Stsh's Book Corner

Home Archive for February 2017

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“, „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“, „Udvojeni čovek“ i „Putovanje jednog slona“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Pećina“ je jedan od Saramagovih romana koji, zajedno sa romanima „Slepilo“ i „Sva imena“ čine triptih piščevog viđenja kapitalizma. Inspirisan Platonovim „Mitom o pećini“, Saramago pripoveda još jednu priču o borbi malog čoveka i sistema. Ovog puta, protagonista je Siprijano Algor, grnčar čija porodica već decenijama snabdeva Centar keramičkim posuđem koje proizvodi. Jednog dana, kada Siprijano bude nosio novu turu posuđa u prodavnicu, poslovođa će ga obavestiti o raskidu saradnje. Naime, njegovo posuđe više ne nailazi na potražnju, vreme keramike je prošlo, plastika je ta koja je sada u modi, što zbog svoje praktičnosti, što zbog lakoće. Siprijano neće odmah odustati i zajedno sa kćerkom će pokušati da proizvede figurice koje bi njegovu delatnost mogle da vrate na tržište. Posle ankete koja će pokazati da kupci nisu preterano zainteresovani za ovaj proizvod, Siprijanu ne ostaje ništa drugo nego da se zajedno sa kćerkom i njenim suprugom iz porodičnog doma preseli u Centar.

Kao i uvek, Saramago i u „Pećini“ čvrsto zauzima stranu pojedinca. Centar je, u orvelovskom maniru, opisan kao potpuno dehumanizovan kompleks u kojem je svaki stanovnik pod budnim okom kamera, dužan da poštuje pravila, i koji veštačkim putem nadoknađuje sve ono što bi jedno ljudsko biće moglo poželeti, bez potrebe da napusti zidove ovog megapolisa: zabavu, izložbe, prodavnice, ali i posebne prostorije sa različitim vremenskim prilikama koje možete „poručiti“ ukoliko to poželite:

„Pošto platiš i pošto ti daju kabanicu, kapu, gumene čizme i kišobran, sve u raznim bojama, možeš da uzmeš i sve crno, ali za to se dodatno plaća, prelaziš u jednu svlačionicu u kojoj ti glas iz zvučnika naređuje da nazuješ čizme, kabanicu i kapu, i zatim ulaziš u neku vrstu hodnika u kojem ljudi stoje u redu po četvoro, ali s dosta prostora između da bi mogli slobodno da se kreću […] Onda je počela da pada kiša, prvo pokoja kapljica, onda malo jače, svi smo otvorili kišobrane, i onda nam je glas iz zvučnika izdao naređenje da krenemo napred, to se ne može opisati, treba to doživeti, kiša je počela da pljušti kao iz kabla, onda je odjednom krenula vetrina, jedan nalet, drugi […] ljudi proklizavaju, padaju, ustaju, opet padaju, kiša se pretvara u potop […] Onda smo se vratili nazad i odmah je počeo da pada sneg […] I to su bile vremenske prilike, upita Marta, Da, Nije to nešto što može da se vidi svakog dana tamo napolju.“

Sam život u Centru isplaniran je do tančina, osmišljen tako da imitira stvarnost. Stanovnici dolaze bez ličnih stvari u već nameštene stanove, čiji prozori gledaju u unutrašnjost kompleksa. Čitav grad odiše uniformisanošću, praćenu vedrim sloganima poput: Prodali bismo vam sve ono što vam treba, ali bismo više voleli da vama treba ono što vam mi nudimo ili: Vi ste naša najbolja mušterija, ali, molimo vas, nemojte to reći svojim komšijama, koje Siprijano u svojim obilascima zapisuje (i zbog toga nailazi na prekor čuvara). Siprijanovo odbijanje da se povinuje pravilima i znatežiljnost zbog koje je već opomenut, dovešće ga do otkrića zastrašujućeg prizora, skrivenog duboko ispod temelja Centra, i nateraće ga da zauvek napusti to mesto i vrati se u svoje selo.

