Stsh's Book Corner

Home Archive for March 2020

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, zbirka je pesama Double Persephone. Već za drugu zbirku koju je objavila, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Margaret Atvud je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koju je dobila dva puta: 2000. godine za roman „Slepi ubica” i 2019. godine za ,,Svedočanstva”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

Najnoviji roman Margaret Atvud, ,,Svedočanstva”, nastavak je njenog najpoznatijeg romana ,,Sluškinjina priča”. Ponovo se vraćamo u Galad, petnaest godina nakon što je Fredovica silom dovedena u ovu državu, ali ovog puta posmatramo događaje iz tri dodatne perspektive i na taj način stičemo širu sliku o režimu. Nema sumnje da je TV adaptacija romana dovela do pisanja drugog romana, ali ,,Svedočanstva” nisu (kao što se pojedinci boje) nastavak napisan na silu. Margaret Atvud je učestvovala u pisanju scenarija za sezone koje su se ,,odvojile” od originalnog materijala što se vidi i tokom čitanja nastavka. Pojedine scene iz serije su lukavo implementirane u ,,Svedočanstva” – jasno je da je u pitanju isti univerzum, ali priče su potpuno drugačije.

Prvi glas dobija tetka Lidija, jedna od verovatno najzanimljivijih ličnosti u Galadu. Tetke čine poseban, povlašćeni sloj, koji zajedno sa zapovednicima sprovode ,,svetu misiju” nametnutog režima. Iz prvog romana se sticao utisak da je njihovo osnovno zaduženje briga o sluškinjama i njihovo vaspitanje, ali Lidijin tajni dnevnik otkriva da su tetke mnogo važniji točkić u mašineriji Galada. Čitaoci su se možda zapitali kako su tetke birane – Lidijina ispovest nudi odgovore na ova pitanja kroz lično iskustvo koje, može se reći, nije bilo očekivano. Sa druge strane, njeno iskustvo pokazuje da je malo ko u Galad stigao svojom voljom, nevezano na poziciju koja mu je dodeljena, ali da se većina, neko pre neko kasnije, povinovala pravilima i uključila u mehanizam koji im je, samo nekoliko godina pre toga, izgledao kao nešto protiv čega bi se svom silom borili. Osnovni razlog za ovakvo ponašanje bio je osećanje bezizlaznosti, apatije, svesti da pojedinac ne može ništa da promeni. Ukratko, osećaj koji svugde u svetu stvara idealno tlo za diktaturu.

,,Jesam li mrzela strukturu koju smo stvarale? U neku ruku, da: bila je to izdaja svega čemu smo naučene u svom prethodnom životu i svega što smo postigle. Jesam li se ponosila onim što smo uspele da postignemo, uprkos ograničenjima? Takođe, u neku ruku da. Stvari nikad nisu jednostavne.”

Druga dva glasa pripadaju naizgled nepoznatim junakinjama koje, nakon pada Galada, svedoče o hororima kojima su prisustvovale. Kažem naizgled jer se tokom čitanja ispostavlja da su u pitanju likovi koji su nam već poznati iz prethodne priče (bilo to kroz roman ili seriju). Njihov identitet pažljivom čitaocu postaje očigledan i pre nego što ga autorka otkrije, ali to, rekla bih, nije rezultat autorkine nemogućnosti da napiše dobru i uverljivu priču. Kroz transkripte izjava svedoka 369 A i 369 B saznajemo kako je tekao život devojaka koje su se spremale za udaju i ljudi koji su se na ovaj ili onaj način spolja (odnosno iz Kanade) borili protiv galadskog režima. Saznajemo kako je teklo školovanje budućih supruga i kako su se bračne obaveze mogle izbeći, kako se iz roze haljinica prelazilo u zelenu odeću i po kojim kriterijumima su se sklapali brakovi: ,,Pošto sam dobila zelenu garderobu, upisali su me u novu školu – Pripremnu Predbračnu školu Rubini, za mlade žene iz dobrih porodica koje su se pripremale za udaju... I ovu školu su vodile Tetke – ali uprkos činjenici da su nosile iste sumorne uniforme – ove Tetke su bile nekako prefinjenije. Njihov zadatak bio je da nas nauče kako treba da predstavljamo gospodarice uglednog domaćinstva. Ovo ‘da predstavljamo’ namerno sam rekla dvosmisleno: trebalo je da glumimo gospodarice na pozornici našeg budućeg doma”.

