Spartanke – Sara B. Pomeroj
Sara B. Pomeroj (1938) je univerzitetska profesorka antičke istorije i klasičnih nauka i članica Američkog filozofskog društva. Pionirka je u istraživanju istorije žena, autorka jedne od prvih i najuticajnijih studija o ženskoj istoriji ikada napisanih na engleskom jeziku: Goddesses, Whores, Wives and Slaves: Women in Classical Antiquity. U istraživanju je posebno usredsređena na istoriju žena u antici.
,,Spartanke“ (2002) su prva objavljena istorijska studija u potpunosti posvećena životu žena o Sparti. Autorka u predgovoru priznaje da joj je pisanje ove knjige bilo najteže od svih prethodnih jer je Sparta, po mnogočemu, i dalje istorijska zagonetka (,,Iako moram priznati da se o ženama iz Sparte malo zna, zapravo ne znamo mnogo ni o spartanskim muškarcima“). Nedostatak izvora otežava realistično konstruisanje života u Sparti zbog čega ova knjiga nije obimna iako obuhvata period od hiljadu godina.
I zaista, zbog malobrojnih pisanih izvora i arheoloških nalazišta, Sparta danas više deluje kao mit nego kao istinski starogrčki grad. Kako navodi Tukidid, Sparta je bila toliko nepretenciozno izgrađena da je teško poverovati koliku moć je imala u vreme svog postojanja. Većina sačuvanih zapisa o Sparti ne potiče iz same Sparte, naprotiv, istoričari se danas oslanjaju o tuđim impresijama o Spartancima koje nisu uvek realistične. No, kada se sve poznato uzme u obzir, prva asocijacija na Spartu danas svakako je vojnička disciplina, ali odmah iza toga stoji i položaj žena koji je bio jedinstven u okvirima antičke Grčke. Uostalom, titula jedne od najpoznatijih žena iz grčke istorije pripala je upravo Spartanki – Heleni Trojanskoj.
Antički izvori o životu žena o Sparti nisu tematski jednako raspoređeni. Mnogo više znamo o njihovom obrazovanju, ulozi majke i religiji nego o drugim aspektima. O tome svedoči i dužina poglavlja u knjizi Sare B. Pomeroj. Najveći deo ove studije posvećen je primarnoj ulozi Spartanki – supruge i majke. Na prvi pogled, to ne deluje mnogo drugačije od položaja žena u Atini, ali Spartanci su zaista veličali žene zbog mogućnosti da „rađaju heroje“ o čemu svedoči i činjenica da su nadgrobne spomenike u Sparti mogli imati samo muškarci koji su poginuli u ratu i žene koje su umrle na porođaju. Uloga žene u tom smislu nije posmatrana samo kao reproduktivna, majke su bile izuzetno cenjene i važnije od očeva. Devojčice su od ranog detinjstva bile odgajane tako da postanu majke kakve su potrebne Sparti. Sparta je bila jedina država s obrazovnim programom i za devojčice i za dečake. Dečaci su od malih nogu vaspitavani da postanu vojnici, a spartansko vaspitanje i danas je poznato kao izuzetno strogo. Devojčice su, sa druge strane, imale mnogo više slobode. Za razliku od devojčica u Atini, nisu se udavale do 18 godine što im je ostavljalo mnogo vremena za obrazovanje. Učile su da pišu, čitaju, sviraju i igraju. S obzirom na to da se vaspitanje dečaka mahom svodilo na vojnu obuku, postoji uverenje da su spartanske devojčice bile na mnogo višem duhovnom nivou od dečaka. Za razliku od Atine u kojoj su žene bila inferiorna bića i nije im bilo dozvoljeno da učestvuju u javnom životu, Spartankama nije bilo zabranjeno da iznose svoje mišljenje. Imale su pravo na imovinu, učestvovale su u sportskim dešavanjima i, posebno zanimljivo, bile su jedine žene u grčkom svetu čije su reči smatrane vrednim zapisivanja. Štaviše, jednu od najpoznatijih spartanskih krilatica: Sa štitom ili na njemu, navodno je izgovorila žena.
Nedostatak izvora, međutim, primorava autorku da pisanje o Spartankama mahom svede na poređenja sa njihovim savremenicama iz Atine i sa životom muškaraca. Takođe, pojedini navodi u knjizi se ponavljaju, zbog čega se čini da je pisanje knjige na temu o kojoj jednostavno nema dovoljno materijala pomalo nategnuto. Fascinacija misterioznim Spartankama bledi nakon čitanja ove knjige. Čitaoci koji ovoj temi pristupaju sa idealističke tačke možda će biti razočarani. Uprkos jedinstvenosti vaspitanja i, pre svega, karaktera, Spartanke ipak jesu proizvod vojničke države i uprkos mogućnostima koje njihove savremenice u ostalim polisima nisu imale, ostaju u senci muškaraca. Zanimljivo je insistiranje na tome da su kao majke bile toliko hladne i da su imale pravo da ubiju sinove koji bi se pokazali kao kukavice (to pravo su imale majke, ne očevi, iz čega se zapravo može zaključiti da su one bile krive zbog takvog ponašanja). Nisu oplakivale sinove poginule u ratu, naprotiv, na to su bile ponosne. Kukavičluk je smatran naslednom osobinom pa su nedostojni Spartanci ljagu prenosili na svoje sestre kojima nije bilo dozvoljeno da se udaju. Štaviše, većina izreka Spartanski koje je zapisao Plutarh (a za koje autorka s razlogom smatra da ih možda uopšte nisu izgovarale žene već su služile kao propaganda) svode se na hladnokrvna obraćanja majki sinovima koji su se vratili iz rata. Iz tih zapisa može se zaključiti da su bile najsrećnije ukoliko bi sinove izgubile u ratu i da su olako ubijale one za koje se smatralo da su na neki način osramotili Spartu.
Ukoliko odlučite da čitate ,,Spartanke“ trebalo bi da imate na umu da je u pitanju istraživački rad, a ne štivo iz domena popularne istorije. Nećete u ovoj knjizi pronaći zanimljive i šaljive anegdote već isključivo informacije koje autorka smatra merodavnim. Iako kratka, ova knjiga nije od onih koje se čitaju u dahu. Stil pisanja je dosta jednoličan, maltene lakonski, što se može posmatrati kao zanimljiv omaž Sparti. Ako vas zanima istorija, a pre svega istorija žena, ,,Spartanke“ su obavezno štivo. Ova jedinstvena studija je izuzetno važan iskorak u proučavanju istorije koje se uglavnom svodi na muški ugao viđenja sveta, ali i bez obzira na to, pruža interesantan uvid u jedan od najfascinantnijih grčkih polisa. Ako ste se ikada pitali zašto je Sparta bila toliko specifična i različita od drugih delova antičke grčke, odgovor možete potražiti u navodnim rečima jedne Spartanke: ,,Zato što samo mi rađamo muškarce“.
Ocena: 4/5
Izdavač: Štrik
Posts
