Stsh's Book Corner

Home Archive for April 2016

Orli Kastel-Blum rođena je 1960. godine u Tel Avivu. Studirala je na Visokoj školi scenskih umetnosti u Ramal Ganu. Danas živi u Tel Avivu, gde piše i predaje kreativno pisanje na Državnom univerzitetu. Objavila je 11 knjiga proze i jednu knjigu za decu, a dobitnica je i brojnih nagrada, od kojih je poslednja Sapir Prize, 2015. godine.

„Doli Siti“ je najpoznatiji roman ove autorke, objavljen 1992. godine. Ovaj roman se nalazi na listi UNESKA u kategoriji reprezentativnih književnih dela, a 2007. godine je nominovan za listu 10 najznačajnijih izraelskih romana. Uprkos brojnim priznanjima, šokantna priroda ovog romana podelila je stav javnosti, kako prema samom delu, tako i prema Orli Kastel-Blum.

„Doli Siti“ je mračan, distopijski roman, koji na nešto više od 100 strana prati život tridesetogodišnje Doli, apatične doktorke sa sumnjivom diplomom i još sumnjivijim psihičkim zdravljem. Doli živi na 37. spratu solitera od 400 spratova, na čijim prozorima se često mogu videti samoubice, u ogromnom stanu koji u svom sklopu ima i laboratoriju u kojoj izvodi bizarne eksperimente nad životinjama. Uprkos tim bezdušnim eksperimentima, Doli će se potresti kada joj ugine zlatna ribica, a monstruozno ponašanje čoveka koji je trebalo da joj sahrani voljenu kerušu, nateraće je da ga hladnokrvno ubije. I to sve na prvih pet strana. Nakon što je sahranila svog kućnog ljubimca i krenula nazad u svoj stan, Doli u gepeku automobila pronalazi bebu. I u tom trenutku njen život se u potpunosti menja.

Odmah treba napomenuti da „Doli Siti“ nije roman za osetljivu publiku. Ovo je šokantno delo koje konstantno uznemirava čitaoca, ali je ujedno i (zabrinjavajuće) zabavno. Onog trenutka kada prihvatite bizarni univerzum ovog romana, čitanje postaje tečno i drži pažnju čitaoca do poslednje stranice. Prvih nekoliko desetina strana su izrazito teške, bizarne i nasilne i, ponoviću, nisu za čitaoce osetljivog stomaka. Taj uvod u roman je neka vrsta testa, već nakon prvih nekoliko strana ćete znati da li ste spremni da zakoračite u Doli Siti ili niste. Nakon toga, roman prestaje da bude toliko morbidan i mučan, ali bizarnost i apsurd ostaju dominantne karakteristike do samog kraja.

Orli Kastel-Blum je „Doli Siti“ opisala kao roman o majčinstvu. Ljubav, strah i opsesija – to su tri reči koje su, po njoj, srž ovog romana. Autorka je roman pisala za vreme trudnoće, dok joj je kćerka imala ozbiljnih problema sa alergijama, a muž bio u ratu. Otud paranoidna nota dela: Orli Kastel-Blum je želela da na papir prenese svest roditelja o tome koliko je bespomoćan da zaštiti sopstveno dete.

I zaista, Doli je, od trenutka kada pronalazi bebu, na prvom mestu majka. Inače osoba lišena humanosti, naizgled potpuno hladnokrva, u odnosu sa detetom postaje apsurdno emotivna i preterano brižna. U maničnom strahu od bolesti, bebu će vakcinisati protiv svega što joj padne na pamet (odjednom), izvršiće nekoliko hiruruških zahvata kako bi se uverila da je sa detetom sve u redu, čak će i otputovati u Nemačku kako bi svom sinu obezbedila bubreg, koji je pri jednoj od operacija slučajno previdela. A sve to u samo jednoj nameri: da svog sina zaštiti od svega što može da mu naudi.

„Pre nego što nastavim dalje, želim da istaknem: važno mi je da se ne ispostavi da sam uzela dete i upropastila ga. Samo sam želela da ga zaštitim od svega lošeg. Želela sam da živi do sto dvadeste, a šta je u tome loše? Želela sam da držim pod kontrolom sve organe, pa šta je u tome loše? Kakvo je to licemerje? U nekim društvima čoveka nateraju da sestri odgrize klitoris, a meni je zabranjeno da zaštitim dete?“

I nije to dete jedina žrtva Doline manije. Ona opsesivno pokušava da izleči čitav svoj grad, noseći sa sobom špriceve morfijuma koje nasumično ubada u prolaznike. Autorka vrlo domišljato koristi metaforu kancerogenog sveta. Doli u svemu vidi metastaze – u prolaznicima, na automobilima, na zgradama i nakon silnih napora da svom gradu pomogne, ona najednom upada u apatiju. Zaključak koji se nameće je da je društvo do te mere ogrezlo u bolest da mu odavno nema spasa. Pa kako u takvom svetu zaštititi svoje dete?

