Stsh's Book Corner

Home Archive for January 2016

Viktorija Ejvjard je za veoma kratko vreme stekla svetsku slavu kao autorka ya romana. Njen debitantski roman “Crvena kraljica” momentalno je postao bestseler i aktuelan je u više od 25 zemalja širom sveta.

Kako bi umanjila nestrpljenje fanova i prekratila čekanje nastavka, autorka je nedavno objavila novelu „Queen Song“, priču koja prethodi onoj u prvom romanu tetralogije. Ova novela na stotinak strana upoznaje čitaoce sa pokojnom kraljicom Korijanom, Kalovom majkom.

Pisana u vidu tajnog dnevnika kraljice, priča se proteže od Korijaninog detinjstva, pa sve do njene misteriozne smrti. Priča osvetljava kraljičin karakter, njene strahove, nedostatak osećaja pripadnosti u društvu i prvobitni konflikt sa Elarom, trenutnom kraljicom.

Teško je govoriti o ovako kratkoj priči bez opasnosti da se kaže previše. Zbog toga će ovo biti veoma kratak prikaz.

Čini mi se da je ovo interesantna dopuna za čitaoce koje je „Crvena kraljica“ osvojila. Jedan od glavnih nedostataka ovog romana, po mom mišljenju, bila je nedovoljna karakterizacija likova, kao i nekakav širi okvir i opis univerzuma u kojem je roman smešten. Može se reći da je autorka pokušala da „ispravi“ ovaj nedostatak bez bojazni da će tako ugroziti razvitak radnje narednih romana, ali opet, za mene, previše jednodimenzionalno: Korijani je posvećena apsolutna pažnja, dok ostali likovi ponovo ostaju bez dodatne karakterizacije. O Džulijanu, Sari, čak i Elari ne saznajemo ništa važno i novo, oni su sporedni likovi u svakom smislu te reči. U tom smislu ova priča nije bila neophodna kao zasebna celina, vrlo se lako mogla (znatno kraća) inkorporirati u roman.

U trenutku dok ovo pišem, objavljena je i druga dopunska novela, ovoga puta priča iz perspektive revolucionarke Farli. Moja pretpostavka je da ćemo videti još ovakvih novela do završetka serijala. Možda bi bilo zanimljivije čitati drugu stranu priče – pod time mislim, naravno, na samu Elaru.

Ako ste fan „Crvene kraljice“ i ne možete da dočekate februar, kada će izaći drugi deo tetralogije, ovo je svakako štivo za vas. Ako ne volite dopunske novele, a rešeni ste da završite serijal, mislim da ovu možete preskočiti, bez straha da ćete propustiti nešto posebno važno.

Ocena: 1.5/5

Reading Challenge: Prequel

Dženifer Niven je američka autorka, najpoznatija po svom poslednjem romanu „Na posebna te vodim mesta“ (All the Bright Places). Pre njega, napisala je četiri romana za odrasle (American Blonde, Becoming Clementine, Velva Jean Learns to Fly, Velva Jean Learns to Drive), kao i tri dela iz domena publicistike. Odrasla je u Indijani, ali trenutno živi u Los Anđelesu sa verenikom i tri „književne“ mačke.

„Na posebna te vodim mesta“ je njen prvi roman namenjen omladini, a ujedno i roman koji joj je doneo svetsku slavu. Na društvenoj mreži Goodreads proglašen je za najbolji ya roman godine, a našao se i na listi bestselera New York Times-a.

Ovo je roman o dvoje tinejdžera, Teodoru Finču i Violeti Marki. Violeta i Finč se sreću na školskom zvoniku i tako jedno drugo sprečavaju od namere da počine samoubistvo. Nakon što ih, zahvaljujući Finču, profesor spoji u projektu iz geografije, koji se sastoji iz obilaska posebnih mesta Indijane, kreće njihova bajkovita avantura.

