Stsh's Book Corner

Home Archive for July 2015

Dejvid Nikols je britanski pisac, autor romana „Početno pitanje“, „Understudy“ (nije preveden na srpski jezik), „Jedan dan“ i „Mi“. Osim što se bavi pisanjem romana, Nikols je i scenarista, pa je tako sam pisao scenarije za ekranizacije svojih romana „Početno pitanje“ i „Jedan dan“.

„Početno pitanje“ je prvi Nikolsov roman. To je priča o Brajanu Džeksonu, studentu na prvoj godini studija engleske književnosti, smeštena u 1985. godinu. Brajan je hodajuća riznica opštih informacija i kao takav, ljubitelj je kvizova, naročito „Univerzitetskog izazova“, koji je još kao dete gledao sa svojim ocem. „Univerzitetski izazov“ je ujedno i najsnažnija uspomena koja ga vezuje za pokojnog oca.

Nakon što stigne na fakultet, Brajan nalazi oglas za testiranje potencijalnih kandidata za ovaj kviz i odlučuje da se prijavi. Tu upoznaje Alis, fakultetsku lepoticu, i odlučuje da će je osvojiti jedinim kvalitetom koji poseduje: svojim širokim znanjem i dokazivanjem na testu. Alis na testiranje dolazi blago pripita i traži od Brajana odgovore na određena pitanja (koje joj on kavaljerski daje), što rezultira činjenicom da Alis prolazi kvalifikacije, dok Brajan ostaje kao prva rezerva.

Originalni naslov romana je Starter for ten, što je zapravo fraza iz samog kviza. Radi se o početnom pitanju (otud prevod naslova) koje određenoj ekipi može doneti 10 bodova (Your starter for ten). Naslov na taj način direktno ukazuje na kviz, dok, sa druge strane, funkcioniše kao metafora za dokazivanje, polaganje „životnog ispita“ koji stoji pred protagonistom.

Roman se i kod nas reklamira kao knjiga koju „morate pročitati ako ste ikada bili student“, međutim, kako se britanski sistem školovanja razlikuje od našeg, mene čitava priča više podseća na srednjoškolske nego na studentske dane.

Brajan nije savršen, a ponekad je i iritantan, ali mislim da je to bila piščeva poenta, jer – koji je osamnaestogodišnjak savršen? Bačen u novo okruženje, Brajan očajnički pokušava da se dopadne svima, trudeći se da u svakom momentu bude zanimljiv i duhovit. Kako nema baš izražen smisao za humor, često ćete uz ovu knjigu prevrtati očima na neuspele šale, do te mere neuspele da izazivaju blagi transfer neprijatnosti kod čitalaca. Ali to jeste upravo to životno doba, kada svako izgrađuje sebe i kada su mišljenje okoline i osećaj pripadnosti visoko na skali prioriteta.

U tom smislu je „Početno pitanje“ pomalo klišeizirana priča o sazrevanju. Brajan se na početku zaljubljuje u Alis, samo zbog toga što je vanredno lepa, iako sa drugim devojkama koje se pojavljuju u romanu (Rebeka i Lusi) ima mnogo toga zajedničkog. Pored Alise, tipične lepotice iz bogate porodice, srećemo još tipskih, ukalupljenih likova, poput Spensera („probisveta“ iz radničke klase), Patrika (uobraženog „štrebera“), Rebeku (alternativnu, politički aktivnu devojku koja se zalaže za marksizam), pa čak i liberalne roditelje lepe Alis (koji su, naravno, nudisti i vegetarijanci).

Roman otvara pitanje socijalnih razlika u Britaniji, pa tako s jedne strane imamo Brajanovo okruženje na univerzitetu (viša srednja klasa), a sa druge okruženje kod kuće (radnička klasa) i njegovu konstantnu razapetost između njih. Takođe, autor se poigrava ključnom razlikom između tipova znanja, tj. opšteg, teorijskog znanja i životne mudrosti, kao i zamkom u koju individua može da upadne ukoliko te dve vrste znanja ne razlikuje.

