Stsh's Book Corner

Home Archive for February 2020

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg dela (Voyager – klik OVDE) ili četvrtog dela (Drums of Autumn – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

The Fiery Cross je peti deo serijala. Trenutno se nalazimo u Americi, godina je 1771. i revolucija je na pomolu. Kler i Džejmi su se smestili u ,,Frejzerov greben” koji polako postaje pravo naselje sa mnogim prijateljima koji podržavaju Džejmija i vide ga kao vođu. Teku pripreme za dva venčanja, Brijanino i Rodžerovo i Jokastino i Dankanovo, Kler daje sve od sebe da unapredi medicinu 18. veka i život je poprilično miran (posebno ukoliko ga uporedite sa prethodnim knjigama). Ipak nije sve tako savršeno. Džejmi je, kao po običaju, između dve vatre: ovog puta zbog pobunjenika među kojima ima prijatelje i obavezi prema britanskoj kruni koja mu je dala zemlju; Rodžera muči mogućnost da dete nije njegovo iako to nikome ne želi da prizna, a Brijana ne može da se oslobodi traume koju je doživela. Na sve to, tu je famozni isečak iz novina koji ukazuje na veliki požar i veliko pitanje: otići ili ostati.

Tempo pete knjige u serijalu je drastično usporen u odnosu na prethodne u kojima sam često pomišljala kako bi bilo lepo pročitati da neko vreme Džejmi i Kler prosto nisu radili ništa. Pažljivo s željama, dragi moji, jer Dajana Gabaldon je izgleda odlučila da tu želju usliši i da napiše roman od gotovo 1500 strana u kojem jedva da se išta događa. Sve epizode su sumanuto duge. Na primer, kada Džejmi dobije zadatak da skupi dodatne ljude koji će mu biti na raspolaganju u slučaju potrebe da se pobuna gasi, on i Kler kreću na put i dolaze do kuće u kojem otkrivaju stravičnu scenu: nepokretnog čoveka koga je žena ostavila da joj bukvalno istruli pred očima. Kler će, naravno, pokušati da spase pacijenta (iako, ako je verovati supruzi, nije baš bio mio i drag čovek) i taj njen pokušaj će se razvući na mnogo više stranica nego što je to potrebno. Kao i svaki drugi pokušaj da spase bilo koga, kao i svaki drugi događaj u knjizi, uostalom. Na sve to, Brijana piše dnevnik u koji zapisuje svoje snove koje autorka velikodušno deli sa čitaocima (ukoliko niste jedni od retkih kojima je Brijana omiljeni lik u serijalu, male su šanse da će vas ovi zapisi zanimati). A Rodžer, mučeni Rodžer, ponovo razmišlja o povratku u svoje vreme i zaista niko, ali baš niko ne može da ga krivi zbog toga. Sećate se da je tokom cele prethodne knjige bio u zarobljeništvu? E pa, sada će mu se dogoditi nešto još gore. Čovek je hodajući maler i svaki put kada izađe iz kuće očekuje ga neka nezamisliva katastrofa. Imam utisak da je njegov lik Dajani poslužio kao vreća za udaranje na kojoj će ispoljiti sve svoje životne frustracije. Kler i Džejmi ostaju savršeni književni par, i vidi se koliko autorka iskreno voli svoje glavne junake. Karakterizacija je na mestu, kao i razvoj junaka shodno okolnostima i godinama. Džejmi ostaje savršen (jer je Džejmi), ali Kler je dosta smirenija, tolerantnija, mudrija i zrelija (mada pojedine crte karaktera kojima godine ništa ne mogu ostaju dominantne) – baš kakva bi i trebalo da bude u tim godinama, nakon svega što je što je videla i doživela.

Dajana Gabaldon bira da sam kraj knjige učini zanimljivim tako da poželite da se odmah bacite na sledeću (za koju Goodreads kaže da je mnogo bolja). U poslednjih 200 strana ima više akcije nego u prvih 1200. Ukoliko odlučite da se upustite u avanturu čitanja ovog dela serijala, shvatite to kao nagradu za pretrpljeni stres. Ako vam misli odlutaju tokom čitanja ili odlučite da krišom preskočite par strana, bez brige, niko vas neće kriviti. Nijedna od prethodnih knjiga nije bila ovako spora i dosadna. Znate kako TV serije ponekad imaju takozvane filler epizode u kojima se ne događa ništa važno za radnju? The Fiery Cross je filler epizoda serijala Outlander.

