kako sam već na polovini izazova shvatila da ću završiti dosta ranije nego što je to predviđeno, i da nema razloga za žurbu, pročitala i nekoliko knjiga van spiska, o kojima ste uglavnom imali prilike da čitate na blogu. Takođe, ove godine sam bila malo neodlučnija, pa sam naslove za određene zadatke menjala nekoliko puta. Konačan spisak pročitanih knjiga možete pogledati OVDE, zvezdicama su označeni naslovi koje sam menjala.

Klik za uvećanje slike

I ove godine napominjem (utiske o prošlogodišnjem izazovu možete pročitati OVDE) da ovakva vrsta planiranja čitanja može biti oslobađajuća koliko i ograničavajuća. Kako se na spisku uvek nalazi više „labavijih“ kategorija od onih izričitih, većinu knjiga koje ste svakako planirali da pročitate možete svrstati u svoj plan. Neke od tih kategorija su ovog puta bile: knjiga prevedena na engleski (dakle bilo koja knjiga koja nije izvorno napisana na engleskom jeziku), New York Times bestseler (obratite pažnju na korice popularnih knjiga, gotovo svaka druga ima ovo obeležje), knjiga čija se radnja odigrava u Evropi, knjiga objavljena 2016. godine, knjiga sa plavim koricama, nasumično izabrana iz knjižare, knjiga iz biblioteke, itd.

Takođe, neke od ovih kategorija mogu slobodnije da se tumače, pa sam ja za knjigu samopomoći odabrala Fromovo „Umeće ljubavi“ (dala sam sebi poveliku slobodu, s obzirom na to da ne čitam takvu literaturu, ali iskreno, svaka knjiga iz psihologije može da se tumači kao self improvement literatura, prema tome, nema problema!), a za knjigu objavljenu u 2016. godini odabrala „Nevidljive sate“ Dejvida Nikolsa, koja je ove godine prvi put objavljena u Srbiji (opet slobodno tumačenje, ali ispunjena suština zadatka, mora se priznati).

Neke od kategorija gde se nije moglo mnogo vrdati bile su one koje su uključivale knjigu koja je osvojila National Book Award (zahvaljujući ovoj sam konačno pročitala nešto od Filipa Rota, a da stvar bude još interesantnija, roman „Zbogom Kolumbo“ na polici imam već godinama i ko zna koliko bi još tu stajao zaboravljen da nije bilo ovog zadatka), politički memoari (zahvaljujući kojoj sam konačno pričitala Malalinu knjigu), radnja smeštena na ostrvu (mnogi ljudi su lepo primetili da je i Britanija ostrvo, na primer... ja sam se odlučila za Vonegatov „Galapagos“), knjiga iz Oprinog književnog kluba (uglavnom prilično kvalitetni naslovi, ja sam odabrala Toni Morison i njen roman „Solomonova pesma“).

Naravno, nisam propustila priliku da na spisak uglavim i neke od svojih omiljenih autora, tako da sam za knjigu čija se radnja odvija u rodnoj zemlji odabrala roman Mirjane Đurđević „Deda Rankove Riblje teorije“, a uspela sam da provučem i čak dva Saramagova romana: „Putovanje jednog slona“ kao knjigu o putovanju i „Udvojeni čovek“ kao knjigu koja izvorno nije napisana na engleskom jeziku.

Opet je naravno bilo mesta (i potrebe) za knjige koje nisu u domenu fikcije. Osim pomenute Malale i „Umeća ljubavi“, tu su još i „Leto trideset i devete“ Vernera Birna, „Filozofija mode“ Larsa Fr. H. Svensena, „S one strane dobra dobra i zla“ (F. Niče) i memoari Ejmi Puler pod nazivom Yes Please.

Pored knjiga koje su me oduševile, a koje ste mogli videti u favoritima prethodnih meseci (o tome ću detaljno pisati na kraju godine, kad se slegnu utisci), bilo je, naravno, i knjiga koje mi se nisu dopale. Među njima su prvi deo jedne od veoma popularnih ya trilogija, „Legenda“ (Mari Lu), Tajmsov bestseler „Tigrova žena“ (Tea Obreht), „Iscelitelj“ Larsa Mula i još nekoliko sličnih, za koje je zajedničko to da su u jednom trenutku bile veeeoma popularne ili su to i danas. Za većinu ovih knjiga nisam pisala recenzije (za „Tigrovuženu“ jesam), pošto na mene nisu ostavile neki poseban utisak, pa o njima baš i nisam imala toliko toga da kažem. Sa druge strane, toliko je bilo knjiga za koje sam jedva čekala da vam ih preporučim, pa za kuknjavu i nezadovoljstvo nije ostalo mnogo mesta.

Već se radujem sledećem izazovu, a do tada, kao što rekoh, imam sasvim dovoljno vremena da pročitam sve ono što se u međuvremenu nagomilalo (a biću iskrena, prilično se nagomilalo). S druge strane, potpuna sloboda u biranju knjiga sa sobom nosi jedan problem: neodlučnost. Već ne znam šta bih pre čitala (upravo planiram TBR za avgust!). Ali sa tim ću se već nekako izboriti. Bitno da je bez griže savesti mogu da uronim u more dobrih knjiga koje se nikako nisu uklapale u ovogodišnje kategorije.

Jeste li vi učestvovali u ovogodišnjem izazovu? Kako vam ide? Koja kategorija vam je bila posebno problematična? Ako ste odabrali da ne učestvujete, šta je bio razlog? Pišite svoje utiske u komentarima!

Stš <3

Danas nemam nikakvu priču o čudima koja se događaju u Pošti. Jedino što mogu da izjavim jeste da se novi poštar plaši Okija i da je Oki vrlo zadovoljan zboga toga (za vas koji možda ne znate, Oki je moj pas kog se apsolutno niko ne plaši). Nisam danas očekivala kutiju, štaviše mislila sam da će stići sledeće nedelje i nisam čak ni sigurna da je ovo kutija za jul mesec, ali stigla je u julu i ko mi je kriv kad ih nisam obeležavala po brojevima od početka, sad ne bih morala da filozofiram od ranog jutra.

Obavezni informativni deo ovog posta je tu da vam kaže da je KZM kutija projekat Knjižare za mlade, koji možete naručiti jednom mesečno i u njoj dobiti najmanje jednu knjigu i nekoliko propratnih stvarčica. I ovog meseca, kao i prošlog, u nekoliko paketa su bile spakovane dve knjige, a osobe koje će dobiti te „bonus“ pakete birane su nasumično. Ja sam prošlog meseca bila među tim srećnicima, ovog pak nisam, ali sve je to čar naručivanja ovakvih paketića – nemate pojma šta ste zapravo kupili.

