Stsh's Book Corner

Home Archive for February 2018

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Godina potopa” je drugi roman u serijalu o LudAdamu. Prethodi mu „Antilopa i kosac” (recenziju možete pročitati OVDE), pa iako se roman može čitati samostalno, poznavanje prethodnog romana svakako pomaže čitaocu da bolje razume kontekst, odnosno stanje u kom se svet nalazi u „Godini potopa”, kao i šta je do tog stanja dovelo. Treći roman u serijalu nosi isto ime kao i trilogija - „LudAdam” i pripoveda događaje nakon onih koji su opisani u prva dva romana (čija se radnja odvija manje-više paralelno).

Roman počinje u godini 25, godini potopa, ali čitaocu nije pojašnjeno niti o kojoj je eri tačno reč, niti o kakvom potopu se zapravo radi. U pitanju je očigledna aluzija na biblijski potop, koja se odnosi na kataklizmu koja je pogubna za veći deo ljudskog stanovništva (ali zanimljivo, ne i za životinje). Ogroman deo čovečanstva zbrisan je sa lica zemlje zahvaljujući izbijanju epidemije koju autorka takođe odbija da definiše (ali čitalac tokom čitanja romana shvata da je bolest zapravo „bezvodni” potop). Pojedinosti su nebitne, bitno je samo da je postapokaliptični svet koji autorka predstavlja u potpunosti drugačiji od sveta koji poznajemo danas. Atvudovoj ovo nije prvi put da čitaoca „baca” u svoj fiktivni svet bez informacija o onome što mu je prethodilo, primer za to je i „Sluškinjina priča” u kojoj takođe nema objašnjenja masovne neplodnosti žena. Ovakav pristup pokazuje se kao neobično uspešan – čitalac ne traži pojašnjenje, jer duboko u sebi zna da je takav scenario, ma koliko se činio dalekim, ipak moguć.

Roman je ispripovedan iz perspektive dve preživele junakinje – Tobi i Ren. Obe junakinje provode postapokaliptične dane potpuno same, zabarikadirane na „sigurnim mestima” i vode čitaoca natrag kroz vreme, svaka sa svoje tačke gledišta, pojašanjavajući na taj način kako su dospele u situaciju u kojoj se trenutno nalaze. Ono što im je zajednično jeste to što su ih iz kandži prethodnih života obe spasili Baštovani, vrsta fundamentalističke verske sekte, koji su im ponudili mogućnost spokojnog iščekivanja neminovne katastrofe.

Svet pre potopa podeljen je klasno. Najbogatiji žive u korporacijskom „balonu”, gde uživaju sve prednosti moderne tehnologije, u koje spadaju i veoma razvijen bioinženjering (detaljno opisan u „Antilopi i koscu”); dok svi ostali žive po takozvanim plebejama, vrsti geta, u kojima vladaju kriminal, bolesti, nasilje i svakodnevna borba za egzistenciju. Katastrofa koja nadolazi, pak, ne pati od klasne diskriminacije – niko nije pošteđen i jednako brzo umiru i vernici i nevernici, i prosjaci i milioneri. Iz brojnih gerilskih pokreta izdvajaju se upravo Božji Baštovani, najpre posmatrani kao skupina hipi-čudaka koja propagira mir u svetu, vraćanje prirodi i veganizam, a zatim kao jedna od terorističkih grupacija koja na sve načine pokušava da uništi svet korporacija. Atvudova ne idealizuje Baštovane – neka od njihovih verovanja su apsurdna i prikazana komično, ali jasno izražava svoj stav da su ipak bolji od alternative – pukog materijalizma nemilosrdnih korporacija.

Margaret Atvud čvrsto je protiv toga da se bilo koji od njenih romana nazove naučnom fantastikom. Ona preferira izraz „spekulativna proza” jer, kako kaže, ishodi koje predstavlja u svojoj fikciji daleko su od nerealnih, a toga je čitalac itekako svestan dok se sa njima upoznaje. Baš kao i „Antilopa i kosac”, „Godina potopa” bi trebalo da se shvati kao upozorenje, pre nego kao proročanstvo, jer ma koliko duboko zaglibili, čovečanstvo i dalje može da skrene sa staze kojom je krenulo. Zbog toga nijedna distopija Atvudove ne uključuje prirodne katastrofe – put kojim ljudski rod ide nedvosmisleno će se, pre ili kasnije, završiti samouništenjem. A ako mislite da životinjske vrste koje se šetaju Zemljom u „Godini potopa” ipak spadaju u sferu naučne fantastike, očigledno je da niste dovoljno upućeni u dešavanja u savremenoj nauci.

