Postoji nešto u vezi sa julom mesecom, što ga čini neobično dugim u odnosu na ostale mesece u godini. Skoro sam naletela na prošlogodišnji tekst o julskom favoritu gde sam konstatovala identičnu stvar. U julu vreme staje (osim ako još uvek idete u školu, pa ste sad na raspustu, ili ste baš u julu uzeli godišnji – u tom slučaju zaboravite na prethodnu rečenicu). 

Ovaj mesec je, doduše, bio prilično stresan za mene i obeležilo ga je (pored nekih dosta stresnijih stvari) redovno druženje sa veterinarima. Početkom meseca je Okija ugrizao pas, pa smo se nedelju dana zezali sa tom ranom i svakodnevno se vozikali kod veterinara (naravno da nam je Okijev veterinar na drugom kraju grada, zašto ne bi bio?), sve dok jadničak nije primio desetak injekcija i na kraju kategorički odbijao da izađe iz automobila, i još upornije odbijao da uđe u veterinarsku ordinaciju (sad je sve ok, zapravo smo imali dosta sreće). A onda smo pre nekoliko dana konačno sterilisali mačke. Obe u isto vreme. Mogu vam reći da je ideja da sterilišete dve mačke u isto vreme najgora ideja na svetu, naročito kada krenu da se bude iz anestezije, pa čitav dan provedete na podu, u pokušajima da ih smirite i pomognete im (uz konstantno izvinjavanje i objašnjavanje kako je to za njihovo dobro). Ali, sa druge strane, shvatam zašto nam je to predloženo – teško da bih baš trčala da ponovim proces nakon tog iskustva. Ali evo, nakon par dana kao da se ništa nije dogodilo, mala mačka (koju veterinar zove debela, pa je možda vreme da prestanem da je zovem mala) koju redovno viđate na fotkama, danas je već uspela da se popne na svoje omiljeno mesto – garnišnu, iako to ne bi trebalo da radi, ali hajde ti objasni mački kako je još uvek rano da skače svugde po stanu i vere se kao majmunče. Teško da će upaliti. Sa druge strane, njena majka (ona koju dosta retko viđate na fotkama), deluje dosta umiljatije, ali moguće je da će se vratiti u svoj baksuz režim čim se malo oporavi.

Ipak, nije jul bio baš toliko crn, mada ipak jedva čekam da se završi. Toliko da čak neću ni da sačekam kraj meseca da objavim ovaj post. Elem, uspela sam, uprkos svemu, da razbijem donedavnu čitalačku blokadu, tako da barem mogu da se pohvalim na tom polju. Ovog meseca sam, uz svu frku i paniku, stigla da pročitam šest knjiga (od kojih sam pet pročitala u drugoj polovini meseca) i to:

Favorit za ovaj mesec je, bez konkurencije, roman Mirjane Đurđević, prvenstveno zbog toga što me je upravo on izvukao iz blokade. Dugo sam tražila ovu knjigu, i kada sam konačno uspela da je se dokopam (čak je i to totalno luda priča, ali o tome nekom drugom prilikom) pročitala sam je istog dana i od tada je sve krenulo kao podmazano. Još uvek nisam napisala recenziju, čisto zbog toga što ste skoro imali priliku da čitate o drugom romanu ove autorke, Bunker Swing (klik ako ste propustili tekst), pa rekoh, ne bi bilo zgoreg da malo napravimo pauzu. Ipak, vi koji duže vreme pratite blog znate da je Mirjana Đurđević jedna od onih pisaca za koje bez bojazni dajem automatske preporuke, a svakako je postala i jedan od onih čije knjige kupujem bez potrebe da uopšte pogledam o čemu se u romanu radi. Zato, ukoliko niste još uvek imali prilike da pročitate nešto što je napisala, obavezno učinite sebi uslugu i nabavite neki od njenih mnogobrojnih romana, garantujem da se nećete pokajati.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koju knjigu preporučujete? Jeste li umočili nogice u slanu vodu? Pišite mi utiske (o knjigama ili o moru, šta god želite) u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija (klik), možete pročitati tekst koji sam pisala za časopis Elle.