I glavna junakinja pati od bolesti: navučena je na tablete za smirenje, koje se u Doli Sitiju konzumiraju kao bombone, a i nekoliko puta je hospitalizovana (i pobegla iz ustanove). Doli je sasvim svesna svog stanja:

„Već bih sad mogla da kažem malo više o ludilu. O ludilu, nesumnjivo, o toj krvoločnoj zveri. Hrana mu je ljudska duša. Teritoriju osvaja brzinom kojom je naša vojska osvojila celu Jeudu i Šomron i pojas Gaze. Kad se naseli, nezasito je i uništava sve. Ali ako država poput Izraela ne uspeva da preuzme arapske teritorije, zašto bih ja, kao obična osoba, uspela da preuzmem occupied territories u sebi?“

Politika je jednako važna tema u romanu kao i majčinstvo. „Doli Siti“ se dotiče ratova, Holokausta, jevrejskog identiteta i tradicije. Zbog manične junakinje i njene bizarne prirode čitaocu to možda može da promakne, ali to ne umanjuje izričitost stavova koje autorka u ovom delu iskazuje.

Ono što čitalac primeti nakon što ga popusti šok jeste snaga crnog humora kojim autorka izrazito vešto barata. Orli Kastel-Blum koristi humor, satiru, parodiju i sarkazam kao sredstvo kritike društva, ali i kao sredstvo prevazilaženja straha od tog istog društva. Humor je ono što čoveku pomaže da preživi jezivu svakodnevnicu, jednako kao što pomaže čitaocu da uplovi u svet ovog romana i prihvati ga takvog kakav jeste.

Doli Siti je grad besmisla u kojem sva vozila jure u Dahau i nazad („ne u onaj Dahau, već samo do neke table na kojoj je napisano Dahau, u spomen na njega“), u kojem u avgustu pada sneg, a april traje tri meseca, a ponekad i pet, da bi posle njega došao februar. Doli Siti je „lud grad“, čiji stanovnici uvek beže jer ih neko juri, „a taj ko ih juri nalazi ih i hvata da bi ih pogubio i bacio u reku.“

Da li je Doli Siti svet smešten u poremećenom umu junakinje (što bi se moglo zaključiti zbog zajedničkog imena) ili je to samo do kostiju ogoljen svet u kojem svi mi zapravo živimo? Da li je Doli produkt sveta u kojem živi ili je taj svet produkt njene mašte? Iako je autorkina namera bila da u ovom gradu oslika Izrael, Doli Siti je mnogo univerzalniji, i kako vreme prolazi, može se čitati kao metafora čitave planete.

Ukoliko se uhvatite u koštac sa ovim nesvakidašnjim romanom (a ja vam to iskreno preporučujem), stisnite zube i pregrmite zamku koju je autorka čitaocima postavila na prvih nekoliko strana. Zauzvrat ćete dobiti jedinstveno iskustvo, roman koji istovremeno provocira, zasmejava i zgražava. Jednostavno rečeno, roman koji će vam se vrzmati po glavi dugo nakon što ga pročitate i čija će vam preporuka ljudima oko sebe predstavljati poseban izazov. A verujte mi, želećete da ga preporučite.

Ocena: 4/5

Srpsko izdanje: Clio

Intervju sa autorkom

Vest o devojčici koja je upucana u školskom autobusu zbog svog zalaganja za obrazovanje, odjeknula je svetom 2012. godine. Odjednom su svi znali ko je Malala Jusafzai i slika Pakistana kao zemlje obespravljenog naroda koji živi u strahu od fundamentalista urezala se u svet Zapada i potisnula sve ono što smo o Pakistanu znali, ili mislili da znamo.

Malala nam je predstavila svoje memoare godinu dana nakon zločina koji je u Pakistanu malo ko očekivao (kako i ona sama u svojoj knjizi kaže: „Čak ni talibani ne ubijaju decu“) i rešila da na najbolji način iskoristi svoju tragediju: tako što će javnost širom sveta upoznati sa onim što je Pakistan bio nekada, sa onim što je sada, ali i sa onim što bi mogao da bude.

Knjiga „Ja sam Malala“ ne predstavlja samo Malaline memoare, već i „memoare“ njene domovine. Priča počinje mnogo pre njenog rođenja, i govori o osnivanju Pakistana, državi koja je stvorena u ponoć. Malala je tokom svog života u Pakistanu (sada sa porodicom živi u Velikoj Britaniji) stanovala u gradiću po imenu Mingora, u najzelenijoj dolini svoje zemlje, dolini Svat, koju su naselili Paštuni. Malala Paštune opisuje kao veoma pobožan narod koji praktikuje pojedina stroga pravila življenja, ali najpre kao miroljubiv, veseo i veoma gostoljubiv narod. Ta rigorozna pravila najviše su pogađala žene, pa tako u Pakistanu žena ne sme da izlazi bez muške pratnje (muškarac mora biti rod), pa makar tu pratnju činio i dečak od pet godina; takođe, ukoliko je žena silovana, to može dokazati jedino ako nađe četiri muška svedoka koji bi potvrdili zločin – ženski glas se na sudu računa tek kao pola glasa. Nakon dolaska talibana u Pakistan, ova pravila postala su znatno rigoroznija i nekada veselu dolinu Svat zamračio je strah.