„Godina potopa” je, kao i ostali distopijski romani Margaret Atvud, prilično mračna priča, ali mračnom je ne čini autorkina mašta (koja se ipak, još jednom pokazuje kao bezgranična), već izvesnost opisanog. Kao i u svim romanima do sada, socijalna pitanja imaju važnu ulogu, a likovi su dovoljno bezlični kako čitaocima ne bi smetali u percepciji šire slike. Pa iako je „Antilopa i kosac” verovatno uspeliji roman u svakom pogledu, „Godina potopa” je njegov jednako uznemirujuć saputnik i kao takav je svakako vredan čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Dejvid Mičel (1969) je britanski pisac. Studirao je englesku i američku književnost, a pored pisanja bavio se i podučavanjem engleskog jezika. Živeo je na Siciliji i u Japanu, a trenutno živi u Irskoj. Do sada je napisao osam romana, od kojih je objavljeno sedam. Poslednje delo koje je napisao, kratak roman From Me Flows What You Call Time, deo je projekta Future Library, i biće, zajedno sa drugim delima iz projekta, objavljeno 2114. godine. Mičel je višestruko nagrađivani pisac, a 2003. godine je izabran za jednog od „Grantinih“ najboljih britanskih romanopisaca.

„Slejdova vila“ je roman koji je nastao kao eksperiment u kom je Mičel, podstaknut primerom pisaca poput Filipa Pulmana i Nila Gejmena, želeo da iskoristi Tviter kao platformu za pripovedanje novog romana. Ovakav vid formiranja priče bio je izazov za pisca, što zbog ograničenog broja karaktera svake objave, koja ipak mora biti nekakva logična celina, to i zbog tempa recepcije. Mičel je odlučio da „dozira“ priču, pružajući čitaocima 40 tvitova dnevno, a sam proces trajao je sedam dana. Baš kao što ideja objavljivanja priče putem Tvitera nije originalna zamisao, nije ni ideja za roman. „Slejdova vila“ mogla bi se posmatrati kao nastavak, ili bolje rečeno, dopuna romana „Nevidljivi sati“ (recenziju možete pročitati OVDE). Mičelu korišćenje zapleta i likova iz prethodnih dela nije strano, pa tako i ovaj roman pozajmljuje problematiku prethodnog, dajući mu sasvim novo ruho.

Roman se sastoji iz pet različitih narativa, ispripovedanih iz perspektive različitih likova, u različitim decenijama, a koje povezuju vreme – svakih devet godina u periodu oko Noći veštica – i mesto odigravanja događaja – Slejdova vila i misterija koja je okružuje. Kako se ispostavlja, svakih devet godina pojedinci nestaju, a svi tragovi vode do uzanog prolaza koji vodi do ovog velelepnog zdanja. U svemu tome postoji samo jedan problem – Slejdova vila ne postoji, kao ni malena crna vrata u Slejdovom prolazu koja bi trebalo da vode do nje.

Ali ako Slejdova vila i ne postoji, bar ne onako kako ljudski um to može da pojmi, njeni stanovnici, Nora i Džona Grejer, sasvim su stvarni. Mičel iz „Nevidljivih sati“ preuzima već osmišljen univerzum u kom obitavaju psihozoterici, natprirodna bića koja se dele na horologe i anahorete (u tom smislu je poznavanje „Nevidljivih sati“ od velike pomoći za razumevanje „Slejdove vile“, iako se u samom romanu nudi pojašnjenje ovih termina). Blizanci Grejer su anahoreti, onostrana bića koja se hrane ljudskim dušama kako bi održali svoju besmrtnost. Slejdova vila, iako više ne postoji u dimenziji pojmljivoj ljudskim čulima, služi im kao zamka u koji uvode svoje žrtve, koju svojim moćima prilagođavaju njihovim željama i sklonostima.