Roman se sastoji iz dva narativa, pa čitalac može da prati razvoj i osećanja oba lika. „Uvrnuti“ Teodor Finč je momak koji pati od manične depresije i opsednut je smrću. Violeta Marki je devojka koja pati od simptoma „preživelih“, nakon što je u sabraćajnoj nesreći, u kojoj je i sama bila žrtva, izgubila sestru. Kroz njihova poglavlja, nalik na dnevničke zapise, iz prve ruke saznajemo o njihovim najintimnijim osećanjima koja čuvaju za sebe i shvatamo koliko ona nemaju veze sa onim što vidi okolina. Iz Violetine perspektive vidimo Finča kao uvek veselog, beskrajno romantičnog i šarmantnog šaljivdžiju, dok njegovi „unosi“ otkrivaju neprestanu borbu koja ga drži budnim kako ne bi posustao i zauvek zaspao.

Teodor Finč je centralni lik romana (i u njega će se zaljubiti svaka čitateljka, bez obzira na godine). Bipolarni poremećaj od kojeg boluje prikazan je potpuno realistično i čitav roman predstavlja ogroman znak uzvika koji skreće pažnju čitaocima na to da kliničku depresiju ponekad nije lako uočiti. Finč je razigran, „uvrnut“ i nadasve lukav. Njegovi ispadi su toliko česti da okolina počinje da ih shvata zdravo za gotovo. Njegovi odbrambeni mehanizmi čine ga odmetnikom od društva, a to utiče na njegovo još dublje tonuće u mrak. Mrak toliko gust i taman da čak ni svetlost Violete Marki i iskrena ljubav koju prema njoj oseća ne mogu iz njega da ga izvuku.

Sa druge strane, njegovo ponašanje i neobična vedrina kojom zrači pomažu Violeti da se vrati u život, nepunih godinu dana nakon pogibije rođene sestre. Ljubav prema Finču je tera da se postepeno otvara, prvo priznajući osećaj krivice, zatim shvatajući da krivica nije njena; prvo ponovnim ulaskom u automobil (i vožnjom u njemu), zatim svešću da joj je dozvoljeno da se ponovo smeje, veseli i živi. Ključna razlika između Violete i Finča čeka nas na samom kraju romana, kada Violeta u krizi od roditelja traži pomoć i tu pomoć dobija.

Ono što roman predočava je veoma važno i zbog toga ovo nije štivo namenjeno isključivo tinejdžerima. Ne postoji osoba na celom svetu koja se barem jednom nije našla u egzistencijalnoj krizi. Potpuno je normalno da se ponekad osetite usamljeno i bespomoćno. Zbog toga ne treba da vas bude sramota i o tome ne treba da se ćuti. Niste krivi. Niste sami.

Ovo je zaista prelepa knjiga. Iako je izuzetno tužna, u isto vreme je neobično topla. Kraj romana vas neće ostaviti u suzama, već će vam dati nadu da se kriza ipak može prevazići. A možda će vam i otvoriti oči i učiniti da uočite neke obrasce ponašanja koje do sada niste primećivali. Dženifer Niven je uspela da pristupi jednoj veoma ozbiljnoj temi na prilično lagan način, ali ne tako da priču učini banalnom. Čitaoci koji su skloni suzama neka slobodno pripreme maramice, a čak i oni koji to nisu, treba da budu spremni na činjenicu da ih ovaj roman sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Zbog toga ga od srca preporučujem svima.