Platonova alegorija o pećini, po kojoj čitav roman nosi naziv, ukazaće se čitaocu direktno na kraju romana, ali za razliku od originalnog mita, Saramago već od prvih stranica gradi priču sa nadom u moguće spasenje. Funkcionisanje modernog, potrošačkog društva jeste nalik na Platonovu pećinu: u njemu većina gubi svoju individualnost (čak je i potreba za individualnošću nametnuta i uniformisana) i korača u ritmu koji je odredio drugi. Ali beg je moguć i život van lažnog sjaja Centra je onaj u kojem pisac vidi utopiju.

Ukoliko ste se već susreli sa Saramagovim delima i zavoleli njegovo pisanje, „Pećina“ vam neće teško pasti i uživaćete u čitanju. Ako, pak, do sada niste imali prilike da čitate dela ovog pisca, možda ovaj roman nije dobar izbor za upoznavanje sa opusom portugaliskog Nobelovca. Saramagov stil je specifičan i zahteva pažnju i strpljenje. Počev od formalnih obeležja, poput nepoštovanja normi u pisanju dijaloga, preko veoma čestih digresija i pripovedača koji je daleko od nepristrasnog (osobine koje definišu Saramagov stil i koje ćete pronaći u svim njegovim romanima), „Pećina“ je izrazito spor roman i nestrpljivom čitaocu koji ne zna šta da očekuje od autora može biti prilično teško štivo.

U „Pećini“ ćete pronaći detaljan opis procesa proizvodnje grnčarije (toliko detaljan da biste i sami mogli da se okušate u ovom zanatu), hipotezu o postojanju malih mozgova u prstima i poimanje sveta jednog slučajno pronađenog psa. Ali pored toga, ukoliko pažljivo slušate Saramaga, pročitaćete priču o ljudskosti, stvaranju, idejama i slobodi u svetu koji je svoje žitelje odavno zatočio u lance konzumerizma i nametnute volje. Saramagova „Pećina“ je parabola o svetu u kojem živimo danas, i ma koliko delovala tmurno, u njenim redovima se očitava jasno uverenje da je, ukoliko se ne predate, izlazak iz Pećine ipak moguć.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Lena Andešon je švedska autorka i književna kritičarka, rođena 1970. godine. Do sada je napisala devet romana, među kojima se izdvaja „Ogrešenje“, kratak roman o neuzvraćenoj ljubavi koji joj je doneo prestižnu švedsku nagradu Avgust, kao i književnu nagradu koju dodeljuje list Svenska Dagbladet, za koji i sama piše književne kritike. Osim toga, Lena Andešon je i kolumnistkinja u listu Dagens Nyheter i časopisu Fokus.

„Ogrešenje“ je roman o Ester Nilson, mladoj pesnikinji koja je, po sopstvenom mišljenju, „s razornom preciznošću opažala svet i živela u skladu sa ambicioznom predstavom da je on onakav kakvim ga je ona doživljavala“. Studirala je filozofiju, napisala osam knjiga, nije marila za materijalno i čitav svoj život je udesila tako da ima dovoljno vremena za čitanje, pisanje, kontemplaciju i diskutovanje. Sve dok jednog dana nije prihvatila da održi predavanje o Hugu Rasku, angažovanom umetniku, a kasnije i da uradi intervju sa njim. Predano radeći na svom izlaganju, Ester je upala u zamku sopstvene slatkorečivosti – postepeno se zaljubljivala u temu svog rada: „Kretalo se od uvažavanja (nedelja) do dubokog poštovanja (utorak), u četvrtak je postalo potmula čežnja, a u petak – ogromna žudnja“.

Podnaslov romana Lene Andešon je „Roman o ljubavi“ i kontrast u kojem on stoji u odnosu na naslov već i pre čitanja aludira na to u kom pravcu će se priča kretati. Ljubav koju oseća Ester je neutemeljena (što ne umanjuje njenu snagu), neuzvraćena (što je samo potpiruje) i neretko na granici sa opsesijom. Nakon vrlo kratke veze, Hugo gubi interesovanje za Ester, ali činjenica da joj to nije rekao otvoreno i direktno dozvoliće joj da se nada, učitava i potpuno pogrešno tumači svaku reč i pokret čoveka u koga je zaljubljena.

