Stsh's Book Corner

Home Archive for September 2015

Sesilija Ahern je irska spisateljica, rođena 1981. godine. Svoj prvi roman „P.S. Volim te“ napisala je u 21. godini života. Roman je odmah doživeo ogroman uspeh: najpre u Irskoj, gde je proglašen za najprodavaniji debitantski roman godine, a zatim i u svetu. 2007. godine je po ovom romanu snimljen istoimeni film, a 2014. godine je ekranizaciju doživeo i roman „Na kraju duge“. Sesilija Ahern danas iza sebe ima 10 napisanih romana (od kojih je 6 do sada prevedeno na srpski jezik) i veći broj kratkih priča.

Roman „Dar“, kojim ću se danas baviti, objavljen je 2008. godine.

Lu Safern je pre svega poslovan čovek. Kao rukovodilac odeljenja velike firme u Irskoj, često gubi trku s vremenom, pa zbog toga ispaštaju njegova porodica i prijatelji, ali posao nikada. Loše zdravstveno stanje kolege otvara u firmi trku za unapređenje i to je šansa koju Lu mora ugrabiti, po svaku cenu. Jednog jutra, potpuno neočekivano, Lu odlučuje da beskućniku da svoju kafu koju inače kupuje na putu do posla. U razgovoru sa njim saznaje da se beskućnik zove Gabrijel i da poseduje nesvakidašnju moć opažanja – toliko nesvakidašnju da Lu odlučuje da Gejba zaposli u kurirskoj službi svoje firme i njegov dar iskoristi u svojoj borbi za bolju poziciju na poslu.

Ubrzo će se Lu pokajati zbog svoje odluke. Gejb se previše meša u njegov život – kako privatni, tako i poslovni. Ne promakne mu nijedna odluka koju Lu donese, nijedno delo koje učini. Gejb je sveprisutan. Ali nemoguće je otarasiti ga se – sve mu polazi za rukom; Gejb je dopadljiv, dobronameran, uspeva svima da se svidi i da završi sve poslove pre zadatog roka: kao da je u stanju da bude na više mesta u isto vreme.

Gejb odlučuje da sa Luom podeli svoju tajnu i na taj način mu pruža neobičan dar: dar epifanije i dodatnog vremena.

Priča deluje poznato: neodoljivo podseća na Dikensovu „Božićnu priču“ (i radnja romana je smeštena u vreme Božića): protagonista je nedopadljiv čovek kojem je novac prioritet broj jedan i koji zbog karijere i oportunizma zapostavlja porodicu i prijatelje. Nakon susreta sa misterioznim prosjakom čija ličnost koketira sa onostranim (čak i ime Gabrijel na to aludira), protagonista uviđa prave životne vrednosti. „Dar“, međutim, nema srećan kraj (bez ovog spojlera nije moglo!), ali nosi važnu poruku o značaju ljubavi u životu svakog pojedinca, kao i o tome koliko svako od nas ponekad život uzima zdravo za gotovo.

Roman sadrži priču u priči: Ahernova nas u glavnu priču uvodi kroz nestašluk četrnaestogodišnjeg dečaka, koji zbog nezadovoljstva činjenicom da njegov otac sada ima novu porodicu, razbija očev prozor smrznutom božićnom ćurkom. Dok zajedno čekaju dečakovu majku, Luovu neobičnu priču pripoveda policajac, (nadajući se da će dečak izvući nekakvu pouku), koji na kraju romana i sam postaje deo Luove priče, dajući tako ovoj modernoj bajci određenu dozu verodostojnosti.

Roman „Dar“ se smešta među takozvane „božićne romane“, ali možete ga čitati u bilo kom periodu, s obzirom na to da osim klasičnih poruka o oproštaju i važnosti porodice koje se vezuju za duh Božića, aluzija na ovaj praznik gotovo ni da nema, pa radnja deluje kao da se može odigravati u bilo koje doba godine. U tom smislu, ovo nije klasična božićna priča, iako je zgodno sve ono što se protagonisti događa povezati sa čuvenom božićnom magijom i tako priču na neki način opravdati.