„Slejdova vila je njihov aparat za održavanje u životu, ali su pogonsko gorivo za njega duše, i to ne bilo kakve duše. Slično kao krvne grupe, njima je potrebna jedna veoma retka vrsta.“

Svakih devet godina, kada je blizancima potrebna nova doza „eliksira mladosti“, Slejdova vila se pojavljuje, vidljiva samo posebnim, pažljivo odabranim individuama koje, nakon što se Grejerovi nahrane njihovom dušom, nestanu bez traga. Ipak, ovi nestanci neće proći nezapaženo i horolozi će uspeti da im uđu u trag, što će dovesti do klimaktične borbe dobra i zla.

Ako očekujete genijalnost i složenost kakvu je Mičel pokazao u svojim dosadašnjim delima, bojim se da biste se mogli razočarati. „Slejdova vila“ je kraća od većine Mičelovih romana, dosta je lakša za čitanje i gotovo da je u potpunosti usmerena na fantastično. „Slejdova vila“ gotovo da podseća na fan-fiction, s tim što je pisana od strane samog pisca, a to je nešto što se, priznaćete, ne viđa svakog dana. Ipak, Mičelov talenat da uvuče čitaoca u priču ne izostaje, i mada je „Slejdova vila“ daleko manje ambiciozan projekat od onoga po čemu je ovaj pisac poznat, roman je izuzetno zabavan, odiše intrigom i inteligentnim zapletom i kao takav je vredan čitanja, naročito ako ste posle „Nevidljivih sati“ pomislili da se nisu baš sve kockice složile.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Trejsi Ševalije (1962) je britanska autorka američkog porekla. Napisala je osam romana, a slavu je stekla romanom „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je odmah po objavljivanju dospeo na listu bestselera Njujork Tajmsa, a do danas je preveden na 36 jezika i prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta. Nakon toga usledili su hitovi „Pali anđeli“, „Dama i jednorog“, itd. Njen najnoviji roman, „Novi učenik“, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju Šekspirovog „Otela“.

Kada je upitana zbog čega je odlučila da ponovo ispriča baš ovu dramu, Trejsi je izjavila da su je privukli večno aktuelni motivi ljubomore i diskriminacije, kao i to da je oduvek volela da piše o autsajderima. Školsko dvorište joj se, kako kaže, učinilo kao idealno mesto gde se svakodnevno mogu pronaći baš ovi problemi, a sedamdesete godine dvadesetog veka kao vreme u kojem je politička korektnost bila nepoznat pojam, pa je, prema tome, rasna diskriminacija bila u punom procvatu.

Ne samo da je Osei Kakota, dečak koga je autorka izabrala za protagonistu romana, novi učenik jedne vašingtonske osnovne škole, već je i jedino crno dete u očigledno rasističkom okruženju. Niko ne krije netrpeljivost prema novom dečaku – kako učenici, tako ni nastavnici – pa ipak, Osei će privući pažnju Di, omiljenoj devojčici u školi, i momentalno steći njenu naklonost. Ovo prijateljstvo će većina gledati sa negodovanjem, čak i prezirom, a posebno Ijan, dežurni siledžija škole, postaraće se da Oseijev prvi dan u novoj školi pretvori u pakao.

Trejsi Ševalije je u svojoj verziji ostala verna originalu, preuzevši zaplet doslovno, čak i dajući svojim likovima imena koji se odmah mogu povezati sa likovima iz originala. Kivan na Otela zbog toga što ga nije unapredio, Jago će skovati plan kako da uništi brak Otela i Dezdemone, tako što će ga naterati da poveruje da ga supruga vara. U „Novom učeniku“ Ijan, iako nema konkretan motiv, kuje jednako makijavelistički plan kako bi razdvojio Oseija i Di, a ulogu čuvene maramice iz Šekspirove tragedije preuzima pernica sa jagodama koju je Osei dao svojoj novoj simpatiji. Pa iako je čitaocima „Novog učenika“ preneta suština jedne od najpoznatijih priča o pogubnosti ljubomore, uspeh autorke da prenese duh Šekspirovog dela, nažalost, izostaje.