Autorkino insistiranje na intelektu svoje junakinje (ponekad podsmešljivo, ali ipak insistiranje) samo naglašava činjenicu da u stanju zaljubljenosti srce i mozak igraju u suprotnim timovima. Svako od nas je u nekom trenutku bio Ester i patio za osobom koja to ne zaslužuje, ali njena konkretna situacija direktno proizilazi iz njenog karaktera. Ester je preopterećena svojom inteligencijom (u koju tokom čitanja romana na trenutke prosto moramo posumnjati) i slikom mlade, pametne devojke koju servira svojoj okolini. Insistiranje na izlišnosti svakodnevnih radnji koje su samo „besmislena zanimacija koja oduzima vreme od zadatog dešifrovanja stvarnosti“ vratiće se junakinji kao bumerang. Onog trenutka kada stvarnost, kojom je toliko opsednuta, pred nju stavi jednostavan test, Ester će pasti mnogo niže nego što se nadala. Njeno kategoričko odbijanje realnosti i okrenutost apstrakciji očitava se u svakom njenom potezu: nemogućnosti da odvoji Huga „na papiru“ o onog koji zaista stoji pred njom, ignorisanju saveta bližnjih, duhovito predstavljenih kao „hor drugarica“ (aluzija na hor iz antičkih drama, koji predstavlja glas razuma).

Opsesivna naklonost Ester Nilson poredi se sa ljubavnim jadima Eme Bovari („Gospođa Bovari“, Gistav Flober), i mada ovo poređenje može delovati preterano, postoji jedan zajednički aspekt ovih junakinja koji mi je privukao pažnju. Naime, kao što Ema Bovari gradi sliku idealne ljubavi na osnovu sentimentalnih romana koje je čitala, tako je i Ester svoju ličnost izgradila na temeljima koje su postavili drugi. I dok njen preterano analitičan um pokušava da u svakoj sitnici pronađe viši smisao, čak i kada za tim nema potrebe (da li je u redu da kaže da voli zimu? da li će činjenica da je skinula jaknu na kratkom sastanku odati njenu zaljubljenost? kakvu poruku će poslati ako u restoranu naruči isto što i Hugo?), život se odvija svojim prirodnim tokom i baš kao i njen strastveni članak o kulturi časti, svaki njen potez nailazi na odbijanje.

Stil Lene Andešon je svakako komponenta koja je ovaj kratak roman učinila toliko dopadljivim, istovremeno predstavljajući i kritiku i apologetiku svoje junakinje. Kod mene je, međutim, na momente imao potpuno suprotno dejstvo. U pogovoru srpskog izdanja „Ogrešenja“ rečeno je da pred čitaocima nije traktat o ljubavi, iako većina Esterinih misli podseća na fraze prepisane iz udžbenika. To je vrlo lako mogla biti namera autorke – pokazati da umišljeni intelektualci zapravo nisu onakvi kakvim se predstavljaju – ali kod mene je izazvalo samo konstantno kolutanje očima i netrpeljivost prema protagonistkinji koja je rasla svakim novim pasusom u romanu.

I baš kao i svaki plamen, Esterina ljubav počinje da se gasi kada iscrpi sve resurse. Nakon godinu dana ispitivanja, promišljanja, pokušaja da definiše situacije u kojima se nalazi i nađe za njih jasan iskaz, priča o Ester Nilson završava se jednim prostim „nema više šta da se razume“. A ima, i te kako.

Ocena: 2/5

Izdavač: Odiseja

Sajmon Sibag Montefjore je britanski istoričar i autor istorijskih romana. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada: studija „Staljin: Na dvoru crvenog kralja“ (2004) dobila je nagradu za najbolju knjigu u oblasti istoriografije, kao i Britansku nagradu za knjigu godine. Pored nje, napisao je još studija iz ove oblasti, među kojima se ističu „Katarina Velika i Potempkin“, „Jerusalim“ i „Romanovi“. Autor je četiri istorijska romana: King’s Parade, My Affair With Stalin, „Sašenjka“ i „Jedne zimske noći“.