Roman „Stoleće u Alentežu” napisan je 1980. godine i predstavlja prekretnicu u Saramagovom stvaralaštvu. Naime, ovo je prvi roman u kojem je pisac isprobao karakterističan stil koji će mu kasnije postati zaštitni znak. Takođe, o „Stoleću u Alentežu” se često govori kao o najličnijem Saramagovom delu, što može delovati zbunjujuće ukoliko se u obzir uzme činjenica da je u pitanju hronika života jedne fiktivne portugalske porodice. Saramagu je, ipak, za pisanje ovog romana poslužilo lično iskustvo: kako je i sam odrastao u siromašnoj, zemljoradničkoj porodici, znao je iz prve ruke koliko je težak život ovakvih, „sa tla uzdignutih” ljudi, kao i to da ovakve priče, uz nekoliko izuzetaka, književnosti u načelu nisu preterano interesantne.

Evo šta sam Saramago u svom autopoetičkom tekstu „Od kipa do kamena”, kaže o ovom romanu:

Posle Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji i jedne zbirke priča nameravao sam da napišem knjigu o vremenu svog detinjstva i dečaštva na selu, da dočaram duh i način tamošnjeg života, poljskih radova, požrtvovanosti, bede i siromaštva, svakodnevne borbe za život. Ostvario sam taj plan ali nisam smestio radnju u svoj zavičaj jer sam odlučio da uspostavim isvesnu distancu, tako da se radnja romana odvija u jednom drugom delu Portugalije, malo južnije od mesta gde sam rođen, u Alentežu (gde su se seljaci od davnina borili za svoja prava). Ta knjiga se zove Sa tla uzdignuti (Stoleće u Alentežu), za koju se takođe ne može reći da je istorijski roman. Tu je opisan život tri generacije jedne seoske porodice, počev od kraja XIX veka pa do aprilske revolucije 1974. Ali od ta tri naraštaja jedino prvi pripada u pravom smislu onome što bismo nazvali istorijskom prošlošću, tako da sam opisujući njihov način života morao da pribegnem rekonstrukciji činjenica iz prošlosti. Neko bi mogao reći da u tome postoje elementi istorijskog romana. Ja to tako uopšte ne vidim jer bi takva tvrdnja potpuno poništila sociološki i ideološki okvir ovog romana.

Porodica o kojoj je reč je porodica Mau Tempo (bukvalan prevod prezimena bi bio Loše vreme), a pripovest o njenoj sudbini počinje jednog olujnog popodneva kada su Domingoš i Sara Mau Tempo, sa svojim sinčićem, stigli u svoj novi dom. Domingoš je obućar, ali pre svega pijanica, koji će svoj neslavni život završiti tako što će se obesiti. Loš glas na kojem je Domingoš bio, pratiće njegovog sina Žoaoa, protagonistu romana, čitav život, oživljavajući kada se čovek najmanje nada, baš kao plava boja očiju u porodici, koju je Žoao nasledio od svog davnog pretka, nemačkog plemića koji je silovao lokalnu devojku, zauvek je osramotivši i, na neki način, obeleživši sudbinu ove porodice.

Život Žoaoa Mau Tempa u središtu je romana, ali kao i u većini Saramagovih romana, on je prosto čovek, jedermann (kasnije će Saramago često ostavljati svoje junake bez vlastitih imena), pa je i priča ispričana u ovom romanu zapravo sveopšti prikaz života na selu, a lik glavnog junaka u sebi sadrži na hiljade duša čiji se glas nikada nije čuo, i u njemu svu njihovu nemaštinu, poniženja i pre svega, nesavladivu nadu i želju za životom.

Kao i u kasnijim delima, Saramagov pričljivi pripovedač je daleko od objektivnog. Naklonost koju oseća prema svojim junacima vidljiva je na svakoj stranici (jednom je sam Saramago izjavio da najmudriji čovek koga je ikada upoznao nije umeo niti da čita, niti da piše). Njegov glas staje na stranu čoveka koga je samleo sistem i nepravedno mu oduzeo dostojanstvo. Težak život stanovnika latifundije začinjen je prizorima štrajkova radnika, neosnovanog hapšenja i mučenja zatvorenika, pre nego što su uopšte i osuđeni za zločin. Ipak, ono što pisac želi da postigne nije puko sažaljenje prema junacima, već, naprotiv, objektivno sagledavanje prilika koje su njegovu zemlju dovele do takvog stanja. Tome doprinosi piščev stil, u potpunosti lišen patetike, često sa sarkastičnim i naizgled neumesnim komentarima. Te stvari su se događale, i nema potrebe plakati za njima, ono što je važno jeste da se osvestimo i uradimo nešto povodom toga kako se istorija ne bi ponovila (a ponavlja se svakodnevno).

