Sajam knjiga 2018 - utisci i ulov
Sećate
li se svoje prve posete Sajmu knjiga? Ja nemam predstave sa koliko godina sam
prvi put bila. Jedna od prvih poseta koja mi je ostala u sećanju je ona u kojoj
sam sa mamom jedva dovukla kupljene knjige kući. Često to pominjemo u
raspravama o tome kako se i da li se nekada bolje živelo. Sećam se da smo tada
kupile knjige o Hariju Poteru. Tek su bile objavljene i još uvek se o njima
govorilo kao o priči o dečaku koji ide u školu za čarobnjake. Mislim da sam
tada pazarila i „Autostoperski vodič kroz galaksiju”. Nakon toga su
posete Sajmu postale redovna stvar, najpre sa mamom, kasnije i sa društvom,
mužem, a evo, već drugu godinu zaredom i kao lice sa druge strane štanda.
Počinjem post o 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu baš ovim pitanjem jer,
radeći na štandu izdavačke kuće koja je prvenstveno koncentrisana na izdanja za
decu, polako uviđam koliko dece voli knjigu i redovno posećuje ovaj događaj
sa svojim roditeljima. Ove godine naročito, jer sam kao deo Odisejinog tima
učestvovala u organizaciji seminara posvećenog kritici dečje književnosti, ali
i posete mađarskog pisca Ištvana Lakatoša koji je na štandu potpisivao svoje
knjige. Ova nedelja je, shodno tome, bila izuzetno naporna, ali pre svega veoma
zabavna i dinamična.
Na seminaru smo pričali o tome kako treba predstaviti
dečju knjigu. Svoje znanje su sa učesnicima podelile Tijana Tropin, Ivana Mijić
Nemet i književna kritičarka iz Švedske Lota Olson. Činjenica je da o knjigama
uopšteno danas najviše pišu blogeri, a i oni, kao i nekolicina novinara,
uglavnom pišu o knjigama za odrasle. Knjige za decu su prilično zanemarene i ne
shvataju se ozbiljno, a trebalo bi jer se ljubav prema knjizi razvija upravo od
malih nogu (uglavnom... kao što možda znate, kod mene baš i nije bio takav
slučaj). Kada se o knjigama za decu govori, često se govori na pogrešan način –
novinari i blogeri mahom nemaju potrebno znanje za pisanje o dečjoj
književnosti (ja otvoreno priznajem da nemam). Cilj seminara je, prema tome, bio da se sa zainteresovanima
podele alatke potrebne za pisanje o knjigama za decu, kao i da se skrene pažnja
na to šta je u pisanju prikaza važno, a šta treba zanemariti, tako da oni koji
imaju želju za pisanjem ovakvih recenzija, a nemaju potrebno znanje, mogu da
nauče kako to što kvalitetnije da rade. Za sve one koji su propustili seminar,
a zanima ih ova tema, na Odisejinom sajtu će biti postavljena brošura u kojoj
će biti sumirano sve što je na predavanjima rečeno.
Pored seminara, dan koji je na mene ostavio najveći
utisak jeste sreda, kada je Ištvan Lakatoš potpisivao svoje knjige.
Interesovanje je bilo ogromno, klinci su dolazili ciljano po autogram, sa već
kupljenim primercima, a zabavljali su ih članovi udruženja Valinor, maskirani u
likove iz serijala Ema i Tesla.
Imala sam priliku da popričam sa piscem, ali i
da mu pomognem oko snalaženja sa našom valutom dok je išao u potragu za nekim
stripovima i mogu vam reći da je u pitanju jedan izuzetno pametan, zanimljiv i
pre svega skroman čovek. Rekao mi je da je taj dan bio jedan od najlepših dana
u njegovom životu i ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam bila deo
ekipe koja je tome doprinela. Nisu samo deca bila u redu za potpisivanje, bilo
je i nas starijih koji smo cupkali kako bismo što pre dobili posvetu. Lakatoš
je, osim potpisa, svakom obožavaocu nacrtao nešto na knjizi, pa sa vama sva
srećna delim svoje crteže Varnave i Lavrentija!
Slično je bilo i u četvrtak, kada je na štandu
gostovao Tihomir Čelanović, ilustrator novog izdanja „Pipi Duge Čarape na
brodu”. Jasno vam je da nisam mogla da odolim da ponesem svoj primerak. Pa
vidite je samo!