Knjiga koja se ovog meseca nalazila u mom paketu je „Sve što ti nikad nisam rekla“ od Selest Ing. Meni je prošle nedelje stigla ova knjiga iz Lagune, tako da je ovo prvi duplikat koji sam ikada dobila u paketima ovog tipa, ali jasno je da su šanse da nikada ne dobijem knjigu koju već imam ravne nuli. Dobra vest za sve vas je to što nemam nameru da zadržim obe, tako da svečano najavljujem da ću organizovati giveaway čim recenzija romana ugleda svetlost dana! Malo lošija vest je ta što nemam nameru da vam kažem kada će to biti (jer ne znam ni sama), ali kako je iznenađenje glavna krilatica čitavog ovog projekta, onda je potpuno u redu da budemo malo tajnoviti i neodređeni.

Ono što takođe čini sastavni deo svake KZM kutije jeste set obeleživača. U skladu sa praćenjem svetskih trendova, ovoga puta to su obeleživači koje možete sami da obojite i tako im date svoj lični pečat. Ako vas je zaobišla pomama za bojankama, možete ih ostaviti takve kakve jesu. Meni se, lično, oba dopadaju baš ovako bezbojna, i planiram da ih koristim u originalnom izdanju. Inače, moram da dodam da mi se sviđa to što drugari iz KZMa sami prave obeleživače za ove kutije, tako da je gotovo nemoguće da dobijete neki koji već imate. Ja inače skupljam bukmarkere i uvek se obradujem kada naletim na neke nove i interesantne koje ću pridodati svojoj kolekciji, pa je, pored knjige, ovaj deo kutije onaj kojem se uglavnom najviše obradujem (lepo kažu ljudi, sreću čine male stvari).

Ovog meseca smo u paketu dobili i dve čestitke. Ne znam za vas, ali ja čestitke obožavam i mislim da poklon koji nije lepo upakovan (mašna je obavezna!) i ne ide uz čestitku jedva da može da se nazove poklonom. Uvek posvećujem posebnu pažnju pakovanju poklona za drage ljude i ove čestitke ću sigurno iskoristiti prvom prilikom. U „uputstvu za otvaranje“ piše da su se čestitike vratile u modu, ali ako mene pitate, nikada iz nje nisu ni izašle.

Ostatak paketa čine hemijska u boji, notes i set od četiri svećice. Dizajn notesa mi se dopada (meni zapravo nije teško udovoljiti, ma šta ljudi mislili, dokle god nema jarkih boja), svećice inače koristim, a hemijske redovno gubim, što će reći da će svaki od navedenih predmeta u nekom trenutku poslužiti.

To bi bilo to kad je reč o sadržaju kutije broj pet i kao što ste mogli da primetite, nemam zamerki! Da nisam dobila knjigu koju već imam bila bih apsolutno oduševljena, ali pošto inače volim da organizujem darivanja na blogu, a čula sam sve najbolje o knjizi, mogu samo da kažem da mi je drago što je baš ovaj duplikat u pitanju. Kutija mi je svakako popravila ovo tmurno i sivo jutro i drago mi je što se iz paketa u paket uočava volja da se svima ugodi (ako je to ikako moguće) i što se osluškuju primedbe i saveti kupaca.

Ja sam sa svojim utiscima završila, sad je red na vaše. Pišite u komentarima utiske o paketu, šta vam se (nije) dopalo, da li ste čitali „Sve što ti nikad nisam rekla“, koju ste knjigu (ili knjige) vi dobili... Pišemo se uskoro!

Vaša Stš <3

Javne ličnosti koje su stekle popularnost u raznim sferama, a potom se upustile u književne vode, danas su više uobičajena pojava nego retkost. Sve je više glumaca, voditelja, jutjub ličnosti i blogera koji objavljuju svoje memoare, lifestyle vodiče, ali i romane, koji po pravilu zauzimaju visoka mesta na top listama najprodavanijih knjiga. U trenutku kada se priča o krizi pisane reči i kada se strahuje da knjiga nema budućnost, dolazi, apsurdno, do situacije da je pisaca sve više, i da već popularne ličnosti pokušavaju da prošire svoju popularnost baš putem ovog medija.

Jedna u nizu takvih ličnosti je i Zoi Sag, blogerka i jutjub ličnost, poznata pod imenom Zoela. Zoela već nekoliko godina vodi jedan od najpoznatijih lifestyle blogova, koji je nedavno premašio brojku od 10 miliona pratilaca, a koji joj je u proteklim godinama doneo brojna priznanja i nagrade. Mlada Britanka nije odolela trendu da svoj talenat za pisanje podigne na višu lestvicu i 2014. godine objavila je roman pod nazivom „Onlajn devojka“, koji se, očekivano, momentalno pretvorio u bestseler.

„Onlajn devojka“ je priča o Peni, tinejdžerki sa uobičajenim problemima za ovo životno doba: nezadovoljstvo sopstvenim izgledom, neuzvraćene ljubavi, uklapanje u društvo i „prerastanje“ tog društva, itd. Nakon lakše saobraćajne nesreće, Peni povremeno doživljava napade anksioznosti, ali kako ni sama ne zna šta joj se događa, plaši se da o tome govori sa svojim bližnjima. Postoji, međutim, jedno mesto na kojem može u potpunosti da otvori svoje srce i dušu, a to mesto je upravo njen anonimni blog, neka vrsta onlajn dnevnika u kojem iskreno iznosi svoje probleme i strahove, i dobija podršku ogromnog broja nepoznatih ljudi, onakvu kakvu retko ima prilike da sretne u svojoj okolini.

Peni će, međutim, vrlo uskoro upoznati mračnu stranu interneta. Najpre kada njena najbolja drugarica na društvenim mrežama objavi video u kojem Peni pada na bini školske predstave i celom auditorijumu pruža pogled na svoje stare, izbledele i pohabane (ali veoma udobne) gaćice sa jednorozima, zbog kojeg će Peni postati predmet podsmeha čitave škole. A nedugo zatim, nakon praznika provedenih u Americi, i kada njen blog neočekivano izgubi blaženost anonimnosti, a ono što je smatrala ljubavnom pričom iz bajke, postane glavna tema tabloida širom sveta i pretvori se u noćnu moru.