Reading Challenge: YA besteseler

Ocena: 4/5

Dodatak izdavača (Urban Reads), informacije o institucijama kojima se možete javiti ukoliko zapadnete u krizu koju ne možete sami da prevaziđete, prenosim ovde u potpunosti:

Institut za mentalno zdravlje, Kliničko odeljenje za decu i adolescente

Palmotićeva 37, 11000 Beograd (011/3307-517, 011/3307-640

Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu

Dr Subotića 6a (011/2658-355)

KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje“, Bolnica za psihijatriju,

Odsek za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju

Heroja Milana Tepića 1, 11000 Beograd (011/3672-025)

Klinički centar Vojvodine, Centar za dečiju i adolescentnu psihijatriju

Hajduk Veljkova 1, 2100 Novi Sad (021/4843484)

Klinički centar Niš, Klinika za psihijatriju

Bul. Zorana Đinđića 48, 18000 Niš (018/4601-667)

Zdravstveni centar „Dr Dragiša Mišović“, Odeljenje za psihijatriju

Dr Dragiše Mišovića 205, 32000 Čačak (032/307-000)

Besplatnu psihološku pomoć studentima kroz online psihološko savetovanje putem e-maila, Skype-a i foruma nudi i „Pričajmo o tome“ (www.pricajmootome.rs)

Simon de Bovoar rođena je 1908. godine u Parizu. Sa 14 godina se odriče crkve kojoj je njena porodica bila posvećena i odlučuje da svoj život posveti obrazovanju i pisanju. Upisala je studije matematike, književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde je diplomirala 1929. godine, i tako postala najmlađi diplomirani filozof, a ujedno i deveta žena koja je dobila ovo zvanje. Na univerzitetu upoznaje Sartra, svog budućeg životnog saputnika, sa kojim kasnije osniva i uređuje časopis „Moderna vremena“.

Simon de Bovoar poznata je kao književnica, esejista i feministkinja. Slavu je stekla nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela „Drugi pol“, obimne studije o položaju žena, koja se danas smatra jednim od najuticajnijih feminističkih tekstova 20. veka. Pored studija i eseja, Bovoar je pisala i romane, među kojima je najpoznatiji „Mandarini“, delo za koje je osvojila Gonkurovu nagradu 1954. godine. Objavila je i nekoliko autobiografskih tekstova u kojima je često pisala o svojim odnosima sa Sartrom. U tu grupu tekstova spada i novela „Nesporazum u Moskvi“, objavljena nakon smrti autorke. Simon de Bovoar umrla je 1986. godine i po vlastitoj želji je sahranjena pored Sartra.

Dva bitna motiva pripovetke „Nesporazum u Moskvi“ naglašena su već u samom naslovu. Na prvom mestu stoji nesporazum – u pitanju je priča koja govori o krizi u braku i krizi identiteta supružnika koje nastaju zbog nemogućnosti komunikacije. Sa druge srane stoji Moskva, odnosno stanje u SSSR-u tokom šezdesetih godina. Dve teme kojima se autorka iznova vraćala: egstistencijalizam i komunizam.

Simon je „Nesporazum u Moskvi“ napisala u nameri da bude objavljena u zbirci priča „Slomljena žena“. Ne zna se tačan razlog zbog kojeg je autorka odustala od objavljivanja ove priče, ali se pretpostavlja da je to veliki broj suviše očiglednih aluzija na njen privatan život i odnos sa poznatim piscem.

Priča o ostarelom paru, Andreu i Nikol, svoj predložak ima u privatnom životu Bovoar i Sartra. Osim približnih godina starosti, oboje su penzionisani profesori sa fakulteta. Baš kao i Andre, i Sartr je imao vanbračnu kćerku sa svojom ljubavnicom iz Rusije, prema tome, ljubomoru koju Nikol oseća prema Maši nije teško zamisliti kao autentična osećanja autorke.

Simon u ovoj noveli naizmenično menja perspektive, dajući čitaocu uvid u osećanja obe strane. Ono što čitalac na ovaj način shvata jeste to da oboje pate od istih sumnji i strahova, odnosno da prolaze kroz egzistencijalnu krizu kroz koju prolazi svaki pojedinac. Strah od starenja, promišljanje o samoostvarenosti, ljubomora prema omladini, autentičnost pojedinca – samo su neke od tema koje autorka obrađuje u ovom delu, specifične za filozofiju egzistencijalizma.