Iako roman možda nije najuspešnije izveden, kako zbog određenih rupa u fabuli (kojima se neću dodatno baviti da vam ne bih otkrila baš sve detalje romana), tako i zbog stereotipnih likova i događaja, Sesilija Ahern ovim romanom nudi bitnu poruku modernom čoveku. Istina je da nismo svi uspešni biznismeni koji su čitav život podredili karijeri, ali svako od nas ponekad zaboravi da je život samo jedan i da ne sme biti protraćen. Ahernova ovom pričom pruža tužnu, ali realnu sliku o sistemu vrednosti modernog čoveka.

Ovo je prvi roman Sesilije Ahern koji sam pročitala (pre nekoliko godina sam ogledala ekranizaciju romana „P.S. Volim te“), ali sudeći po komentarima njenih fanova, koji ovaj roman smatraju jednim od lošijih, mislim da neće biti i poslednji. Stil autorke je pitak i preporučljiv ukoliko želite da se odmorite od ozbiljnog štiva, ali zapleti su maštoviti (ukoliko u obzir uzmem prethodno navedene primere) i bude znatiželju, tako da, ukoliko volite ovakvu literaturu, a do sada niste imali prilike da se sretnete sa ovom autorkom, imate moju preporuku.

Ocena: 3/5

Reading Challenge: Knjiga čija se radnja odigrava za vreme Božića

1. Galeb Džonatan Livingston – Ričard Bah

Kada je Bah prvi put pokušao da objavi svoju kultnu knjigu, nailazio je samo na zatvorena vrata. Nikome ova priča nije delovala primamljivo. Konačno je objavljena 1970. godine i to zahvaljujući izvesnoj Elenor Frid koja je uspela da ubedi izdavačku kuću Macmillan Publishers da objavi Bahovo delo. Iste te godine knjiga je prodata u neverovatnih milion primeraka.

2. Prohujalo s vihorom – Margaret Mičel

Teško je poverovati da je ovaj kultni roman, ujedno i dobitnih Pulicerove nagrade za 1937. godinu, posle koje je usledila i svima poznata ekranizacija knjige, odbilo čak 38 izdavača. I ovu knjigu je, kao i Bahovog „Galeba“ objavila izdavačka kuća Macmillan Publishers.

3. Dnevnik Ane Frank – Ana Frank

Pre nego što je konačno objavljen, „Dnevnik Ane Frank“ odbilo je čak 15 izdavača, zbog pogrešne pretpostavke da ovakva vrsta knjige neće biti primamljiva čitalačkoj publici. Knjiga je ipak objavljena 1947. godine u Amsterdamu (Contact Publishing) i zaintrigirala je javnost. Prvi tiraž od 3000 primeraka ubrzo je rasprodat, a dnevnik je 1950. godine doživeo svoje šesto izdanje. „Dnevnik Ane Frank“ danas je jedna od najčitanijih knjiga širom sveta.

4. Traganje za izgubljenim vremenom – Marsel Prust

Iako danas važi za jedan od najboljih romana napisanih u 20. veku, Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom“ delovalo je pretenciozno francuskim izdavačima. Niko nije želeo da preuzme rizik izdavanja ovog kapitalnog dela, pa Prust nije imao izbora: morao je sam da finansira objavljivanje svog životnog dela. Uprkos svim naporima, nije doživeo da ugleda svoj roman objavljen u celosti: „Traganje“ je objavljivano u delovima, od 1913. do 1927. godine, dok je Prust ovaj svet napustio 1922. godine.

5. Životinjska farma – Džordž Orvel

Problem na koji je Orvel naišao kada je pokušao da objavi „Životinjsku farmu“, nije bila cenzura, kao što bi se moglo pomisliti, već prosto nerazumevanje sadržaja. U nekoliko navrata mu je rečeno da u Americi u tom trenutku ne postoji tržište za basne. Neko je od izdavača, međutim, umeo da čita između redova, pa je ovo kultno književno delo konačno ugledalo svetlost dana 1945. godine, u izdanju londonske kuće Secker and Warburg.