„Jedne zimske noći“ je najnoviji autorov roman, napisan 2013. godine, a radnja romana je smeštena u 1945. godinu, u Staljinovoj Rusiji. Grupa učenika jedne elitne moskovske škole, očarana Puškinom i romantičarskim idejama, osnovala je tajni klub „fatalnih romantičara“, vođen idejama zapisanim u izvesnom manifestu kluba, nazvanim „Baršunasta knjiga ljubavi“. Ljubav ili smrt glavna je krilatica ovih mladih zanesenjaka, a dvoboj prikazan u Puškinovom delu „Evgenije Onjegin“ suštinski je izraz njihove vere u romantizam. Upravo tu scenu, koju su i do sada podražavali nebrojeno puta, uvek daleko od očiju javnosti, odlučili su da odigraju kako dolikuje – potpuno kostimirani, na ulicama Moskve, ni manje ni više nego na dan Parade pobede, Staljinove proslave završetka rata.

Nešto će, međutim, krenuti po zlu i u veseloj gužvi odjeknuće dva pucnja iz pištolja i osvanuće beživotna tela dvoje mladih. Slučaj dvoje učenika u kostimima iz 19. veka zaokupiće pažnju ruske vlasti. Svi učesnici ovog događaja biće uhapšeni, a pronalazak „Baršunaste knjige ljubavi“ podići će istragu na jedan sasvim viši nivo, tako da će ono što je započelo kao rešavanje dva neobična smrtna slučaja, prerasti u ubeđenje o postojanju još jedne zavere protiv Staljina i pokušaja rušenja vlasti.

Roman „Jedne zimske noći“ predstavljen je kao priča o dve velike ljubavi, pa ukoliko ste očekivali lako romantično štivo, ne bi bilo loše da se pripremite za ono što ovaj roman zaista jeste. Montefjore je prvenstveno istoričar, pa ne čudi što je ovaj roman svojim dobrim delom zasnovan na istorijskim činjenicama i istinitim događajima (tzv. „dečji slučaj“ zaista se dogodio 1943. godine, većina likova, počev od Staljina, istorijske su ličnosti, dok su pojedini likovi i događaji inspirisani manje poznatim dešavanjima iz tog perioda). Iako su u pozadini zapleta zaista smeštene dve zabranjene ljubavi, čitav roman je zapravo slika apsolutne brutalnosti Staljinovog režima, prikazana kroz mučno saslušavanje dece i života njihovih roditelja i prijatelja obeleženih strahom (stanje svesti specifično za totalitarne režime).

U središtu romana je, dakle, metod koji je Staljinova policija koristila kako bi došla do željenih informacija od ispitanika i ovo je, osim što zauzima veći deo priče, svakako najuspeliji deo romana. Mračne ćelije sa slabim svetlom, neudobnim vlažnim krevetima, stražari koji prekidaju san čim zatvorenik u njega utone; konstatno stanje bunila ispitanika, pojačano slabom ishranom i neizvesnošću; pretnje, batine i strah koji se posle vrlo kratkog vremena uvlači u kosti; kao i sve ostale nehumane metode koje istorija vrlo dobro poznaje, naglašene su u romanu činjenicom da su ispitanici u ovom slučaju deca. Ne samo članovi kluba, već i njihova maloletna braća i sestre. Režim ne pita za godine i ukoliko namiriše krv, desetogodišnji dečak, uprkos tome što je u potpunosti nevin, biće tretiran jednako kao i odrastao muškarac.

I dok čitalac prisustvuje sporoj kulminaciji apsurda koja se očitava u tezi da iza kluba Fatalnih romantičara stoji zavera protiv Velikog Vođe, osećajući pod sopstvenom kožom svaki novi krah živaca ispitanika, rasplet romana će pokazati da je famozni „dečji slučaj“ bio samo paravan da se dođe do informacija o delovanju najbližih Staljinovih saradnika, koji su igrom slučaja, roditelji umešane dece.