Pitanje koje se nameće jeste kako se u Pakistanu (sa ili bez fundamentalista) našla devojčica koja se meša u politiku i glasno se zalaže za obrazovanje žena? Odgovor leži u Malalinoj porodici: Malalin deda se školovao u Indiji, a otac joj je učitelj i osnivač škola. On se tokom celog svog života borio da deci u Pakistanu obezbedi kvalitetno obrazovanje, i ne samo to – borio se da jednaku mogućnost za obrazovanje imaju i dečaci i devojčice. Iako je često bio meta verbalnih napada, nije odustao, osnivao je ženske škole, a svoju strast prema borbi za osnovna ljudska prava preneo je i na svoju kćerku. Malalina majka je nepismena i veoma pobožna, ali uprkos tome, podržavala je svoju kćerku i njenu želju za znanjem.

Kada se Malala rodila, njenu porodicu su svi sažaljevali: „Bila sam devojčica u zemlji u kojoj se u čast rođenja sina puca iz puške, dok se kćeri skrivaju iza zastora.“. Njen otac, Ziaudin Jusafzai, uprkos tome, slavio je i terao posetioce da se ponašaju kao da se rodio sin – zamolio ih je da u njenu kolevku ubace voće i kovanice, što se po tradiciji čini samo u slučaju rođenja muškog deteta. Paštuni sedmog dana po rođenju deteta slave Vomu, kada posetioci dolaze da vide dete. Kako Malalin otac nije bio u mogućnosti da pripremi gozbu za ovaj praznik, a njen deda nije želeo da plati Vomu za devojčicu, Malala je ostala bez slavlja. Kada su se rodila Malalina braća, njen deda je želeo da im plati Vomu, ali ga je Ziaudin odbio, jer je nije imala ni Malala. Svoju kćer je Ziaudin celog života tretirao kao jednaku svojim sinovima, i to nije promaklo znatiželjnim Paštunima.

Malala je čitavog svog života slušala svog oca kako se buni protiv pravila i kako pokušava da promeni mišljenje svog naroda. Dolazak talibana doveo je do zatvaranja svih ženskih škola, brojne ustanove i spomenici kulture su minirani, uništavano je sve što je, po mišljenju ekstremista, bilo u sukobu sa islamskim učenjem. U ovoj borbi Malala se ocu konačno priključila 2009. godine, kada je imala samo 12 godina, tako što je pisala anonimni blog (Dnevnik Gul Makai) za BBC, koji se bavio položajem pakistanskih žena za vreme vladavine talibana. Nakon ovoga, njeni nastupi bili su sve češći (kao i pretnje upućenje njenom ocu) i doveli su do toga da Malala 2011. godine dobije Pakistansku nacionalnu nagradu za mir. Nažalost, doveli su i do toga da je fundamentalisti shvate kao ozbiljnu pretnju i pokušaju da joj oduzmu život.

Metak koji je pogodio Malalu 09. oktobra 2012. godine, imao je za cilj da je zauvek ućutka, ali učinio je sasvim suprotno. Zahvaljujući ovom događaju, Malalin glas je stigao dalje nego što je to ikada mogla da zamisli. Umesto da ućutkaju jednu devojčicu, podigli si ceo svet na noge.

Često čujem da ovu knjigu treba da pročita svaka žena, međutim ja se sa tim ne slažem. Ovo nije knjiga samo za žene. Sa ovom pričom treba da se upozna svako. Malala nije jedina devojčica kojoj se ovo događalo. Ovakvih slučajeva ima mnogo više nego što možemo da zamislimo, širom sveta. Devojčice kojima je uskraćeno obrazovanje i pravo da žive onako kako žele, dečaci koje roditelji iz straha za sopstvenu bezbednost šalju u ekstremističke grupe, iako su protiv svega što fundamentalisti predstavljaju. Deca čija je budućnost određena i pre nego što se rode, u 21. veku (!), deca koja svoj život provode u zemljama koje vode bismislene ratove i koja ne znaju za drugačije. Ovo nije knjiga o Malali, već o svoj toj deci.

Nemojte od ove knjige očekivati literarnu maestralnost, njena poetičnost u skladu je sa autorkinim godinama. Ponekad ćete naići na detinju naivnost, ali sam sigurna da ćete na momente biti zatečeni racionalnim razmišljanjem i zrelošću ove mlade dame. Iza sve te borbe krije se ipak obična devojčica koja voli školu i igru, koja brine o svojoj odeći i izgledu, koja gleda TV serije i ushićena je kada shvati da su joj podršku poslale omiljene holivudske zvezde. U ovoj knjizi pročitaćete surovu priču pisanu rukom deteta i kao takva vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Upoznajte se sa ovom pričom.

Ocena: 3,5/5

Reading Challenge: Politički memoari

Srpsko izdanje: Evro Book

Alesandro Bariko je italijanski pisac, rođen 1958. godine u Torinu. Studirao je filozofiju i klavir. Danas živi u Torinu gde piše i vodi školu kreativnog pisanja. Piše romane, pozorišne i filmske scenarije, kao i knjige o muzici. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Svila“, „Okean more“, „Pijanista“ i „City“.