Saznajemo i kako je Galad ,,prikupljao” nove stanovnike u periodu kada lov na ljude poput životinja više nije dolazio u obzir. Za to su bile zadužene Biserne devojke koje su slobodno šetale teritorijama van zatvorenih granica Galada i delile letke u kojima su obećavale rajski život u novoj zemlji. Ljudi nisu bili privođeni prisilno, ali su pažljivo targetirani. Mete su, kao što je bilo i očekivano, uglavnom bile devojke koje nisu imale savršene uslove za život i kojima je povlašćen status kakav su obećavali pamfleti delovao mnogo primamljivije od, recimo, kartonske kutije u nekakvom haustoru. Jedna od junakinja čiju perspektivu pratimo će, zbog određenih okolnosti u kojima se našla, poći sa Bisernim devojkama u Galad.

U tom trenutku stvari kreću nizbrdo. Ne po junakinje već po fabulu. Čitava operacija krijumčarenja jedne od junakinja deluje nemotivisano i sumanuto (i kao najgore moguće rešenje kad ih, ako malo bolje razmislite, boljih ima bezbroj). No, ako autorki oprostimo to što je na trenutak skliznula u holivudski manir, ,,Svedočanstva” ostaju zanimljiv uvid u retroaktivnu istoriju Galada i dokaz autorkine veštine da uklopi sopstvenu viziju sa željama i potrebama čitalaca i gledalaca. Osnovna polazna tačka od koje nije odstupala tokom pisanja ,,Sluškinjine priče” – da se oslanja samo da scenarije i događaje koji su se u nekom obliku zaista odigrali (zbog čega insistira da delo ne treba svrstavati u naučnu fantastiku) ostala je ista i ovaploćena je u jednoj jedinoj rečenici tetka Lidije: ,,Kako je tiranija dosadna u svom surovom sprovođenju. Uvek ista priča”.

,,Svedočanstva”, međutim, nisu ,,ista priča” kao ona koju smo već čitali ili gledali. Teško je napisati dve različite priče o istom događaju, ali talenat Margaret Atvud se pokazao kao dostojan takvog zadatka. Ponovno pisanje priče koja je opisana kroz seriju bilo bi najlakše rešenje, ali besmisleno. Potpuno odstupanje od događaja koji su se odvijali u Galadu van stranica prvog romana bilo bi još besmislenije. Margaret Atvud je uspela da nađe zlatnu sredinu i vešto žonglira predstavama koje fanovi imaju o univerzumu koji je stvorila. Nije razočarala njihova očekivanja (usvojivši vlastito ime Fredovice koje smo saznali tek kroz seriju, kao pojedine scene koje su doslovno prepisane, ali kroz vizuru drugih likova), ali im je jasno stavila do znanja da je mračni, spekulativni mikrokosmos koji je stvorila pre više od trideset godina ipak njena i samo njena tvorevina.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Kako ste, dragi ljudi? Ne mislim na zdravstveno stanje, nadam se da slušate savete stručnjaka i da se trudite da sačuvate sebe i sebi drage, koliko je to moguće. Nadam se da niste ovih dana sedeli po kafićima, jer makar kafe ima na rafovima, a video pozivi postoje već neko vreme pa što ih ne biste koristili. Mislim na psihičko stanje. Kako ova situacija deluje na vas? Kod mene se nije mnogo toga promenilo. Već neko vreme radim od kuće a posao se malo nagomilao. Slušam savete kako da iskoristite višak slobodnog vremena a ja imam utisak da imam manje vremena nego pre cele ove frke (verovatno zato što non stop prekidam posao da bih pročitala vesti i videla šta ima novo). Stan mi je nikad čistiji. Čim krene policijski čas i završi se tapšanje sa terase kao po inerciji hvatam metlu i krpu. Oki je dobar pas i poštuje policijski čas, ali ne znam šta ćemo da radimo ako ga produže (nema potrebe da mi preporučujete pelene i slične stvari, Oki je odrastao pas koji je naučen da ne piški u stanu i nema šanse da ga od toga odučim). Knjiga, hvala bogu, imam za pet vanrednih stanja (svima koji su se pitali zašto gomilam knjige – ko je sad lud, a?), ali nešto mi se baš i ne da da čitam, lakše mi je da se koncentrišem na filmove, serije i onlajn predstave.