Kao što sinopsis romana sugeriše, iza ovih mučnih scena krije se priča o dve ljubavi koje u Staljinovom svetu nisu smele da se dogode. Pa iako gotovo svaki junak snažno oseća potrebu da zaštiti one koje voli (bila to romantična ljubav, ljubav prema prijatelju ili članu porodice), Montefjoreu kao piscu romantika nije jača strana i ovaj bitan momenat u romanu ostaje u senci snažnih opisa direktnog i indirektnog terora koji je obeležio period vladavine jednog od najpoznatijih svetskih diktatora. „Jedne zimske noći“ je, uprkos sitnim nedostacima (najpre stilske prirode), roman koji će nesumnjivo potresti čitaoca i nakon čitanja će ostaviti utisak koji neće tek tako ispariti. A saznanje da je čitava priča zasnovana na istinitim događajima, učiniće taj utisak još snažnijim.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Evro Book

Reading Challenge: Knjiga koja u svom nazivu ima godišnje doba

Nataša Apana je francuska autorka i prevoditeljka indijskog porekla. U Francusku se doselila 1998. godine, kada je aktivno počela da piše, a pre toga se bavila novinarstvom. Do sada je napisala šest romana, među kojima se izdvajaju „Anina svadba“, Hridi zlatnog praha“ i „Poslednja braća“ koji su joj doneli brojne nagrade i priznanja.

„Do sutra“ je peti roman Nataše Apane, objavljen 2015. godine. U ovom kratkom romanu opisan je život Anite i Adama, od trenutka kada su se, oboje obeleženi jakim osećajem nepripadanja, upoznali na jednoj žurki u Parizu. Anita je mlada novinarka sa Mauricijusa, sa ogromnim životnim ambicijama, a Adam slikar i arhitekta iz provincije koji ne uspeva da se uklopi u tempo velikog grada. Rečenica „Meni ovde nije mesto“, koju će Adam u jednoj novogodišnjoj noći polusvesno izgovarati poput mantre, zauvek će ih spojiti, ali ujedno i obeležiti njihov život i poslužiti kao neka vrsta lajtmotiva romana.

Nakon što se venčaju, Anita i Adam će se preseliti u Adamov rodni grad, gde će, zajedno sa neobičnom ženom iz Anitine domovine, Adel, podizati svoju kćerku Loru. Roman počinje dve decenije kasnije, nakon tragedije koja je zauvek obeležila živote ovih mladih ljudi: tog kobnog dana na jezeru kada se „Adel u njemu udavila, pre četiri godine, pet meseci i trinaest dana“.

Autobiografski momenat u romanu je očigledan. Baš kao i Anita, i autorka romana se u Francusku doselila sa Mauricijusa i sa sobom je ponela etiketu stranca (naglašenu u ovom slučaju i bojom kože) i baš kao i svaka osoba koja se bavi pisanjem, prolazila je kroz krize koje sa sobom nose povremeni nedostaci inspiracije. Iako je na prvi pogled u središtu romana problem migracije (prikazan u dva sasvim različita primera) i (ne)mogućnost osobe da se uklopi u novu sredinu, kao i osećaj samoće i nepripadanja koje taj proces sa sobom neretko nosi, suština romana je ipak životni problem koji prevazilazi etičku pripadnost: pokušaj bega iz kolotečine svakodnevnice. Anita u tom smislu ima dvostruki problem: osim što je doseljenik, ona je i žena, uz to i žena koja istovremeno želi da se ostvari i kao majka i kao osoba od karijere.

Anita je, u tom smislu, svaka žena, ovaploćenje frustracija koje prate sve one žene koje su svoje snove zauvek zakopale u temeljima toplog porodičnog doma, i svoj život svele na postojanje od danas do sutra, obeleženo začaranim krugom svakodnevnice u kojoj život gubi svaki smisao.