„Pijanista“ je Barikov prvi pozorišni tekst, napisan 1994. godine. Pisan je u formi monologa i često se o njemu govori kao o žanrovski nedefinisanom delu koje stoji na granici između scenarija i pripovetke. Originalni naslov dela je Novecento. Un monologo, s tim što Novecento, osim što označava broj 900 na italijanskom, takođe označava i dvadeseti vek. To je ujedno i ime nosioca ove priče, Denija Budmana T.D. Lemon Novečenta, čoveka koji je čitav svoj vek proveo na jednoj jedinoj palubi. Novečento se rodio na brodu, živeo je na brodu i sa brodom, i umro na brodu, zajedno sa njim.

Novečento je kao beba ostavljen u kutiji na brodu (tačnije, na klaviru u balskoj dvorani broda), gde je odgajan od strane mornara koji ga je pronašao. Izrastao je u vanserijskog pijanistu, a njegov talenat je naglašen činjenicom da je bio samouk. Ljudi su godinama uživali u njegovoj muzici, dolazili na brod kako bi čuli neobičnog pijanistu. A on svoj brod nikada nije naustio – proputovao je pola sveta, a da mu stopalo nikada nije dodirnulo zemlju.

Jednoga dana, Novečento je objavio da će sići sa broda, bez ikakvog povoda, kako se činilo. Kada je krenuo da silazi, ceo svet je na trenutak stao.

Naziv ovog dela vidno je dvosmislen i ovo nije priča samo o neobičnom pijanisti. Dvadeseti vek je vek velikih promena – velikih ratova, velikih otkrića, velikog napretka. Sve ove promene dovele su do promena u načinu življenja ljudi širom sveta, načinu ponašanja, mišljenja, izražavanja. Novečento je svoje ime dobio upravo po novom veku, u slavu promena, a izrastao je u čoveka koji veliku promenu nije mogao da podnese.

Barikov stil je ono što priču o Novečentu čini jednom od priča koje ne zaboravljate. Jezik kojim je ova priča ispričana je svakodnevni i bliži je pozorištu nego visokoj književnosti, baš kao i metateatralnost kojom delo obiluje (kao što sam napomenula, „Pijanista“ je pisan kao pozorišni komad, monolog, koji sadrži čak i didaskalije). U tome i jeste lepota ovog dela – prostim jezikom, svakome razumljivo, narator priča izuzetno duboku i slojevitu priču.

Uvek me je fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama baš ikakvog, tras, padnu dole. Vise okačene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savršenoj tišini, dok je oko njih sve nepomično, ni muva da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog. Zašto baš u tom momentu? Niko ne zna. Tras. Šta se to dogodi jednom ekseru da on zaključi da mu je svega dosta? Ima li i on dušu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore šta da rade, pričali su o tome svake večeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minut, tren, upravo sada, tras. Ili su to već znali od samog početka, njih dvoje, sve je već bilo ugovoreno, znaš ja ću da popustim za sedam godina, što se mene tiče nema problema, ok, onda smo se dogovorili za 13. maj, ok, oko šest, neka bude petnaest do šest: tras. Nikon nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom možeš da poludiš. Kada padne slika, Kada se probudiš jednog jutra i više je ne voliš. Kada otvoriš novine i pročitaš da je počeo rat. Kada vidiš neki voz i pomisliš: ja moram da odem odavde. Kada se pogledaš u ogledalo i shvatiš da si ostario.

Reći bilo šta drugo o ovom delu bilo bi previše, i predstavljalo bi rizik da se pokvari ugođaj, ali bilo bi i besmisleno. „Pijanista“ se ne može prepričati, treba ga doživeti kao ono što on jeste – ceo život ispisan na manje od sto stranica, ceo roman pročitan u jednom dahu.

Čitav taj svet/
Taj svet oko vas za koji čak ni ne znaš gde se završava/
I koliko svega toga ima/
Zar se nikada ne plašite, vi, da ćete se raspasti na hiljadu komadića samo ako na to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako na nju i pomislite? Da u njoj živite...
Ja sam rođen na ovom brodu. Svet je i ovuda prolazio, ali dve hiljade osoba po jednom putovanju. Bilo je takođe i želja, ovde, ali ne više od onoliko koliko je moglo stati između jednog pramca i jedne krme. Svirao si svoju sreću, na jednoj klavijaturi koja nije beskonačna.
Ja sam tako naučo. Zemlja je brod koji je prevelik za mene. To je jedno suviše daleko putovanje. To je suviše lepa žena. To je suviše jak miris. To je muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja neću da siđem. Pustite me da se vratim natrag.

Reading Challenge: knjiga koja se čita u jednom danu

Ocena: 5/5

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“ i „Helebarde,helebarde, kremenjače, kremenjače“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Udvojeni čovek“ objavljen je 2002. godine i pripada poznom Saramagovom stvaralaštvu. Ovo je priča o dvojici muškaraca koji su vizuelno potpuno identični. Tertulijano Masimo Afonso je profesor istorije. Antonio Klaro je glumac. Iako vode sasvim različite živote, oni su kao preslikani – od temena glave do malog nožnog prsta – sve je isto, čak i ožiljci. Šanse da se ikada sretnu bile su ravne neverovatnom. I upravo se neverovatno dogodilo.