Brajan na kraju romana ipak shvata gde pripada i koje su prave životne vrednosti, pa je u tom smislu „Početno pitanje“ Nikolsov pokušaj pisanja tipičnog bildungsromana.

Ono što je zanimljivo kod Nikolsa kao pisca jeste njegov trud oko građe romana. Svako poglavlje „Početnog pitanja“ počinje pitanjem nalik na ona iz kviza. Pitanja nisu nasumično odabrana, već nagoveštavaju pravac u kom će se priča u datom poglavlju razvijati, tako da, osim što ćete pratiti priču o Brajanu, dobićete i 42 informacije (koliko ima poglavlja), koje možda i niste znali. Sličan pristup formi romana vidi se i u romanu „Jedan dan“. Naime, svako poglavlje predstavlja isti datum u rasponu od 20 godina. To je nešto po čemu se Nikolsov stil svakako izdvaja.

Kao što je već rečeno, „Početno pitanje“ je prvi Nikolsov roman. Pre “Početnog pitanja“ sam pročitala „Jedan dan“ (napisan šest godina posle) i moram priznati da mi se potonji znatno više dopao, ali mislim da je to pozitivna stvar, jer pokazuje Nikolsa kao pisca koji svakim svojim romanom napreduje. Stilski, autor podseća na mešavinu Parsonsa i Hornbija, pa ukoliko volite takve autore, dajte mu šansu. Ovo verovatno neće biti poslednja knjiga ovog pisca koju ću pročitati, jer svima nama ponekad treba odmor od „teškog štiva“, zar ne?

Ocena: 2.5/5

Reading challenge: Prva knjiga popularnog pisca

Žoze Saramago (1922 – 2010) bio je portugalski pisac. Zbog teške novčane situacije u porodici, bavio se raznim poslovima, da bi se tek 1976. godine u potpunosti posvetio svom književnom radu. Za života je napisao preko 30 književnih dela, koja su prevođena širom sveta. 1998. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost, a od 1999. godine se u Portugalu dodeljuje Saramagova nagrada za uspešne mlade pisce. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca (prevedena na srpski jezik) jesu “Slepilo”, “Smrt i njeni hirovi”, “Sva imena”, “Jevanđelje po Isusu Hristu”, “Sedam Sunaca i sedam Luna”, “Kain” i druga.

„Kain“ je poslednji završen Saramagov roman, no ovo nije prvi put da se pisac dotiče biblijskih tema. Prvi ovakav roman, „Jevanđelje po Isusu Hristu“, napisao je 1991. godine. Roman je bio nominovan za prestižnu evropsku nagradu za književnost Aristeion Prize, ali je sam premijer Portugala uredio da se delo ukloni sa liste nominovanih, pošto direktno vređa hrišćanstvo. Povređen ovakvom cenzurom, Saramago zauvek napušta Portugal i seli se na Kanarska ostrva, gde ostaje do kraja svog života.

Ono što je „Jevanđelje po Isusu Hristu“ za Novi zavet, to je „Kain“ za Stari. Možda čak i radikalnije. Priča prati Kainovo večno lutanje, na koje je osuđen nakon ubistva svog brata. Moć Kaina da putuje kroz vreme, omogućava Saramagu da nas provede kroz brojne epizode iz Starog zaveta (od Prvog greha do Potopa) i na taj način preispituje starozavetnu logiku, koncentrišući se uglavnom na one delove u kojima je prisutan božji gnev.