Moj je utisak da je tačka gledišta Nikol produbljenija od Andreove i u ovim redovima isijava autorkin celoživotni aktivizam za prava žena, ali i lični strahovi. Iako Simon nije udata žena koja se, kao Nikol, odrekla svojih ambicija zbog muškarca, ne možemo smetnuti s uma to da je i ona sama celog života bila u senci Sartrovog autoriteta, pa je i danas, uprkos svom značaju, pojedincima ostala poznata najpre kao ljubavnica velikog filozofa. Otuda se delovi u kojima Nikol razmatra svoja odricanja mogu čitati kao sasvim lično promišljanje same autorke, pa i objasniti njenu nameru da ovu pripovetku sakrije od javnosti. Položaj žene koji nameće društvo, čak i kada je u pitanju žena od karijere, Simon naglašava kroz nekoliko stavki koje se uglavnom uzimaju zdravo za gotovo: Nikol konstantno drži dijetu, prati modu iako se u toj odeći ne oseća prijatno i napuštanjem svojih ambicija zbog muža, zapravo gubi identitet u braku.

Iako se nesporazum izazvan nedostatkom komunikacije (i velikom količinom ruske vodke) razrešava, a par se vraća na svoju stazu ljubavi i razumevanja, Simon odlučuje da priču završi pitanjem, ukazujući na to da problem u komunikaciji ovog para ne leži u trenutku. Na čitaocima je da odluče: da li ovo pitanje sa sobom nosi nadu da se može doći do potpunog razumevanja između dvoje ljudi, ili je pak ciničan podsetnik da iskrena komunikacija predstavlja nepremostiv jaz između dve individue, ma koliko bile bliske?

Pročitajte ovu novelu. Upoznajte Simon de Bovoar još jednom.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Knjiga koja ima manje od 150 strana

Elenor Katon je rođena 1985. godine u Kanadi, a još kao devojčica se sa svojom porodicom preselila na Novi Zeland. Do sada je napisala dva romana. Njen prvi roman „The Rehearsal“ osvojio je brojne nagrade i priznanja širom sveta, a ušao je i u uži izbor za Gardijanovu nagradu za najbolji roman prvenac. Drugi roman, „Videla“ (The Luminaries) imao je još više uspeha – doneo je ovoj mladoj autorki Bukerovu nagradu za 2013. godinu, čime je Elenor Katon ponela priznanje najmlađeg laureata.

Radnja romana „Videla“ smeštena je na Novi Zeland. Priča počinje 1866. godine, kada mladi advokat, Volter Mudi, stiže na ostrvo u nadi da će se obogatiti. Pri svom dolasku u Hokitiku, Mudi prisustvuje tajnom sastanku dvanaest meštana koji pokušavaju da razreše niz misterija koje su zadesile njihov grad. U istom danu jedan bogati mladić je nestao, lokalna prostituka je pokušala da izvrši samoubistvo, a poznati pijanac pronađen je mrtav u svojoj kući u kojoj je, pored njegovog beživotnog tela pronađena velika količina zlata, kao i određeni ugovor koji povezuje svo troje pomenutih.

Ne samo da se radnja odigrava u 19. veku, roman i sam stilski podseća na delo viktorijanskog realizma. Katonova vrlo sporo razvija priču (otud više od 900 stranica), njen stil pripovedanja liči na namotavanje i razmotavanje klupka – najpre sporo otkrivanje činjenica, od strane različitih likova i različitih perspektiva, da bi se, kada se sve te činjenice slože u celinu, klupko sve brže i brže razmotavalo. Pored prepoznatljive naracije, Katonova koristi i sumiranje poglavlja na njihovom početku (primer prvog poglavlja: U kome stranac stiže u Hokitiku; tajno veće je prekinuto; Volter Mudi skriva najsvežiju uspomenu; a Tomas Balfur započinje priču), veoma popularan postupak u romanima pisanim u 18. i 19. veku.