„Onlajn devojka“ je prijatno, lagano i zabavno štivo, sa taman dovoljnom dozom sladunjave romantike i srećnim krajem, koje se, pri tome, bavi vrlo aktuelnim i bitnim temama za publiku kojoj je namenjena. Osim saveta o tome kako se izboriti sa napadima anksioznosti, sa kojima evidentno dosta današnjih tinejdžera ima problem, obrađuje se još jedna veoma bitna tema, a to je opasnost od deljenja privatnosti na internetu i činjenici da jedna neprimerena fotografija ili snimak koji dopadne u pogrešne ruke, može da dovede do katastrofe neviđenih razmera i da vam, u najboljem slučaju, zakomplikuje život.

I taman kada sam želela da pohvalim ovaj roman kao poučan za tinejdžere, ali i kao nešto što može da sruši predrasude o javnim ličnostima koje su se latile pera, saznala sam da je Zoi imala „malu pomoć“ pri pisanju romana, odnosno da se kao ghostwriter iza ovog romana krije Šabon Karem (Siobhan Curham), autorka romana za omladinu. Nakon skandala koji je izbio kada je ova informacija dospela u javnost, Zoela se kratko povukla sa scene, ali „Onlajn devojka“ nije izgubila na popularnosti, kao uostalom ni Zoelin blog. Štaviše, mlada blogerka je ubrzo najavila pisanje nastavka o Peni, koji će ovog puta napisati sama i tokom pisanja je redovno obaveštavala svoje pratioce o tome koliko je pisanje romana zapravo težak i ozbiljan poduhvat. Nastavak je objavljen 2015. godine, pod nazivom „Onlajn devojka na turneji“, a o tome koliko je dobro prihvaćen verovatno govori činjenica da nas za nekoliko meseci očekuje i treći deo ove tinejdž sage.

Koliko se Zoi snašla u ulozi samostalnog autora za mene i dalje ostaje otvoreno pitanje. Zato pitam vas koji ste imali prilike da pročitate oba romana i da ih uporedite – kakvi su vam utisci? Koji je vaš stav o ovakvim situacijama?

Ipak, ocena koju sam dala romanu stoji za samu priču, a ne za osobu koja je priču pisala (ili nije pisala). Koliko god autora umešalo prste u pisanje „Onlajn devojke“, i dalje mislim da tinejdžeri iz ove priče mogu ponešto i da nauče.

Ocena: 3/5

Reading Challenge: Roman koji je napisala poznata ličnost

Laš Fr. H. Svensen je norveški autor rođen 1970, profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu i projekt menadžer u istraživačkoj organizaciji Civita. Objavio je niz knjiga iz filozofije koje su prevedene na dvadeset četiri jezika. Najpoznatije su „Filozofija dosade“ , „Filozofija zla“, „Istinito, dobro i lepo - uvod u filozofiju“, „Filozofija mode“, „Filozofija straha“ i „Filozofija rada“ .

„Filozofija mode“ je još jedna u nizu Svensenovih knjiga u kojoj autor pokušava da objasni jedan od fenomena koji su u tesnoj sprezi sa funkcionisanjem čovečanstva kroz čitavu istoriju. Iako moda nije često bila tema filozofije, ona svakako ima svoju filozofiju i njeno razumevanje bi trebalo da doprinese razumevanje nas samih.

Na samom početku Svensen pokušava da definiše samu modu. Kako kaže, moda je pojam koji je teško ograničiti i krajnje je nesigurno da li se uopšte mogu navesti neophodni i dovoljni uslovi kako bi se nešto s pravom moglo označiti modom. Ističući dve glavne kategorije u razumevanju mode, od kojih je prvi pojam koji upućuje na odeću, a drugi „opšti mehanizam, logika ili ideologija koja se, između ostalog ogleda i u oblasti odeće“, Svensen se za svoju studiju odlučuje da pomeša ova dva. Moda se prvenstveno ističe u svim oblastima u kojima ukus zauzima centralno mesto (odeća, nameštaj, muzika, književnost, arhitektura...), ali Svensen odlučuje da kao primer prikazivanja mehanizma i filozofije mode uzme odeću, kao pojam za koji se moda danas masovno vezuje.

Autor napominje da ova studija nije prikaz istorije mode, ali se ipak osvrće na istorijski pregled njenog funkcionisanja. Kako bi se moda uopšte definisala, potrebno joj je ustanoviti korene. Svensen tvrdi da se nastanak mode oblačenja može ustanoviti u poznom srednjem veku, dok se u periodima pre toga ne može govoriti o modi kao takvoj, samo o zameni stilova. Da bi moda postojala, nije dovoljno da se promene ponekad dešavaju. Moda nastaje tek kada se promena dešava zbog sebe same i to relativno često. Prema tome, iako je moda nastala u 14. veku, ne može se o njoj govoriti kao o društvenom fenomenu sve do 18. veka. Tada izlaze i prvi modni časopisi koji diktiraju trendove, a njihova pojava brže i masovnije prenosi vesti o onome što je u tom trenutku in.

Iako je estetika idealna centralna sila mode, s vremenom ona otpada kao norma i zahtev da nešto prosto bude novo postaje odlučujući faktor. U tom smislu se može reći da jednom modernom predmetu nisu potrebne nikakve određene osobine osim da je nov. Moda nema krajnji cilj kojem teži. Cilj mode je, prema tome, da bude potencijalno beskrajna i da beskonačno stvara nove forme. Moda je moda samo ako je u stanju da se kreće unapred. Ona se kreće u ciklusima, a načelo tih ciklusa je da budu što je moguće kraći (tako je jedne sezone aktuelna jedna boja, dok je već sledeće zamenjuje nova).

„Moda stalno traži površinske promene koje u realnosti nemaju nikakav drugi zadatak, osim da objekat učine suvišnim na osnovu nesuštinskih osobina, kao što je broj dugmića ili čuvena dužina suknje. Zašto suknje postaju kraće? Jer su bile dugačke. Zašto postaju duže? Jer su bile kratke. Isto važi i za sve druge predmete mode. Moda nije „dublja“ od toga da zarad sebe same traži promenu.“

Iako je Svensonova ideja bila da se ograniči na odeću, on se ipak dotiče veze mode i tela, koje je danas, kako primećuje, podložno modi isto koliko i odeća sama. Štaviše, telo i odeća su uvek bili u međusobnom dijalogu u kojem je oblik tela uticao na modu jednako koliko i moda na oblik tela. U današnjem vremenu telo „figurira kao nešto plastično što se neprekidno može menjati u skladu sa novim normama“ i naša percepcija ljudskog tela uvek (hteli mi to ili ne) zavisi od vladajuće mode. Ono što je svakako interesantno jeste to da je norma, kada je savršeno telo u pitanju, danas, zbog rasprostranjenosti estetske hirurgije, ali i razvoja tehnologije i novih načina manipulacije vizuelnim medijima, ništa drugo do čiste fantazije, ali ona uprkos tome i dalje ne gubi svoju normativnu funkciju.