Sasvim slučajno, Tertulijano Masimo Afonso je, na preporuku profesora matematike, zabrinutog za duševno stanje svog kolege, iznajmio film, ni po čemu poseban, čak ni preterano kvalitetan. Zabrinuti kolega mislio je da bi ga film mogao oraspoložiti, pomoći mu protiv depresije sa kojom se evidentno muči. Nakon što je pogledao ovaj drugorazredni film, Tertulijano ima muke sa snom, nešto ga tera da se vrati filmu – a to nešto je sporedni glumac koji je isti on. Ubrzo naš junak postaje opsednut svojim dvojnikom iz filma i provodi nekoliko nedelja u pokušajima da sazna njegovo ime, gledajući gomilu filmova iste produkcijske kuće. Kada konačno poveže konce i sazna ime i adresu spornog glumca, počinje da ga prati, a nakon određenog vremena uspeva da smogne snage da ga pozove i ukaže mu na neobičnost situacije. I stigli smo do polovine romana!

Koliko god volela da čitam Saramaga (a činjenica da mi je u top tri omiljena autora govori dovoljno), uvek mi je teško da pišem o njemu. Problem sa Saramagom je taj što vam njegove romane niko ne može prepričati, a da pri tome ostavi utisak približan onom koji ostavlja čitanje njegovog dela. Tako je i sa „Udvojenim čovekom“. Motiv dvojnika, koji je pokretač cele priče, svakako nije nov. Njime su se bavili Edgar Alan Po, Dostojevski, Borhes; a motive udvojenih ličnosti obrađivali su i Vajld i Stivenson i mnogi, mnogi drugi. Ali, kao što je to obično slučaj sa Saramagom, njegov pristup temi je ono što njegovu verziju čini apsolutno drugačijom od svih prethodnih. Saramago bi i od običnog izveštaja o vremenskoj prognozi mogao da stvori kvalitetno i zabavno štivo za čitanje.

Tome najviše doprinosi Saramagov pripovedač (koji vuče korene od Sternovog pripovedača). Svojim neobičnim zapažanjima i čestim digresijama uspeva da čitaoca emotivno distancira od junaka i usredsredi ga na samu priču (ili ga od nje odvuče). Upravo su te digresije ono što Saramagove romane čini jedinstvenim, ma kojom temom se roman bavio. Saramagov brbljivi pripovedač u potpunosti kontroliše priču, njen sadržaj i tempo, tako da će često dovesti čitaoca do ivice nestrpljenja (iako će uvek ljubazno komunicirati sa njim) jer će, baš kada treba da saopšti nešto važno za fabulu, neočekivano odlutati u apstraktna razmišljanja, a ponekad će nam čak i priznati da izmišlja delove kako bi priču učinio dopadljivijom:

„Kao što se to kaže za prirodu, i pripovedanje se užasava praznine, stoga, kako Tertulijano Masimo Afonso u onom intervalu nije učinio ništa što bi vredelo ispričati, nije nam preostalo ništa drugo do da improvizujemo sadržaj koji će manje-više popuniti vreme koje je zahtevala situacija. Sada, kada je on odlučio da izvadi kasetu iz kutije i stavi je u plejer, možemo da odahnemo.“

Svaki Saramagov junak je Everyman, ni po čemu poseban. U nekim romanima likovi čak ni nemaju imena. Centar piščevog pripovedanja je ideja, postavljanje čuvenog „Šta ako?“ pitanja (kao i u romanima „Slepilo“, „Smrt i njeni hirovi“, ili „Zapis o pronicljivosti“) i izlaganje potpuno nemoguće situacije u kojoj bi možda mogao da se nađe svako od nas.

Iako, dakle, tema nije originalna, idealna je za saramagovski zaplet – roman počinje „sitnom“ nepravilnošću u sasvim običnom, čak i dosadnom svakodnevnom životu junaka, a završava i raspletom u potpunosti svojstvenom ovom piscu. Saramago ima tu moć da vas ponekad, nakon što završite roman, ostavi u blagom stanju šoka i sve što možete da uradite jeste da zbunjeno trepćete nad zatvorenom knjigom (za sve vas koji ste gledali film The Enemy, snimljen po ovom romanu, imam da kažem samo jedno: ne, kraj nije isti; za sve vas koji niste pogledali ovaj film, imam samo preporuke).

I zaista: šta biste vi radili da na ulici sretnete drugog sebe? Sigurno to ne biste primili olako, ma koliko slušali priče da svaka individua negde na svetu ima svog dvojnika. Javila bi se ista ona pitanja koja su mučila Tertulijana – ko je original, a ko kopija? Nastupila bi kriza identiteta. Sam Saramago je rekao da je glavni motiv „Udvojenog čoveka“ motiv drugog. Čovekov identitet je, stoga, glavna tema ovog romana, a situacija glavnog junaka se može čitati i kao kriza identiteta, pa čak i koketiranje sa šizofrenijom (u prilog ovome može ići uvođenje Zdravog razuma kao sporednog lika u romanu). Čitalac pred sobom ima nebrojeno mnogo pitanja i autor ta pitanja ostavlja otvorenim: Da li su Tertulijano i Antonio zaista dvojnici ili ne? Taman kada pomislite da znate odgovor na ovo pitanje, kraj romana učiniće da ne budete baš sasvim sigurni.