Jedan od najvećih problema u ovoj izvedbi jeste rizična odluka da se priča o ljubomori u odnosu supružnika prenese na jedanaestogodišnju decu. Iako dečje ljubavi mogu biti burne i duboko proživljene, teško je shvatiti ih ozbiljno, što je očigledno bila dilema na koju je naišla i sama autorka, jer njeni likovi u većini slučajeva deluju daleko zrelije od jedanaestogodišnjaka. Niko ne spori da pojedina deca u određenim situacijama mogu biti itekako zrela, kao i izuzetno okrutna, ali način na koji se Trejsini junaci u ovom delu izražavaju i artikulišu svoje emocije, u potpunosti je neuverljiv. Školsko dvorište može biti prava pravcata „arena“ i u tom smislu je dobar izbor, ali bi malo stariji uzrast likova svakako bio daleko bolje rešenje.

Drugi problem jeste odluka da se čitav roman svede na jedan školski dan, potpuno nepotrebna, s obzirom na to da se događaji u originalnoj drami odigravaju u nekoliko dana. Čak iako u razmatranje uzmemo mogućnost da je baš ovaj dan bio vrhunac nerazumevanja na koje je tokom života Osei nailazio, njegov postupak s kraja romana zahteva određenu motivaciju koja autorka tokom razvoja fabule ne daje, naprotiv, čitaocima je predstavljen dečak koji je apsolutno spreman na tretman koji dobija u novoj školi. Zbog diplomatskog posla oca, Osei vrlo često menja škole i to uvek one u elitnom, belom okruženju, i svakog puta, bez izuzetka, dočekivan je od strane ljudi koji ne kriju svoju nelagodu, pa čak i strah ili otvoreno gađenje.

Zamisao koju je Trejsi Ševalije imala za obradu „Otela“ u osnovi je dobra, što se ne bi moglo reći i za njenu izvedbu. Koncentrisana na problem rasizma, i nemogućnost junaka da se uklopi u sredinu koja ljude deli na crne i bele – problem kom je dodala i politički kontekst, uvevši lik starije sestre glavnog junaka, koja u potpunosti prihvata svoje poreklo i odbija da se povinuje pravilima američkog rasističkog okruženja, autorka je drugi aspekt „Otela“, po kojem je Šekspirova tragedija zapravo i poznata, stavila u drugi plan.

Interesantno je, međutim, da Trejsi Ševalije nije usamljena kada je u pitanju ne baš uspešno učešće u ovom projektu. Mnogi pisci, svi do jednog poznati, koje smo imali prilike da čitamo do sada, spotakli su se u pokušaju da osavremene Šekspirove drame. Da li je problem u tome što ove priče bolje funkcionišu u formi drame, čije se zakonitosti ne mogu uvek uspešno preneti u formu romana, ili je u pitanju samo još jedan dokaz Šekspirove veličine, pitanja su o kojima se može polemisati, ali ono što je sigurno jeste da veliki bard postavlja očekivanja koja čak ni neka od najpoznatijih imena u savremenoj književnosti ne mogu da ispune.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Tomas Ridal je danski pisac i prevodilac. Studirao je psihologiju i filozofiju, a završio je i kurs za vatrogasca. Njegov prvi roman „Pustinjak“ proglašen je najboljim debitantskim ostvarenjem u godini u kojoj je objavljen, što je u Danskoj prvi put da to priznanje pripadne trileru. Pored toga, dobio je i prestižnu nagradu Glass Key za najbolji skandinavski triler, koju su pre njega dobili Ju Nesbe i Stig Lašon. Posle „Pustinjaka“, Ridal je objavio još jedan kriminalistički roman, „De savnede“.

Erhard Jorgenson, poznatiji kao Pustinjak, danski je iseljenik koji je odlučio da sreću potraži na Fuerteventuri, jednom od Kanarskih ostrva, gde živi usamljeničkim životom u kojem mu društvo prave uglavnom dve koze, taksira i povremeno štimuje klavire bogatim ostrvljanima. Monotonu svakodnevnicu Erhardovog života, koji se mahom sastoji iz taksiranja i opijanja, prekinuće niz tragičnih slučajeva na ostrvu. A upravo će se Pustinjak, sasvim slučajno, u sva tri događaja, zateći na pravom mestu u pogrešno vreme.