Peta sezona TV serije koja prati knjige je nedavno počela da se emituje i mislim da ovoga puta ne moramo da brinemo da neće biti dovoljno prostora da se pokriju svi važni događaji, naprotiv. Još jedan mali spojler sledi, prva epizoda je prekočila nekoliko stotina strana i usredsredila se na Brijanino i Rodžerovo venčanje. Mislim da bi serija ovog puta mogla da premaši knjigu i da pomogne u osvežavanju pamćenja svima koji su se borili da ostanu budni tokom čitanja besomučnih opisa stvari i situacija koje ne zanimaju nikoga osim Dajanu Gabaldon. Jedno je sigurno, već nakon pogledanih prvih nekoliko minuta setićete se zbog čega ste uopšte i zavoleli Outlander i s nestrpljenjem ćete iščekivati svaku narednu epizodu.

Izdavač: Penguin UK (Arrow)

Ocena: 2/5

Dubravka Ugrešić (1949) je hrvatska književnica. Završila je Filozofski fakultet u Zagrebu, a u Institutu za teoriju književnosti pri zagrebačkom Filozofskom fakultetu bila je zaposlena dvadesetak godina. Napisala je brojna dela, među kojima su romani, knjige za decu, eseji i priče. Pored pisanja, bavi se i prevođenjem. Dobitnica je brojnih nagrada, prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu. Živi i radi u Amsterdamu.

,,Štefica Cvek u raljama života” je jedan od poznatijih romana Dubravke Ugrešić, poznat poi menu ,,Patchwork roman” (roman je 1984. godine i ekranizovan). U pitanju je autorkin kritički osvrt na takozvanu ,,žensku književnost” i to kroz pisanje jednog baš takvog, ,,ženskog” romana, punog stereotipa i opštih mesta. Štefica Cvek, glavna junakinja ovog kratkog romana, ni po čemu nije posebna. Ima 25 godina, bezvezan posao, živi sa ostarijom tetkom, izgleda prosečno (mada misli da je ružna) i nema momka. Sve njene drugarice su u vezama ili udate, samo ona nema nikoga. Usamljena je i pod hitno želi da nađe muškarca svog života.

Opis glavne junakinje izgleda kao da je preuzet iz oglasa za rubriku ,,Draga Saveta” zato što i jeste. U pregovoru koji autorka naziva ,,O izradi modela”, traži se materijal pogodan za ovakvu priču. Nakon nekoliko neodgovarajućih oglasa pojavljuje se Štefica. Idealna za eksperiment. Potrebno je još osmisliti kroj i priča konačno kreće.

Dubravka Ugrešić tehniku pisanja ovog romana upoređuje sa krojačkim poslom. Na samom početku knjige autorka daje uputstva koja podsećaju na krojačke matrice kakve se mogu naći u ženskim časopisima a u kojima se savetuje pristup tekstu koji može uključivati seckanje, razvlačenje, nabiranje, itd. Uputstva su propraćena specijalnim oznakama koje se kasnije prostiru kroz čitav tekst. Ženski časopisi i sami postaju matrica pa tako svako poglavlje počinje korisnim (ili potpuno sumanutim) savetom za žene, kao što su: Ako svakodnevno nekoliko minuta dubite na glavi, imat ćete mnogo ljepši ten i bolji krvotok. Pokušajte najprije pokraj zida i izdržite dvije-tri minute. Istu vježbu izvedite kada ste umorni ili neraspoloženi; ili: Jednostavan način da obilježite stranicu gdje ste prestali čitati, a da ne napravite ,,uho”: provucite vertikalno kroz sredinu knjige elastičnu gumicu; ili: Nemojte nikad sušiti kosu dok se nalazite u kadi punoj vode.