Pre nego što se odlučite za čitanje ovog romana, naoružajte se strpljenjem. Saramagov pripovedač ne žuri da ispriča priču i često klizi u digresije, menjajući perspektive pripovedanja onako kako mu se prohte (u ovom romanu ćete imati retku priliku da određene događaje posmatrate iz perspektive mrava, ali ovo čitaocima koji prate Saramagov rad neće biti nimalo čudno). Ovo nije roman koji ćete pročitati u dahu (meni, kao nekome ko obožava Saramaga, bio je najteži od svih njegovih romana koje sam pročitala), ali vreme provedeno uz njega neće biti izgubljeno. I nakon svih opisa spržene zemlje i njenih namučenih stanovnika, nakon svih opisa nesreće, gladi, torture i poniženja, sunce se ponovo rađa i za porodicu simboličnog prezimena kao da stiže neko bolje vreme. Vreme u kojem će se konačno uzdignuti sa zemlje (što originalni naslov i sam nagoveštava). Saramago završava svoju sagu kiptećim optimizmom, a to je ono što ovaj roman čini pravom malom metaforom života – života koji odoleva i nastavlja se, ma kakve nedaće mu bile na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Junas Junason je švedski pisac, rođen 1961. godine. Nekadašnji istaknuti novinar i urednik, stekao je svetsku slavu objavljivanjem romana prvenca „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“ (2009), koji je prodat u milionskim tiražima širom sveta i ovenčan brojnim književnim nagradama. Nakon toga, Junason se u potpunosti posvećuje pisanju i objavljuje još dva romana sličnog stila: „Devojka koja je spasla kralja Švedske“ i „Ubica Andeš i njegovi prijatelji (i poneki neprijatelj)“ (klik OVDE za recenziju).

Ako se do sada niste susreli sa ovim piscem, može vam delovati čudno što radnja romana pod nazivom „Devojka koja je spasla kralja Švedske“ počinje u Južnoj Africi. Ukoliko ovo nije prvi Junasonov roman koji držite u rukama, onda i sami znate da od ovog pisca možete očekivati neočekivano.

Devojka o kojoj je reč je Nombeko Majeki, koju upoznajemo kao četrnaestogodišnju devojčicu (sa devetogodišnjim radnim iskustvom) koja upravo treba da bude unapređena u šeficu kancelarije za pražnjenje poljskih klozeta u Sovetu. Nombeko nikada nije išla u školu, kao i većina devojčica u njenom okruženju, ali se, za razliku od većine, rodila sa neobičnim darom za sabiranje i oduzimanje, nesvakidašnje oštrim umom i upornošću kojoj ništa ne može da stane na put. Sve te osobine, ipak, nisu bile dovoljne da se njen plan o boljem životu ne izjalovi. Nombeko će, u nameri da zauvek pobegne od poljskih klozeta, biti sprečena zločinom koji je, po mišljenju suda, počinila. Dok je, u Johanezburgu šetala pločnikom (namenjenom isključivo za ljude bele puti), kolima ju je pokosio pijani inženjer Van der Vesthejzen. Kazna koju je Nombeko dobila jer mu se našla na putu ogledala se u sedam godina (i tri meseca i dvadesetak dana, tu negde – kako je, na zaprepašćenje svih prisutnih, izračunala) besplatnog rada za inženjera, u istraživačkom centru u Pelindabi, kako bi mogla da nadoknadi počinjenu štetu. Tokom tih sedam godina, Nombeko će naučiti mnogo toga, pa čak i ponešto o atomskim bombama i izraelskim tajnim agentima.