„Narodna mudrost kaže da nikada ne možemo imati sve, i u pravu je, ravnoteža u ljudskim životima neprestano se klati između dobitka i gubitka, problem je isto tako u ljudskoj nemogućnosti da se složimo oko relativnih vrednosti onoga što treba izgubiti i onoga što treba dobiti, zato je svet u ovakvom stanju.“

I zato je slučaj sa Saramagovim romanima takav kakav je: ili ga volite, ili ne (ovo nije pisac za nestrpljive čitaoce), ne postoji sredina.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga prevedena na engleski jezik

Činjenica da se za vrlo kratko vreme u Srbiji pojavila druga „misteriozna kutija“ za knjigoljupce, govori samo jedno – nisam jedina koja je do pre nekoliko meseci patila jer ovakve stvari ne postoje kod nas. Drugari sa portala Knjižara za mlade odlučili su da se oprobaju u ovom poduhvatu i evo, jutros je do mene stigao i njihov prvenac: KZM kutija.

U slučaju da ste prvi put ovde i ne znate o čemu se radi, ovakve kutije su već neko vreme hit u svetu. A u čemu je poenta? Naručite paket bez prethodnog saznanja o njegovoj sadržini i nadate se najboljem. KZM kutija košta 600 din (+ ptt) i možete je naručiti jednom mesečno, tako što ćete kontaktirati Knjižaru za mlade putem nekih od društvenih mreža (Facebook, Instagram).

Ono što svaka od ovih kutija sadrži je knjiga, a u ovom paketu čeka vas prvi deo trilogije „Purpur arkone“, pod nazivom „Miris nasleđa“. Autorka je Drina Steinberg, naše gore list. Biću iskrena – prvi put čujem za autorku, kao i za knjigu. U pitanju je fantastika koja koketira sa slovenskom mitologijom. To već nekih 15 godina nije baš moj omiljeni žanr, ali poštujem pokušaj promovisanja domaćih mladih autora ovim putem. Svako mora od nečega da počne, zar ne? Takođe, da ne zaboravim, primerak je potpisan. Uz knjigu dolaze i promotivni bukmarkeri (dva identična) na kojima možete pronaći podatke o autorkinim društvenim mrežama.

Sledeća stvar koju ćete naći u kutiji je koverta sa nekoliko papira sa citatima iz različitih knjiga. Iskreno, ne vidim svrhu papira sa citatima (osim da kvantitativno doprinesu sadržaju). Druga bi stvar bila da su u pitanju nalepnice, na primer, ili da se bar mogu uramiti (a ne mogu, jer su presavijani kako bi stali u paket). Koliko god to bili s pažnjom izabrani citati, ipak je u pitanju samo gomila papira.

Nastavljamo sa papirom. U paketu se nalazi slika, za koju nisam sigurna šta predstavlja, jer vizuelno ne deluje kao da ima veze sa romanom (možda i ima, ne znam), a uz nju ne dolazi nikakav opis. Takođe, tu je i još jedan bukmark, jedan od onih koji se inače dobijaju uz knjige koje šalje Bookdepository.

I na kraju, tu je narukvica (ja generalno ne nosim nakit, tako da imam još jedan poklon u rezervi). S obzirom na to da pretpostavljam da KZM ne pravi nakit (a ovo deluje kao ručni rad) imam veeeeliku zamerku jer nisu napomenuli čijih je ovo ruku delo. Ako nije ručni rad u pitanju. onda mi ovakva vrsta nakita deluje kao višak.

I... da sumiramo utiske. Nisam oduševljena, štaviše razočarana sam. Znam da je ovo tek prva kutija i da tek treba da se zalaufaju, ali prvi utisak je zaista najvažniji i služi tome da nas navuče na dalju kupovinu. Takođe znam i da KZM pomno prati svetsku književnu scenu (i sve što uz nju ide) i teško mi je da zamislim da je ovo najviše što su mogli da pruže svojim čitaocima.

Ja sam skroz za pružanje druge šanse i nadam se da će iskrena kritika pomoći da se određene stvari poprave, ali da bih naručila sledeću trebaće mi konkretno uverenje da će biti mnogo bolja i sadržajnija. Naročito kada znamo da ovo nije jedini produkt ovog tipa na tržištu i da je poređenje sa konkurencijom neizbežno.

Jeste li vi naručili svoju KZM kutiju? Kakvi su vaši utisci?

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Dok nisam srela tebe“ je deveti roman ove autorke, objavljen 2012. godine. Roman je, zbog ekranizacije koja je najavljena za ovu godinu, doživeo novi talas popularnosti među čitalačkom publikom, tako da je „Dok nisam srela tebe“ postala jedna od onih knjiga koja je preplavila blogove i bookstagram profile. Kod nas se trenutno može naći veoma povoljno, pa sam i ja, zahvaljujući opštoj euforiji, odlučila da bacim pogled i dam svoj sud.