U svojoj studiji Svensen prikazuje „pravac“ kretanja mode, kao i način na koji se taj pravac kroz istoriju menjao. Dotiče problematičan odnos mode i umetnosti. Objašnjava tesnu vezu mode i potrošnje i činjenicu da moda zavisi od potrošačkog društva isto koliko i potrošačko društvo od mode. Takođe, on se bavi i „jezikom“ mode, odnosno načinom na koji odeća koju nosimo komunicira umesto nas, kao i činjenicom da određeni komadi, koji se obično vezuju za određenu subkulturu, značajno menjaju (ili gube) svoje značenje onog trenutka kada postanu deo masovne mode. To značenje je, po Svensenu, vrlo jasno definisano. Poruka koju masovna moda šalje, po autoru se može svesti na jedno prosto „Gledaj me“.

Koja je zapravo funkcija mode i zbog čega ona igra toliko bitnu ulogu u današnjem društvu? Svensen odgovor na ovo pitanje nalazi u činjenici da moda zapravo treba da doprinese stvaranju identiteta, jer se identitet osobe odavno više ne posmatra kao datost. Moda se, međutim, uvek nalazi između individualnog i konformizma. Ukoliko je previše individualna, ona gubi svojstvo mode, a ukoliko je previše konformistička, ona gubi svoju privlačnost. Iako bi trebalo da ispuni prazninu „modernog sopstva“, koje je programirano da uvek traži novi oblik predstavljanja, ona zapravo doprinosi tome da to „sopstvo“ postaje bez bilo kakve stalnosti, a kada logika mode postane norma za stvaranje identiteta, ona deluje potpuno suprotno, odnosno razara identitet individue.

Da li je uopšte moguće pobeći od mode? Autor smatra da nije. Čak iako se trudimo da se apsolutno distanciramo od modernih trendova, i dalje smo u potpunosti određeni modom, jer je time samo negiramo. Moda, kao mehanizam, toliko je ukorenjena u društvo i njegovo funkcionisanje, da ju je nemoguće izbeći, ma šta radili.

„Filozofija mode“ je interesantno štivo ne samo za osobe koje prate modu, baš naprotiv, slepim pratiocima mode ovo možda neće biti prijatno čitalačko iskustvo. Osim filozofskom pristupu ovom problemu, propraćenom mišljenjima nekih od najpoznatijih filozofa koji su se dotakli, makar i ovlaš, ove tematike, Svensen otkriva razne zanimljivosti koje će biti interesantne svakom čitaocu.

Saznaćete kada su i zbog čega Stari Grci odlučili da ne nose brade, u kojoj zemlji je postojala ideja o formiranju ministarstva za modu, zbog čega moda ima tendenciju da se „vraća“, odakle je potekla ideja o klasičnom muškom odelu, ali i zbog čega je taman ten naprasno postao in.

Ukoliko volite Svensenove knjige, „Filozofija mode“ vas neće razočarati, a ukoliko do sada niste imali prilike da se susretnete sa ovim piscem, evo preporuke da neke stvari koje uzimate zdravo za gotovo sagledate u potpuno novom svetlu.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Knjiga iz biblioteke

Sigurno ste do sada čuli za Džeka Trboseka, verovatno najpoznatijeg serijskog ubicu svih vremena, koji nikada nije uhvaćen i čiji identitet i dan danas ostaje misterija. Mnogi su bili osumnjičeni (među osumnjičenima je bio i Luis Kerol), mnogi su se lažno predstavljali kao svedoci i izmišljali priče kako bi dospeli u medije, pojedinci su čak i priznavali zločine, ali se ubrzo ispostavilo da su ta priznanja lažna, mediji su potpaljivali vatru i strah objavljujući pisma koja je navodno pisao ubica lično. Uprkos (ili zahvaljujući) svemu tome, za počinjene zločine nikada niko nije osuđen, a Džek Trbosek je ostao nadimak dat nepoznatom ubici za kojeg se pretpostavlja da je 1888. godine u Londonu brutalno ubio i masakrirao pet žena. Pored pet „kanonskih“, postojale su spekulacije o još nekoliko žrtava, međutim, ne može se sa sigurnošću reći da je njihova smrt delo Trboseka, kao što se, uostalom, ne može reći ni za priznatih pet, mada postoje uverljivi dokazi koji tome svedoče u prilog.

Već više od čitavog veka stručnjaci su zaintrigirani pojavom Trboseka, koji je, zahvaljujući svom misterioznom identitetu postao neka vrsta ikone horora u pop kulturi, tako da je rukopis u kojem izvesni Džejms Vilobi Karnak priznaje da je baš on Džek Trbosek, i piše svoju ispovest (koju podrugljivo posvećuje londonskoj policiji), objavljen 2012. godine kao „Autobiografija Džeka Trboseka“, izazvao veliko interesovanje kako stručnjaka, tako i javnosti uopšte.

Džejms Karnak svoju autobiografiju započinje opisivanjem svog detinjstva, tipično za memoare tog vremena. Opisujući svoje detinjstvo, Karnak govori o svojoj ranoj opsesiji noževima i krvlju, koja eskalira morbidnom smrću njegovih roditelja. Nakon što ih je video prerezanih grkljana, Karnak sve češće doživljava halucinacije u kojima mu se priviđaju pulsirajuće vene koje ga mame da ih prereže. Ove vizije, i neutoljiva glad koju izazivaju, čine da se, najpre racionalni, Karnak skloni od sebi dragih ljudi kako ih ne bi povredio, ali konačno dovode do toga da više ne može da kontroliše svoju žudnju. To se dešava, po autorovim rečima, upravo 1888. godine i dovodi do famoznih ubistava u Vajtčapelu.