Pored saveta iz časopisa Štefica sluša i savete svojih drugarica, očigledno uspešnijih od nje po pitanju pronalaženja muškarca. Od različitih drugarica stižu i različiti saveti, ali Štefica je u situaciji u kojoj joj ne preostaje ništa drugo osim da ih isproba sve. Zbog toga ide u pozorište da gleda ,,Hamleta”, ali joj pažnju privlači tragična sudbina Ofelije, ide na izložbe i pokušava sa knjigama. Čita, naravno, ,,Gospođu Bovari” (da biste ovo razumeli možda nije loše da znate za jednu od teorija da je za propast Eme Bovari delom zaslužna i romantična literatura koju je čitala). Zbog toga staje na vagu koja nije blagonaklona, informiše se o trendovima u odevanju i šminkanju. Prihvata svaki savet na koji naiđe, osim mudrih reči stare tetke koja nekako svaku situaciju u kojoj se Štefica nađe uspe da poveže sa nečijom iznenadnom smrću.

Tako kroz njen život počinju da defiluju razni muškarci, opet prilično stereotipni, kao da su upravo kročili iz stranica nekog čiklita. Tu su mačo ljubavnici, kamiondžije i intelektualci. Nijedan, međutim, ne deluje kao onaj pravi. I Štefica ponovo upada u depresiju (no, ako pitate Anušku, njenu prijateljicu vrlo iskusnu po pitanju depresije, to je samo delimična depresija i to nije ništa strašno).

Dubravka Ugrešić premeće materijal, prišiva i para, ali roman nikako da dobije konačan oblik. Nedostaje mu ono bez čega ženski roman ne bi bio to što jeste, kao što kaput ne bi bio kaput bez rukava: happy end. Grozna zamisao, ali neizbežna. Tu su i restlovi koji ostanu svakoj krojačici ma koliko bila iskusna. Dubravka ih velikodušno poklanja čitaocima da ih udenu gde i kako žele. A onda, snuždena zbog teškog krojačkog posla (kako sama kaže, slabo barata tim zanatom) odlazi po pomoć prijatelja, na piće kod majke, taman će tu biti još nekoliko žena. Pita ih, naivno, šta misle o sudbini njene junakinje i svaka od prisutnih žena ima neku ideju. Pljušte predlozi (neki su, doduše, na stranim jezicima te slabo razumljivi, ali sigurno odlični) zbog kojih autorka odlazi u većoj frustraciji od one s kojom je došla.

,,Štefica Cvek u raljama života” nije standardni ljubavni roman i teško onom ko ga se latio sa takvim očekivanjima. Pred čitaocem je postmodernistički, kritički tekst koji se ne bavi samo specifičnim društvenim pojavama i položajem žene u društvu već čitaoca uvodi iza kulisa i daje mu uvid u intiman proces stvaranja. Baš kao što je sirota Štefica Cvek u raljama života, tako je i Dubravka Ugrešić u raljama književnog stvaralaštva koje zaista liči na mukotrpan rad krojačice. A pisanje ženskog romana ,,po narudžbini” (kao i glavnu junakinju, svi su je savetovali da mora napisati jedan takav) zaista podseća na šivenje odevnog komada koji ama baš nikako ne pristaje onom ko ga je naručio.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Poslednja prilika” je još jedna Bakmanova novela, veoma kratka priča o čoveku koji shvata smisao života baš u trenutku kada mu život izmiče. Predstavljena je kao božićna priča jer se radnja događa uoči Božića a možda i zbog toga što se malčice oslanja na motive Dikensove ,,Božićne priče”. Bakman je ,,Poslednju priliku” napisao u dahu, jedne večeri kada je stres koji je proživljavao zapretio da postane nesnosan. Razmišljao je tada, dok su mu žena i deca spavali u susednoj sobi, o svim izborima pred kojima se čovek nađe na životnom putu.