Ovo je priča o Luizi Klark, devojci iz malog engleskog grada koja, nakon šest godina rada u lokalnom kafiću iznenada gubi posao. Nedostatak formalnog obrazovanja ne ostavlja joj previše izbora, pa tako pristaje na sve što joj se nudi, ali nigde ne uspeva da izdrži duže od nekoliko dana. Sve dok jednog dana od svog agenta za zapošljavanje (prva stvar koja će vas možda rasplakati jeste činjenica da njihov biro za zapošljavanje zapravo pokušava da zaposli ljude) ne dobije ponudu za posao negovateljice invalida. Lu nema apsolutno nikakvog iskustva u ovom poslu, osim što ponekad pripremi čaj svom dedi, ali uprkos tome i uprkos naizgled katastrofalnom utisku koji je ostavila na razgovoru za posao, dobija ugovor o zaposlenju na šest meseci i to sa platom o kojoj je mogla samo da sanja. Kako se ispostavlja, porodica Trejnor ne traži medicinskog radnika, već vedru osobu koja će njihovom sinu praviti društvo i pokušati da život kvadriplegičara učini koliko toliko podnošljivim.

Vil Trejnor je do tog kobnog jutra imao sve: bogate roditelje, prelepu verenicu, uspešnu karijeru – ukratko, život koji bi svako poželeo – i sve to je izgubio u jednom trenutku, zbog nepažnje vozača. Nakon dve godine života u kolicima, odlučio je da na sve to stavi tačku odlaskom u švajcarsku kliniku za asistirano samoubistvo. Svojim roditeljima je dao rok šest meseci.

Ono što Lu ne zna jeste da je ona ta koja treba da ga nagovori da se predomisli, a da je njen ugovor na šest meseci zapravo vreme koje joj je za taj poduhvat na raspolaganju.

„Dok nisam srela tebe“ je lepa i dirljiva priča o ljubavi i prijateljstvu, kao i o svim onim sitnicama koje nas i u najgorim trenucima guraju dalje kroz život. Roman se razvija oko veoma ozbiljnih tema, poput teških bolesti i pitanja asistiranog samoubistva, ali uspeva da ostane lagano štivo i to bez preterane patetike. Ipak, emotivci, pazite se – priča nema srećan kraj.

Nakon svega što je rečeno, pitaćete se čemu loša ocena na Goodreads-u? Razlog je vrlo jednostavan. Nedavno sam gledala film sa sličnom tematikom, pa mi priča, sama po sebi, nije originalna (a kao takva, bila je osuđena na konstantno poređenje sa prethodnom). U pitanju je film You’re Not You, snimljen po istoimenom romanu objavljenom 2006. godine (roman nisam čitala, ali film će biti dovoljan da objasnim suštinu).

You’re Not You je takođe priča o siromašnoj ekscentričnoj devojci koja sasvim slučajno dobija posao negovateljice u bogatoj porodici, s tim što je osoba kojoj je potrebna nega bivša pijanistkinja koja boluje od Gerigove bolesti (poznatije pod nazivom ALS). Ni ova priča nema srećan kraj i takođe ukazuje na to koliko neke stvari u životu uzimamo zdravo za gotovo i ne uspevamo da ih cenimo sve dok bez njih ne ostanemo. Takođe, u obe priče uočavamo isti knjiženi trop (već viđen u dosta novijih romana, naročito u young adult žanru) osoba koje uče da žive od osoba koje umiru. Međutim, za razliku od romana Džodžo Mojes, ovaj film me je (i to kao nekoga ko nema običaj da plače uz knjige/filmove) od određenog trenutka konstantno držao u grču i na ivici suza. Razlozi za ovo ne leže u činjenici da sam, nakon pogledanog filma, najednom očvrsnula kada su ovakve teme u pitanju. You’re Not You je oslobođen brojnih klišea koje zatičemo u „Dok nisam srela tebe“, najpre zbog toga što ne obrađuje temu romantične ljubavi (zaista sam želela da do zaljubljivanja ne dođe, ali avaj), već temu prijateljstva između dve potpuno različite žene, a prijateljstvo, priznaćete, nikako ne isključuje iskrenu ljubav.

No, da se vratimo na knjigu. Ukoliko se do sada niste susreli sa sličnim pričama, pretpostavljam da nema razloga da preskočite ovu knjigu, ukoliko volite ovakvo štivo (upozorila sam vas, ovo je jedna od onih knjiga koje su „rasplakale svet“). U pitanju je pitko napisan roman koji se brzo čita, a za neke može biti i prilično katarzičan. Za mene, ipak nije bio (ali ja generalno nisam ljubitelj ovog žanra), osim u tom smislu što me je podsetio na gorepomenuti film, koji, uzgred, svima toplo preporučujem.

Reading Challenge: Nasumično izabrana iz knjižare (u mom slučaju: sa trafike)

Ocena: 2/5

Stiglo nam je proleće, i to ne samo kalendarski gledano!

Za neke to možda znači da je prošla „sezona čitanja“, ali za mene to znači otvaranje sezone čitanja napolju. Imate li svoj kutak u dvorištu/na terasi za ispijanje kafe i čitanje? Ja upravo radim na sezonskom uređenju tog kutka, i kad jednom zasednem, ne napuštam ga do jeseni.