Na drugom kraju sveta, u Švedskoj, Ingmar i Henrijeta Kvist željno iščekuju rođenje svog sina Holgera. Neverovatan splet okolnosti naterao je sirotog Ingmara da izgubi bitku sa razumom i potpuno se razočara u monarhiju. Ali eto, makar mu se jedna želja ispunila i Henrijeta je konačno u drugom stanju, nakon više od decenije bezuspešnih pokušaja. Ono što, međutim, nikako nisu priželjkivali i ono na šta nikako nisu bili spremni, jesu blizanci koje je Henrijeta rodila. Blizanci koje će s uma sišavši Ingrid tretirati kao jednog, a sve to kako bi ispunio svoju misiju. Tako će Holger Prvi biti upisan u matičnu knjigu rođenih, dok će se postojanje Holgera Drugog držati u tajnosti. Holger Drugi, takoreći, tehnički neće ni postojati.

Nombeko će, zahvaljujući svojoj snalažljivosti uspeti da dođe do Švedske. Jedna mala greška (ne baš slučajna, ispostaviće se) njenih prijateljica afričkih Kineskinja, dovešće do toga da za njom stigne i atomska bomba koju je trampila za svoju slobodu (a sa njom i već pomenute Kineskinje). Nombeko će, pri preuzimanju paketa za koji je mislila da je nekoliko kilograma mesa od antilope, upoznati Holgera Drugog. Simpatije između ovo dvoje mladih ljudi rodiće se istog trenutka, te će oni zajedno odlučiti da švedski kralj mora saznati za postojanje atomske bombe. Ali kako će jedna Afrikanka bez švedskog državljanstva i jedan Šveđanin koji ne postoji uspeti da dođu do kralja? U tome će morati da im pomognu tri Kineskinje (specijalizovane za falsifikovanje vrednih kineskih predmeta), Holger Prvi (ne baš preterano pametan, uz to i ostrašćeni republikanac), njegova devojka Selestin (uvek spremna na bunt, čisto bunta radi), jedan paranoični Amerikanac i postarija samoproklamovana grofica.

Verovatno do sada već mrmljate sebi u bradu kako ništa od ovoga nema nikakvog smisla. U pravu ste, nema baš mnogo. Ono što Junasona, međutim, čini prepoznatljivim jeste upravo njegova sklonost ka apsurdu – besmisleni zapleti, sklonost ka preterivanju i još besmisleniji raspleti. U tome i leži ključ uspeha njegovih humorističkih epizoda, a njegov talenat ogleda se upravo u tome da vas pripovedanjem ubedi u mogućnost nemogućeg (kao na primer u mogućnost da država poput Švedske čitave dve decenije nema ni najblažu predstavu o tome da poseduje atomsko naoružanje, iako nekolicina njenih stanovnika uporno pokušava o tome da je obavesti).

Formula koja je Junasonu donela slavu u prvencu, primenjena je i u ovom romanu: pregršt likova koje je teško zamisliti u istoj priči, niz neverovatnih događaja i sumanutih slučajnosti. U svom tom haosu koji je namerno stvorio, autor će naći vremena i da čitaocima održi kratko predavanje o atomskom naoružanju, ali i prilikama u unutrašnjoj politici Švedske. Na momente će Junason malo izgubiti nit, raspisaće se i razvodnjiti radnju (isti slučaj vidi se i u romanu o ubici Andešu), tako da će pojedini delovi delovati suvišno. Ali taman kada se ukaže opasnost da se čitalac umori od priče, Junason će se vratiti na kolosek i završiće priču onako kako ju je i započeo: u sasvim smislenom besmislu.

Pre nego što otvorite korice ovog romana i počnete sa čitanjem, neophodno je da se opustite, ostavite potrebu za zdravorazumskim rezonovanjem po strani i prosto se prepustite zabavi. Posmatrajte Junasonov stil kao svojevrsni magijski realizam: u njegovom univerzumu vladaju sopstveni zakoni logike, koji manjkaju na verovatnoći, ali ne i na doslednosti. Junasonova neobuzdana mašta je definicija onoga što fikcija zapravo jeste: mnoštvo mogućih svetova u kojima se događaju i najneverovatnije stvari, a šarm uz koji ovaj autor predstavlja svoje priče, nateraće vas da mu oprostite greške, baš kao i njegovim junacima.