,,Kako svakog dana, svakog trenutka krećemo jednim putem umesto nekim drugim. Ustajemo, zastajemo, igramo se, skrivamo, zaljubljujemo, napuštamo jedni druge ili zaspimo što je moguće bliže nekome. I onda spavamo osećajući dah jedno drugom. Nekima od nas je možda potreban neko da nas obori s nogu svakog jutra, da bismo shvatili šta vreme zaista predstavlja. I da bi nas podsetio na to šta propuštamo kada ne pazimo dobro.”

Narator ,,Poslednje prilike” je otac koji piše oproštajno pismo svom sinu. On je uspešan, ostvaren muškarac koji je odabrao da novac i karijeru stavi ispred porodice. Sada ima rak i kaje se zbog određenih izbora koje je tokom života napravio. Kasno, pomislili biste, i izlišno – kajanje nekako dođe uvek kada je šteta nepopravljiva. Narator ove priče ipak dobija vanrednu, poslednju priliku da pojedine stvari ispravi. U bolnici susreće petogodišnju devojčicu koja takođe ima rak i nema izgleda da preživi. Susret sa njenim vedrim licem slama mu srce i budi snažan osećaj nepravde.

,,Novine su pisale o mom novcu, niko još nije znao da sam bolestan, ali ja sam jedan od onih čija se dijagnoza pojavi u vestima. Ja nisam običan čovek, i kada ja budem umro, svi će znati za to. Kada petogodišnje devojčice umru, o tome se nigde ne piše, i u večernjim novinama ne osvanu osvrti na njihov život, jer i nisu stigle da dožive dovoljno da bi na to neko obratio pažnju.”

Susret sa njom dovodi do još jednog susreta – susreta sa Smrću. A Smrt mu, nepristrasna kakva nikako ne bi smela da bude, nudi neverovatan predlog – da žrtvuje svoj život za život devojčice. Zvuči bolje nego što jeste – on je ionako na samrti, prema tome, nema šta da izgubi. Ali Smrt ne nudi lake trampe. Da bi sačuvao devojčicu, moraće potpuno da izgubi sebe. Doslovno. Stvari će se udesiti tako kao da nikada nije ni postojao. Njegov sin će imati druge roditelje, njegovu kompaniju će voditi drugi ljudi, njegovo ime u novinskim člancima zameniće druga imena.

Ljudi uglavnom nemaju svest o tome koliko su sebični. Uvek pomislimo kako bismo drage volje dali žrtvu za ljude, stvari, stavove do kojih nam je stalo, ali koliko smo zaista spremni da žrtvujemo za dobrobit sveta? Počnimo od malih stvari, svakodnevnih navika. Znamo da se planeta guši u plastici, ali ipak je koristimo. Znamo da možemo da živimo bez hrane životinjskog porekla, ali ipak nastavljamo da se gostimo raznoraznim specijalitetima, znamo da pojedine navike izuzetno loše utiču na naše zdravlje, ali ipak ih se teško odričemo. Šta ako bismo znali da bi svet bez nas bio drastično bolje mesto? Koliko ljudi bi bilo spremno da žrtvuje svoje postojanje za dobrobit sveta? Vrlo malo, razume se.

Bakman ponovo preuzima ulogu dežurnog podsetnika na to koliko je život vredan i koliko ga često uzimamo zdravo za gotovo. Koliko grešimo, svesno ili nesvesno i koliko zaista marimo zbog takvih grešaka. Recept kojim piše ostaje nepromenjen, sve priče liče jedna na drugu, rasplet se nazire već na prvim stranama i već postaje evidentno da je ,,Čovek po imenu Uve” domet koji verovatno neće ponovo dostići (mada uvek ostaje nada). Ipak, Bakmanova proza je topla, emotivne ljude gađa pravo u srž i, ako je čitate u pravom trenutku, možda vas može naterati da se zapitate o greškama koje svakodnevno činite, svesno ili nesvesno, i malim žrtvama koje bi vas učinile boljim, a vaše prisustvo (bolje nego odsustvo) ovaj svet malo lepšim mestom za život.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom ,,Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen. Irving je od tada napisao još deset romana, a trenutno piše još jedan čije je objavljivanje najavljeno za 2020. godinu. Živi i radi u Torontu.