Trebalo je za danas da napišem novu recenziju, ali nisam baš inspirisana. No, Katarina sa bloga Prerazmišljavanje je osmislila ovaj zanimljivi booktag i izazvala ljude oko sebe da povežu simptome virusa sa određenim knjigama. Odlična ideja i hvala joj na tome – em ćemo se podsetiti simptoma, em ćemo se malo zabaviti. Njen video možete pogledati OVDE. Pa, da krenemo:

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete

Da sam ovaj upitnik popunjavala pre mesec dana, odgovor bi sigurno glasio ,,Svedočanstva”, ali pošto sam pročitala roman, onda moj odgovor glasi ,,Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji” (Saramago). Laguna je najavila knjigu za početak ove godine, ali nešto se iskomplikovalo pa sad umesto datuma imamo samo obećanje da će izaći 2020. Nije to prvi put da se odlaže objavljivanje Saramagovih knjiga, ali ko čeka dočeka. Još nisam pročitala ni ,,Opsadu Lisabona”, ali baš sam se obradovala kada sam videla da to neće biti poslednji prevod Saramaga koji ćemo moći da čitamo. Nikad dosta Saramaga, jej!

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Ima dosta knjiga koje sam vukla kao dosadnu prehladu, ali molim vas, nemojmo zaboraviti Golgotu zvanu peti deo serijala Outlander. Čitala sam je više od mesec dana (knjiga, doduše, ima skoro 1500 strana) i negde na polovini sam prestala da se trudim da se koncentrišem na napisano. Stvarno volim serijal, ali ova knjiga je jedna od najdosadnijih koje sam ikada pročitala. Slična je situacija i sa romanom ,,Medved i slavuj”. Eno je na stočiću, ostavljena tu negde na polovini, ne znam ni da li da je završavam. Znam da mnogo vas voli tu knjigu i moram da priznam da sam potpuno zbunjena, mene onaj prevod ubija u pojam i toliko me nervira da jedva da mogu da pratim radnju.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

Uf. U poslednje vreme me retko koja knjiga toliko oduševi. Ali pošto pitanja prepisujem sa Slavkinog bloga (ostaviću vam dole link ka njenim odgovorima), podsetila me je na feeeenomenalni roman Džonatana Safrana Fora ,,Izuzetno glasno i neverovatno blizu”. Dakle, feeeenomenalan. I ne samo taj, ako čitate na engleskom, potražite i Here I am a možete i ,,Sve je osvetljeno” (prevode je objavila Geopoetika). Obećavam vam da niste čitali ništa slično. For predivno piše, prava je šteta što je odustao od romana i što se bavi nekim drugim temama koje nisu baš za svakoga (ili makar ne za mene). Jasno vam je da ne mogu da zaobiđem Saramaga (svi tekstovi o njegovim knjigama su OVDE). Sećam se kad je Laguna objavila prvi njegov roman ,,Smrt i njeni hirovi”. Postojali su prevodi njegovih romana i pre toga, ali ja sam tek zahvaljujući Laguni čula za Saramaga. Tad sam radila u knjižari i maznula sam knjigu čim je stigla. Dopala mi se toliko da sam odmah nakon toga u biblioteci potražila još njegovih knjga i našla sam starije izdanje romana ,,Slepilo” koji me je potpuno raspametio. And the rest is history.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Možda ste do sada shvatili da nisam preterani emotivac. Ima, naravno, dana kada mi je sve tužno i strašno i kada me emocije toliko preplave pa plačem i uz Grey’s Anatomy (već je poslovična scena u kojoj dobijam napad anksioznosti dok gledam epizodu Grejsa u kojoj muž ženi seče nogu u nekoj totalno sumanutoj situaciji kakvu samo Šonda može da smisli i ridam jer – šta ako nikada ne budem imala nekoga ko bi mi odsekao nogu?? Ako ikada čujete mog muža koji me uverava da će mi odseći nogu, bez panike, to je divan i romantičan gest kojim želi da me smiri). Poenta je da ne plačem često uz knjige, ali bilo je i takvih slučajeva. Tu je već pomenuti For i još nekoliko knjiga kojih ne mogu da se setim, ali mi na um prvo pada ,,Dnevnik” Bukovskog. Mnogo sam volela Bukovskog kao tinejdžerka i kada sam, u kasne večernje, skoro rane jutarnje sate, davno, davno, završila sa čitanjem dnevnika, bila sam potpuno slomljena jer sam shvatila da su to poslednje reči koje je ikada napisao.

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli

Hm. Više je knjiga čiju popularnost ne razumem, što opet može da se podvede pod ovaj slučaj. Ako nisam razumela zašto je masa odlepila za nekim naslovom, možda ne razumem ni šta je pisac hteo da kaže. Takvih je, nažalost, mnogo.

