Stsh's Book Corner

Home Archive for June 2019

Aleksandar Gubaš je rođen 1965. godine u Puli. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bio član Saveta Filozofskog fakulteta i glavni i odgovorni urednik ,,Psiholoških novina”. Radio je kao snimatelj brojnih radioničarskih projekata sa decom tokom devedesetih godina prošlog veka. Autor je dvadesetak kratkih filmova. Od početka 2000-ih godina učestvuje u realizaciji brojnih kulturnih manifestacija i projekata za decu i mlade. Aktivan je u promociji književnosti za decu i omladinu, jedan je od pokretača čitalačkog projekta Mreža B.O.O.K. i urednik i autor sajta Knjigoskop. Poznat je i kao ,,brojač ljudi na protestima” a ove godine je objavio i svoj prvi roman ,,Gajba”.

,,Gajba” je futuristički YA roman smešten u Srbiji. Godina je 2053. i letnji raspust je upravo počeo. Glavni junak romana, šesnaestogodišnji Jan, odlučio je da ovo leto provede tako što će s najboljim drugom robotom istražiti tajna udruženja Gajbe, stambene konstrukcije u kojoj živi. Za rođendan je od oca dobio inhenser, uređaj za povezivanje kore velikog mozga na internet, pomoću kog će moći da snima svoje čulne utiske i kači ih na mrežu (jednostavno rečeno – Jan je futuristički vloger). Tako snimljene utiske, poznatije kao narativi, podeliće sa gledaocima i, ako sve bude išlo po planu, moći će da zaradi neki dinar (odnoso koin, što je aktuelna valuta u Gajbi). Međutim, Janovi planovi će se malkice poremetiti – njegova namera da snima narative o svakodnevnim događajima u Gajbi će se iskomplikovati, i Jan će biti uvučen u mrežu sukoba i kriminala, a usput će saznati i neverovatne priče o svojoj majci, nekadašnjoj novinarki za koju se dugo smatralo da je poginula snimajući reportažu o čokoladnoj mafiji. I kao da sve to nije dovoljno, Jana muče i poznate tinejdžerske muke. Naime, trenutno provodi dosta vremena sa dve super devojke i moraće da odluči koja od njih dve mu se više dopada.

Gajba je izuzetno važan deo romana, pa ne čudi što roman počinje upravo njenim detaljnim opisom:

,,Gajba je jedna od najvećih građevina na svetu. Ta nepregledna kvadratna konstrukcija dugačka je i široka preko dva i po kilometara. U visinu ima osam spratova, plus Nulti nivo za tehničko održavanje. Postavljena je u Srbiji, blizu ušća najveće srpske reke Morave u najveću evropsku reku Dunav. Izgradnju su finansirali azijski krupni kapitalisti s jakim poslovnim vezama u Nemačkoj, s namerom da ta konstrukcija posluži zadržavanju i iskorišćavanju ljudske i robotske radne snage koja se kreće balkanskom rutom. U oba pravca.

Gajba je nastala u drugoj polovini tridesetih godina ovog veka, sklapanjem velikih tipskih blokova izgrađenih u 3D magaštampačima...

Gajbu naseljava milion korisnika, većinom ljudi, uz dosta uticajnu robotsku manjinu s pravom glasa, koja čini 2% populacije.

Korisničke zajednice u Gajbi organizovane su oko svetlarnika. To su zajednička dvorišta, dimenzija 64 sa 64 metra, koja u isto vreme predstavljaju vertikalne otvore u toj konstrukciji. U celoj Gajbi ima tačno 1024 svetlarnika.

Stanovnici Srbije su, još tokom izgradnje, nazvali celu konstrukciju Gajba zato što ih je, onako izbušena svim tim svetlarnicima, iz vazduha podsećala na gajbu, plastični sanduk za transport pića...”

Nakon detaljnog opisa mesta radnje, autor kaže da Gajbu možete zamisliti kao ,,nepreglednu zgradu čiji široki hodnici zapravo funkcionišu kao ulice”. Meni, međutim, iz glave ne izbija slika jedne napuštene i nedovršene betonske konstrukcije na Zelenom vencu, prema tome, ako vaš mozak tokom čitanja knjige bude odbijao da se povinuje opisima Gajbe, bez brige, niste jedini.