Uspela sam i ove godine da se napazarim, iako sam
rekla da ću pokušati da se kontrolišem. Ne toliko zbog novca, koliko zbog
selidbe koja nam predstoji. Pisala sam o ovome prošle godine, ali slučaj se
ponovio: kada ste na sajmu svakog dana po ceo dan, ne sputavaju vas teške kese.
To je mač sa dve oštrice jer izgubite pojam o broju kupljenih knjiga. Ja sam se
trudila da se držim spiska, ali naravno da je bilo i neplanirane kupovine. A
pošto znam da vas najviše zanima šta sam to dovukla kući, odmah prelazim na
naslove kojima sam se ove godine ponovila. Kao i prošle godine, i ovoga puta ih
ima tridesetak. Ako do sada niste skuvali kaficu ili čaj, predlažem da to odmah
učinite, biće ovo još jedan dug post na blogu!
Prvi dan Sajma je ujedno bio i Dušanov rođendan, pa
sam se uputila ka makedonskom štandu sa knjigama na engleskom u Hali 4 da mu
kupim poklon. Nisam bila baš načisto šta da mu uzmem, a onda sam videla čitavu
policu sa Deadpool stripovima i tu više nije bilo dileme. Pretpostavljam da
među vama ima ljubitelja stripova i da znate kako se kreću cene, pa sam morala
da budem domišljata (na moju ogromnu žalost, budžet mi je bio ograničen,
proklet bio onaj ko je rešio da sajam knjiga smesti na sam kraj meseca!). Posle
nekih pola sata prebiranja po polici, ugledala sam nešto zanimljivo: roman!
Korica kaže da je to prvi roman o ovom liku, pa sam se, vodeći se penzionerskom
logikom zvanom „za
te pare bolje da nešto pročita nego samo da gleda slike”,
odlučila da uzmem njega. Biće da je izbor bio dobar, pošto se oduševio. Mislim
da nije ni očekivao da ću se setiti da nešto kupim u onoj frci, ali to bi bilo,
najblaže rečeno, potcenjivanje moje malenkosti. Na makedonskom štandu sam
poslednjeg dana rešila još jedan rođendanski poklon, ali to ne smem da vam
fotkam, za svaki slučaj, pošto poklon treba tek da uručimo (boga pitaj ko sve
čita ovaj blog, a neće da mi kaže).
Prvog dana sam kupila još jednu knjigu, iako sam
planirala da kupovinu ostavim za kasnije. U pitanju je Vulkanovo izdanje romana
„Let iznad kukavičjeg gnezda”. Drugarica je obilazila Vulkanov štand gde je
videla da za tri kupljene knjige dobijate dodatni popust od 10%, a kako je na
spisku imala dve, rešila je da se udružimo i uštedimo neki dinar. Bila je
dovoljno ljubazna da obavi kupovinu za mene i da mi da labelo koje je dobila na
poklon, tako da je kupovina ovog izdanja bila više nego isplativa: 680 umesto
999 dinara za tvrdi povez (nisam imala pojma da je knjiga u tvrdom povezu) plus
labelo pride.
Sledećeg dana sam brzinski otrčala do štanda Ukronije
da uzmem drugi deo Dnevnika Virdžinije Vulf. Prošle godine sam kupila prvi deo,
a čim sam saznala da će nastavak biti objavljen za sajam, dodala sam je na
spisak, ne pitavši za cenu.
Na štandu Nove knjige sam kupila roman „Mala knjižara
u Parizu”. Dugo se premišljam oko kupovine, ali nisam se usuđivala jer, ma
koliko naslov delovao primamljivo, plašila sam se da je priča bezveze. Nakon
što sam pročitala Isidorinu recenziju romana, odlučila sam da ipak kupim knjigu.
Ako vas mrzi da čekate moje utiske (ko zna kad će knjiga stići na red),
Isidorin odličan tekst možete pročitati OVDE.