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

Ok, nisam znala da su modre usne simptom korone (*trči do ogledala). Elem, spisak je poduži, ali hajde da se ograničimo na knjige o kojima sam pisala u rubrici ,,Ja čitam da vi ne biste morali” (trebalo je da patentiram rubriku, svi živi su mi maznuli foru): famozna Mari Kondo i njene baljezgarije o metodi koja zapravo i nije toliko loša kada je sprovodi neko ko nije lud i čuvena, čuvena ,,Bahova sobarica” i protraćeno vreme života koje mi niko neće vratiti. Dosta za početak.

To bi bilo to. Neću nikoga da uslovljavam tagovima, razumem ako vam se trenutno ništa ne radi. Ako želite da popunite upitnik, samo izvolite. Ako nemate gde, tu su komentari ispod ovog posta. Obećala sam vam neke linkove: za Slavkine odgovore kliknite OVDE, za Katarinine OVDE.

Čuvajte se. Perite ruke. Držite rastojanje. Pomozite starijim sugrađanima kojima je zabranjen izlazak (zamislite kako je tek njima). Budite obzirni, pažljivi i ljubazni. Lepa reč i osmeh, sudeći po onome što znamo, ne prenose virus.

Virtuelno vas grli

Vaša Stš <3

Donald P. Rajan (1957) je stručnjak za egipatsku i polinežansku arheologiju, i stare jezike i pisma. Poznat je po istraživanju u Egiptu, uključujući iskopavanja u Dolini kraljeva, gde je otkrio izgubljene grobnice i mumije. Autor je brojnih članaka i knjiga na temu arheologije i istorije.

,,24 sata u starom Egiptu” je druga objavljena knjiga u serijalu ,,24 sata u antičkom svetu”, u kojoj autor kroz 24 poglavlja (svako poglavlje predstavlja jedan sat) opisuje svakodnevni život stanovnika starog Egipta. Baš kao i u prvoj knjizi ,,24 sata u Rimu” (recenziju možete pročitati OVDE), glavni junaci su mahom fiktivne ličnosti iz nižih staleža o kojima nemamo prilike da čitamo u istorijskim udžebnicima. Tako u ovoj knjizi saznajemo kako su živeli egipatski seljaci, domaćice, babice, pljačkaši grobnica, ali i šta je tištilo vladare, carske supruge i sveštenike.

Stari Egipat je oduvek bio ogrnut velom misterije. Pored velelepnih piramida i hramova, razrušenih spomenika i zagonetnih hijeroglifa, Egipćani iza sebe nisu ostavili mnogo zapisa. Za razliku od drugih antičkih civilizacija o kojima smo saznavali iz zapisa, književnosti i ličnih dnevnika i pisama, Egipćani se nisu opterećivali pisanjem. Prosečan Egipćanin bio je nepismen – veština pisanja bila je luksuz manjine. Pa, ipak, kako su bili nacija sklona vizuelnom prikazivanju, stručnjacima su od koristi bile slike koje su prikazivale svakodevne običaje, kao i grobnice koje su, s obzirom na verovanja starih Egipćana, bile opremljene gotovo kao porodične kuće (neretko, čini se, i mnogo bogatije nego što je pokojnik posedovao za života). Slika po slika, ćup po ćup – egiptolozi su uspeli da sklope slagalicu mogućeg svakodnevnog života jedne od najvećih civilizacija antike.

Rajan čitaoca vodi kroz jedan dan u Tebi u 12. godini vladavine Amenhotepa II, oko 1414. godine p.n.e. Taj period je danas poznat kao Novo carstvo i smatra se naglim procvatom Egipta. Priča počinje u ponoć, što je po egipatskom računanju vremena bio sedmi sat noći. Stari Egipćani su svoj dan, meren od jednog do drugog zalaska sunca, delili na dvanaest sati obdanice i dvanaest sati noći. U sedmom satu noći nije bilo mnogo budnih, ali i tada su postojali ljudi sa prilično fleksibilnim radnim vremenom. Babice su bile jedne od njih, te putovanje kroz stari Egipat počinje upravo prikazom porođaja. U ovom poglavlju saznajemo koje molitve su se koristile tokom porođaja, kojim bogovima su bile upućene, kako su stari Egipćani utvrđivali trudnoću, kao i koliki im je bio životni vek. Ako bi preživeo rođenje, prosečni Egipćanin živeo bi 30 do 35 godina.

Iz onoga što nam je od starog Egipta ostalo, svako bi zaključio da su Egipćani više pažnje posvećivali onom drugom, zagrobnom životu. Najzanimljivije poglavlje je svakako ono o majstoru balzamovanja Hapuneseba u kojem je detaljno prikazan proces pripreme za onaj svet. Poznato je da su Egipćani zaista bili majstori ove veštine zahvaljujući kojoj danas po muzejima možemo videti odlično očuvane mumije. Zanimljivo je, međutim, da je, uprkos toliko raširenoj praksi balzamovanja, skrnavljenje tela smatrano za bogohulni čin. Zbog toga je za ovaj proces bilo potrebno nekoliko ljudi. Za početak, jedan koji će načiniti prvi rez, a onda biti isteran iz prostorije:

,,Rez je načinio jedan kolega, ali onda je isteran iz kuće balzamovanja, gde su ga u prolazu svi zasipali kletvama i kamenicama. Ništa lično, to je prosto sastavni deo rituala kojim se odbacuje smrt i svako ko nagrdi ljudsko telo – jer ono se, kao što svako dobro zna, ne bi smelo skrnaviti. Majstor balzamovanja koji je razrezao taj tvor uskoro će se vratiti, a nekom drugom prilikom sam Hapuneseb biće primoran da hitro napusti prostorije. To je čudan paradox Hapunesebovog posla, što je njegov rad i nužan i prezren.”

Ostala poglavlja pružaju prilično opšte informacije, ali i u njima se mogu naći neke prilično zanimljive činjenice. Na primer, proces pravljenja hleba koji, reklo bi se, nije bio usavršen do tančina. Naime, zbog geografskog položaja Egipta, pesak je bio svugde pa bi obavezno završio i u brašnu. ,,Hleb sa peskom” uzimao je svoj danak i mnogi Egipćani su zbog njega imali muke sa zubima što potvrđuju veoma istrošeni zubi većine pronađenih mumija.

Već je bilo reči o tome da većina stanovništva u Egiptu nije umela da piše. Teško je proceniti udeo pismenih, ali procene stručnjaka su da taj broj ne prelazi 3%. U škole za pisare su mahom išli muškarci, ali bilo je i pismenih žena, doduše, isključivo iz elitnih porodica. Položaj žena je, takođe zanimljiv. Nema mnogo podataka na tu temu, ali istraživači su uspeli da sklope izvesnu sliku. Čini se da žene nisu bile tretirane kao niža bića, naprotiv. Nisu imale ista prava kao i muškarci, muževe uglavnom nisu birale same, ali su imale prava na razvod. Razvod je u Egiptu bio ,,prost gotovo kao stupanje u brak, samo uz sporazum o rastavi i iseljavanju”. Žena bi nakon razvoda zadržala deo svoje imovine, a ponekad i deo suprugove. U pronađenoj zbirci saveta poznatoj kao ,,Ptahotepove pouke” među komentarima o odgovornosti i ophođenju među ljudima različitih položaja postoji i nekoliko komentara o ženama, na primer: ,,Ne kažnjavaj je, ali drži je podalje od moći. Nadziri je jer su njene oči hitre i oštre. Motri na nju i dugo će ti ostati u kući. Ako si prestrog, biće suza. Zauzvrat za izdržavanje ona pruža supružanske milosti, a od tebe traži da i njene želje budu ispunjene.” Žene su uglavnom bile domaćice, ali bilo je i onih koje su se same izdržavale: muzičarke, igračice, krčmarice, kuvarice, itd...

Sigurno bismo danas mnogo više znali o Egiptu da nije bilo pljačkaša grobova. Mnogo je grobnica opustošeno pre nego što su arheolozi stigli do njih, neke i milenijumima ranije. Pljačkaši grobova postojali su i u vreme kada su se grobnice gradile a neki od njih su obilazili gradilišta i već unapred planirali pohode. Jedna epizoda opisuje pohod na grobnicu pljačkaša početnika koji se prestrašen zbog sujeverja i straha od skrnavljenja svetinja. Mada su čuvene legende o kletvama produkt novije istorije, kazne za pljačkanje grobnica bile su drakonske. Pronađena su dokumenta sa nekoliko suđenja. Osuđeni bi neretko bili spaljivani ili nabijani na kolac. Pored takve kazne, prokletstva nisu bila neophodna.