„Možda će u tom ponavljanju uspeti da otkrije ono što joj izmiče, pronađe izgubljeno (šta?), nađe rešenje (za koji problem?) ili odgovor (na koje pitanje?).“

Ton kojim je ispripovedan ovaj roman je turoban i na momente trom, ali istovremeno tečan i poetičan. Svaka rečenica svojim ritmom plastično dočarava temu kojom se roman bavi i opipljivo oslikava duševno stanje likova koje opisuje. Adelino vaganje između volje za životom i želje da se život okonča; Anitine pokušaje da se istrgne iz kandži kolotečine; Adamovu nemoć da se iskaže kao umetnik i da pomogne svojoj ženi da ponovo oživi. Ulazak Adel u život ovog mladog para biće dašak vazduha koji je potreban da se razgori plamen koji je u njima tinjao, ali i požar koji će im zauvek uništiti živote.

Roman „Do sutra“ je, uprkos malom broju stranica, krcat premišljanjima o kulturnom nasleđu, položaju žene, braku, prijateljstvu i životu nakon velikih tragedija. Uprkos gorčini koja izranja iz ovog romana, jednostavan i efektan stil autorke će vas dovesti do raspleta brže nego što biste to očekivali, zatvorivši krug (ali ne i priču) frazom koju ste videli na koricama romana: do sutra.

Ocena: 3/5

Izdavač: Clio

Konačno se završio i ovaj januar, poznatiji kao najduži januar u istoriji dugih januara, i sa sobom je odneo minus od kog mi se sledila i volja za životom. Ja razumem da zimi treba da bude hladno, ali radije bih se vrtela na ražnju nego trpela one ledene šamare kad god izađem napolje. Ali došao je i taj dan, kalendar se prevalio preko prvog i sada nam ostaje još samo pedesetak dana do proleća!

Već sam rekla da nisam skroz načisto sa tim da li ću izgurati ovogodišnji Popsugar Reading Challenge, pošto sam, iako sam počela da pravim spisak, već pročitala neke knjige koje se uopšte ne uklapaju u izazov, ali Goodreads izazov ne zaobilazim, pa sam i ove godine kukavički zacrtala 50 knjiga, što je brojka za koju smatram da je dostižna bez nekog preteranog truda. Dobra stvar sa postavljanjem ovakvih ciljeva jeste ta što teško možete da omanete, pa je slaba šansa da ćete se osećati loše, bar u tom pogledu. Sigurna sam da se popularna psihologija mršti na ovakav način života, ali i ja se uglavnom mrštim na sam pomen popularne psihologije, tako da smo u tom pogledu kvit.

U januaru sam pročitala sedam knjiga i drago mi je što je ova godina počela bez čitalačkih blokada, mada se blok preselio na pisanje. Za to krivim januar, ali i neke ne baš tako inspirativne naslove kojim sam se počastila ovog meseca, tako da je sva prilika da nećete baš o svim knjigama detaljnije čitati na blogu. Postoje te knjige koje vas prosto ostave bez ikakvog utiska.

Dakle, evo hronološke liste knjiga koje sam pročitala ovog meseca:

1. Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari – Teri Pračet

2. Sitnice koje život znače – Lorenco Marone

3. Mi – Dejvid Nikols

4. Šalu na stranu – Nik Hornbi

5. Do sutra – Nataša Apana

6. Jedne zimske noći – Sajmon S. Montefjore

7. Ogrešenje – Lena Anderson

Titulu favorita ovog meseca dele romani „Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari“ i „Sitnice koje život znače“. O obe knjige sam već pisala na blogu (klik na naslov će vas odvesti do teksta) i obe preporučujem od srca. Sa druge strane, vraćanje piscima laganijeg štiva koje volim se ispostavilo kao gubljenje vremena. O novom romanu Nika Hornbija sam već čula negativne kritike i stvarno imam utisak kao da sam čitala potpuno drugog, daleko lošijeg pisca, a roman „Mi“, reklamiran kao najbolji roman Dejvida Nikolsa to svakako nije. Čini mi se da je „Jedan dan“ apsolutni Nikolsov domet i nisam sigurna da će ga ikada ponovo dostići, kamoli prevazići. O ostalim romanima sa spiska ćete uskoro čitati na blogu.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila poseban utisak, a za koju smatrate da je treba zaobići? Jeste li čitali neke od knjiga sa mog spiska? Pišite utiske u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3