Dženi Ofil (1968) je američka književnica. Njen prvi roman ,,Poslednje stvari” objavljen je 1999. godine i našao se u najjužem izboru L.A. Timesa za ,,Nagradu za prvu knjigu”. Napisala je tri romana za odrasle i četiri za decu a radila je in a uređenju antologija eseja. Predaje na odsecima za književnost na Univerzitetu Kvins, Bruklinskom koledžu i Univerzitetu Kolumbija.

     ,,Zavod za nagađanje” (2014) proglašen je najboljom knjigom godine od strane nekoliko magazina, kao što su New Yorker, Boston Globe, Vogue, itd. U njemu autorka u formi kratkih crtica čitaocima pruža prikaz jednog ne tako uspešnog braka i otvara prozor u najintimnije misli protagonistkinje koja shvata da se srećno do kraja života, čini se, živi samo u bajkama.

     Priča romana počinje u onom trenutku kada supružnici prestanu da žive srećno, iako im zajednički život ni izdaleka nije gotov, ili kako to naratorka kaže onda kada su već ispričali jedno drugom sve priče. Ovo je roman o kolotečini kojoj se ne može naći rešenje, za koju je svako ko izgovara sudbonosno da siguran da se njemu nikada ne može dogoditi. Naratorka je supruga, majka i umetnica, žena koja je imala nebrojeno mnogo planova is nova, žena koja je svesna da se mnogi od tih snova nikada neće ostvariti, ali ne ume da pronađe rešenje.

     Ponekad noću intervjuišem sebe.

     Šta želiš?

     Ne znam.

     Šta želiš?

     Ne znam.

     Šta misliš da je problem?

     Ama ostavi me na miru.

     Autorka u roman kao jednu od tačaka ključanja uvodi motiv stenica. U bračni kutak naratorke uselila su se sićušne napasti kojih se, ma šta radili, nikako ne mogu osloboditi. Čini se da je jedino rešenje spaliti čitav dom i krenuti iz početka. Odlična metafora za osećanje koje nagriza – ne vidite ga, ne čujete ga, nemoguće je otarasiti ga se, ma šta radili. Baš kao osećanje fundamentalnog nezadovoljstva. Naratorka je supruga i majka, sve ono što nije mogla ni da zamisli: ,,Plan mi je bio da se nikada ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište.” Umesto proslavljenog umetničkog čudovišta kome se dive čitaoci širom sveta, sada piše trivijalnu književnost za nekoga ko će, time što će na njeno delo nalepiti svoje ime i prezime, preuzeti slavu. Sve što ju je nekad radovalo sada joj smeta, čak i muževljeva poslovična dobrota koja se nekako ne uklapa sa ulogom preljubnika, pa ko je onda kriv? Rupa koja zjapi ne može biti zamenjena ,,ovozemaljskim”: ,,Mislila sam da će to što toliko volim njih dvoje sve dovesti u red”, ali ne pomaže. Ne pomažu ni knjige samopomoći, proslavljeni gurui. naprotiv, samo produbljuju sumnju i nezadovoljstvo:

     Pronašla sam kod uličnog prodavca knjigu pod nazivom ,,Življenje a ne preživljavanje”. Stajala sam i prelistavala je, trudeći se da joj ne popustim.

     Mislite da je teskoba koja vas tišti trajno stanje, ali ona je kod većine ljudi ipak samo prolazna.

     (A šta ako sam ja nešto posebno? Šta ako pripadam manjini?)

     Roman je satkan od niza labavo povezanih misli, krojen gotovo kao riznica lepih i ne tako lepih misli, ponekad izuzetno duhovitih, krcatih samoironijom a ponekad surovo iskrenih i otrežnjujućih. Na manje od 150 stranica Dženi Ofil pred čitaoce otvara najintimniju škrinju jedne žene koja krije sve one misli sa kojima se ponekad suočava svako od nas, ali koje ni u ludilo ne bismo izgovorili naglas. Roman se promoviše kao ,,prikaz jednog braka”, ali je zaista mnogo više od toga. ,,Zavod za nagađanje” je ogledna disekcija nezadovoljstva koje poput virusa preuzima deo po deo čovekovog bića. Zbog kratke forme i fragmenata od kojih se sastoji roman se može pročitati za dan, ali beline u tekstu kao da su tu s razlogom: nateraće vas da zastanete i dobro promislite o redovima koje razdvajaju.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Booka

     Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

     ,,24 sata u staroj Atini” je treća knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” koju je takođe napisao Filip Metizak (recenzija OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

     Metizak za šetnju kroz Atinu bira 416. godinu p.n.e, trenutak kada je Atina na vrhuncu moći. Stanovnišvo Atine broji oko 30 000 ljudi, a ,,procenat genija po kvadratnom metru veći je nego u ma kom drugom trenutku ljudske istorije”. Metizak nas kroz 24 poglavlja upoznaje sa 24 prosečna stanovnika ovog grada-države i baš kao u knjizi o Rimu, kroz njihovu svakodnevicu opisuje različite običaje, zakone i kontekst u kojem su se odigrali poznati istorijski događaji. Ipak, u ovoj knjizi autor malčice menja pristup i uvodi neka od najpoznatijih imena stare Grčke koje naši anonimni junaci sreću tokom svojih dnevnih obaveza. Tako pored života prodavačica, učitelja, doktora i robinja saznajemo i ponešto o Alkibijadu, Fidiji, Aristofanu, Sokratu i drugim slavnim ličnostima Atine. 

     Šetnja kroz Atinu počinje u mesecu elafebolionu, pred same pozorišne svetkovine Velikih Dionizija (početak aprila), sedmog sata noći po starogrčkom računanju vremena, odnosno ponoći po današnjem a prva stanica je Partenon u kojem srećemo stražara koji svoje radno vreme skraćuje sećanjem na prvi susret sa jednim od najslavnijih vajara tog perioda – Fidijom, čoveku koji je otkrio čuvenu razmeru poznatu kao Zlatni presek.

     Dva sata kasnije i dalje smo na Akropolju, ali ovog puta prisustvujemo nešto drugačijoj sceni. Doktor Fekos je primio hitan poziv i mora brzo da dela – jedna od arefora, ,,nosilja tajnih predmeta” ne oseća se dobro. ,,Zavisno od toga kako računamo, arefore su dve ili četiri mini-sveštenice, uzrasta od sedam do jedanaest godina. Jedna dvojka služi i njoj pripada Fekosova pacijentkinja, a jedna dvojka se tek uči i ona će smeniti svoje prethodnice po svršetku četvorogodišnjeg ciklusa.” Devojčice su birane iz najelitnijih atinskih porodica i selile su se u Akropolj kako bi mogle da prinose žrtve boginji Ateni. Njihova uloga je toliko sveta i tajna da niko zaista nije znao šta su devojčice nosile, stoga je bolest jedne od njih nešto što se ne sme dopustiti. Srećom, doktor će ubrzo shvatiti da nema razloga za brigu. Čini se da se arefora zapravo dokopala amfore sa obrednim vinom i, mada joj sutrašnji dan sigurno neće biti prijatan, tajni obredi zasigurno neće biti ugroženi.

     Pored zavirivanja u svete tajne koje su bogove sa Olimpa održavale na vrhuncu moći, čitaoci će zaviriti i u neke manje uzvišene običaje starih Atinjana. Saznaće kako je izgledala svadbena svetkovina i zajedno sa nevestom će prisluškivati razgovor Ksantipe, Sokratove žene, o bračnim problemima ovog legendarnog para, gde je Aristofan pronalazio inspiraciju za svoje komedije, ali i kako su i zbog čega Atinjani švercovali robu i kako su Spartanci slali uhode u neprijateljski grad. Naučiće ponešto o različitim položajima stanovnika Atine i statusu koji se dobijao rođenjem u čuvenom gradu. Zajedno sa umetnicima će oslikati jednu vazu i saznati zbog čega su atinske vaze crne i po čemu je glina iz ovih predela specifična i drugačija od drugih.

     Bilo da antičku istoriju poznajete samo ovlaš ili ste zaljubljenik u drevne civilizacije, iz ,,24 sata u staroj Atini” sigurno ćete saznati nešto novo ili se makar podsetiti nekih zanimljivih detalja. Knjiga je pisana laganim stilom, nenametljivo i nepretenciozno tako da lako drži pažnju i ne opterećuje podacima kojima smo opterećivani u školskim klupama a scene koje su odabrane za upoznavanje sa stanovnicima Atine zasigurno će ostati upamćene mnogo duže od godina u kojima su se odigravale čuvene bitke i samim tim pomoći da bolje razumemo kako su živeli sunarodnici nekih od najvećih umova čovečanstva.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Laguna

     Stigla nam je jesen, dunje moje i da li možete zaista da verujete da je već oktobar? Čitavo ovo leto kao da sam provela u nekakvom libu, radeći, radeći, radeći, pa iako imam neke opipljive rezultate (neki su vrlo lepi i važni) zbog kojih ne mogu da kažem da je ova godina bila sasvim loša, ipak imam utisak kao da nam je ukradena. Čak će i oktobar, makar nama knjigoljupcima, proći kao sasvim običan mesec u godini, bez sajamske gužve i uzbuđenja, bez upale mišića zbog tegljenja kilograma i kilograma knjiga. Naravno da sam svesna da će većina izdavača organizovati onlajn popuste, ali nazovite me staromodnom i nostalgičnom – meni to nije to. Uvek sam uspevala da odolim onlajn popustima dok sam na Sajmu doslovno kao puštena s lanca. S finansijske tačke gledišta to možda i nije tako loše i, nemojte me shvatiti pogrešno, smatram ispravnim da se Sajam odloži kad već ne može da se garantuje sigurnost, ali zadržavam pravo da budem malo tužna.

     No, život ide dalje i knjiga za čitanje hvala bogu uvek ima pa u tom, lažno optimističnom maniru prelazim na one koje sam pročitala u septembru. Evo o kojim naslovima je reč:

     1. The Unlikely Pilgrimage of Harold Fry, Rachel Joyce – S obzirom na to da je moja ljubav prema starijim protagonistima već poslovična, s više strana sam dobila preporuku za ovaj roman i sasvim slučajno sam nabasala sa njega na jednoj od instagram rasprodaja knjiga. To je priča o simpatičnom Haroldu koga iz pasivne svakodnevice razmrda pismo bivše koleginice koja mu javlja da boluje od raka. Odavno se nisu čuli i Harold je zatečen njenom potrebom da se oprosti na ovaj način. Najmanje što može da učini jeste da joj odgovori na pismo i to i čini – ali na putu do poštanskog sandučeta shvata da to nije dovoljno i naprečac odlučuje da će krenuti na put, peške, bez ikakve opreme i plana i da će se od Kvini oprostiti uživo. Ma koliko ideja bila suluda (posebno ako pitate njegovu suprugu) Harold čvrsto oseća da će joj to hodočašće produžiti život. Lepa, nepretenciozna i dirljiva priča, idealna ako vam je potrebno neko lagano, toplo štivo za opuštanje. A ako vam se svidi – tu je i nastavak.

     2. Lažljivi život odraslih, Elena Ferante – Svi znamo ko je Elena Ferante (tačnije niko ne zna ko je zapravo, ali svi znamo za nju). Kada je kod nas objavljena Genijalna prijateljica, kupila sam je ponesena masovnom histerijom koja je zavladala svetom i, iskreno, nisam se oduševila. Zbog toga nisam ni pokušala da pročitam nastavke tetralogije, ali sam pokušala da odgledam seriju kako bih joj pružila drugu šansu. Jedva sam nekako izdržala prvu epizodu i bilo mi je jasno da Elena nije za mene. Od tada je prošlo dosta vremena i objavljeno je još nekoliko Eleninih romana – nisam pročitala nijedan. Verovatno ne bih pročitala ni ovaj da ga nisam dobila na poklon. I još jednom sam potvrdila ono što sam zapravo već znala – Elena nije za mene. Neću pisati recenziju o knjizi jer ih na netu ima koliko hoćete. Ne znam šta bih vam rekla, na početku sam mislila da će mi se dopasti, zaintrigirala me je ta misterija kojom roman počinje, ali onda se priča malo razvodnjila i krenula u nekom pravcu koji baš i nisam očekivala i koji me nije preterano zainteresovao... Ukratko, jednostavno nije uspela da mi dopre do one žice koja vibrira kod miliona čitalaca širom sveta. Da li su knjige loše? Nisu. Da li zaista ume da stvori duboke, uverljive karaktere – ume. Da li je najbolja književnica 21. veka? Pa... ja bih rekla da ipak nije, mada ne sporim da je u pitanju vanvremenski fenomen. Jedini (i zaista snažan) utisak koji je uspela da ostavi na mene ovim romanom jeste još jedna potvrda da se nikad, ali nikad ne bih vratila u tinejdžersko doba i da mi mnogo više prija taj lažljivi svet odraslih.

     3. 24 sata u staroj Atini, Filip Metizak – Ovo je treća knjiga iz serijala ,,24 sata u...” i druga koju je napisao Metizak (prva je bila o Rimu). Bez obzira na sferu interesovanja, mislim da je najbolja do sada. Metizak ovde bira malčice drugačiji pristup i kroz ugao anonimnih stanovnika Atine predstavlja i nekoliko slavnih ličnosti stare Grčke. Princip je isti, kroz priče robova, trgovaca, sveštenika (itd) upoznajemo se sa svakodnevnim životom antičkog grada i saznajemo ponešto o važnim trenucima u istoriji, ali i običajima i navikama običnog stanovništa. I dalje odgovorno tvrdim da bi deca mnogo više volela časove istorije da su makar delom ovako koncipirani i iskreno preporučujem ovaj serijal svakome koga ova tema interesuje. Uskoro opširnije u zasebnom postu.

     4. Zavod za nagađanje, Dženi Ofil – Još jedan novitet iz Booke, roman koji je poneo višestruku titulu najboljeg ostvarenja godine. Vrlo je kratak i može se pročitati za dan a u prilog mu ide i to što je sastavljen od crtica od kojih će vas, verujte mi na reč, mnoge naterati da se zaustavite i zapišete ih. U pitanju je prikaz jednog modernog braka i malo tamnija, drugačija strana onog famoznog happily ever after, a ujedno i još jedno objašnjenje zašto se najromantičnije priče završavaju baš ispred oltara. Uskoro vam pišem opširnije utiske na blogu, a do tada se zadovoljite mojom iskrenom preporukom.

     To bi bila moja septembarska lista, a titulu favorita odnosi 24 sata u staroj Atini. Još jednom iskrena preporuka za ovaj serijal. Možda ste mislili da znate baš sve o starim Grcima, ali istorija stare Grče je toliko krcata zanimljivostima da prosto nema šanse da ne saznate nešto novo.

     Šta ste vi čitali tokom septembra? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

     Do sledećeg posta

     Vaša (bože, koliko ću para uštedeti ovog oktobra) Stš <3