Kriminalni milje Gajbe, danas opšte poznat kao podzemlje, smešten je na njenom krovu. Krov je mesto gde se svakodnevno odigravaju ozbiljni sukobi i koje postaje mesto bezakonja, u inače vrlo strogom uređenju Gajbe. Čitav roman odiše postapokaliptičnom, distopijskom atmosferom u kojoj tehnologija cveta (za razliku od flore i faune) i tako olakšava vlastima da prate sve ono što stanovnici Gajbe rade. Ulicama šetaju roboti, stanovi su opremljeni sistemima koji kontrolišu izgled i atmosferu prostorija, pravila ponašanja su jasna i, gledano iz današnje perspektive, pomalo apsurdna. Tako je, na primer, za držanje kućnih ljubimaca potrebna posebna dozvola za koju se može čekati i decenijama, s obzirom na to da je na snazi ,,kvota od osam pasa po jednom nivou”.

Jan će, kao što je već rečeno, svoj kanal na mreži zamisliti kao niz narativa o svakodnevnom životu na Gajbi, ali niz neočekivanih okolnosti će njega i njegove prijatelje dovesti do neverovatnih otkrića. Od raskrinkavanja sukoba bandi sa krova, preko genetski modifikovanih životinja iz podzemnih tunela, do neverovatne istine o sopstvenoj majci koju nije video više od deset godina.

Piščev dugogodišnji rad sa decom i tinejdžerima evidentno je bio od pomoći pri pisanju romana. Jan je izuzetno uverljiv šesnaestogodišnjak, njegov govor jednostavan i ispunjen slengom i duhovitim dosetkama. Iako je, potpuno neplanirano, upao u sam centar opasnih zbivanja, njegovi svakodnevni problemi povremeno isplivavaju i dobro su poznati svakom tinejdžeru: porodični odnosi, prve ljubavi, želja za dokazivanjem, itd. Pa iako je u pitanju tinejdžerski roman, ,,Gajba” uopšte nije jednostavna za čitanje, naprotiv. Gubaš je za ovu priliku osmislio čitav nov svet, koji ne samo da je izmaštan od najdubljih podzemnih tunela do krova već ga prati i posebno društveno uređenje, religija, tehnologija i jezik. Roman je prepun novih izraza i referenci iz mitologija i pop kulture, obiluje fusnotama u kojima su objašnjeni manje poznati (ili izmišljeni) pojmovi pa postoji opasnost da bi, čitaocu koji je u Gajbu uplivao sa manje entuzijazma od pisca i njegovih junaka, neprestani rafal informacija u nekom trenutku mogao postati naporan. Nakon niza (ne uvek dobro) povezanih događaja, nepripremljen čitalac rasplet romana može dočekati iscrpljeniji od junaka koji su sve te događaje zapravo proživeli. A kraj, u kom junaci sabiraju zbrkane utiske, miriše na nedorečenost koja kao da obećava nastavak.

Distopijski romani za tinejdžere doživeli su bum u svetu a nisu ništa manje aktuelni ni u Srbiji, stoga bi ,,Gajba” mogla biti idealno štivo za mlade, aktivne čitaoce koji uživaju u futurističkim narativima i koji bi voleli da jedan takav bude smešten u granicama naše zemlje. Ovaj roman je upravo takvima i namenjen: jezik, mesto zbivanja i radnja romana su prilagođeni savremenim tinejdžerima, ali piščeva neobuzdana mašta im ne dopušta da budu lenji i tera ih da svaki red čitaju budno i koncentrisano kako im ne bi promakao neki sitan detalj. Možda se, u vremenu u kom je poremećaj pažnje kod mladih jedna od vodećih tema, i u kom se večito strepi od čitalačke krize, ovakav roman može oceniti kao preambiciozan i neprilagođen savremenoj publici, ali sigurno će naći svoje čitaoce, na primer one koji su zasićeni morem identičnih priča u okviru ovog žanra.