Ocena: 4/5

Izdavač: Evro Book

Književno stvaralaštvo Franca Kafke (1883-1924) stoji danas kao jedno od najprepoznatljivijih dela moderne književnosti, a sam Kafka kao jedan od pisaca koji je imao najveći uticaj na dalji razvojni put književnosti. O univerzalnosti njegovog dela govore brojne različite interpretacije, a o njegovoj veličini činjenica da su neka od najvećih imena na književnoj sceni prošlog veka upravo njegovo ime navodila kao uzor. Kafkin stil značajno je uticao na modernu, njegova filozofija na egzistencijalizam, a sklonost ka apsurdu na postanak i razvoj teatra apsurda. Uprkos Kafkinom mišljenju o sopstvenom delu, njegov prijatelj i urednik Maks Brod odlučio je da zanemari piščevu želju da se svi neobjavljeni rukopisi spale i time značajno doprineo razvoju pisane reči. Teško je zamisliti kako bi izgledala moderna književnost da je piščeva želja uslišena.

Glavno obeležje Kafkinog dela, takozvana kafkijanska atmosfera, najjasnije se očitava u njegovim najpoznatijim delima, romanu „Proces” i priči „Preobražaj”. I mada je većini možda prva asocijacija na ovog pisca uzaludna borba pojedinca protiv sistema, ovaj termin zapravo označava turobno, košmarno okruženje, u kojem dominiraju nelogičnost i apsurd. Čovek je u ovim situacijama nemoćan nad onim što mu se dešava, kao u snu, a osećanja koja dominiraju su potpuno beznađe i nedostatak kontrole. U Kafikinom svetu nema katarze i spasenja; pojedinac je u najvećem broju slučajeva osuđen na propast.

Prvi Kafkin roman koji je, nažalost, ostao nedovršen, naslovljen je kao  „Čovek koji je nestao”, ali ga je Brod, nakon Kafkine smrti, objavio pod naslovom   „Amerika”. Prvo poglavlje („Ložač”), objavljeno je za vreme Kafkinog života, nakon što je pisac zauvek odustao od dovršavanja ovog romana.

„Amerika” počinje pomalo pikarski: Karl Rosman, šesnaestogodišnjak, nakon skandala koji je izazvao ostavivši postariju kućepaziteljsku u drugom stanju, proteran je iz roditeljskog doma i poslat za Ameriku. Njegove nedaće počinju već na brodu, kada će prvo izgubiti svoj kišobran, a zatim i kofer – jedinu imovinu koju je poneo sa sobom. Karl će, međutim, na brodu sresti svog ujaka, koji ne samo da je američki građanin koji je rad da se za njega pobrine, već, ni manji ni više, senator. Kafka svoje prvo poglavlje završava tako što nagrađuje svog junaka: Karlu Rosmanu se sreća konačno osmehnula i on sa svojim ujakom kreće ka luci, dok iza sebe ostavlja Kip slobode, koji u Kafknom svetu, umesto baklje u ruci drži uzdignut mač. Kafka nikada nije bio u Americi, ali to nije značilo da nije imao izvestan stav o američkom snu, kojem je toliko Evropljana težilo.

Vrlo brzo će stvari ponovo krenuti po zlu. Karl će biti izbačen iz ujakovog doma, sprijateljiće se sa dva nadničara koji će ga koristiti i uvaljivati u nevolje. Ma koliko se trudio da svoj život sredi, nailaziće samo na nepravde i poniženja.

Iako se po tonalitetu znatno razlikuje od Kafkinih kasnijih dela (kritičari naročito ističu piščev smisao za humor), „Amerika” je jasan pokazatelj pravca kojim je Kafka želeo da se kreće kao pisac. Obrisi svega onoga po čemu će Kafka kasnije postati poznat, naziru se već u ovom romanu – stil, atmosfera, karakteristični junaci, motivi. Čitalac upoznat sa Kafkinim delom prepoznaće u Rosmanu Gregora Sansu, K. i Jozefa K. Sve je tu, mada neobrušeno – realnost na granici sa snom, bespomoćnost glavnog junaka, apsurdne situacije koje prihvata zdravo za gotovo.