„Autobiografija Džeka Trboseka“ je rukopis pronađen u zaostavštini S. Dž. Hjuma Bimana, koji u kratkom uvodu knjige tvrdi da je poznavao Karnaka i da je bio imenovan za izvršioca njegove poslednje volje, a da je rukopis primio zajedno sa Karnakovim stvarima. Pretpostavlja se da je rukopis napisan između 1928. i 1930. godine. Sastoji se iz tri dela: pored samog Karnakovog rukopisa, tu su i „Objašnjenja“ Hjuma Bimana, kao i „Epilog“ koji čini policijski zapisnik istrage o Karnakovoj smrti. Izdanje koje je pred čitaocima kao dopunu ima i pogovor Pola Bega, istoričara zločina, poznatog po svom interesovanju za Džeka Trboseka, koji analizira verodostojnost rukopisa i ukazuje na njegove problematične teme.

U svom objašnjenju, Hjum Biman napominje da je otklonio pojedine delove koji su se njemu čini previše gnusnim (misli se verovatno na opise ubistava), ali da je osim toga rukopis predstavljen u onoj formi u kojoj je zatečen. Prisustvo tih „gnusnih“ delova možda bi pouzdanije moglo da kaže nešto o autentičnosti samog rukopisa i autora. No i bez toga, tvrdnja je problematična jer u rukopisu ne postoje praznine gde su navodni delovi uklonjeni, što bi značilo da je Hjum Biman ili prekucao čitav rukopis (dakle, on ipak nije u formi u kojoj je zatečen) ili nije izbacio ništa.

Sam Karnakov rukopis se takođe sastoji iz tri dela. U prvom su opisani događaji iz detinjstva i rane mladosti (do 1888. godine), drugi deo je centralni i govori o samim ubistvima, dok se treći bavi Karnakovim životom nakon doživljene nesreće.

Osnovni razlog sumnje u verodostojnost rukopisa jesu različiti stilovi kojim su njegovi određeni delovi napisani. Naime, treći deo, koji se bavi autorovim životom posle vajtčapelskih ubistava, napisan je vidno drugačijim stilom od prva dva, i nedvosmisleno je u pitanju fikcija. Tome doprinosi i činjenica da je taj deo rukopisa otkucan na istoj pisaćoj mašini kao i izveštaj policije, dok su prva dva dela pisana na drugom tipu mašine (za uvod je korišćena treća mašina, ali njega svakako nije pisao Karnak). Kako je Karnak na početku svojih memoara naglasio da želi da ispriča istinu o obistvima, može se pretpostaviti da je svoj rukopis završio nesrećom, koja bi objasnila zbog čega su ubistva naglo prestala, a da je treći deo pridodat od strane drugog lica, kako bi „zaokružio“ priču i učinio je interesantnijom za čitaoca.

Pol Beg se u svojoj analizi dotiče određenih pojedinosti iz rukopisa koji se vidno razlikuju od informacija dostupnih javnosti. Naime, većina informacija iz rukopisa je ona koju je autor mogao da sazna iz štampe i samim tim su opisi žrtava i ubistava veoma površni (ovde treba uzeti u obzir činjenicu da je Hjum Biman navodno odstranio neke delove rukopisa, ali ne možemo znati o čemu su ti delovi govorili). Sa druge strane, određene pojedinosti se ne slažu. Kao jedan od primera Beg navodi Karnakov opis jedne od žrtava – Eni Čepmen – i njenog odnosa prema svom kanarincu. Čepmenova je u rukopisu opisana kao tipična londonska prostitutka, skromne inteligencije i primanja, dok je u stvarnosti bila udata za kočijaša i posedovanje kanarinca joj sigurno ne bi predstavljalo vrhunac bogatstva. Ipak, u rukopisu postoje delovi koji deluju sasvim autentično, kao što je na primer opis predstave „Džekil i Hajd“, ili pominjanje ogledala sa mesta zločina, koje je Begu posebno privuklo pažnju.

Pojedine omaške u tekstu mogu se tumačiti kao puke izmišljotine, ali se mogu pripisati i lošem sećanju pravog ubice. Ukoliko se uzme u obzir vreme nastanka teksta, četiri decenije nakon ubistava, sasvim je moguće da je Karnak zaboravio određene pojedinosti ili da ih je zbog uzbuđenja ili pomućenog stanja svesti prosto pogrešno zapamtio. Sve to, međutim, i dalje ostaje na nivou spekulacije.

Motiv pronađenog rukopisa, kojim čitalac započinje uplivavanje u „Autobiografiju Džeka Trboseka“, često je korišćen od strane pisaca kako bi priča delovala verodostojno, a autor zadržao neophodnu distancu. Ovaj motiv bio je omiljen kod romantičara, a koristio ga je i Edgar Alan Po, koga Karnak nekoliko puta navodi u rukopisu kao jednog od svojih omiljenih pisaca.

Iako se, opravdano, ne veruje da je u pitanju zaista autobiografija poznatog serijskog ubice, ono što je veoma zanimljivo jeste sama karakterizacija glavnog lika. Naime, autor je uspeo da izbegne sve moguće stereotipe (ukoliko odmah odbacimo treći deo kao evidentno delo fikcije) specifične za to doba, kao što su ludi naučnik, verski fanatik, osoba pobegla iz ludnice, i tako dalje, i dao sliku profila tipičnog serijskog ubice kakav je poznat danas.

Čak i da nijedan deo ovog rukopisa nije autentičan i da je delo fikcije nepoznatog autora (i dalje se sumnja da je Džejms Karnak izmišljena ličnost, ali prosto može biti reč o još jednom pseudonimu), ovo delo i dalje ima svojevrsnu vrednost, jer je u tom slučaju jedan od prvih pokušaja da se ispripoveda kriminalistička priča iz perspektive zločinca koji je zapravo postojao.

Bilo kako bilo, na čitaocu je da pročita knjigu i donese svoj sud. Autentično priznanje jednog od najmisterioznijih zločinaca čovečanstva ili čista fikcija, „Autobiografija Džeka Trboseka“ je svakako delo vredno vaše pažnje.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Autobiografija

Daglas Adams (1952-2001) je bio britanski pisac, upamćen širom sveta pre svega po kultnom serijalu „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Pored toga, pisao je i romane o detektivu Dirku Džentliju, ali i scenarije za televizijske serije „Doktor Hu“ i „Leteći cirkus Monti Pajtona“ (Adams je jedna od samo dve osobe izvan originalne postave Pajtonovaca, koja je potpisana kao koautor nekog skeča. U pitanju je skeč „Zlostavljanje pacijenata“).