Ocena: 3/5

Izdavač: Književna radionica Rašić

Gast Greber (1960) luksemburški je pisac. Pre nego što se posvetio pisanju radio je u prosveti, najpre kao nastavnik a potom na raznim drugim funkcijama u obrazovnom sistemu. Napisao je nekoliko romana i zbirki pripovedaka (Gris, Man, Vikend s pogledom na slobodu) i nominovan je za brojne prestižne književne nagrade. Na svetsko tržište se probio zbirkom priča ,,Dani” za koju je 2014. dobio Luksemburšku nagradu za knjigu godine, a 2016. i Evropsku nagradu za književnost (EUPL).

Zbirku ,,Dani” čini devet kratkih priča o devet različitih protagonista koji na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog. Sve ih, međutim, vezuje neko određeno životno iskustvo zbog kog su primorani da preispitaju svoj život i promene pogled na svet. Svaki od protagonista u ovim pripovetkama stiže do prekretnice svog života. Nekad su to zaista traumatični, nezamislivi događaji poput bolesti ili silovanja, a nekad naizgled bezazlene situacije zbog kojih junaci doživljavaju epifaniju.

Priča ,,Ples do daske” jedna je od onih koje opisuju traumatična iskustva od kojih čitaoca podilazi jeza. Čitalac se obreo u noćnom klubu sa protagonistkinjom koja je, čini se, malo više popila i rešila da se te večeri ludo zabavi, iako je prijateljica uporno savetuje da je vreme da krenu kući. Bučna muzika i velike količine alkohola pomažu joj da preboli buran raskid koji je nedavno doživela i večeras više nego ikad ne želi da sluša pridike svojih bližnjih. Kada konačno odluči da je vreme da krene, jedva će se oteturati do parkinga gde će joj se dogoditi ono čega se svaka žena pribojava dok sama korača mračnim ulicama.

Još jedna od priča koje ostavljaju knedlu u grlu je ,,Seoska idila”, priča koja otvara zbirku, o čoveku koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je poginulo jedno dete. Policija je izvršila uviđaj i sud je doneo odluku: vozač nije kriv, ali to naravno ne znači da ga je okolina oslobodila krivice: ,,Zajednici je potrebno utvrđivanje krivice. Ako već ne pred sudom, onda u selu. Odsustvo krivice ugrožava osećaj zajedništva. Proglašenje krivca pomaže zajednici da bude jedistvena.” U očima sela, krivac je jasan i to je krst koji je on primoran da ponese. No čitalac će na kraju priče shvatiti da odluka protagoniste da nastavi da živi na istom mestu nije najteža odluka koju je doneo. I najednom će u njihovim očima postati heroj.

Kritičari su Grebera hvalili zbog inovativnog stila kojim su priče napisane. Na primer, priču ,,Nepodnošljiva težina čekanja” koja opisuje situaciju u kojoj pacijent čeka rezultate u holu bolnice verovatno je najlakše doživeti lično. U originalu je ova priča napisana u infinitivu (koji je potpuno bezličan oblik) dok je prevod, vrlo interesantno, dat u drugom licu jednine, najličnijem obliku koji se može sresti u književnosti. Zanimljivo je da je potpuno različitim pristupima dostignut sličan efekat. Original opisuje situaciju čekanja u kojoj se može naći svako ko priču čita, dok prevod direktno uvlači čitaoca u atmosferu sterilne bolničke čekaonice i tako ga tera da zajedno s protagonistom nestrpljivo iščekuje rezulatate testa.

Priča koja se meni najdublje urezala u sećanje takođe je pisana u drugom licu jednine, ali ne bavi se posebno teškim temama, naprotiv. U priči ,,Kraljevsko plava” opisana je pomalo komična situacija – trenutak piščevog zanosa u kom penkalo odbija saradnju, zbog čega pisac revoltirano odlazi u knjižaru da ga reklamira. Ova situacija bi svakog nervčika sigurno izbacila iz takta, ali gledano sa strane, po važnosti ne bi mogla da se poredi sa situacijama iz drugih priča. Pa ipak, susret sa ljubaznom prodavačicom nešto menja u protagonisti: on iz radnje izlazi raspoložen, pun elana a kroz njegovu glavu ,,teku nove reči i sastavljaju se u rečenice”. Rezultat je, naravno, ostavljen čitaočevoj mašti na volju. Možda je novim penkalom napisao knjigu koja je višestruko nagrađena. Možda je stigao kući, penkalo opet nije htelo da sarađuje, pa je to shvatio kao znak i rešio sebi da okonča život. Ne znamo.