„Videla“ su roman koji podražava viktorijansku misteriju i u tom smislu nije revolucionaran. Pred čitaocima je veoma zamršena priča u koju je upleteno mnoštvo likova koji su odgovorni kako za zaplet, tako i za rasplet situacije. Ono što ovaj roman čini nesvakidašnjim jeste prosta činjenica da je jedna mlada autorka odlučila da čitalačkoj publici 21. veka pruži uvid u to kako bi možda izgledao roman viktorijanske ere koji bi se bavio zlatnom groznicom Novog Zelanda, s obzirom na to da takvih romana baš i nema u izobilju.

Ono što svakako privlači najviše pažnje jeste struktura „Videla“. Roman se sastoji iz dvanaest delova i uz svaki, pored koordinata, dolazi natalna karta. Broj dvanaest odgovara broju kuća u natalnoj karti, kao i broju likova koji čine „Tajno veće“ s početka romana. Kada otvorite roman, pored mape, naći ćete i kartu likova, podeljene na „zvezdane“ i „planetarne“. Svaki od zvezdanih likova (tajno veće) odgovara jednom od znakova u horoskupu , dok su planetarni likovi povezani sa nebeskim telima poznatim starim Grcima.

Svako poglavlje nosi naziv nekog aspekta, koji možete pronaći u natalnoj karti koja je data kao prilog. Nazivi poglavlja upućuju na glavne aktere, ali i pojedine situacije koje će se u tom poglavlju odigrati. Na primer, prvo poglavlje, Merkur u Strelcu, aspekt je koji se nalazi u polju označenom kao Balfur (jer Balfur nosi znak Strelca). U ovom poglavlju, Balfur se sreće sa Mudijem (koji je Merkur). Ovaj aspekt označava osobe koje vole da razmišljaju o velikim pitanjima, svetskim problemima i drugim krupnim životnim stvarima poput religije ili filozofije. U svemu traže pravičnost, istinu i veruju u ideale. Nakon Balfurove procene Mudija, on odlučuje da ga upozna sa razlogom tajnog sastajanja, a Mudi odlučuje da pomogne u razrešenju misterije.

Ovo je veoma ambiciozan poduhvat autorke i prilično ga je komplikovano pratiti, naročito ukoliko čitalac ne poznaje astrologiju, ali nije suštinski važan za samu radnju. Laiku (kao što sam ja, a pretpostavljam i većina vas koji ovo čitate) može poslužiti kao interesantan bonus i razlog za dodatno istraživanje na ovom polju, ali ako vam to nije zanimljivo, možete u potpunosti ignorisati ovaj deo. Ono što je evidentno svakome ko poseduje i najmanje znanje o astrologiji jeste da većina likova nosi neke od osnovnih osobina znakova i planeta Zodijaka. Tako nije čudno to što baš Blizanac radi za lokalne novine ili to što je Bik bankar. Isto važi i za planetarne likove: Jupiter je političar, a glavna zavodnica iz romana je Venera. Likovi koji se svakako izdvajaju jesu oni oko kojih se odvija čitava misterija: Emeri Stejns, mladić koji je nestao i Ana Vederel, lokalna prostitutka (Sunce i Mesec), kao i nesrećni Krozbi Vels koji je pronađen mrtav (Zemlja), likovi oko kojih obigravaju sve ostale planete i znakovi.

Iako se iz prethodno napisanog može činiti da forma ovog dela značajno prevazilazi sadržaj, nije zaista tako. „Videla“ su tipična devetnaestovekovna misterija, u kojoj se klupko polako razmotava i kockice se slažu kako bi prikazale konačnu sliku. Vancouver Sun je ovaj roman uporedio sa Rubikovom kockom „gde se kockice zapleta vrte i spajaju stvarajući nove oblike i perspektive“ i to je zaista odlično poređenje i u potpunosti opisuje ovaj roman. Namučićete se dok ga pročitate i pohvatate sve veze i vezice, ali kada završite bićete zadovoljni rezultatom.