Kao što znate, mesec mart je na blogu bio u znaku ženskog pisma. Pored recenzija, ovog meseca ste mogli da pročitate i dva malo drugačija teksta, jedan o damama čijeknjige ne bi trebalo zaobići, a drugi o brojnim problemima sa kojima su se ženepisci susretale kroz istoriju, onako kako ih je videla Virdžinija Vulf u svomdelu „Sopstvena soba“. Takođe, sve knjige koje sam pročitala proteklog meseca napisale su žene. Evo hronološke liste pročitanih knjiga u martu:

1. „Tigrova žena“ – Tea Obreht

2. „Rani odlazak“ – Silvija Plat

3. „Antilopa i Kosac“ – Margaret Atvud

4. „Solomonova pesma“ – Toni Morison

5. „Deda Rankove riblje teorije“ – MirjanaĐurđević

6. „Dok nisam srela tebe“ – Džodžo Mojes

A titula mesečnog favorita za mesec mart pripada romanu „Deda Rankove riblje teorije“ i Mirjani Đurđević, za koju sada već slobodno mogu da kažem da mi je omiljena domaća književnica. Ukoliko niste do sada čitali njene knjige, najtoplije vam ih preporučujem (recenziju ovog romana, kao i romana „Bremasoni“ možete pronaći na blogu).

Još jedna novina koju je donelo proleće jeste i prvi giveaway, odnosno darivanje koje sam organizovala u znak zahvalnosti svima vama koji me pratite i čitate (a kako drugačije nego kroz poklanjanje knjige). Kako je ovaj poduhvat naišao na veliko interesovanje, obećavam vam da neće biti i poslednji, zato pratite Facebook i Instagram, uskoro će biti još knjiga na poklon!

Jeste li pročitali neku knjigu ženskog autora ovog meseca? Kao i uvek, računam na vaše utiske i preporuke!

Uživajte u lepom vremenu,

Stš

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „Bremasoni“ (recenziju o „Bremasonima“ možete pročitati OVDE).

Roman „Deda Rankove riblje teorije“ je jedan od romana o detektivki Harijeti, a Mirjani Đurđević je doneo nagradu „Žensko pero“ za 2004. godinu. Ovo je treći roman o Hari, pa možda ne bi bilo loše da, za razliku od mene, krenete redom i prvo pročitate prethodna dva: „Ubistvo u akademiji nauka“ i „Parking svetog Savatija“. No, ako vam se baš žuri da se upoznate sa „ribljim teorijama“, roman se može čitati bez prethodnih, iako sam sigurna da je sa predznanjem utisak još bolji. Ali, šta je tu je.

Nakon boravka u Americi, Hari se vraća u Beograd i saznaje da je, neposredno nakon operacije „Sablja“, ubijen njen bivši kolega i (još bitnije) bivši ljubavnik Bogdan Banduka – Banda. Iako više ne radi u policiji, Hari ne uspeva da odoli „profesionalnoj deformaciji“ i kreće u sopstvenu istragu. Ono što se činilo kao odmazda organizovanog kriminala, sve više počinje da liči na odmazdu povređene žene – a upravo tu se javlja problem jer, kako Hari u svojoj istrazi saznaje, Banda se zamerio velikom broju žena.

Čitav serijal o detektivki Harijeti je parodija modernog trilera/detektivskog romana, a to je slučaj i sa „Deda Rankovim ribljim teorijama“. I sama autorka o ovom serijalu kaže da su „krimići samo providna krinka“ za društvenu satiru.

Zbog toga, iako na kraju romana „poaroovski“ okuplja osumnjičene na isto mesto, autorka ne pruža čitaocu zadovoljstvo razrešenja zločina, ali akcenat romana i nije na tome (setite se naslova), već na teoriji izvesnog deda Ranka, koji kuva izvrsnu riblju čorbu i kuje izvrsne riblje teorije.

„Riblja teorija“ je krajnje seksistička (namerno) i bazira se na stereotipnoj podeli žena na slobodne i patrijarhalne, koje se zatim dele na radodajke i mlađe sestre na jednoj strani, i na okupatorke i domaćice na drugoj. Nije iznenađujuće što baš ova teorija Harijeti pomaže da pronađe svoje osumnjičene. A kako bi povratila ravnotežu u univerzumu, autorka kroz lik jedne od osumnjičeniih daje još jednu, kontrateoriju, koja jednako stereotipno određuje tipove muškaraca – Baba Natinu somovsku teoriju. Slične postavke, somovska teorija takođe muškarce deli na liberalne i patrijarhalne, a zatim na avanturiste i saksije i domaćine i poslovne ljude.

Ko spada u koju grupu i kako najlakše da odredite „okupatorke“ i „saksije“ u svom okruženju, otkriće vam ovaj izuzetno zabavan roman.

Do sada sam već u nekoliko navrata iskazala svoje oduševljenje autorkom i ovde otvoreno priznajem da mi se od ovih savremenih ipak više dopadaju romani smešteni u blisku prošlost (bar za sada). Stil Mirjane Đurđević je, međutim, dosledno vrcav i inteligentan, a to da li ćete se slađe smejati uz Hari ili uz Kiti, stvar je ličnih preferencija.

Još jednom sve preporuke za romane Mirjane Đurđević, a ukoliko želite da upoznate Harijetu onako kako dolikuje (a ne sve naopako, kao ja), evo redosleda romana: Ubistvo u akademiji nauka (2002), Parking svetog Savatija (2003), Deda Rankove riblje teorije (2004), Jakuzzi u liftu (2005), Prvi, drugi, treći čovek (2006), Čim preživim ovaj roman (2008), Leš u fundusu (2012).

Reading Challenge: Knjiga čija je radnja smeštena u rodnu zemlju

Ocena: 4/5