,,Dani” nisu mračna hronika zastrašujućih iskustava već niz priča o životnim promenama. Mi ne znamo kakvi su životi Greberovih protagonista nakon ovih prelomnih trenutaka, ali znamo da ne odustaju, uprkos preprekama na koje nailaze. Pa iako ne bih svaku priču ocenila kao remek-delo, postoji nešto u njima što vas, baš kao i junake, natera da razmislite o životu a možda vam i razmrda davno uspavanu empatiju. Tu prvenstveno mislim na priče koje se ne bave velikim traumama (jer bolest, smrt deteta ili silovanje moraju fundamentalno promeniti pojedinca), već kao ona o pokvarenom penkalu, govore o malim stvarima koje u nečijem životu mogu izazvati ogroman potres i radikalnu promenu, ma koliko se to nekome sa strane činilo nelogično ili nerazumljivo. Zastrašujuća zamisao, ukoliko vam na pamet padnu samo ružne stvari, ali ako malo bolje razmislite, istovremeno i perspektiva koja daje nadu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Golnaz Hašemzade Bunde (1983) švedska je književnica iranskog porekla. Kao devojčica je sa porodicom prebegla u Švedsku, gde je završila Ekonomski fakultet u Stokholmu. Osnivačica je i direktorka neprofitne organizacije ,,Indkludera invest”, posvećene borbi protiv društvene marginalizacije. Napisala je dva romana: ,,Ona nije ja” (2012) i ,,Mi smo ti” (2017).

,,Mi smo ti” je roman o Nahid, ženi koja je u potrazi za boljim životom krenula istom stazom kao autorka. Tokom revolucije u Iranu Nahid, studentikinja (jedina od sedam sestara koja je upisala fakultet), pridružuje se grupi idealista, aktivista protiv vladajućeg režima. Na jedan od skupova pobunjenih Nahid vodi svoju mlađu sestru Nuru i taj dan će zauvek obeležiti protagonistinju, promeniti život njene porodice, ali i njen odnos prema majci i sestrama. Nakon traumatičnog i zastrašujućeg iskustva koji je Nahid proživela zajedno sa svojim prijateljima aktivistima, ona i njen muž će zajedno sa ćerkom pobeći u Švedsku gde će pokušati da započnu nov život. Međutim, stvari se neće odvijati onako kako je Nahid zamišljala – njen nekada divni muž će postati nasilan, a njeno telo će napasti zloćudni tumor.

,,Mi smo ti” nije, moglo bi se reći, toliko roman o životu koliko o preživljavanju. O begu od opasnosti i hvatanju za slamke. O uništenim porodicama, domovima, snovima. Naratorka otvara roman rečima ,,Smrt je oduvek bila sa mnom” i o svom životu u Švedskoj govori kao o pozajmljenom vremenu. Pa šta? – upitaćete se. Svi mi trošimo to pozajmljeno vreme, smrt je jedina izvesna stvar u životu svakog pojedinca. Svakako, ali nije svaki pojedinac primoran da doslovno beži od smrti, a naročito nije u situaciji da taman kada se nađe na sigurnom tlu shvati da joj je bliži nego što je ikada bio. Ono što ovaj roman razlikuje od brojnih književnih dela koji se bave tragičnim sudbinama likova nije tema već način na koji nam je ta tema predstavljena. Roman je ispripovedan u prvom licu, jasno, direktno i bez uvijanja do te mere da naratorkin glas na momente prelazi granicu društveno prihvatljivog ponašanja i u prvi mah izaziva šok kod čitalaca.

,,Da li je moguće da čovek brže istroši život ako ga živi intenzivnije? Ljudi su oduvek govorili da se preglasno smejem. Šta ako mi je svaki smeh, svaki preglasni smeh, oduzeo po nekoliko dana života? Šta ako je čoveku dat samo određen broj udaha i šta ako se oni brže potroše ako se glasno smeješ, žučno raspravljaš, igraš dok ne ostaneš bez daha? Ako uzvikuješ parole i bežiš od vojnika i stražara? Udisaj, udisaj, zadihanost, sve se potroši. Pitam se.”