Brojni nepouzdani likovi koji događaje prikazuju iz svoje perspektive i mnoštvo neočekivanih preokreta dozvoljavaju fabuli da se proteže na više od 900 stranica. Struktura romana je takva da tempo ubrzava kako radnja napreduje i, ako vam možda na početku roman deluje naporno, što ste bliži kraju biće vam teže da ga ispustite iz ruku.

Prvi deo romana čini više od 400 stranica, dok poslednji čini svega dve. Poglavlja su sve kraća i kraća, a opisi poglavlja sve duži. Tako je poslednje poglavlje sačinjeno od opisa koji je gotovo dvostruko duži od samog poglavlja.

Još jedan vid stroge forme ovog romana ogleda se u matematičkoj strukturi poglavlja: svako poglavlje je dvostruko kraće od onog koje mu prethodi (u prevodu se ovo svojstvo gubi, ali namera se svakako da naslutiti).

Koncept astrologije, kao verovanja da svi pojedinačni elementi čine celinu i kao takvi međusobno utiču jedni na druge, može se primeniti na ovaj roman u potpunosti. Svaki lik u romanu je na neki način umešan u misteriju i svaki ponaosob, na ovaj ili na onaj način, utiče na tok priče i na njeno razrešenje.

Ako niste bili sigurni da li vredi odvojiti vreme za „Videla“, ja kažem da vredi. Elenor Katon je pokazala izvanredan talenat u vođenju priče ali i originalnost koju pokazuje neobična struktura ovog romana (koja me je, ako niste već do sada shvatili, potpuno oduševila). Zanemarite to što je obiman, roman je prilično tečan, iako sam na početku imala utisak da je ovo jedna od onih knjiga koja se vrlo sporo čita. Nakon što prođete prvih 100-200 strana i konačno shvatite ko je ko, izgubićete pojam o vremenu i nećete ni biti svesni da je težina knjige naprasno prešla sa desne na levu ruku.

Očekujem vaše utiske!

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Knjiga koja ima više od 600 strana

Jutros me je opet probudio poštar i odmah sam znala da nam se danas smeši post o januarskom Infinity Book Box-u! Ovog puta je uspeo da stigne do moje kuće čak i pre sms poruke od Pošte koja najavljuje njegov dolazak. Stvarno, malo ko ima tako revnosnog (i uvek veselog) poštara.

Za vas koji niste u toku, Infinity Book Box je paketić iznenađenja koji je osmislila Ema (možete je pratiti na fejsbuku i na instagramu), a koji možete naručiti jednom mesečno i u njemu očekivati jednu knjigu i nekoliko pratećih sitnica. Naravno, nikada ne znate šta ćete u paketiću dobiti, što može biti problematično ako ste probirljivog ukusa, ali u tome i jeste poenta ovakvih misterioznih kutijica. Cena paketa je 650 dinara plus troškovi poštarine (koja iznosi otprilike polovinu cene paketića). Ovog meseca su se u osmišljavanju paketa Emi pridružile i Tašnarija i Grnčarija o kojoj se priča.

I da ne dužim mnogo, evo sadržaja!

Knjiga koja je stigla je roman Borisa Vukova „Sledbenik moskih zvezda“. Boris Vukov je rođeni Beograđanin, koji trenutno radi kao profesor psihologije u Kaliforniji. Pored romana piše poeziju, ali i muziku. Nikada do sada nisam čula za ovog autora, ali sudeći po pogovoru, roman deluje zanimljivo.

Uz knjigu sam dobila dva Emina bukmarkera, jedan sa morskim motivima, koji se slaže uz koricu knjige (lep i pažljivo osmišljen detalj) i jedan koji treba da nam se nađe pri ruci kad malo klonemo duhom. Ah da, i kockica čokolade (taman uz kaficu dok se otvara paket).