U novogodišnjoj noći prisustvovaće saobraćajnoj nesreći u kojoj će njegov poznanik izgubiti život i jedan prst – prst koji će Erhard poneti sa sobom i opsesivno čuvati kako bi popunio prazninu na sopstvenoj šaci i u sopstvenoj duši. Ovo će biti samo početak njegovih bizarnih reakcija na nesrećne događaje na ostrvu. Nekoliko dana nakon saobraćajne nesreće, dok sa svojim prijateljima Raulom i Beatris bude išao na plažu Kotiljo, naići će na još jedno mesto zločina – policija je na plaži pronašla napušten automobil u kojem se nalazila mrtva beba. Erharda će ova vest izuzetno uzrujati i njegovo interesovanje za slučaj dovešće ga do saznanja da policija ne mari preterano da ga reši. U novinama će ubrzo osvanuti vest o pronađenoj majci deteta, ali Erhard će saznati da je ta priča, baš kao i navodna majka, podmetnuta i da policija ništa ne radi kako bi slučaj zaista i rešila. Erharda priča o štetnosti slučaja po turizam ostrva neće zadovoljiti i on će učiniti sve da sazna istinu o mrtvom dečaku, a istina je, ispostaviće se, mnogo komplikovanija nego što je to mogao i da zamisli.

Roman „Pustinjak“ potpada pod žanr po imenu Nordic noir, podvrstu skandinavskog trilera ispripovedanog iz perspektive detektiva ili policajca. Ridalov prvenac, međutim, nije baš tipičan predstavnik žanra. Kao prvo, radnja je smeštena van teritorije skandinavskih zemalja, iako zbog tropske klime ne gubi na sumornoj atmosferi specifičnoj za ovakve romane; pored toga, protagonista, iako se samoinicijativno upušta u sopstvenu istragu, nema nikakvog detektivskog iskustva.

Erhard ne samo da nije detektiv, već je ekscentrični starac koji čak ne poseduje ni računar, niti osnovno znanje o tome kako funkcioniše internet. Ono što Erhard poseduje, ipak, mnogo je važnije – inteligenciju i nesvakidašnju upornost – i upravo zahvaljujući tome će, korak po korak, otkrivati delove slagalice i ispuniti svoj cilj – saznaće šta se dogodilo dečaku iz napuštenog automobila.

Erhard Jorgenson nije tipično dopadljiv protagonista, ali u njemu ipak postoji nešto što će čitaoca naterati da navija za njega i da ga prati čitavim putem. Njegove (re)akcije su često bizarne i moralno problematične, ali upornost kojom korača ka višem cilju prosto ne dozvoljava da se o njemu razmišlja kao o negativcu u bilo kom smislu. Slična ambivalentnost postoji i kada je sam roman u pitanju. „Pustinjak“ je izrazito spor i tmuran roman, dostojan podneblja iz kog potiče pisac, uprkos plažama na kojima se radnja odvija; a opet, uprkos sporom tempu i stranputicama kojima nas autor vodi, a koje ponekad i nemaju nekog velikog značaja za ravoj fabule (neki delovi su, iskreno govoreći, višak i roman je zaista mogao bez njih), „Pustinjak“ ni u jednom trenutku ne postaje naporan i dosadan za čitanje, a fokus čitaoca konstantno stapa sa opsesijom protagoniste, usmeravajući im pažnju na samo jedno pitanje – ko je odgovoran za sudbinu nesrećnog dečaka.

Pa, ako ste ljubitelj žanra, „Pustinjak“ je uprkos očiglednim odstupanjima, sve ono što skandinavski triler treba da bude; ali isto tako i, uprkos problematičnom protagonisti koji bi se lako mogao okarakterisati kao antijunak, sporom tempu i mračnim događajima kojima obiluje, iznenađujuće čitljivo i prijatno štivo.

Ocena: 3/5
Izdavač: Kamelia