Saramago je sebe smatrao ateistom i pesimistom, prema tome, ovo nije roman za konvencionalnog čitaoca. Još u prvom susretu Boga i Kaina, nailazimo na sporazum o podeli odgovornosti za Aveljevu smrt:

„...napraviću pogodbu sa tobom, Pogodbu s jednim prokletnikom, upita kain, ne verujući onom što čuje, Recimo da je to sporazum o podeli odgovornosti za aveljevu smrt, Znači priznaješ svoj deo krivice, Priznajem, ali nemoj nikome da kažeš, biće to tajna između boga i kaina, Ne mogu da verujem, mora da sanjam, S bogovima se to često dešava...“

Saramagov idiosinkratički stil pisanja može odbiti čitaoca na početku. Pisanje vlastitih imena malim početnim slovom i odvajanje dijaloga samo velikim početnim slovom može biti zbunjujuće i odbojno, ali ne brinite, vrlo brzo ćete uhvatiti ritam i sa svakom sledećom rečenicom će vam ovaj stil biti lakši i prirodniji za čitanje. Saramagovi romani zahtevaju koncentraciju, a njegovi dijalozi, baš zbog načina na koji su predstavljani, pretvoriće se u potpuno živ govor, čim se malo naviknete.

Prva Kainova pustolovina počinje dolaskom u grad čija je gospodarica Lilit. Tamo pronalazi posao gaženja gline, ali ubrzo ga Lilit poziva da bude njen vratar i on od tog trenutka postaje njen ljubavnik, ali i otac njenog deteta.

Nakon što ga put dalje nanese, Kain sreće Avrama u trenutku kada ovaj pokušava da žrtvuje svog sina. Da se Kain u tom trenutku nije našao na tom mestu, Avram bi uspeo u svom naumu, jer kako se ispostavlja, anđeo koji bi trebalo da spasi Isaka – kasni:

„Anđeo je napravio skrušen izraz lica, Mnogo mi je žao što sam zakasnio, ali nisam ja kriv, kad sam krenuo ovamo došlo je do mehaničkog kvara na mome desnom krilu, nije bilo usklađeno s levim krilom, što je dovelo do stalnog menjanja pravca kretanja, zbog čega sam izgubio orijentaciju, zaista sam se našao u škripcu, dobro da sam uopšte stigao, obaška što mi nisu dobro objasnili na kojem se od svih ovih brda vrši žrtvovanje, pravo je čudo to što sam stigao za šta je zaslužan gospod...“

Saramago namerno koristi ovakav ton pripovedanja i kolokvijalnim govorom, kojim se koriste anđeli, ali i sam Bog, unižava božanska stvorenja i time opravdava Kainovu mržnju prema Bogu. Većina biblijskih scena koje pisac nudi u romanu nisu izmišljene, samo im je oduzeta mističnost. Kain kroz svoje putovanje sve ove događaje posmatra Saramagovim očima ateiste i postavljanjem racionalnih pitanja ruši hrišćansku dogmu. Ton koji Saramago koristi je svakako podrugljiv, dijalozi u romanu zvuče komično, a zapravo pokazuju suštinu Saramagovog problema sa logikom Svetog pisma. Jedan od primera koji ilustruje ovu tvrdnju jeste baš u slučaju Avramovog žrtvovanja Isaka, na koje narataor posebno skreće pažnju, obraćajući se čitaocu direktno:

„Čitaoče, dobro si pročitao, gospod je avramu naredio da žrtvuje rođenog sina, to je učinio najnomalnije, kao kad neko žedan zamoli za čašu vode, što znači da mu je to bila navika, i to prilično ustaljena.“

Događaj je identičan, promenjena je samo perspektiva.

Sličnu situaciju Kain zatiče i u Vavilonu, gradu u kom su ljudi počeli gradnju kule koja će dosegnuti nebo, zbog čega su kažnjeni nerazumevanjem, odnosno govorenjem raličitih jezika („Njegova velika mana je to što je zavidljiv, umesto da bude ponosan na svoju decu, on se ponaša ljubomorno, očito da gospod ne podnosi kada vidi da je neko srećan...“), ali i u gradovima Sodomi i Gomori, koji su razoreni jer u njima nije bilo ni deset pravednika (Kain primećuje da je u Sodomi i Gomori sigurno bilo na stotinu dece koja moraju biti nevina, i ovo je nešto na čemu će insistirati više puta u romanu: „Ali deca, uzvrati kain, deca su nedužna, Bože moj, promrmlja avram, a glas mu je zazvučao poput jauka, Da, možda je on tvoj bog, ali njihov svakako nije.“).

Kain prisustvuje i izlivanju Zlatnog teleta i kazni koja nakon toga sledi („...tri hiljade ljudi ubijeno je samo zato što on nije mogao da podnese potencijalnu konkurenciju u obliku teleta, Ja sam samo ubio brata i gospod me je kaznio, baš bih voleo da vidim ko će sada da kazni gospoda za ovu pogibelj...“), ali je svedok i muka pravednog Jova. Ovo je još jedno iskušenje u kom Kain (i sam žrtva iskušenja) ne vidi nikakav smisao:

„Pretpostavljam da je gospod srećan, reče anđelima, dobio je opkladu sa sotonom, i uprkos svim patnjama, jov ga se nije odrekao, Svi smo znali da ga se neće odreći, gospod pre svih, To znači da se kladio zato što je znao da će dobiti opkladu, Na neki način da ... Na nebu su stvari uvek tako funkcionisale, nismo mi krivi, Da, ima nekih stvari koje običa smrtnik ne može da razume, kada skupu nebeskih stvorenja prisustvuje sotona.“

Poslednji događaj kojem Kain prisustvuje jeste Veliki potop. Pri građenju Nojeve barke, Kain uočava brojne nelogičnosti, čak dolazi do toga da ukratko objašnjava Arhimedov zakon (koji upravo tako i naziva). On se na kraju romana nađe sa Nojem na barci i odlučuje da zauvek izmeni plan Svemogućeg.

Ovim romanom Saramago završava svoju raspravu sa crkvom koju je započeo „Jevanđeljem Isusa Hrista“. Saramago je uvek bio protivnik sistema. Njegovo razobličavanje crkvenih dogmi i odabir Kaina za protagonistu romana upravo pokazuje Saramagovu poziciju: u okršaju pojedinca i sistema, on je uvek na strani malog čoveka. Komičan stil koji bira je zapravo parodija i stav je mnogih satiričara da smeh razobličava tabue. Snižavanjem biblijskih misterija na prizemni nivo, mnogo im je lakše prići racionalno, pa će se čitalac smejati uz Kaina, ali će ga taj smeh na kraju dovesti do ozbiljnog razmišljanja. „Kain“ nije komedija, iako je pisan uz primesu briljantnog Saramagovog humora. „Kain“ je ozbiljan osvrt na Bibliju, čitanje Svetog pisma očima ateiste.

"Povest čovečanstva je povest njegovog nesporazuma sa Gospodom, niti on razume nas, niti mi razumemo njega."

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Roman čiji se naslov sastoji od jedne reči

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je prvi roman Rodriga Munjosa Avie koji je preveden na srpski jezik i dugo se držao na top listama najprodavanijih knjiga u Srbiji. Ja sam svoj primerak dobila za rođendan i evo, i na njega je konačno došao red.

Narator ovog romana je Rodrigo, tridesedmogodišnji otac, muž, sin i brat, koji živi u poznatom predgrađu Madrida i radi u porodičnoj firmi koja proizvodi liftove. Kako sam kaže, njegov život je tekao potpuno normalno i bezbrižno, sve dok jednog dana pred svojim zetom Ernestom, koji je sticajem okolnosti psihijatar, nije pokazao znake parafazije. Od tog trenutka, Rodrigov život postaje borba sa različitim psihičkim problemima koje pokušava da reši odlaskom kod brojnih psihijatara, psihologa i sličnih stručnjaka.

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji, već apsolutno ne postoji. Sada razmišlljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.“

Ovo je drugi roman koji se bavi terapijom koji čitam za vrlo kratko vreme (prvi je bio „Lečenje Šopenhauerom“, više o tome OVDE), ali za razliku od prvog, koji predstavlja svojevrsni hvalospev grupnoj terapiji, ovaj roman je satira na račun čitave profesije psihijatara, psihologa i ostalih „iscelitelja psihe“.

Nakon što je otišao na konsultacije kod svog zeta Ernesta, Rodrigo sve češće ispoljava simptome parafazije. I sam primećuje da kada misli na parafaziju, postaje parafazičan. Zbog lične netrpeljivosti prema zetu, Rodrigo odlučuje da potraži pomoć na drugoj strani i ovog puta odlazi kod psihologa. I ovu terapiju Rodrigo prekida pre završetka. Naime, psiholog pokušava da dublje zađe u Rodrigovo detinjstvo i insistira na razmišljanju o nepovratno izgubljenom blaženstvu detinjstva i o detinjoj sreći koja je nedostižna odraslom čoveku. Rodrigo nikada o tome ranije nije razmišljao, ali posle insistiranja psihologa shvata da ga takve misli čine izrazito depresivnim. Odlučuje da se više nikada neće vratiti u tu ordinaciju.

Treći susret je sa psihijatrom Fusiljijem koga preporučuje Ernesto. Fusilji je, ispostavlja se, takođe neko ko se bori sa parafazijom i smatra da je svačija parafazija, pa i Rodrigova, posledica straha od smrti. Opsesivno insistiranje psihijatra o promišljanju o smrti dramatično utiče na Rodriga, koji se ranije nikada nije opterećivao takvim stvarima:

„Ja sam bacio pogled na svoje šake spuštene na sto. Moje šake sad su bile šake mog sopstvenog leša u otvorenom sanduku. To je bila jedna nova slika mene. Nikada u životu nisam razmišljao o tim stvarima, bar nikada na taj način. Kunem se da sam imao užasno jaku potrebu da se isplačem.“

Roman me je kupio već prvim poglavljem u kojem Rodrigo opisuje svoju porodicu i svog mačora Arnolda koji laje na prolaznike. Neformalan ton pripovedanja i jednostavan stil prožet humorom, kojim autor opisuje komične situacije u koje upada glavni junak, savršeni su za ismevanje modernog čoveka koji ne može da preživi bez psihijatrijskih terapija. Poruka autora je da nikada ne smemo zaboraviti da prava pomoć neretko dolazi od podrške i ljubavi bližnjih. Rodrigo je savršeni primer toga kako okolina može da isprojektuje sopstvene frustracije na individuu.

Drugi deo romana, koji se okreće Rodrigovoj porodici, nije mi, međutim, bio jednako dopadljiv kao prvi. Iako mi se čitava ideja, zajedno sa porukom o odnosu sa bližnjima, dopada, volela bih da je autor istrajao u svojoj ideji predstavljanja specifičnih situacija u koje Rodrigo upada u pokušaju da se izleči. Čitav „konflikt“ sa ocem mi deluje veštački nametnut zarad dokazivanja poente i imam utisak da je autora u toku pisanja pomalo izdala inspiracija. No, to ne znači da je roman loš, naprotiv, samo što bih ja više volela da se kretao u drugom pravcu i da je ipak malo duži.

U svakom slučaju, preporučujem ovaj roman svima. Mene je iskreno zabavio (na početku), a nudi i materijal za razmišljanje o tome koliko nepotrebno komplikujemo svoj život. Naučiće vas da, ukoliko se osećate loše, ne morate odmah otrčati do najbližeg psihologa, već možete pokušati i da se opustite i nasmejete uz društvo osoba koje su vam drage. Idealan je za letnje čitanje, jer je jednostavno ispripovedan (i vrlo kratak), pa garantujem da ćete ovih 170 stranica pročitati u dahu.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Preporuka prijatelja

Još jedna pitalica na koju sam naišla na blogu Nemam ime, imam komentar. Ovog puta o delima klasične književnosti. Uživajte!

1. Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa

Bez razmišljanja: Ana Karenjina. Roman ne podnosim, a sa Tolstojem sam u svađi (iako mi je „Rat i mir“ jedna od omiljenih knjiga, komplikovan je to odnos, o njemu više drugom prilikom). Na listu bih mogla da stavim i roman „Lovac u žitu“, ali mislim da moja ravnodušnost prema toj knjizi ima veze sa tim što sam je kasno čitala. Tu su i Sternov „Tristram Šendi“, i Rusoova „Julija“, ali njima se baš i ne pridaje toliko pažnje.

2. Period o kojem najradije čitaš

Nisam probirljiva, ali recimo da najčešće čitam romane čije su radnje smeštene u 19. vek ili savremeno doba, mada s vremena na vreme volim da zavirim i u antiku. I u srednji vek. Kao što rekoh, nisam baš probirljiva. Jedino što mogu da kažem jeste da možda najmanje volim knjige čija je radnja smeštena u neku daleku sf budućnost. Što ne znači da ih ne čitam.

3. Omiljena bajka

Kada sam bila mala, najviše sam volela da čitam (odnosno da mi čitaju) manje poznate bajke koje je Narodna knjiga objavila u kompletu „Bajke naroda“. Iz nekog razloga, omiljene su mi bile bajke sa Islanda i to je jedina knjiga iz te edicije koju imam i dan danas. Moram da priznam da se ne sećam gotovo nijedne, mogla bih da obnovim gradivo.

Kada su Diznijeve bajke u pitanju, to su „Mala sirena“ i „Lepotica i zver“.

4. Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala

Ne stidim se nijedne knjige koju nisam pročitala, pa ni klasika. Ima ih poprilično, i to su uglavnom klasici za decu, pošto mi je u detinjstvu igranje uvek bilo preče od čitanja. Tako da sam propustila većinu dečjih klasika poput „Orlovi rano lete“, „Magareće godine“, „Tri musketara“, itd.

5. Pet klasika koje planiras uskoro da pročitaš

1. „Iskušenja svetog Antonija“, G. Flober

2. „Bleak House“, Č. Dikens

3. „Bela garda“, M. Bulgakov

4. „Rebeka“ D. Di Morije

5. „Finnegans Wake“, Dž. Džojs

Evo ih na gomili, svi osim „Rebeke“, nju još uvek nemam na polici.

6. Omiljena knjiga inspirisana klasikom

Moj omiljeni roman inspirisan klasikom je takođe klasik: Džojsov „Uliks“

7. Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika

Prva na listi bi bila ruska serija „Majstor i Margarita“ (2005), rađena po istoimenom Bulgakovom romanu. Moram priznati da serija nije baš vrhunskog kvaliteta (ni produkcijski, niti kada je reč o glumi), ali je prilično verna romanu. Moguće je da mi je prirasla za srce baš zbog svih svojih mana, nisam sigurna, ali svakome je preporučujem.

Serija „Velika očekivanja“ (BBC, 2011) sa Džilijan Anderson (za koju sam do nedavno bila ubeđena da je Kejt Vinslet) u ulozi gospođice Havišam. „Velika očekivanja“ su jedno od mojih omiljenih književnih dela svih vremena i uvek volim da vidim kako će ko izneti gospođicu Havišam, a Andersonova zaista nije razočarala.

Tu je takođe i fenomenalna Helena Bonam Karter u ekranizaciji iz 2012. godine, nju ne smem da izostavim.

I za kraj, kratka adaptacija Beketove drame „Igra“ (Play) koju sam gledala nebrojeno puta i svaki put je imala isti, neopisivo snažan utisak na mene. Ovo je moja omiljena ekranizacija nekog književnog dela. Da ne bih dalje dužila, ostaviću link, pa pogledajte sami. Kratko je, a vrlo efektno. Obavezno pogledajte.

8. Najgora filmska ili TV adaptacija klasika

Mislim da su „Guliverova putovanja“, sa Džek Blekom u glavnoj ulozi, bez ikakve konkurencije.

