Why Mummy Swears – Gill Sims
Džil Sims je britanska
književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy
Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su
usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't
Give a ****, a najavljen je i
četvrti deo Why Mummy's Sloshed. Džil je 2016. godine pokrenula
blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca.
U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih
roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa
mužem, dvoje dece i psom.
Why Mummy Swears je
druga knjiga o Elen, večno iscrpljenoj četrdesetdvogodišnjoj mami dva mala
anđ... ok, dvoje dece od koje je jedno gotovo kablom privezano za ajped a drugo
ima san da postane instagram influenserka. Elen smo upoznali u romanu Why
Mummy Drinks (recenziju možete pročitati OVDE) koji nam je odgovorio na
pitanje iz naslova i pružio komičan uvid u svakodnevicu udate, zaposlene žene s
dvoje dece sa kojom mnogo žena može da se poistoveti. Sad kad su deca još malo
porasla, a novac, zarađen zahvaljujući aplikaciji koju je glavna junakinja
osmislila u prethodnom romanu, polako na izmaku, Elen odlučuje da napravi nov,
izazovan korak u životu – da se zaposli u modernoj startap firmi. Naravno, njen
muž Sajmon ima štošta protiv, a ni sama Elen nije sigurna kako će se snaći u
mladalačkoj firmi u kojoj se svi oblače po nekoj novoj, hipsterskoj modi i
hodaju unaokolo sa kafama za poneti (barem sudeći po Pinterestu). Ipak, uprkos
ne baš najsrećnijem razgovoru za posao, Elen je primljena. U prvi mah ne uspeva
kolegama da saopšti da je majka dvoje dece a onda naprasno odlučuje da će tu
informaciju ostaviti za sebe jer joj se način na koji se okolina ophodi prema
jedinoj koleginici koja (bar zvanično) ima decu najblaže rečeno nimalo ne
dopada.
Kod kuće je sve po starom – Sajmon je i
dalje večito važan i zauzet (i potpuno beskoristan) i stalno na poslovnim
putovanjima, Božić je najvažniji dan u godini a određena vrsta božićnog pudinga
najvažnija stvar na svetu, porodica je i dalje nesnosna, deca još nesnosnija pa
nije ni čudo što su povremena čaša vina i sočna psovka poslednje Elenino
utočište. Deca su, pride, u onom uzrastu kad nisu baš ni deca ni tinejdžeri i
Elen je primorana da posmatra kako se iz nekadašnjih nevinih bića sve brže
pretvaraju u male monstrume: Jane has obviously point-blank refused to take
part in any such babyish activity as being read to in the evening, and so we
compromised with her promising to read something herself instead, which I felt
was a perfectly reasonable offer, until after two chapters she announced that
Anne of Green Gables was stupid and boring and wht was Anne always wittering on
about imagination and I shouted that Jane had no soul and was clearly a changeling
as no child of mine would speak thus of Anne Shirley. Now I pretend not to know
that she is watching YouTube make-up tutorials instead of wandering the
enchanted lanes of Avonlea with Gilbert Blythe (who I still totally would,
incidentally).
I dok pokušava da žonglira novim poslom,
brizi o deci i kućnim poslovima (za koje će unajmiti pomoć, ali to je tek
posebna priča) i pokušaju da s vremena na vreme izađe sa prijateljima na piće,
njen brak trpi posledice i ovoga puta deluje kao da mu nema spasa.
In the end, I suppose that's what a
marriage comes down to: finding the one special person you want to annoy and be
annoyed by for the rest of your life.
Iako je dnevnik glavne junakinje pisan s
namerom da zasmeje i opusti, Džil Sims, kao i u prvom romanu, skreće pažnju na
neka od gorućih tema kada je svakodnevni život žena u pitanju. Čitajući Elenine
sve češće svađe s mužem, kojeg s pravom povremeno čašćava nadimkom bastard,
nemoguće je ne pomisliti da njihov brak možda nije vredan spasavanja. Ali ono
što Elen proživljava nije retkost, naprotiv, kugla zemaljska se ipak i dalje
vrti po principima patrijarhata, pa je činjenica da njen muž uporno sebe smatra
glavom kuće a brigu o domu i deci ekskluzivno njenim poslom – sasvim normalna
pojava u 21. veku. Kao što je, evidentno, i šikaniranje koleginica na poslu jer
ponekad moraju da izađu ranije i pokupe dete u školi, iako pritom posao ne
trpi. Elen je i sama svesna ove diskriminacije pa radije izmišlja obaveze poput
odlaska kod zubara ili ginekologa zbog čega joj, naravno, niko ne zamera, nego
što staje na stranu koleginice.
Elen (to smo naučili u prethodnom romanu)
nije savršena, naprotiv, ona je sasvim obična žena satkana od sitnih kaprica i
mana, što romane Džil Sims čini prijemčivim svakoj ženi, a ne samo majkama koje
pokušavaju da uklope karijeru i školske priredbe u dnevni raspored. Njen stil
možda neće prijati svakom, kao i njeno otvoreno kukanje na muža, decu i
porodicu. Ponekad preteruje, kao na primer kada odlepi jer je muž odlučio da je
iznenadi tako što je sredio ormariće u kuhinji i pobacao začine kojima je
istekao rok trajanja, ali često je u pravu (svaka žena koja je neko vreme
provela pored prehlađenog muškarca prosto mora da stane na njenu stranu). Za
nečiji ukus možda previše (i prilično kreativno) psuje, ali ako mislite da žena
u njenoj situaciji sebi ne bi trebalo da dozvoli nekoliko capslock unosa
u dnevnik i da na komičan način prikaže sve teškoće sa kojima se svakodnevno
susreće samo zato što je, sticajem okolnosti, žena – to onda samo znači da je
patrijarhat zaista odneo šalu.
Ocena: 3.5/5
Izdavač: Harper Collins