Doprinos Tašnarije stigao je u vidu nesesera koji mi se dopada i svakako će poslužiti. Već duže vreme planiram da odvojim jedan za torbu, kao svaka normalna žena, i u njega potrpam sve one sitnice koje beskonačno dugo tražim po tašni kada mi zatrebaju. Hvala vam na tome!

Poslednje dve stvarčice jesu privezak za ključeve sa porukom I think therefore I read i magnetić za frižider. Moja pretpostavka je da magnetić dolazi od Grnčarije o kojoj se priča, pošto nisam dobila nijedan predmet koji bih zapravo mogla da povežem sa grnčarijom.

Sve to na gomili izgleda ovako:

Biću iskrena – sadržaj prošlog paketa mi se više dopao (podmetače redovno koristim, a Džejn Ostin sličicu nameravam da uramim) i daću sebi slobodu da kažem da ovde svakako ima mesta za napredak. No u tome i jeste caka sa ovakvim projektima – nemoguće je potrefiti svačiji ukus i svako ko naručuje Infinity Book Box mora biti spreman na rizik da će nekada dobiti stvari koje mu se ne dopadaju (gledajte to s vedrije strane – imaćete poklončiće u rezervi, a možete i nekoga da obradujete bez posebnog povoda).

U svakom slučaju, još jednom aplaudiram na ideji i jedva čekam da vidim šta ću dobiti u sledećem paketu.

Šta ste vi dobili ovog meseca? Obavezno komentarišite!

„Od svega što je Žoze Saramago mogao da uradi, najneočekivanije je bilo da umre.“ (Roberto Savijano)

Žoze Saramago (1922-2010) je portugalski pisac, jedini autor iz ove zemlje koji je dobio Nobelovu nagradu. Saramagovu (veoma zanimljivu) biografiju možete pročitati u tekstu koji sam napisala za Elle magazin (klikom OVDE), a recenziju njegovog poslednjeg završenog romana „Kain“ možete pogledati OVDE.

„Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ predstavljaju Saramagov književni izdisaj: poslednji književni podvig, koji je, na veliku žalost čitalaca širom sveta, ostao nedovršen. Saramago je u poslednjoj godini svog života neprestano razmišljao o temi ovog romana, koja je nastala od jednog zaista zanimljivog pitanja: zbog čega u fabrikama oružja nikada nije bilo štrajkova? Kasnije je toj ideji dodao i jedan zanimljiv događaj iz vremena Španskog građanskog rata. Jedna od bačenih bombi nije eksplodirala, a u njoj je nedugo zatim pronađen papirić sa kratkom porukom koja je glasila prosto: „Ova bomba neće eksplodirati“.

U svoj dnevnik, 15. avgusta 2009. godine, tačno 10 meseci pre nego što će umreti, Saramago je zabeležio sledeće: „Na kraju ću, možda, ipak da napišem još jednu knjigu. Od jedne misli kojom sam odavno bio zaokupljen (zašto nikada nije bilo štrajka u fabrici oružja) rodila se komplementarna ideja koja će zapravo omogućiti književnu obradu ove teme. Nisam se tome nadao, ali se dogodilo dok sam sedeo i lupao glavu, ili je ona lupala o meni.“

Prvi naslov koji je Saramagao nadenuo ovom delu bio je „Belona“, ime rimske boginje rata. Nekoliko meseci kasnije, Saramago se, međutim, odlučio za naslov koji danas znamo, a koji predstavlja stih iz „Podstrekivanja rat rat“, portuglaskog trubadura i dramatičara iz 16. veka.