,,Svet po Garpu” prati život istoimenog junaka od začeća do smrti. Samo začeće ovog junaka je prilično neobično iz čega odmah na prvim stranicama shvatamo da je pred nama jedna zanimljiva životna priča. Garpova majka, Dženi Filds, bila je bolničarka koja je za vreme rata radila na intenzivnoj nezi sa teško ranjenim vojnicima. Dženi je od malena bila neobična i nije želela ono što je vreme jednoj ženi diktiralo da treba da želi (napustila je školovanje da bi radila kao bolničarka jer je smatrala da škola ženi služi samo kao ,,priprema za brak"). Na primer, želela je da bude majka, ali nije želela da bude supruga. Možda nije oduvek znala kako da postigne tako nešto u vremenu koje ne razdvaja te dve uloge, ali rat joj je pružio priliku. I Dženi je tu priliku iskoristila.

,,U ovom svetu prljavih umova, mislila je, ili si nečija žena, ili nečija kurva – ili si na dobrom putu da postaneš jedno ili drugo. Ako se ne uklapaš u jednu od tih kategorija onda se svi trude da te ubede da s tobom nešto nije u redu. Samo što je, pomislila je, sa mnom sve u redu.”

To će biti početak knjige, autobiografije ,,Seksualno sumnjiva” koja će proslaviti Dženi Filds širom Amerike, posebno u feminističkim krugovima koji će od nje napraviti svojevrsnog idola. Čitav Garpov život biće obeležen snažnom ličnošću majke, njenom književnom slavom (koja će baciti senku na njegovo pisanje), njenim stavovima, čak i njenom smrću. Garp odrasta u ambulantnom aneksu škole Stiring koju će i sam pohađati sve dok ne napuni sedamnaest godina i izrazi želju da ode u Beč. Dženi će ovu ideju prihvatiti oberučke i, sasvim suprotno Garpovim planovima, poći će sa njim. Tamo će napisati svoj prvi roman ,,Pansion Grilparcer” koji mu neće doneti slavu kakvoj se nadao, makar ne ni približnu onoj koja je pratila njegovu majku. I dalje će ostati poznat kao sin Dženi FIlds.

Odvajanje od majke, ipak, neće značiti samostalnost, štaviše, Garp će i nakon ženidbe nekako ostati u senci svoje žene. Neće odustati od pisanja, naprotiv, ali će, zbog prirode posla preuzeti ulogu domaćice. Uspeh će, ironično, doživeti tek nakon stravične porodične tragedije koja će pogurati njegov novi roman. Izdavač je iskoristio priliku da njegovo delo reklamira tragedijom koju je pisac doživeo. Garp više neće biti poznat kao sin feministkinje Dženi Filds već kao slomljeni otac koji je izgubio dete.

Nemoguće je prepričati ,,Svet po Garpu”, baš kao što je nemoguće i prepričati jedan život. Irvingov roman je izuzetno slojevit. On pripoveda o životu Dženi Filds, o Garpu i njegovoj porodici i još sijaset živopisnih sporednih likova kakve ne srećete često u književnosti, kao što je grupa žena koja nakon silovanja jedne devojčice kojoj je silovatelj odsekao jezik (uveren da će je to sprečiti da ga oda, zaboravljajući pritom da devojčice u njenim godinama umeju da pišu) proglašava sebe elendžejmsijankama (po imenu devojčice Elen Džejms) i dobrovoljno odseca sebi jezik u znak protesta (postoji među njima, doduše, i ona razumnija grupa koja se prosto zavetovala na ćutanje). Iako je glavni junak romana muškarac, ,,Svet po Garpu” vrvi od jakih ženskih karaktera koji obeležavaju Garpov život, pogled na svet i tokom čitanja romana izbijaju u prvi plan. Jak ženski karakter bio je razlog što je Garp došao na svet, ali i razlog što je s njega prerano otišao.