„Još malo pa nestalo“ je putopis koji je nastao nakon niza putovanja osamdesetih godina dvadesetog veka, sa zoologom Markom Karvardinom, čiji je cilj bio potraga za najređim životinjskim vrstama na Zemlji. Pored putopisa, na putovanjima je nastao i materijal za radio-emisiju koja se bavila istom tematikom (BBC). Adams je bio poznat kao veoma aktivan u borbi za očuvanje prirode, naročito ugroženih vrsta, pa činjenica da se baš on našao u ovakvoj avanturi ne treba da začudi čitaoce.

„Moj jedini zadatak bio je da se pojavim sa koferom, pratim ga (Marka Karvardina) i potrudim se da dovoljno dugo pamtim sve što se oko mene dešava, da bih to posle mogao i da zapišem.“

Putopis sadrži Adamsov opis putovanja na Madagaskar, Indoneziju, Novi Zeland, Zair, Kinu i Mauricijus, kao i propratne fotografije koje je na putovanju uslikao Karvardin.

Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo više od dvadeset godina, njena tematika ne zastareva, štaviše, može se reći da je sve aktuelnija. „Još malo pa nestalo“ je jedino delo ovog tipa koje je Adams ikada napisao, što je šteta, jer je upravo ono pokazatelj autorovog talenta da ozbiljno i suvoparno štivo učini zabavnim i pristupačnim, a samim tim i popularizuje ovakve teme i podigne svest čitalaca o njihovoj važnosti i alarmantnosti.

Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom jeste činjenica da je Adams običan posmatrač, bez nekog stručnog znanja, baš kao i čitalac. Umesto da nas zasipa stručnom terminologijom, brojkama i naučnim činjenicama, on čitaocu prenosi svoja laička zapažanja i iskrene impresije koje je stekao tokom ovih izvanrednih putovanja. Dve osobenosti koje prožimaju ovaj putopis su uobičajeni Adamsov inteligentni humor i iskrena zabrinutost za dobrobit planete. I upravo to je ono što osvaja čitaoca, zasigurno više od statističkih podataka (koje, uzgred, takođe možete pronaći na kraju ove knjige).

Knjiga kod čitaoca izaziva brojna raspoloženja, iako je u načelu pisana humorističkim stilom. Epizoda sa komodo zmajevima je prilično uznemirujuća, tragičnost priče o baiđi delfinima ne može opisati rečima, dok će vas priča o poslednjem stablu divlje kafe ostaviti u neverici. Adams se, međutim, trudi da napravi balans, ubacujući razne smešne anegdote sa putovanja ili zabavne zanimljivosti o pojedinim životinjskim vrstama koje je sreo. Jedna od takviih zanimljivosti je autorov opis i analiza „ličnosti“ ptice kokošine, sa kojom se, kako kaže, prilično poistovetio:

„Kokošina je uspela da razvije fantastičan sistem za uštedu truda. A ona sebe želi da poštedi truda da po ceo dan sedi u gnezdu da bi se grejala jaja. Zašto bi to radila kada može da skita i bavi se raznim drugim stvarima? (...) Videli smo njen sistem za uštedu truda koji je, istini za volju, teško promašiti. U pitanju je kupasta gomila gusto nabijene zemlje i trulog bilja, visoka oko dva metra i isto toliko široka u osnovi. (...) Ta humka zapravo predstavlja automatski inkubator. Toplota koju generišu hemijske reakcije trulog bilja greje jaja koja su zavučena duboko ispod njega, ali to nije sve. Preciznim dodavanjem i oduzimanjem materijala kokošina može da održi tačno onu temperaturu koja je jajima neophodna za inkubaciju. Dakle, sve što kokošina treba da uradi da bi grejala jaja jeste da iskopa otprilike kubni metar zemlje, napuni ga s tri kubna metra trulog bilja, sakupi još pet kubnih metara zemlje i vegetacije i oblikuje ih u kupu. Ostaje joj samo da stalno nadgleda toplotu koja se proizvodi i dodaje ili oduzima deliće gnezda. Zahvaljujući tome, ona uopšte ne mora da sedi na jajima.“

Iako ovakvih momenata u putopisu ima dosta, nisu retki ni trenuci u kojima čitalac može da oseti Adamsovu razdraženost pojedinim temama, kao i iskrenu frustraciju zbog nemoći da se određenim vrstama pomogne. Jedna od takvih priča, koja ledi krv u žilama jeste ona o rogu severnog belog nosoroga (u trenutku kada je knjiga pisana, postojala su dvadeset i dva takva nosoroga, danas postoje samo tri), tačnije, o njegovoj tržišnoj vrednosti:

„Konačna vrednost roga nosoroga, do trenutka kada se isporuči iz Afrike i oblikuje u komad neukusnog nakita za maskenbale kojim će neki bogati mladi Jemenac da se ponosi i pravi važan pred devojkama, iznosi nekoliko hiljada dolara. Međutim, sam lovokradica, dakle čovek koji ulazi u park i rizikuje svoj život da bi ubio nosoroga u čiju se zaštitu ulažu ogromno vreme, trud i novac, dobiće za taj rog deset, dvanaest ili petnaest dolara. Tako se razlika između života i smrti jedne od najređih i najveličanstvenijih životinja na svetu u proseku svodi na dvanaestak dolara.“

Ipak, poznanstva koja je Adams stekao na ovim putovanjima, daju i njemu i čitaocu nadu da pojedinci kao što su Karl Džons i Ričard Luis, na primer, mogu biti pokazatelji da ipak nije sve tako beznadežno (barem ne za svaku od trenutno ugroženih vrsta). Karlov boravak na Mauricijusu i neumorno angažovanje dovelo je do porasta broja jedinki određenih vrsta, kao što su ružičasti golub, mauricijuska vetruška i eho papagaj (pa čak i voćni šišmiši i određena grupa zečeva za koju niko još uvek nije siguran da li pripada ugroženoj vrsti ili ne).

Projekti poput ovog putopisa i radio-emisije pre svega imaju za cilj edukaciju i podizanje svesti kod ljudi, kao i ukazivanje na greške koje se ne smeju ponavljati (primer koji Adams daje kao podsetnik jeste slučaj ptice dodo).