Tog dana (koji li to beše dan?) je Dušan najavio da će
doći po mene, pa sam rešila da kupim što više knjiga kako ne bih morala kasnije
da ih vucaram. Skoknula sam do štanda Belog puta da uzmem Vonegatove romane u
njihovom izdanju koji mi nedostaju. Nakon što je video da nosim Odisejin bedž i
nakon što me je pozdravio pesmom „Odisejaaaaa, Ooooodisejaaa”, divni čika sa
štanda mi je dao dodatni popust za kolege, pa sam „Plavobradog” i „Oko
sokolovo” dobila za samo 500 dinara.
Istog dana sam (a možda to i nije bio isti dan, što je
potpuno nevažno) kupila i „Život vilenjaka” Mjuriel Barberi na štandu Čarobne
knjige. Razmišljala sam da li da kupim i „Oko za oko” Davida Lagerkranca ali
sam ipak odustala. Ovo je već drugi sajam da odustajem od kupovine, što će reći
da mi se baš i ne čita, tako da će morati da sačeka neku drugu priliku, a možda
i nešto nižu cenu.
Svratila sam i do izdavačke kuće Dibidus, gde sam
kupila „Jagnje” Kristofera Mura. Ovaj roman nije baš među najjeftinijima pa
nisam bila sasvim sigurna da li će završiti u sajamskom ulovu, ali popust je
bio više nego korektan. Umesto 1400 koliko je, ako se ne varam, u redovnoj
prodaji, sajamska cena je bila 800 dinara. Premišljala sam se i oko romana
Ketrin Arden (svi ih toliko hvale!), ali oni će ipak malo sačekati.
Kod komšija iz Solarisa sam uzela knjige Patrika
Ziskinda koje mi nedostaju. Prošle godine sam kupila dve, obe su me oduševile,
pa sam rešila da kompletiram pisca. Cena im je oko 200 dinara, te kupovine su
najslađe, naročito kada znate da je knjiga garantovano kvalitetna.
Iiii potpuno neplanirano sam kupila jednog Kišona. Gde
ima mesta za 20 i kusur knjiga, ima i za jednog malog Kišona!
Sajam
ne bi bio sajam kada ne bih svratila do štanda Loma. Ovoga puta nisam
preterivala (teško nama kada dođe dan selidbe), pa sam uzela samo pesme od
Bukovskog koje mi nedostaju a kojih nije bilo prošle godine (Bukovski je
konačno kompletiran) i, totalno neplanirano, „Pseće
srce” Mihaila Bulgakova. Uzela sam još jednu knjigu koju sam sutradan vratila
jer se ispostavilo da je već imam. Moram da priznam da mi se to prvi put
dogodilo u životu, a čak sam i Dušana zvala da proveri!
Par dana pred sajam sam saznala da je Geopoetika
objavila novi roman Džulijana Barnsa i on se momentalno ugnezdio na već poduži
spisak (brojite li vi knjige o kojima pišem? Ja ne smem). Stvarno volim Barnsa
i on je odavno jedan od onih pisaca čije knjige kupujem i ne gledajući o čemu
su. Tako je bilo i sa „Jednom pričom”. Najiskrenije vam kažem, pojma nemam o
čemu je knjiga.
A sad prelazimo na poklone!
Imala sam četiri Deretine knjige na spisku, što je,
ako se ne varam, najviše knjiga od nekog izdavača. Kupila sam Vonegatovu
„Klanicu 5” i „Midlseks” Džefrija Judžinisa. Obe knjige su mi već dugo na
spisku za kupovinu, ali kako se trudim da što manje knjiga kupujem van sajma, dugo
su čučale u blokčetu sa naslovima koji čekaju da ih nabavim. Na poklon sam
dobila „Agi i ja”, nastavak romana „Čudo” i „Sutra ću možda ostati” Lorenca
Maronea, čiju knjigu „Sitnice koje život znače” obožavam. Ako ste propustili
recenzije ovih knjiga, evo linkova: Čudo, Sitnice. Hvala Dereti na
gostoprimstvu i brizi o mom namučenom novčaniku!
Na štand Aretea sam ciljano otišla po roman „Orlando”
Virdžinije Vulf i „Skrivena lica” Salvadora Dalija. Virdžiniju sam kupila,
Dalija dobila i jedva čekam da vidim kakav je roman i da sa vama podelim utiske
o njemu. Imam baaaaš, baš velika očekivanja.