,,Svet po Garpu” je svet rata, ekonomskih kriza, previranja u srednjem staležu, svet seksualnih i feminističkih revolucija, svet mašte, književnosti, groteske i crnog humora. To je svet pun ekstrema, nasilja, apsurda i tragedije, a opet nekako vedar i prijemčiv. Kada ga pročitate shvatićete da je s razlogom proglašem kultnim književnim delom. U njemu je svakodnevni život prikazan kroz prizmu jednog pisca, čoveka koji je ostao običan uprkos svim neobičnim okolnostima u kojima je živeo. I kao takav, taj svet je obojen različitim nijansama tuge i vedrine, skoro pa olako shvaćen jer ,,u svetu po Garpu, svi smo mi neizlečivi”.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Srećan februar svima koji slave! A sa njim i ove prolećne temperature i virusi od kojih kašljuca ceo grad (a verovatno i šira okolina). Još 49 dana do proleća! Praktično ništa, ako nas ne zatrpa sneg u martu. No, najvažnije je da je januar iza nas. Mesec mi je prošao prilično brzo i radno, dobrim delom s nosićem u knjizi. Ne bi se reklo po listi koja sledi, ali ovog puta ne mogu da podelim s vama sve što sam čitala (kako smo misteriozni ovog meseca!) pa ćete morati da mi verujete na reč. Na zvaničnom januarskom spisku ovoga puta samo tri knjige, doduše, kada tome dodamo i nekih 600 strana petog dela serijala Outlander koji sam započela u januaru, statistike uopšte nisu loše.

Dakle, januarske tri:

1. Svet po Garpu, Džon Irving – Sigurno ste čuli za ovu knjigu, a ako niste, treba da znate da je u pitanju kultni američki roman iz sedamdesetih koji je nedavno doživeo novo srpsko izdanje. Glavni junak romana je sin feministkinje koja je želela dete, ali nije želela brak i koji (nevoljno) prateći stope svoje poznate majke, postaje ne baš sasvim poznat pisac. Ja volim američku književnost druge polovine dvadesetog veka, volim tu neposrednost i otvorenost koja je odlikuje. ,,Garp” povremeno liči na ,,Kvaku 22”, povremeno na Apdajka, ali ipak nije nalik bilo kojoj drugoj knjizi. Ako nemate strah od obimnih knjiga, obavezno potražite primerak, nećete se pokajati. Ako se, ipak, plašite obimnih knjiga, krajnje je vreme da taj strah prevaziđete.

2. Ronja, razbojnička kći, Astrid Lingren – Manje poznat roman autorke ,,Pipi Duge Čarape” je priča o devojčici Ronji koja je, kao što i sam naslov kaže, ćerka čuvenog drumskog razbojnika koja, ma koliko volela svoju porodicu, ne odobrava način na koji žive. Ronja će upoznati sina tatinog suparnika, takođe razbojnika is a njim razviti prijateljstvo koje će pomiriti zavađene porodice. Praktično, priča o Romeu i Juliji, samo bez tragične ljubavi i sa dosta praktičnijim glavnim junacima kojima problem u komunikaciji nije došao glave.

3. Mini je potreban prostor za vežbu, Dorte Nors – Ovo je prvo delo Dorte Nors koje sam čitala i malo mi je žao zbog toga jer mi se nekako čini da bi neka druga, možda manje avangradna knjiga bila bolji start za upoznavanje opusa ove autorke. Priča o Mini je priča o fundamentalnoj usamljenosti 21. veka, o devojci koja samo želi prostor u kom će moći da komponuje i peva a da joj pri tome komšije ne zvocaju, o devojci koja želi ljubav koja joj konstantno izmiče. Forma je ono što ovu knjigu izdvaja iz mora drugih – pisana je u formi slobodnog stiha a sastoji se od kratkih, prosto proširenih rečenica (ili bolje rečeno iskaza), bez deskripcija, bez dodatnih objašnjenja, bez preteranog udubljivanja. Brz roman koji pročitate za veče koji na sve moguće načine oslikava ritam modernog života.

Titulu favorita odnosi ,,Svet po Garpu” a već sledeće nedelje vas čeka detaljan prikaz na blogu.

Kako je vama protekao januar? Jeste li praznike iskoristili za čitanje ili, kao neki, za razvlačenje po kući u nekakvom bestežinskom stanju? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (misteriozna) Stš <3