6. „Hari Poter i Kamen mudrosti“ – Dž. K. Rouling

Prva knjiga jedne od najplaćenijih autorki današnjice odbijena je čak 12 puta. Nekoliko izdavača joj je čak savetovalo da „ne napušta svoj redovan posao“, jer su male šanse da će ikada živeti od pisanja. Interesantno je da je Roulingova knjigu konačno objavila pod polno neutralnim pseudonimom (Džo Rouling) i to na nagovor menadžera koji joj je lukavo predočio da će imati više šanse za uspeh ukoliko publika nije upoznata sa činjenicom da je autor romana žena.

7. Veliki Getsbi – Skot Ficdžerald

Nakon što je pročitao Ficdžeraldov roman, jedan od izdavača primetio je da roman sam po sebi ne bi bio loš, ukoliko bi se autor otarasio glavnog junaka. Ficdžerald je imao mnogo poteškoća u objavljivanju svog najpoznatijeg romana, ali je konačno uspeo da pronađe nekoga ko je zainteresovan. U pitanju je izdavačka kuća Charles Scribner's Sons, koja je roman objavila 1925. godine. „Veliki Getsbi“ je naišao na slab odziv, ali i na loše kritike i Ficdžerald je umro (1940. godine) u uverenju da je roman bio potpuni promašaj, baš kao i njegova odluka da postane pisac. Tokom Drugog svetskog rata je, međutim, interesovanje za roman naglo poraslo i „Veliki Getsbi“ je ubrzo ubačen u silabuse brojnih američkih škola. Danas se ovaj roman smatra klasikom američke književnosti.

8. Lolita – Vladimir Nabokov

Nabokov je „Lolitu“ završio 1953. godine, a na ovom romanu je radio čak pet godina. Svestan skandala koji bi roman zbog svog sadržaja mogao da izazove, odlučio je da ga objavi pod pseudonimom. Gotovo svi izdavači kojima je Nabokov poslao rukopis odbili su da roman objave: neki zbog straha od cenzure, neki zbog sopstvenih moralnih načela. Većina izdavača je savetovala Nabokova da zauvek zaboravi na objavljivanje „Lolite“. Nabokov nije odustao i nakon dve godine uporne potrage, 1955. godine, konačno je pronašao izdavača (Olympia Press) u Francuskoj. Uslov koji je Nabokov dobio od izdavača bio je da, ukoliko želi da njegov roman ugleda svetlost dana, mora da ga potpiše pravim imenom. Uprkos poteškoćama sa izdavanjem i zabranama i cenzurama širom sveta, „Lolita“ danas važi za jedan od najprodavanijih romana na svetu.

9. Sumrak saga – Stefani Majer

„Sumrak saga“ spada u najprodanije romane novog milenijuma, sa neverovatnih 116 miliona prodatih kopija u periodu od prvih pet godina nakon izdavanja. To, naravno, ne znači da su se za Majerovu izdavači otimali dok nije bila poznata – odbijena je čak 14 puta. Konačno je izdavačka kuća Writers House preuzela rizik da objavi do tada nepoznatu autorku. Nakon izdavanja prve knjige, održana je aukcija na kojoj se osam različitih izdavača nadmetalo za prava na izdavanje ovih, danas širom sveta poznatih, romana.

10. Alhemičar – Paulo Koeljo

Roman koji je proslavio Koelja širom sveta najpre je objavila jedna mala izdavačka kuća u Brazilu. Početni tiraž je bio 800 primeraka i to je najbolji ugovor koji je Koeljo uspeo da dobije za svoj roman. Izdavač nije želeo da štampa više jer je smatrao da roman nikome neće biti posebno zanimljiv i da će se slabo prodavati. Koeljo, međutim, nije odustao i posle nekoliko odbijanja je konačno naišao na izdavača koji je verovao u roman. Kao rezultat upornosti, „Alhemičar“ je danas jedan od najprodavanijih romana (zajedno sa svojim autorom), a preveden je čak na 71 jezik.