Izdavač čiji štand uvek rado posetim i čijim
novitetima se svake godine posebno radujem je Clio. I ovoga puta su imali mnogo
toga zanimljivog u ediciji „Gral” i nije bilo lako izabrati knjige koje ću
uzeti, ali imala sam sjajnu pomoć zaposlenih. Meni je pažnju privukao roman
„Priča o supermarketu” o čoveku koji posle brodoloma odlučuje da otvori
prodavnicu na ostrvu na kom je završio. Pored ovog romana, na poklon sam dobila
i „Bez daha” istog pisca, kao i romane „Zaludnost življenja” Dimitrija
Verhulsta, „Sezona seobe na sever” Tajiba Saliha i „Svako poludi na svoj način”
Stefana Čapalikua. Svaki zvuči zanimljivo, a Clio retko kad pogreši, tako da
jedva čekam da se bacim na čitanje.
Još prvog dana, dok nije bilo gužve, otišla sam da se
javim drugarima iz Urban Arta. Tamo me je, naravno, sačekao paketić sa novim
izdanjima. Pored novog romana Tamare Kučan, za koji ste sigurno čuli, tu je i
autobiografija Jovana Milića „I siromašni imaju san”. Tamara ne bi bila Tamara
kada pored knjiga ne bi ubacila makar još neku sitnicu, pa su se u kesi našle i
ove čokoladice (ostale su samo ove dve, nešto sam morala da sačuvam za
fotkanje). Kod njih uvek rado svratim jer na njihovom štandu uvek vlada divna
atmosfera pa kad čovek zasedne, nikako da ga oteraju sa štanda. Na njihovu sreću,
a moju žalost, ove godine nisam imala mnogo vremena da ih gnjavim, ali Ash i ja
smo se još jednom dogovorili da se obavezno vidimo na kafi, makar jednoj do
sledećeg sajma.
Svoje domaćine, Odiseju, i ovog puta ostavljam za kraj. Sa
štanda sam ponela samo jednu knjigu (zbog selidbe!), dva magnetića za frižider
i mnogo divnih uspomena. Knjiga koju sam uzela je „Kasperijada”, poljskog pisca
Gžegoža Kazdepkea. Već sam je pročitala i pominjala sam je u mesečnom pregledu.
Knjiga je predivna i najviše sam je ove godine preporučivala na sajmu. Jedva
čekam da vam pišem o njoj, taman da vidimo da li sam nešto naučila na seminaru
i radionici!
Krajnje je vreme da ovaj post privedem kraju.
Proverila sam dva puta i mislim da ništa nisam zaboravila. Ono što želim jeste
da još jednom zahvalim izdavačima na divnom tretmanu, popustima i poklonima
koji su od neprocenjive važnosti za postojanje ovog bloga. Ne smem da izostavim ni izdavače koji su mi poslali knjige pre sajma, kao što su Štrik i Plato, i time i meni i vama olakšali preživaljavanje ovog posta. Takođe moram da napomenem da sam zahvaljujući seminaru upoznala par ljudi čije blogove redovno pratim, kao i nekoliko novinara koje zaista cenim. Sajam je uvek prilika da se sretnem i ispričam sa poznanicima iz sveta izadavaštva koje retko viđam (neki od njih su mi dali i poklončiće, kao što je sveščica iz Kreativnog centra koju sam zaboravila da ufotkam).
Preumorna sam, sve
živo me boli i jedva sam ufotkala knjige, mada mi je, moram priznati, pisanje i
pripremanje ovog posta išlo začuđujuće lako (iako traje već satima). Planirala
sam da ga pišem sutra, ali za to što ću ga objaviti danas možete da zahvalite
činjenici da od jutros nemam vode, pa ne mogu da ribam stan. Ako to nije
direktna poruka od univerzuma da smirim doživljaje i da postoje preče stvari od prljavog lavaboa, onda
stvarno ne znam šta je.
Ako ste stigli dovde, hvala vam na strpljenju i
posvećenosti! Nadam se da vam je post bio zanimljiv, moj utrnuli mozak je dao
sve od sebe! Pišite mi svoje utiske sa ovogodišnjeg Sajma knjiga. Šta ste
kupili? Kako ste se proveli? Da li ste čitali ili kupili neku od knjiga sa mog
spiska? Hoćete li mi pomoći kada se budem selila?
Do sledećeg posta,
Vaša Stš <3