U tri završena poglavlja koja su čitaocu na raspolaganju, upoznajemo Artura Paza Semeda, računovođu zaposlenog u fabrici oružja. Artur je čovcek bez jasno definisanih moralnih načela, odan svome poslu, čiji je jedini san da bude unapređen i pređe u odeljenje za tešku artiljeriju. Njegova žena, Felicija, zakleti je pacifista (do te mere da je svoje rođeno ime Berta promenila kako ga ne bi delila sa ozloglašenim nacističkim tenkom) i iz tog razloga napušta Artura. Felicija je jedan od onih snažnih ženskih likova na koje smo navikli kod Saramaga, njena uloga u delu jasno je definisana čak i u ovih tridesetak stranica romana.

Za sam zaplet priče odgovoran je roman „Nada“ Andrea Moloa (a bitnu ulogu ima i Felicijino „huškanje“), u kojem Artur otkriva priču o streljanim španskim radnicima iz fabrike oružja koji su sabotirali izradu haubica. Rasplet, nažalost, Saramago nije stigao da napiše. Ostale detalje o samom rukopisu vam neću otkrivati.

Iako je poslednjih godina svog života žurno pisao, svestan i sam da je imao još mnogo toga da kaže, krajem 2009. godine je bio previše bolestan za težak psihički napor kakav zahteva redovno pisanje. Isečci iz dnevnika pokazuju da ni sam nije bio siguran da će roman završiti, pojedine beleške obojene su pesimizmom: „Dva meseca nisam pisao. Ovim tempom, knjiga će možda biti gotova 2020...“ (Dnevničke beleške, 26.12.2009).

Uprkos tome što nije pisao, čini se da je Saramago neprestano razmišljao o ovom romanu. Ispravljao je napisana poglavlja (žurba nije mola da bude izgovor za nesavršenost) i u svoj dnevnik upisivao tok razvoja ideja. Poslednji unos koji ima veze sa ovim romanom datira tri meseca pre nego što će preminuti (22.02.2010) i glasi: „Ideje se pojave onda kada su potrebne. To što se v.d. direktora, koji će se potom nazivati samo inženjerom, nosio mišlju da napiše istoriju preduzeća, možda će biti ono što će pripovest izbaviti od opasnosti da upadne u čamotinju, nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi. Videćemo da li je tako“.

Nažalost nećemo. Ali sudeći po poglavljima koja su završena, kao i po smeru u kojem je roman trebalo da se kreće, nema sumnje da bi „Helebarde“ bile jedan u nizu remek-dela ovog portugalskog pisca. Sudeći po Fernandu Gomesu Agileri (čiji tekst stoji kao pregdovor srpskom izdanju), Saramagova namera bila je da „secira moralni paradoks uzornog službenika fabrike oružjaArtura Paza Semeda, kadrog da se u svojim ustaljenim navikama ne obazire na posledice disciplinovanog i efikasnog obavljanja svog posla. Saramago je bio zainteresovan za ispitivanje uobičajene disocijacije između ponašanja i posledica koje ono izaziva. I spremao se da se pozabavi time na individualnom planu, preko figure običnog čoveka“.

Iako nikada nećemo saznati kako bi ta ideja bila pretočena u delo, ono što nam je poznato jeste završetak romana. U svom dnevniku, Saramago piše: „Knjiga će se završiti jednim sočnim bestraga ti glava, što će izgovoriti ona. Uzoran svršetak“.

Ovakav kraj možda i može da nagovesti pojedine tokove romana, ali nema mnogo smisla baviti se nagađanjima. Nedovršeno delo treba čitati onakvo kakvo jeste. Ono u šta nema sumnje, ponoviću, jeste da bi ovo bio još jedan od bisera Saramagovog pera, i iako možemo biti tužni zbog naglog prekida (a zaista, nema ničeg tužnijeg od čitanja dela koje je prekinuto autorovom smrću), treba da budemo i zahvalni što je Saramago istajao u svojoj nameri da sa nama podeli barem delić poslednje od svojih brojnih genijalnih ideja.

Ocena: 5/5