Sada, kada leži u bolesničkoj postelji bolno svesna ograničenog vremena koje joj je preostalo i apsurnog rezultata mukotrpnog grabljenja za boljim životom, Nahid kroz sećanja proživljava sve iz početka. Svaku grešku, svaku nadu, sve što je dovelo do toga gde je sada.

,,Rekli su: imaš rak i umrećeš. A ja sam izabrala da se borim protiv smrti umesto da istisnem i poslednju kap života. Nije mi baš jasno zašto sam izabrala ovaj put. Ali pretpostavljam da bih ga ponovo izabrala kad bih opet morala da biram. Shvatam to. Više se bojim da umrem nego da ne živim kako treba... Više se plašim smrti nego da proživim do samog kraja. Ako to nije zabluda, onda ne znam šta jeste.”

Iako je čitav roman ispripovedan glasom jedne naratorke, jasno je uočljiva podela u njenom liku. Nahid svoju priču najpre predstavlja iz perspektive ćerke, a potom iz perspektive majke (u tom smislu je odnos majke i ćerke jedna od ključnih tema ovog romana). Njen odnos sa majkom obeležen je osećajem krivice zbog onog kobnog dana u rodnoj zemlji, a njen odnos sa ćerkom, problematičan na toliko nivoa, pokušajem prebacivanja tog istog bremena krivice na naredno koleno, spočitavanjem, korišćenjem prilike da se konačno bude prepoznat kao žrtva. Jer Nahid jeste žrtva, od samog početka. Žrtva sistema, žrtva naivnog mladalačkog poleta u zemlji koja takav bezobrazluk ne oprašta, žrtva nezamislivog nesrećnog slučaja, samoprekora, zatim porodičnog nasilja i konačno neizlečive bolesti. Pa ipak (a ovde se vraćamo na ono što bi se moglo posmatrati kao šokantno) ona ne preuzima ulogu žrtve u onom smislu u kom čitava ljudska civilizacija voli da vidi ženu: svoju bolest ne prihvata ćutke, ne stavlja sebe na poslednje mesto, njene misli nisu smerne, njena ćerka za nju nije svetinja, naprotiv. Ona je besna, s pravom, besna na sudbinu, na ceo svet, pa i na rođeno dete, toliko da na momente i sama postaje detinjasto sebična, služeći se emotivnim ucenama... a zapravo sve vreme samo govori ono što jeste, iako su te reči neminovno propuštene kroz prizmu straha osobe koja je svesna da joj je kraj blizu.

,,Poželela sam da bude samo moja. Da svu svoju pažnju usmeri u mome pravcu. Da razume da sam je donela na svet zbog sebe kako ne bih bila sama, da ne bih završila ležeći ovde sama. Dugovala mi je to. Njena je dužnost da me zaštiti od samoće. Izneverila si me! poželela sam da viknem... Kajaćeš se zbog ovoga.”

Činjenica da mnogo ovih stvari Nahid nikada ne izgovara već ih samo pomisli, uopšte ne umanjaju njihovu šokantnost. Tako ne misli jedna majka. Majka koju tradicionalno zamišljamo kako pognute glave ćuti i trpi i sve što joj život servira. Zato je sasvim prirodno ako vam sledeći redovi (i njima slični) u prvi mah izazovu nevericu i odbojnost prema naratorki:

,,Ona se ugrize za usnu, kao što uvek čini kada je povređena. Znam da je tako, iako ona misli da je uspela da zadrži to u sebi. Vidim njena osećanja kao što u zimskim noćima vidim mesec na nebu. Veoma jasno. Prikrij to bolje, dođe mi da joj kažem. Ne činiš to dovoljno dobro. Ne želim da vidim sve što osećaš, zar ti to nije jasno? I sama osećam sasvim dovoljno. I ne želim više da svaljuješ krivicu i stid na mene svojim pogledima. Jesi li povređena? Jesi li? Zabole me, zato što umirem. Umreću, a ti ćeš živeti. Shvataš li? Mogu da radim s tobom šta god hoću.”

Možda majka zaista ne misli tako, ali je sasvim prirodno da tako misli osoba obuzeta strahom i besom zbog ishoda na koji nikako ne može da utiče. A Nahid je i to, a ne samo majka i upravo je to razlog zašto njeno ponašanje u tom trenutku ne može biti prirodnije.

Nahidina priča je izuzetno lična, ali uprkos tome pokriva nekoliko univerzalnih tema. Počev od odnosa između majki i ćerki, preko života u stranoj zemlji i pronalaženja identiteta, do suočavanja sa smrću i slavljenja ,,životnog kruga”, večnog ciklusa u kom jedno mora pasti da bi drugo ustalo, a zbog kog se i smrt nekako lakše prihvata, u potajnoj nadi da nastavljamo da živimo kroz potomstvo, da ćemo svi mi, pa makar i kroz neki sitan delić, nastaviti da postojimo kao ti.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Ovaj maj je bio, da se poslužimo rečima Metalike, pomalo frantic tick tick tock. Neočekivana selidba, dva književna festivala u čijoj organizaciji sam učestvovala (i novi potpisani primerci u biblioteci, jej!), pisanje projekta i rođendan koji je, avaj, prošao neprimećeno, ali poslužio kao izgovor da sebi kupim knjigu koju sam dugo želela (hvala mu zbog toga). Ipak, u svoj toj jurnjavi bilo je i par trenutaka mira koje sam mogla da izdvojim na čitanje, tako da i ovog meseca brojimo standardnih pet pročitanih knjiga. Idemo redom:

1. Dobra predskazanja, Teri Pračet i Nil Gejmen – Ovu knjigu sam već čitala, naravno, davno, davno, kada sam bila na samim počecima upoznavanja sa Pračetovim likom i delom (i vrlo verovatno nisam ni znala ko je Gejmen). Kada je najavljena ekranizacija rešila sam da se podsetim gradiva pošto se, iskrena da budem, detalja gotovo i nisam sećala. Zato sam podsećanje uklopila tako da mi gradivo bude sveže, ali i da objavim tekst o knjizi tik pred emitovanje serije (možete ga pročitati OVDE). Vraćanje davno pročitanoj knjizi me je obradovalo iz dva razloga: serija je sasvim ok, pa se nadam da će ona predstavljati svojevrsni vetar u leđa za adaptacije drugih Pračetovih knjiga; i još važnije: činjenica da sam sve živo pozaboravljala uticala je na to da ponovo uživam u napisanom i to na sasvim nov način i sad bih najradije krenula redom sa omiljenim Pračetovim knjigama... ali, kao što znate, spakovane su negde, tako da ću se verovatno ipak držati svog prvobitnog plana (a to je da krenem sa ponovnim čitanjem, i to na engleskom, tek kada Laguna objavi sve preostale romane).

2. Egzodus roda, Valid Nabhan – još jedna knjiga o kojoj sam pisala (tekst vas čeka OVDE) specijalnim povodom. Nabhan je bio gost Festivala dobitnika EUPL nagrada tokom kog je predstavio svoj roman, te sam imala tu čast da ga upoznam, provedem neko vreme s njim i čujem zanimljive priče o nastanku romana, piščevom životu u Beogradu, ali i na Malti na koju bih se odselila sutra, samo da nije one proklete vlage u vazduhu koju moja kosa prosto ne može da podnese. Kako je recenzija već na blogu, neću se ponavljati pričom o knjizi, samo ću vam reći da je, nakon što sam upoznala pisca, gledam potpuno drugim očima.

3. Zaludnost življenja, Dimitri Verhulst – ovu knjigu sam uzela još na Sajmu i imala sam baš velika očekivanja. Volim realne priče o marginalizovanim junacima, naročito kada ih pišu autori iz zemalja čiju književnost nemam priliku često da čitam (kao što je to slučaj sa Belgijom, npr), ali sa Verhulstom je nešto zaškripalo, nisam ni sama sigurna šta, i nikako nisam mogla da se ,,uživim” u priču. Biće da je ovo jedna od onih knjiga koje mi prosto ,,nisu legle” a da ni sama ne znam zašto – možda zbog trenutka, možda zbog raspoloženja, a možda razlog ni ne mora da postoji (knjige su kao ljudi, znate, s nekima kliknete odmah, s nekima prosto ne). Ipak, knjiga ima odlične (argumentovane) ocene tako da, ako volite ovakvo štivo, pružite joj šansu. Možda ću i ja nekad ponovo.

4. Dani, Gast Greber – još jedna knjiga koja je bila predstavljena tokom Festivala EUPL i još jedna koja dolazi iz zemlje čiju književnost ne viđamo često. Ovog puta je to Luksemburg (maj je, kad malo bolje razmislim, bio mesec ,,egzotične evropske književnosti”). U pitanju je zbirka kratkih priča u kojoj je opisan jedan dan u životu devet različitih junaka, u kom dolazi do prelomnih trenutaka u njihovim životima. Nekada je to istinska tragedija, nekada situacija koja, gledano sa strane, deluje sasvim bezazleno. Uskoro ću vam pisati opširnije, ali ako ste ikada želeli da se upoznate sa književnošću (ali i svakodnevicom) Luksemburga, ,,Dani” su odličan način.

5. Gajba, Aleksandar Gubaš – O ovoj knjizi sam slušala još dok je bila u procesu nastajanja jer je pisac, sticajem okolnosti, moj poznanik i kolega! Toliko mi je drago što je roman ugledao svetlost dana i što sam dobila primerak maltene još vruć od štampe, da sam odmah sela da ga čitam, iako sam znala da je u pitanju žanr koji mi nikako ne leži. Da, da, pogađate - YA i to još futuristički. Svejedno, priča se dešava u Srbiji, u ne tako dalekoj budućnosti u kojoj se među ljudima slobodno šetkaju roboti, a radnja je smeštena u Gajbu, futuristički kompleks koji sam sve vreme zamišljala kao onu napuštenu betonsku kontrukciju na Zelenom vencu. Veoma detaljan opis Gajbe jasno stavlja do znanja da nisam u pravu, ali u mojoj glavi se još od prve stranice iskristalisala slika te zgradurine, i tu više nema govora, žao mi je. Ne želim da vas lažem (zato me i volite, znam) i da pričam kako sam oduševljena knjigom jer nisam, iz prostog razloga što meni SF sam po sebi nije preterano zanimljiv (naročito YA) i to je nešto protiv čega ne mogu. Mogu ipak, objektivno gledano, da vam kažem da je autor izuzetno maštovit (što znam i od ranije), da je radnja dovoljno napeta da ne bude dosadna, da su dijalozi prirodni, stil lagan i čitak, ali zbog velikog broja informacija koje morate pratiti i pamtiti ipak zahteva da se uključi mozak. Dakle, knjiga je sigurno dobar izbor za nekog tinejdžera (i sve one koji se tako osećaju) koji uživa u YA distopijama.

Titulu favorita ovog meseca nose ,,Dobra predskazanja” (umalo da objavim post a da ne proglasim ,,pobednika”). Možda sam malo sentimentalna, ali oprostićete mi, tako je uvek kad je Pračet u pitanju. Toliko od mene za danas, sad je red na vas. Šta ste vi čitali tokom maja meseca? Koja knjiga vam se posebno dopala?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Obožavam trampe knjiga, vi koji duže pratite blog sigurno to znate. Mislim da su trampe idealan način da se rešite svih onih knjiga koje ste kupili jer vam je nedostajala jedna za akciju 3 za *neki iznos*, koja je bila jeftina pa šteta da se ne uzme, koju ste dobili od nekih dalekih rođaka koji nisu sigurni ni koliko godina imate a ne šta volite da čitate, ili koje ste uzeli jer “svi o njoj pričaju na instagramu” a zapravo i nije neka... drugim rečima – knjige koje iz ovog ili onog razloga ne želite u svojoj biblioteci. Ja takvih knjiga imam sasvim dovoljno tako da svaku trampu dočekujem uzbuđena kao dete.

Juče sam, uprkos onoj groznoj kišurini, bila optimistična i na trampu sam krenula sa osam knjiga. Ovo je već treća razmena koju organizuje No Spoilers Book Club u kafeu A7 i bila sam na svakoj (o prvoj sam pisala na blogu OVDE, a na drugu sam došla pred sam fajront pa se nisam baš ovajdila, mada sam donela tri knjige, ako se ne varam) pa sam iskreno verovala da će izbor biti dobar. I bio je, tako da sam za svih osam knjiga našla zamenu. Osim toga, juče sam zapravo popričala sa ljudima iz kluba i mogu vam reći da je u pitanju super ekipa. Takođe, trampa se, kao što sam već rekla, održava u kafiću, pa možete udobno da se smestite, naručite pićence i s vrata vrebate svaku novu osobu koja uđe i napadnete je kako biste videli šta je donela. Dakle, dobre knjige, dobro društvo, dobra taktika – ne znam kakva vam još preporuka treba za narednu razmenu. A sad da vidimo šta sam to donela kući!