Poslednja reč u knjizi pripada Marku Karvardinu i podaci koje nam on daje u svom epilogu su poražavajući, a tiču se svake individue na Zemlji:

„Naravno, do istrebljenja je dolazilo milionima godina: životinje i biljke su nestajale i mnogo pre nego što se čovek pojavio na sceni. Međutim, ono što se promenilo je brzina istrebljenja. Milionima godina je u proseku nestajala po jedna vrsta u svakom veku. No, većina istrebljenja nakon praistorijskih vremena desila se u poslednjih trista godina. A većina istrebljenja u poslednja tri veka desila se su se u poslednjih pedeset godina. A većina istrebljenja u poslednjih pedeset godina desila su se, zapravo, u poslednjih deset. (...) Kako sada stvari stoje, svake godine nestaje više od hiljadu različitih vrsta životinja i biljaka.“

Daglas Adams je, u svojoj zaostavštini, pored fenomenalne komedije ostavio i knjigu čiju ozbiljnost teme ne treba dodatno naglašavati. Kao aktivista za očuvanje prirode, nije je izneverio: njegova knjiga se čita i danas, a čitaće se još dugo, budeći svest ljudi o problemima do kojih mu je bilo stalo i izmamljujući osmeh na lice pri samoj pomisli na toplinu kojom je ovaj putopis napisan.

„Još malo pa nestalo“ je knjiga koju svima preporučujem od srca. Obavezno je pročitajte.

Ocena: 5/5

Izdavač za Srbiju: Odiseja

Endi Vir je američki autor i softverski inženjer, rođen 1972. godine. Deklariše se kao zaluđenik za kosmos i pasionirani proučavalac interplanetarnih putanja i orbitalne mehanike. Ljubav prema ovom polju nauke inspirisala ga je da napiše svoj roman prvenac, sa idejom da to bude uverljiva naučna fantastika potkrepljena naučnim činjenicama. Tako je 2011. godine nastao „Marsovac“, roman koji je vrlo brzo postao bestseler, a nakon čije ekranizacije je Vir dostigao slavu kojoj se nije ni nadao.

Sedmog novembra 2035. godine, šestočlana posada misije „Ares 3“ sletela je na Mars, sa ciljem da prikupe uzorke zemljišta i nove informacije o planeti koju je NASA odabrala kao potencijalni novi dom za ljudsku vrstu. Već šestog dana misije usledile su nepredviđene poteškoće: snažna peščana oluja zahvatila je oblast u kojoj je posada bila ulogorena i primorala ih je da po hitnom postupku napuste planetu. Jedan od članova posade, Mark Vatni, ranjen je prilikom evakuacije. Kako mu je antena probila skafander zarivši mu se u bok, posada je izgubila komunikaciju sa njim, kao i očitavanje njegovih vitalnih funkcija. Nakon zaključka da je poginuo (silina udarca odbacila je Vatnija od posade), posada je ispoštovala protokol nastavka evakuacije i ostavila Vatnijevo telo na Marsu.

„Marsovac“ je svedočanstvo Marka Vatnija, čoveka koji je sam, u neverovatnim okolnostima, proveo 549. sola (marsovskih dana) na Marsu, i uspeo da se živ vrati na Zemlju.

U pitanju je SF roman u formi dnevnika, koji povremeno prekidaju deonice pripovedane u trećem licu, koje prate dešavanja na Zemlji i na brodu Vatnijeve posade. Mark u svom dnevniku revnosno opisuje svoje dnevne aktivnosti i pokušaje da produži svoju egzistenciju i stigne do mesta na Marsu sa kojeg će posada moći da ga pokupi i vrati kući. Vatnijevu nadu da će dnevnik neko nekada pročitati, autor koristi kao izgovor da tehničke pojmove i termine približi i pojasni čitaocima koji su potpuni laici u ovoj oblasti. Zbog toga ovo nije klasičan SF i namenjen je i publici koja možda i nije pretežno fan ovog žanra. Upravo je taj školski sistem objašnjavanja pojedinih pojava i postupaka dobio najveće zamerke, ali je meni, kao nekome ko ima humanističko obrazovanje i nije baš upoznat sa tematikom i terminologijom, bio baš po meri, jer drugačije verovatno ne bih ni razumela dobar deo onoga što Vatni radi. Uprkos tome, mogu da shvatim frustracije ljudi kojima su takva objašnjenja bila redundantna.

Uz to treba dodati da u „Marsovcu“ nema mnogo akcije, u uobičajenom smislu te reči. Većina romana koncentrisana je na konstatovanje i rešavanje konkretnih problema, poput slagalice. Na primer, prva takva konstatacija bila bi činjenica da Vatni nema dovoljno hrane, a potom sledi detaljno preispitivanje načina na koji se taj problem može rešiti, kao i ništa manje detaljni opisi postupaka kojima se problem rešava, sa svim svojim uspesima i neuspesima. Pored priče o astronautu zarobljenom na Marsu, „Marsovac“ je takođe i priručnik za gajenje krompira u nezamislivim uslovima. Međutim, to što akcija kao takva izostaje, uopšte ne znači da je čitalac pošteđen napetosti i da se dosađuje, naprotiv.

Sa druge strane, usresređenost autora na tehničke detalje gurnulo je u zapećak jedan od ključnih aspekata romana – psihologiju glavnog junaka. Vatnijev karakter ostaje nepromenjen od prvog do poslednjeg sola (što je prilično neverovatno), njegov optimizam deluje neljudski i izveštačeno i ma koliko da je jaka ličnost u pitanju, potpuno je neuverljivo da u ovakvoj sitaciji nije prošao ni kroz jednu epizodu totalne malodušnosti, apatije i teške depresije (objašnjenje da o njima prosto nije pisao uopšte ne prihvatam kao rešenje).

Ukoliko izuzmemo nedostatak psihološkog produbljivanja glavnog junaka (možda ne žele svi da čitaju o depresivnim astronautima), ovo je zabavan i napet roman koji se ne ispušta iz ruku, a uz to se brzo i lako čita, uprkos tehničkim detaljima koje sam pominjala. Ono što je zanimljivo jeste da uprkos prilično vernoj ekranizaciji, drži pažnju čak i ukoliko ste prvo odgledali film, bar je tako bilo u mom slučaju.

Iako je u pitanju žanr naučne fantastike, činjenica da je smešten u blisku budućnost (podatak o godini sletanja posade može se pronaći na Facebook stranici autora, ali ne i u samom romanu) čini ovaj roman realnijim i pogodnijim za široku čitalačku publiku. Mark Vatni je inteligentan, šarmantan, zabavan i nadljudski uporan i ne čudi što je uspeo da osvoji čitaoce širom sveta, a roman, koji se najjednostavnije može opisati kao svemirski „Robinzon Kruso“, učini jednim od najprodavanijih SF romana napisanih u skorije vreme.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Naučna fantastika

Izdavač za Srbiju: Evro Book

Danas ćemo razgovarati o tri stvari: o lošem osećaju, Pošti Srbije i sadržaju KZM kutije.