9. Omiljena edicija klasika

Svi volimo jeftine knjige, tako i ja. Prema tome, ne mogu reći da ne volim kada po niskoj ceni kupim klasike u izdanju Wordsworth Editions ili Penguin Classics.

Kada je o našim izdavačima reč, najviše sam volela ediciju „Blago“ (Mono i Manjana) i mnogo mi je žao što su je ugasili čak i pre nego što se Mono i Manjana slila u Vulkan. Knjige su bile dobrog kvaliteta, tvrdih korica lepog dizajna, a izdavali su zaista dobre naslove. I naravno, one divne, predivne sive knjige sa crvenim obodima iz SKZ-a.

I za kraj, tu je nešto što mi je zapalo za oko zbog čiste estetike (a kome i ne bi?), deluxe tvrdokoričena izdanja svetskih klasika (izdavač: Penguin, pogledajte ovde). Jednog dana ću ih imati sve!

10. Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila

Ima ih više, naravno, ali suzila sam svoj izbor na pet.

1. „Salambo“, G. Flober

„Salambo“ je zaista potcenjen roman. Ono što ga razlikuje od drugih Floberovih romana, jeste to što je radnja smeštena u Kartaginu. Osim što mi je ovo omiljeno Floberovo delo, „Salambo“ je ujedno i jedan od najboljih istorijskih romana koje sam ikada pročitala.

2. „Divlje palme“, V. Fokner

Iako se ova knjiga obično ne svrstava u vrhunac Foknerovog stvaralaštva, meni je posebno draga. Roman čine dve isprepletane priče, obe o tragičnim sudbinama dvoje ljudi. Stilski, roman ne podseća na Foknera, pa je prema tome, verovatno i lakši za čitanje. U svakom slučaju, roman je divan, i nikako ga nemojte zaobići.

3. „Opasne veze“, Laklo

Nisam baš sigurna da se ovaj roman može svrstati u grupu „zanemarenih“, ali sam sigurna da se ne čita onoliko koliko bi trebalo. „Opasne veze“ jesu epistolarni roman koji opisuje dekadenciju francuskog društva 18. veka, kao i sve opasnosti koje jednu neiskvarenu dušu čekaju u ovakvom društvu. Markiza de Mertej i vikont de Valmon su jedni od najupečatljivijih ličnosti iz proze 18. veka. Obavezno stavite ovaj roman na svoju listu za čitanje.

4. „Guliverova putovanja“, Dž. Svift

Još jedan roman koji nije baš zanemaren, ali ga svi pogrešno čitamo, samim tim što ga čitamo kao deca. Džonatan Svift je bio jedan od najpoznatijih satiričara 18. veka i njegova „Guliverova putovanja“ dobijaju sasvim drugačiji oblik ukoliko ih čitate kao odrasla osoba. Verujte mi na reč, ukoliko niste u skorije vreme, pročitajte roman (ali u celosti!) i sigurna sam da ćete se iznenaditi.

5. „Tit Andronik“, V. Šekspir

„Tit Andronik“ je jedna od prvih Šekspirovih tragedija i ne smatra se vrhuncem njegovog stvaralašta. Ova drama ima sve elemente rimskih tragedija osvete (i radnje same tragedije je smeštena u Rimsko carstvo) i poznata je kao najkrvavija Šekspirova tragedija. Takođe, ova drama važi za najnepravilniju, odnosno najnedoteraniju dramu u celom Šekspirovom opusu. Međutim, ako je čitate kao burlesku, odnosno kao Šekspirovo podsmevanje ukusu publike elizabetanskog pozorišta (postoje teorije da je to upravo i bio cilj pisca), dobijate sasvim novog Šekspira kog svakako ne treba zaobići.

To bi bilo to! Koje potcenjene klasike bi vi preporučili? Ukoliko želite da popunite ovaj Tag, smatrajte se tagovanim i slobodno podelite svoje odgovore ovde. Nadam se da vam je ovo bilo zanimljivo koliko i meni!