Prva asocijacija na Orange Is the New Black je svakako serija koja se emituje od 2013. godine. Serija je za vrlo kratko vreme stekla ogroman broj fanova, među kojima sam i ja, a kada sam saznala da je inspirisana istinitim događajem, odnosno memoarima Pajper Kerman, mojoj sreći nije bilo kraja.

Nedavno sam u jednoj knjižari kupila srpsko izdanje knjige (i to po akcijskoj ceni), Crno više nije u modi, ali sam posle prvog poglavlja, zbog lošeg prevoda, ipak odlučila da pređem na orginal (živeo Kindle). Dakle, ukoliko imate mogućnost da ovaj roman pročitate u originalu, moja preporuka je da preskočite srpski prevod.

Pajper Kerman (ljubiteljima serije poznata kao Pajper Čepmen) u svojim memoarima opisuje godinu dana služenja zatvorske kazne u ustanovi sa minimalnim obezbeđenjem. U uvodu nas Kermanova upoznaje sa stilom života koji ju je doveo iza zatvorskih rešetaka. Naime, Pajper upoznaje Noru (u seriji Aleks) sa kojom započinje vezu, koja sa sobom nosi putovanje po svetu, ali i učestvovanje u kriminalnim radnjama. Nora je diler droge. Pajper je sve to vreme samo Norina devojka, sve dok jednom zapravo ne prenese kofer „prljavog“ novca preko granice. Nakon tog događaja, Pajper zaključuje da ne želi takav život i zauvek napušta Noru i njenu grupu.

Pet godina kasnije, Pajper biva optužena za nelegalan prenos novca, i konačno, 2004. i osuđena za isti zločin. Orange Is the New Black čini niz događaja i autorkinih zapažanja o životu u ženskom zatvoru, posebnim pravilima koja tamo važe, ali i osobama koje taj zatvor nastanjuju – kako o čuvarima, tako i zatvorenicama. Knjiga je objavljena 2010. godine.

Kako sama autorka kaže, ideja za knjigu se rodila iz prostog razloga što su, nakon njenog izlaska iz zatvora, svi želeli da čuju detalje. U zatvoru je vodila neku vrstu dnevnika, pa imala dosta pisanog materijala. Kako je zaključila, mnogi ljudi nemaju pravu sliku o zatvorima u Americi, pa je to bila njena šansa da sa svetom podeli svoje autentično iskustvo.

Ukoliko ste, kao ja, želeli da pročitate knjigu jer ste oduševljeni serijom, treba da znate da jedino što ove dve verzije imaju zajednično jeste građa, odnosno ideja o obrazovanoj devojci iz više srednje klase koja zbog nepromišljenosti završava u zatvoru.

Prva i najupadljivija razlika između knjige i serije jeste činjenica da u knjizi Nora (Aleks) nije zajedno sa Pajper u zatvoru. Njih dve se sreću tek u Čikagu, kada je Pajper odvedena da svedoči na suđenju. To znači da najdramatičniji zaplet iz serije izostaje u knjizi. Takođe, Pajper i Leri su u skladnoj, harmoničnoj vezi (Pajper ne obnavlja vezu sa Norom), a isto važi i za odnos Pajper i njenih roditelja. Zapravo, u knjizi sukoba gotovo i da nema: Pajper se dobro slaže sa svima, ni sa kim ne ulazi u konflikt, kako napolju, tako i u zatvoru.

I sam zatvor je opisan dosta drugačije. Kao što je već rečeno, većih sukoba gotovo da nema, osim nekih o kojima Pajper čuje od drugih zatvorenica, ali u njima ne učestvuje. Nema ni govora o izgladnjivanju, maltretiranju, tučama, pokušajima ubistva, samoubistvima ili nasumičnom slanju zatvorenica u samicu, koje smo gledali u seriji. Pajper većinu zatvorenica opisuje kao „fine žene“ i ne zna zbog čega su u zatvoru. Zatvor je u seriji opisan dosta mračnije (ja bih rekla i realnije), dok iz knjige možete steći utisak da boravak u ovakvoj ustanovi i nije toliko strašna stvar.

Zbog svega toga, memoari Kermanove deluju više kao dnevnik tinejdžerke koja odlazi na koledž i pokušava da se uklopi u društvo, nego kao memoari žene koja je godinu dana provela u zatvoru. Kroz ceo roman stičemo utisak da su najveći problemi na koje Kermanova nailazi zapravo neukusna hrana i loša higijena u toaletu. Boravak u zatvoru više podseća na svojevrsan boravak u banji: Pajper kod kuće čeka verenik, ali i obezbeđen posao menadžera u firmi prijatelja; pri dolasku u zatvor nailazi na potpunu dobrodošlicu, stiče površna prijateljstva sa nekoliko zatvorenica, a vreme uglavnom provodi u čitanju i trčanju u dvorištu.

Još jedna od važnih razlika između Pajper Kerman i Pajper Čepmen je razvoj junakinje kroz zatvorsko iskustvo. Ljubitelji serije znaju koliko se Čepmenova menja, ali kod Kermanove taj razvoj izostaje. Čini se da na nju vreme provedeno u zatvoru gotovo da nema uticaja, što je, morate priznati, malo verovatno. Kermanova u memoarima ovlaš primećuje da su ljudi kao što je ona (ljudi koji su umešani u lanac dilovanja droge) direktno odgovorni za sudbine neke od zatvorenica. Na ovakav zaključak je navodi vreme provedeno sa nekim ženama koje su u zatvoru upravo zbog zavisnosti, ali to razmišljanje se u knjizi ne produbljuje.

Ključna razlika između knjige i serije je zapravo odnos prema sporednim likovima. U memoarima Kepnerove su oni upravo to: sporedni likovi koji se uglavnom površno spominju. Pojedini likovi kao Pop (Red), Natali (gospođica Klodet) ili Joga Dženet (Joga Džouns) su prisutniji, ali se Kermanova generalno ne bavi dubljom karakterizacijom sporednih likova. Ona je centralni i najvažniji junak svoje priče. Svaka uvodna priča o drugim zatvorenicama, kojima je u seriji posvećeno dosta pažnje i bez kojih, po mom mišljenju, serija ne bi bila ni zanimljiva ni kvalitetna, u potpunosti je fikcija, osim u par retkih slučajeva. Sudbine nekih junakinja su potpuno izmenjene, neke se čak ni ne pojavljuju u knjizi, dok su neke „sklopljene“ iz više likova iz memoara (spisak likova iz knjige koji su poslužili kao građa likovima u seriji možete pogledati OVDE). Takođe, u memoarima izostaju emocije, ali i humor. Knjiga u pojedinim trenucima ima suvoparan ton izveštaja.

Moje iskreno mišljenje je da je serija daleko kvalitetnija od knjige (što je zaista retko, barem kada je reč o mom iskustvu). Da sam prvo pročitala knjigu, sigurna sam da ne bih bila zainteresovana da gledam po njoj snimljenu seriju, tako da mi je drago što su se stvari odigrale ovim redosledom, jer bi to bio ogroman propust.

Dakle, pravim presedan na blogu i glas dajem seriji (i svima je preporučujem). Ako vam je ovaj tekst zagolicao maštu, pročitajte knjigu i sami uporedite priče, a ako nije, onda knjigu slobodno zaobiđite.

Ocena: 2/5

Reading Challenge: Knjiga po kojoj je snimljena serija

The Perks of Being a Wallflower (Prednosti jednog marginalca) je prvi roman američkog pisca, scenariste i reditelja Stivena Šboskog. Roman je napisan 1999. godine, a 2012. godine je po romanu snimljen istoimeni film, u režiji samog autora.