Ne mogu da smislim nikakav logičan redosled pa ću nasumično krenuti od knjiga iz edicije Wordsworth Classis: Dracula i The Lost World & Other Stories. Drugu sam uzela prvenstveno za Dušana, mada je možda i ja nekad pročitam, što da ne, a Drakulu nikad nisam čitala i sad kad konačno imam primerak, sigurno hoću, naime baš se radujem.

Kad smo već krenuli s knjigama na engleskom (a na ovoj trampi uvek ima dobrih knjiga na engleskom, pa i na drugim stranim jezicima), nastavićemo u istom ritmu. Drugi dvojac čine knjižica Food Gretrude Stajn koja je toliko kratka da sam pala u iskušenje da je pročitam već sinoć (ali sam zbog umora ipak pala u krevet) i Substance and Function & Einstein’s Theory of Relativity. Sumnjam da ću baš naširoko da čitam o teoriji relativiteta, ali ovaj prvi deo sadrži neka zanimljiva poglavlja o logici i pojmu realnosti (i ne tako zanimljiva poglavlja o matematici). Mene je zapravo privukla priča o jeziku i mitu s poleđine, ali nakon što sam detaljnije pregledala sadržaj, shvatila sam da je to izgleda reklama ili najava za drugu knjigu istog autora. Kakav bog marketinga je smislio to da na poleđini jedne knjige opisuje drugu ostaje samo da nagađamo, ali nije sve tako crno! Mislim da znam pravu osobu kojoj bih ovo mogla da poklonim.

Prelazimo na knjige o kojima ne samo da zapravo nešto i znam (npr. koje su) nego ih... pazite sad - obe i imam! Kamijevu ,,Kugu” imam na engleskom (knjige na različitim jezicima nisu duplikati, prim. aut.) a ,,Mit o Sizifu” imam (tačnije, uverena sam da imam, sećate se da mi knjige leže spakovane dok se opet ne preselim) u drugom izdanju koje ću drage volje trampiti jer ovu ediciju nekadašnje MonoManjane obožavam i uvek se obradujem kad naletim na neko izdanje.

I Mirjana Đurđević je duplikat, ali takođe imam drugo izdanje a ovo Lagunino mi se više dopada, tako da ću jednog lepog dana kad otpakujem knjige imati još jednu knjigu za trampu. Sad verovatno već mislite da nisam normalna, ali lepša izdanja voljenih knjiga nisu mala stvar, da se razumemo. Poslednja knjiga na spisku je nagrađivani roman ,,Što brže idem sve sam manja”, knjiga koju sam merkala na jednoj od onih Deretinih akcija, norveške autorke Ćersti Anesdater Skomsvol čiji opis na poleđini ne može da vas ne privuče: ,,Matea Martinsen nije imala puno kontakta s drugim ljudima. Ali jedno je shvatila: oni se razlikuju od nje. Sada, kao starica, ophrvana tugom, plaši se da će umreti, a da niko neće znati da je živela. Matea pronalazi svoju venčanicu, pravi puslice i izlazi među ljude”.

Dakle, ako imate knjige koje spadaju u kategorije koje sam nabrojala na početku posta, odmah ih odvojte za narednu trampu. Sigurno ćete naći nešto za sebe (ako na primer, volite čiklit ili trilere, slobodno ponesite desetak knjiga, toga uvek ima u izobilju). Mislim da ovo pomenem u svakom postu o razmenama, pa što bi ovaj bio izuzetak: nečije đubre je drugome blago (osim kada su u pitanju prastari udžbenici i priručnici, to nikome ne treba i nemojte to donositi nikad), a nadam se da ste iz dosadašnjih postova o razmenama i sami zaključili koliko ljudi različito shvataju ove dve kategorije.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3