Sigurna sam da znate koliko je teško izbeći spojlere o nečemu što još nište videli. Ja se svakog meseca trudim da ne vidim šta su drugi ljudi dobili po ovim kutijama iznenađenja, jednako kao što se trudim da ne otvaram fejs pre nego što ću pogledati neke od super popularnih serija koje pratim. Ovih par dana je to bilo malo teže jer su svi dobili kutiju pre mene, a pošto znam odakle dolazi i koliko jednoj pošiljci obično treba da stigne iz jednog grada u drugi, počela sam, naravno, malčice da brinem.

Umesto da jučerašnji dan provedem u kuckanju posta o kutiji, provela sam ga u razgovoru sa desetak službenika pošte (btw. upravo su me zvali da mi jave da je stigla u Beograd, što zaokružuje priču o tome koliko sistem funkcioniše). Pošto sam proverila sa drugarima iz KZMa da li je kutija poslata (jeste), a oni proverili sa svojom lokalnom Poštom da li su je prosledili, saznala sam da „koleginica“ nije skenirala paket, tako da oni nisu u mogućnosti da ga prate, pa sve što znaju jeste da su primili moju kutiju u toj Pošti u kojoj nije skenirana, ali ne i gde se trenutno nalazi. Onda je bio red na mene, pa sam posle nekoliko poziva i mnogo „Uh, oh, znate, mi nismo zaduženi za to, zovite taj-i-taj broj i tražite tog-i-tog“ konačno dobila izvesnog Vladu koji je bio izuzetno ljubazan i rad da mi pomogne. Uprkos njegovoj dobroj volji, nije mnogo mogao da uradi, jer sve što su znali o kutiji jeste njen broj za praćenje. S obzirom na to da paket nije skeniran, u sistemu nije bilo podataka ni o primaocu, ni o pošiljaocu, ni o gramaži, ali su imali informaciju da je cena poštarina nešto više od 3000 dinara, što, naravno, ne može biti slučaj, sve da je u paketu bilo suvo zlato. Neka moja pretpostavka je da je možda u tome bio problem. Da ne dužim, posle još nekoliko razgovora sa raznim službenicima raznih filijala, kolektivno smo došli do zaključka da nemamo pojma gde je kutija i da ćemo verovatno morati da popunjavamo neke silne formulare o žalbama i potražnjama. A pretpostavićete, nisam nameravala tako da provedem vikend.

A onda me je jutros probudio pošar (poziv koji sam primila dok sam kucala ovaj post svedoči da nisam sve to sanjala)! I konačno sam preuzela svoju (poprilično tešku) KZM kutiju.

Caka sa paketom ovog meseca bila je u tome što je svako dobio drugačiju knjigu, dok su propratne sitnice u svim paketima iste. Pored toga, nekoliko kutija (nasumično odabranih) sadržalo dve knjige, i kao potvrda da kosmička pravda ipak postoji, ova moja vagabundo kutija bila je jedna od tih! Kao što to obično biva, imala sam malu pomoć pri otvaranju, jer ako iko voli unboxing sesije više od mene, to su onda moje mačke. Ovog puta, asistentkinja mi je bila Živka (koja traži nekoga da je udomi, čisto da znate).

Pa da krenemo:

Prvo i osnovno, knjige! „Ne pitaj me kako sam“ (Ivana Lukić), u izdanju Kreativnog centra, ovogodišnji dobitnik nagrade Politikinog zabavnika i „Spavači“ (Lorenco Karkatera) u izdanju Samizdata. Nemam nijednu, nisam čitala nijednu i planiram da pročitam obe. „Ne pitaj me kako sam“ naginje na tinjedž štivo, ali je u formi crtica i deluje zanimljivo, „Spavači“ su malo agresivniji triler, koji me po opisu podseća na Cidade de Deus, dakle... očekujte recenziju na blogu u skorijoj budućnosti.

Prva stvar koja je ispala iz paketića bio je privezak za ključeve koji poručuje Be brave (i univerzum će te nagraditi kutijom koja ima dve knjige).

Tu su i obeleživači za knjige, ovog puta sa motivima iz „Pesme leda i vatre“. Ja sam dobila kuće Stark i Targerijen. Trivia: nisam zaluđenik za Martinovom beskrajnom sagom, ali gledam seriju sa svojom lepšom polovinom. I znate šta, omiljeni likovi su mi Sersei i Tirion, odnosno Lanisteri (haha!). Šta da vam kažem, postoji to nešto što se zove harizma negativnog junaka, i ponekad joj je teško odoleti.

Još jedan veoma popularan trend van čijih sam tokova je roman „Lažljivci“ (E. Lokhart) i u njegovu čast smo dobili nešto za šta pretpostavljam da je podmetač za čaše sa citatom „Ne prihvataj zlo koje možeš da promeniš“.

Radost za školarce/studente/skribomane stiže u obliku sveske i grafitne olovke. To je lep, praktičan detalj ovog paketa, jer ko čita, taj obično nešto i piše i svakako se da iskoristiti.

I na kraju – čarapice! Omiljeni Živkin predmet koji sam joj jedva otela. Ako mene pitate, soknica nikad dosta, a ove su još i mirišljave. Ako Živku pitate (koja sada umilno spava pored mene), trebalo bi proveriti sastav supstance kojom su čarapice namirisane, pošto imaju čudan efekat na mačke.

To bi bilo to! Zaključiću ovaj poduži post opštim utiskom, koji je svakako pozitivan. Kutija je puna sitnica, ovog puta vrlo iskoristljivih (bukvalno svaka stvar može da se iskoristi, što je stvarno plus) i sadrži dobre naslove. Moram da pohvalim drugare iz Knjižare za mlade jer se vidi da se trude da udovolje svakome, ma koliko to zaludna rabota bila, i što slušaju predloge kupaca (sećate se, drugari, kada sam pominjala čarapice kao mogući detalj u kutiji? *svima kojima se čarapice ne dopadaju se ovim putem izvinjavam*).

I naravno, ukoliko se do sada niste susreli sa ovim proizvodom, a želeli biste, možete poručiti svoju kutiju tako što ćete kontaktirati Knjižaru za mlade (facebook, instagram). Kutija se poručuje jednom mesečno i cena joj je 950 dinara (u cenu je uključena i poštarina).

Da li ste vi dobili svoju KZM kutiju (znam da jeste, svi su)? Šta vam se najviše dopada ovog meseca?