Izraz wallflower predstavlja sleng za asocijalnu, povučenu osobu i odnosi se na protagonistu romana. Čarli, povučeni petnaestogodišnjak piše pisma nepoznatoj osobi u kojima opisuje svoja svakodnevna iskustva. Pisma su adresirana na „prijatelja“ i podsećaju na formu dnevnika, pa tako čitalac ima utisak da su pisana upravo za njega.

Čarli je mentalno i emotivno nestabilan i pisanje pisama nepoznatom primaocu na njega ima terapeutsko dejstvo. Nakon samoubistva bliskog prijatelja, Čarli ima problema da se uklopi u novu sredinu. Uspeva, međutim, da se sprijatelji sa nekoliko starijih srednjoškolaca, među kojima se izdvajaju Sem i Patrik. Vođen starijim društvom, Čarli za vrlo kratko vreme stiče ogromno iskustvo: doživljava svoj prvi poljubac, suočava se sa školskim mangupima, eksperimentiše sa alkoholom i drogom.

Mentalna nestabilnost glavnog junaka objašnjena je traumom iz detinsjtva: Čarli je gonjen opsesivnim osećajem krivice zbog smrti svoje tetke koja je poginula na njegov rođendan, kada je odlazila da mu kupi dodatni poklon. Na kraju romana, međutim, otkriva se dublji razlog njegovih problema, ali i demistifikacija patološke vezanosti za pokojnu tetku.

Ovaj roman potpada pod takozvane Young Adult romane i namenjen je primarno publici tinejdžerskog uzrasta. Zbog toga se autor trudi da obuhvati gotovo sve teme sa kojima jedan tinejdžer može da se susretne: asocijalnost, mišljenje i prihvatanje okoline, nasilje, opojne supstance, seksualno i emotivno sazrevanje, problemi u vezama, abortus, suicidne tendencije, depresija, homoseksualnost: gotovo da nema tabu teme koju ovaj roman barem ovlaš ne pokriva. Zbog toga nailazimo na nekoliko klišea (nadareni, ali povučeni protagonista koji na kraju romana prevazilazi svoju stidljivost, najbolji prijatelj homoseksualac, rasizam kod starijih generacija, dobronamerni profesor, itd), koji su, zbog namere autora da se pozabavi ovolikim brojem problematičnih tema, verovatno neizostavni.

Zbog tema koje pokriva, roman je naišao na podeljen stav javnosti i izazvao pojedine kontroverze. Aktuelnost problema sa kojima se tinejdžeri svakodnevno susreću smestila je roman u silabuse brojnih američkih škola, dok su se, sa druge strane, pojedinci protivili ovoj odluci, zbog tvrdnje da knjiga propagira delinkventno ponašanje maloletnika. Namera pisca nije bila, po sopstvenim rečima, ohrabrivanje ovakvog ponašanja, već ukazivanje na probleme i razbijanje tabua.

Izvestan lajtmotiv romana jeste akcenat na sazrevanju kroz socijalno delanje. Čarliju se nekoliko puta stavlja do znanja da je neophodno da sudeluje u životu, a ne da bude samo pasivni posmatrač. Pored socijalnog razvoja, pojavljuje se i pitanje razvoja kroz klasike književnosti. Jedan od Čarlijevih nastavnika, Bil, uočava u njemu ogroman potencijal i daje mu dopunsku literaturu za čitanje. Bil je, po uticaju koji ima na Čarlija, jednako važan lik u romanu kao što su Sem i Patrik. U tom smislu se intelektualnom sazrevanju tinejdžera daje jednaka važnost kao i socijalnom.

Iako je prevashodno namenjen mlađoj publici, ovaj coming-out-of-age roman mogu čitati i zreliji čitaoci (naročito roditelji). Roman obuhvata toliko gorućih tema da je prosto nemoguće ne pronaći se barem u jednoj i podsetiti se onih dana kada su minorni problemi delovali kao prepreke koje se ne mogu prevazići; ali i dana kada je bilo moguće živeti u datom momentu i kada su sitnice bile dovoljne da se osetimo beskonačnim.