Ako ste zaljubljenik u egipatsku istoriju i kulturu, nemojte očekivati bogzna kakva nova saznanja iz ove knjige. Egipat ostaje obavijen velom misterije i danas i o njemu se zaista ne zna onoliko koliko o drugim civilizacijama koje su revnosno popisivale svoje svakodnevne dogodoštvine. Mnogi podaci o Egiptu dolaze upravo spolja, na primer od Herodota, i oni se moraju uzeti s rezervom. Pa ipak, čitav serijal ,,24 sata u antičkom svetu” odličan je način da saznate nešto novo ili makar osvežite pamćenje i da, uz pomoć anegdota i istorijskih činjenica, prošetate ulicama gradova čiji su žitelji svojim naporom, marljivošću i radoznalošću pokrenuli civilizacijski točak koji nastavlja da se okreće i dan danas.

Izdavač: Laguna

Ocena: 3/5

Još 13 dana do proleća! A onda kreće čitanje na terasi i odbrojavanje do leta! Kažu ljudi da su tmurni dani idealni za čitanje, ali meni tmurni dani nisu idealni ni za šta osim da i ja budem natmurena. Uostalom, prilično sam slabovida i teško mi je da čitam po ovom večitom mraku. Tokom februara sam kvarila oči uz pet knjiga i bez daljeg odugovlačenja prelazimo na listu:

1. Poslednja prilika, Fredrik Bakman – uzela sam ,,Poslednju priliku” u poslednjem trenutku, da završim s njom pre nego što izađe novi Bakmanov roman. U pitanju je još jedna novelica koja se pročita u prevozu od knjižare do kuće. Pisala sam zaseban post o njoj na blogu, pa ako vas interesuje, evo ga OVDE.

2. Štefica Cvek u raljama života, Dubravka Ugrešić – Dugo sam želela da pročitam nešto Dubravkino, ali nikako. A onda mi je pažnju privukao opis ovog romana i rekoh sebi: sad ili nikad! Nisam se prevarila, roman je odličan i sad stvarno jedva čekam da se dokopam drugih Dubravkinih knjiga. I o Štefici sam već pisala, recenzija vas čeka OVDE.

3. The Fiery Cross, Diana Gabaldon - *zvuk fanfara* Uspela sam da dovršim peti deo Outlandera posle ravno mesec dana! Uspela sam čak i recenziju da napišem (klik OVDE). Stvarno volim Outlander više nego što mogu da vam opišem i to je jedino što me je držalo kroz skoro 1500 strana ničega. Dajana, neću ti ovo zaboraviti.

4. 24 sata u starom Egiptu, Donald P. Rajan – Ovo je druga knjiga iz (hajde da kažemo) serijala o svakodnevnom životu drevnih naroda. Prva je bila o Rimu i stvarno me je oduševila (pisala sam o njoj OVDE) pa sam rešila da uzmem svaku koju objave (najavljen je prevod one o Atini, a vidim da postoji i jedna o Kini pa se nadam da ćemo uskoro imati priliku da i nju čitamo na srpskom). Ovoj o Egiptu sam se posebno radovala jer ne znam mnogo o svakodnevnom životu Egipta. Ispostavilo se, međutim, da o tome ne znaju ni stručnjaci, tako da se knjiga svodi mahom na neke prilično opšte poznate informacije. Ali svakako je preporučujem ljubiteljima istorije. Sigurno ćete pročitati bar nešto što niste znali, a i malo ćete osvežiti prethodno znanje o Egiptu.

5. Grief Is the Thing With Feathers, Max Porter – Divno, predivno iznenađenje koje sam ulovila na prethodnoj razmeni knjiga. Prevedena je kod nas kao ,,Tuga je pernato stvorenje” u Deretinom izdanju. Ne znam kakav je prevod jer je knjiga dosta neobična, ali od srca vam preporučujem da je pročitate jer je a) prilično eksperimentalna i postmodernistička, b) prilično tužna i bavi se temom žaljenja za voljenom osobom koje više nema, c) mnogo, mnogo lepa. Uskoro ću vam opširnije pisati o njoj, ali za početak makar bacite pogled na komentare po netu da vidite o čemu se radi.

Maks Porter odnosi titulu favorite za ovaj mesec jer zaista nisam imala pojma šta da očekujem (iako sam po vašim komentarima na instagramu shvatila da je u pitanju nešto mnogo lepo), i stvarno me je prijatno iznenadila. Šta da vam kažem, postmoderna je moja hrana, moj duhovni proteinski šejk.

Šta ste vi čitali tokom februara? Jeste li čitali neku od knjiga sa spiska? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

Vaša (preživela sam TFC, preživeću sve)

Stš <3