Kafka je za života uobličio samo prvih šest poglavlja, koje je numerisao i naslovio. Ostatak romana, onakvog kakav je danas pred čitaocima, sastoji se iz fragmenata, od kojih su posebno interesantna poslednja dva, kojim je Kafka planirao da završi roman.

Bez ikakvog uvoda, zatičemo Karla ispred plakata sa sledećim natpisom:

“Na trkalištu u Klejtonu danas se od šest ujutru do ponoći prima osoblje za Pozorište u Oklahami! Veliko pozorište iz Oklahame vas poziva! Zovemo samo danas, samo jednom! Ko danas propusti priliku, propustio ju je zauvek! Ko misli na svoju budućnost, pripada nama! Svi su dobrodošli! Ko hoće da postane umetnik, neka se javi! Mi smo pozorište kojem svako treba, svako na svom mestu! Ko se za nas odluči, čestitamo mu već sada! Ali požurite, kako bi vas propustili do ponoći! U dvanaest se sve zatvara i više se ne otvara! Proklet bio ko nam ne veruje! Pravo u Klejton!”

Karl u ovom oglasu vidi novu nadu. Izričito je naglašeno da su svi dobrodošli, dakle nema razloga da za njega ne bude mesta. Nakon kraćeg premišljanja, odlučuje da okuša sreću.

Kada stigne u Klejton, pred njim je neobičan prizor: podijum sa stotinama žena obučenim poput anđela, koje će kasnije zameniti muškarci obučeni poput đavola. Karl ubrzo shvata da je neophodno da, kako bi došao do kancelarija za prijem, prođe kroz podijum, odnosno kroz red anđela. Prostorija za prijem je bezbroj i Karl će morati da poseti nekoliko šaltera kako bi konačno bio primljen i raspoređen, a zatim poslat na železničku stanicu gde će se, sa ostalima ukrcati na voz.

Parabola je sredstvo kojim se Kafka često služio u svom delu, pa se u tom maniru ovo poglavlje tumači kao prikaz Karlove smrti, odnosno zagrobrnog života. Pozorište bi, u tom smislu, moglo predstavljati čistilište, u kojem se pridošlice raspoređuju i šalju na konačno odrediše. Osim doslovnog uplitanja anđela i đavola i primanja svakoga bez izuzetka, tu je i put koji Karl mora da pređe kako bi stigao u Klejton (grad od gline), koji simbolično zahteva spuštanje u podzemnu železnicu, ali i naknada koju za to putovanje mora da plati. Pa čak i plakat koji Karl čita deluje kao crkveni proglas i završava se upozorenjem “Proklet bio ko nam ne veruje”.

Završno poutovanje vozom obavijeno je misterijom. Ne zna se kuda se voz zaputio, niti kada će stići na odredište. Nakon dva dana i dve noći u neprekidnom pokretu, Karl vidi samo planine kojima se ne vidi kraj, i udiše vazduh od čije svežine se ježi lice. Kafka ovim putovanjem završava roman, kao što i Karl, možda završava svoj život.

Savremenom čitaocu, međutim, zasigurno neće promaći nekoliko uznemirujućih detalja. Iako je roman pisan u toku 1913. godine, opis sprovođenja velikog broja ljudi, koji nakon popisivanja i raspoređivanja dobijaju trake na rukavima, a zatim se ukrcavaju u vozove koji odlaze u nepoznatom smeru, budi nedvosmislene asocijacije na holokaust. Naročito ukoliko se setimo da je i sam Kafka bio jevrejskog porekla.

Iako nedovršen (kao, uostalom, i većina Kafkinih romana), pa samim tim na momente zbunjujuć za čitaoce, „Amerika” je vredno svedočanstvo razvoja stvaralačkog duha jednog od najvećih pisaca s početka dvadesetog veka. U njemu pronalazimo sam začetak pojma kafkijanskog i skice za kasnija remek-dela. Ovo svakako nije roman kojim treba početi upoznavanje sa Kafkinim stvaralaštvom, ali čitaocima koji već dobro znaju njegovo mesto u istoriji književnosti ovo će sigurno predstavljati jedno zanimljivo čitalačko iskustvo. Ukoliko vas zanima šta je prethodilo uobličavanju „Procesa” i „Zamka”, odgovori vas čekaju u „Americi”.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna