Stsh's Book Corner

Home Archive for March 2017

Baš dugo nisam kupila neku od ovih kutija iznenađenja, i kada sam videla da je tema Sovine pošiljke za mart „Ženski koreni“, a da u kutiji neće biti klasičan ženski, ljubavni roman, rešila sam da se počastim. Prethodnu kutiju sam preskočila, jer je tema bila „Ljubav“, što je i logično, s obzirom na to da je datum isporuke bio Dan zaljubljenih. Ova kutija je, slično tome, zbog 8. marta trebalo da bude u znaku žena.

Zato sam kutiju otvorila uz neizbežnu pomoć jedne dame

Knjiga koja je ovog meseca stigla je „Putovanje kroz noć“ (Rodi Dojl). U pitanju je priča o četiri generacije žena u jednoj irskoj porodici. Izdavač je Odiseja. Knjigu nisam čitala, a kako znam da Odiseja u svom opusu ima svašta nešto zanimljivo, odmah ide na TBR listu.

Ako se malo udubite, videćete koliko su korice zapravo fenomenalne

Uz knjigu su došle i dve simpatične sveščice, od kojih sam pomislila da je još jedna knjiga, ali avaj. Sveščice su postale uobičajena stvar u kutijama ovog tipa, pa im se i ne radujem posebno, pošto ih već imam dosta neiskorišćenih.

Sa te, kako ja volim da je zovem, papirne strane, stigao je i jedan lep print, citat Oskara Vajlda koji kaže: Be yourself, everybody else is already taken. Lep je na oko, može se uramiti i biti lep podsetnik u ovom vremenu kada se svi nekako trude da budu nešto što nisu.

Čim sam otvorila kutiju, sobom se proširio jak miris lavande. Nesreća je u tome što ja ne podnosim lavandu i, ma koliko ona važila za biljku koja umiruje, meni od nje automatski zaigraju živci (tako da to baš i nije bilo prijatno). Za miris je zaslužna kesica-osveživač, koje planiram odmah da se otarasim. Daću je nekome, sigurna sam da nema baš mnogo ljudi koji gaje neobjašnjivi animozitet prema ovoj biljčici.

U kutiji je bio i set gel olovaka. Ja ih ne koristim baš često (moji studentski dani su odavno prošli, a ove olovke su idealne sa podvlačenje pri učenju), ali olovaka zaista nikada dosta. Lepo pišu i dobro su pigmentirane (osim zelene, koja je dosta bledunjava), tako da ću ih sigurno koristiti.

Stigli smo i do poslednje dve stvarčice ovog meseca. Privezak za ključeve, ručni rad Katarine (klik OVDE za njen instagram profil), u obliku knjige na kojoj piše Readers gonna read. Odmah sam ga zakačila za ključeve, mada moram da priznam da mi deluje prilično krhko, a u mojoj torbi su stradale i mnogo izdržljivije stvari.

I na kraju, višenamenski balzam sa mirisom vanile koji proizvodi Leemoon Cosmetics. Već imam jedan njihov balzam ovog tipa, samo što je moj sa mirisom mandarine i mogu vam reći da je odličan. A kako je pri kraju, baš sam se obradovala kad sam videla da mu je stigla zamena. Na sve to, ovaj miriše još lepše od onog mog.

To bi bilo to što se tiče predmeta koje nam je ekipa Sovine pošiljke spremila za mart. Moram priznati da nisam baš oduševljena, mada se pribojavam da za to prvenstveno treba okriviti uticaj koji na mene ima lavanda.

Nije da mi se ne dopadaju predmeti koje sam dobila, pre bi se moglo reći da nisam zadovoljna kako je ispraćena tema. Osim knjige, koja zaista obrađuje ovu temu (mada sam ja očekivala ženskog pisca, ali i ovo je sasvim u redu), teško da bi se moglo reći da bilo šta od predmeta ima veze sa ženskom tradicijom (mogao je makar print sa citatom biti iz ženskog pera). Ovo je mogao biti divan omaž simbolici osmog marta, ali je, ako mene pitate, u pitanju prosto propuštena prilika. To je glavni razlog zbog kog sam razočarana.

Sadržaj kutije Ženski koreni

U vodiču za otvaranje kutije su najavljene dve naredne teme, tako nas u aprilu očekuje kutija u znaku putovanja, a u maju jedna posvećena Hariju Poteru (koju ću sigurno preskočiti, ali sam sigurna da će se dosta vas obradovati). Ukoliko vam ove teme deluju interesantno, kutije možete poručiti na Sovinom instagram profilu.

Jeste li vi naručili Sovinu pošiljku ovog meseca? Kakvi su vaši utisci? Šta mislite, šta nas očekuje u narednoj kutiji? Postoji li neki miris koji ljudi generalno vole, a vi ne možete da podnesete (sad me baš zanima)? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Rejnbou Rauel je američka književnica rođena 1973. godine. Javnosti je poznata kao autorka romana za omladinu, iako u svom opusu ima i dva romana za odrasle čitaoce. Njena dela namenjena tinejdžerima su, međutim, ono što joj je donelo svetsku popularnost. Romani „Obožavateljka“, „Eleonora i Park“ i „Carry On“ spadaju među najpopularnije i najprodavanije romane iz ovog žanra.

„Obožavateljka“ (Fangirl) je roman o Kat, povučenoj tinejdžerki sa vrlo interesantnim hobijem. Naime, Kat je, uz malu, ali vrednu pomoć svoje sestre bliznakinje Rine, jedna od najuspešnijih autorki fanfikcije o Sajmonu Snou, glavnom junaku istoimene čarobnjačke sage (očigledna aluzija na Harija Potera). Kat i Rina su veoma bliske. Kako su odrasle bez majke, koja ih je napustila još dok su bile devojčice, Kat je u Rini pronašla utehu i svog najboljeg i jedinog prijatelja. Prema tome, nije baš iznenađujuće što će joj odlazak na koledž i Rinina želja da ne dele sobu u domu, pomalo uzdrmati tlo pod nogama. Ne samo da će prvi put morati da krene kroz svet sama, već će, zbog udaljenosti koledža od doma, morati da ostavi oca, a on se ponekad ne snalazi baš najbolje. Takođe, poslednji roman o Sajmonu Snou samo što nije objavljen, što znači da Kat mora staviti tačku na svoju verziju događaja i to pre nego što to učini autorka originala. A kao da sve to što joj se događa nije i više nego dovoljno, izgleda i da se malo zaljubila...

Pisanje fanfikcije je odavno uzelo maha u svetu i gotovo da nema popularnog fiktivnog univerzuma koji nema svoj fandom. Pod fanfikcijom se podrazumevaju, kao što i sam naziv kaže, priče fanova koje se u načelu oslanjaju na original, prateći njegove junake i odvijajući se u univerzumu koji je već stvoren, ali koje neretko dobijaju sasvim drugačiji tok od onog koji je osmislio autor. U fanfikciji je sve moguće: možete oživeti svog omiljenog junaka, podariti mu savršenog ljubavnog partnera, dati prostora nekom sporednom junaku koji vam je privukao pažnju ili, recimo, promeniti kraj priče kojim niste zadovoljni.

Upravo je to ono čime se Kat bavi i u čemu je veoma uspešna. Njene priče, na jednom od sajtova posvećenih fanfikciji, imaju ogroman broj pregleda na dnevnom nivou, ali i svoju sopstvenu armiju fanova. Katina opsednutost Sajmonom toliko je jaka da izgleda kao da ona više nije u stanju da napiše bilo šta što nema direktne veze sa njim. A to jednom studentu koji pohađa kurs kreativnog pisanja može predstavljati problem.

Iako je pisanje o Sajmonu centar Katinog života, a možda i centralna tema romana (u romanu se naizmenično sa pričom o Kat pojavljuju i odlomci iz romana i Katinih priča), „Obožavateljka“ je ipak mnogo više od toga.

Ovo je prava tinejdžerska priča o odrastanju, i svemu onome što tinejdž period života sa sobom nosi: prva ljubav, muke adolescencije, odnosi sa porodicom i prijateljima, uklapanje u novo društvo, povremene anksioznosti, itd. Ali pre svega, ovo je priča o pronalaženju sopstvenog mesta u svetu i pokušaju održavanja balansa između odrasle osobe i deteta u sebi.

Za razliku od većine romana u okviru ovog žanra, u središtu priče nije neka dramatična tema (Rauelova se poigrava sa mogućnostima, pa tako Kat i Rinu majka prosto napušta posle razvoda, a o njima brine samohrani otac), već život kakav je poznat većini čitalačke publike. Kat je, uprkos svojim „bubicama“ (a svako od nas ima sopstvene „bubice“), sasvim uobičajena tinejdžerka, a dečko u koga je zaljubljena je definicija „momka iz komšiluka“. Upravo je ta mogućnost poistovećivanja sa junacima, kao i lakoća uz koju se priča čita, ono što je ovaj roman učinilo toliko prijemčivim i osvojilo milione čitalaca širom sveta – kako onih koji trenutno prolaze kroz haos tinejdžerskih godina, tako i one koji su taj haos već ostavili iza sebe (ali ga se vrlo dobro sećaju).

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta

Jan Martel je kanadski pisac, rođen 1963. godine. Najpoznatiji je po romanu „Pijev život“, svetskom bestseleru koji mu je doneo Bukerovu nagradu za 2002. godinu, i po kojoj je snimljen film koji je osvojio četiri Oskara. Pored „Pijevog života“, Martel je objavio još osam dela, od kojih je poslednji roman „Visoke planine Portugalije“, koji se odmah po objavljivanju našao na listama najprodavanijih knjiga.

Roman „Visoke planine Portugalije“ sastoji se iz tri priče. U prvoj, na samom početku 20. veka, momak po imenu Tomas pronalazi zagonetni dnevnik izvesnog oca Ulisa i u njemu saznaje o relikviji koju je ovaj misteriozni sveštenik iz 17. veka napravio, a koja, kako se Tomasu čini, u sebi krije velike istine. Tomas potpuno iznenadno odlučuje da se otisne na putovanje do Visokih planina Portugalije i to u automobilu, spravi koju do tada nikada nije ni video.

Druga priča se seli u 1938. godinu, tri decenije nakon Tomasove avanture. U njoj upoznajemo novog junaka, patologa po imenu Euzebio Lozora, i sa njim provodimo jednu noć u mrtvačnici, u kojoj ćemo prisustvovati, najblaže rečeno, jednoj vrlo čudnovatoj autopsiji.

Poslednja priča nas vodi na sam kraj 20. veka i pripoveda o čudnoj odluci jednog kanadskog senatora. Nakon smrti supruge, Piter Tovi odlučuje da ostavi ceo svoj život iza sebe i da se vrati u Portugaliju, zemlju svojih predaka, a sa sobom će, kao saputnika, povesti ni manje ni više nego šimpanzu po imenu Odo.

Ove tri priče na prvi pogled deluju potpuno različito i nepovezano, ali određeni detalji koji se, poput lajtmotiva, provlače kroz sva tri dela, jesu ono što ovaj roman čini zaokruženom celinom. A ti motivi su, verovali ili ne, smrt bliske osobe, hodanje unazad i šimpanza.

Sve počinje sa Tomasom, koji nakon iznenadne smrti voljene žene i sina, svoj bol ispoljava hodanjem unazad. Okolina ga smatra čudakom („Kakvo je to nastrano tugovanje?“), i niko ne razume da „hodajući unazad, leđima okrenut svetu, leđima okrenut Bogu, on ne tuguje. On prigovara. Jer kada ti život oduzme sve što ti je drago, šta ti drugo ostaje osim da prigovaraš?“

Tomasovo putovanje u nepoznato zarad pronalaženja višeg smisla epsko je u svojoj nameri i podseća na mnogobrojne drevne priče (čak i autor dnevnika koji ga podstiče na putovanje nosi simbolično ime – Ulis, rimski naziv za Odiseja). Ova teatralnost se, međutim, gubi prostom činjenicom da Tomas na put kreće automobilom kojim ne ume da upravlja, a silne nezgode koje mu se na putovanju zbog ove mašine događaju (kao i usputno propadanje automobila, ali i samog junaka), vraćaju priču na jedan sasvim prizeman nivo i daju mu komičnu dimenziju koja se na trenutke graniči sa apsurdom. U tom maniru završava se i Tomasova potraga. Relikvija koju najzad pronalazi u jednoj staroj crkvi, nije ništa drugo do čista blasfemija i upravo je on, kako se čini, prva osoba koja je to primetila:

„Mi smo proizvoljne životinje, eto šta smo. I imamo samo sebe – ništa više – ne postoji odnos ni sa čim uzvišenijim. Uveliko pre Darvina, jedan sveštenik bistar u svom ludilu naišao je na četiri šimpanze na jednom nesrećnom ostrvu u Africi i nabasao na jednu veliku istinu: mi smo uzdignuti majmuni, ne pali anđeli.“

Blagi nadrealizam kojim roman počinje, u drugom delu (koji je moj omiljeni) prepušta svoje mesto magijskom realizmu i fantastika romana u kancelariji patologa Euzebija dostiže svoj vrhunac. Neću vam otkrivati detalje. Ovaj roman se čita kao slagalica i otkrivanje određenih delova bi zaista pokvarilo užitak. No, autopsija koju će ovaj junak izvršiti i preokret kojim će se njegova priča završiti ostaviće čitaoce u šoku, samo da bi ih autor u trećem delu ponovo vratio na teren (nad)realizma pričom o kanadskom senatoru i njegovom krznenom prijatelju. A sve to kako bi ispričao jednu neobičnu, ali univerzalnu priču o ljudskom bolu i neočekivanim načinima na koje se on može prevazići.

„Visoke planine Portugalije“ su roman pisan za ljubitelje magijskog realizma (ali i čitaoce koji prosto vole slagalice). Martelov roman je čudan u pravom smislu te reči – on zbunjuje, na trenutke je šokantan i apsurdan, tužan i komičan, ali za sobom ostavlja osećaj zadovoljstva, uprkos brojnim pitanjima na koje ne daje odgovore. Jedini način da se u magijskom realizmu uživa jeste da se odbaci realnost kakvu poznajemo i da se pripovedaču bespogovorno veruje. Prosto se opustite i uskočite u automobil sa Tomasom – garantujem vam nezaboravno putovanje na koje ćete sigurno poželeti da se makar još jednom vratite.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke. Recenziju romana „Galapagos“ možete pročitati OVDE.

Glavni junak Vonegatovog osmog romana, „Doručak šampiona“, jeste Kilgor Traut, naširoko objavljivan, ali ne baš poznat pisac. Na svom putovanju na Umetnički festival u Midland Sitiju, Traut će upoznati Dvejna Huvera koji će, sticajem okolnosti, pročitati njegov roman „Sad se može reći“. Poruku ovog romana, da je čitalac jedino biće sa slobodnom voljom, dok su svi ostali ljudi na planeti zapravo potpuno programirani roboti, Dvejn će shvatiti kao veliku istinu i to će ga odvesti u totalno ludilo („Knjiga se nije odnosila samo na Dvejna. Traut nije bio ni čuo za Dvejna kada ju je napisao. Bila je namenjena svakome ko je otvori. Praktično je svakome saopštavala:“Hej, znaš šta? Ti si jedino stvorenje sa slobodom volje. Kako ti se to dopada?“ I tako dalje. Bio je to tour de force. Bio je to jeu d’esprit. Ali za Dvejnov um to je bio otrov“). Iako bi se moglo reći da je ovo glavna nit romana, „Doručak šampiona“ je zapravo mnogo više od toga.

Pre svega, to je dekonstrukcija fikcije kao takve i svojevrsno opraštanje pisca od pisanja iste. „Doručak šampiona“ koketira između fikcije i faktografskog i treba ga čitati kao delo sa jakom autobiografskom crtom, naročito ukoliko se u obzir uzme činjenica da je sam proces stvaranja, koje Vonegat u ovom delu potpuno demistifikuje, ogroman deo života svakog pisca. Po svojoj formi, ovaj roman je postmodernistički u pravom smislu te reči. Osim „crtica“ ispred svakog pasusa, koje celom romanu daju izgled beležaka, i ilustracija koje je Vonegat sam nacrtao, u jednom momentu čak i sam Vonegat istupa u romanu kao junak i na taj način briše granice između fikcije i stvarnosti, pisanja i napisanog, i daje ovom delu jedan de facto postmodernistički meta nivo.

I dok u pauzama između onoga što se može opisati fabulom romana potpuno nasumično raspravlja o pojavama za koje smatra da su izvor zla u tadašnjem američkom društvu (mnoge od njih su i danas aktuelne) i isto tako nasumično ilustruje određene predmete („Mislim da pokušavam da očistim glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi – od šupaka, zastava, gaća. Da – u ovoj knjizi postoji i slika gaća.“), Vonegat stvara, po sopstvenim rečima, tragediju koja je istovemeno piš živi.

„Doručak šampiona“ jedan je od najčitanijih Vonegatovih romana, a objavljen je 1973. godine. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da sam Vonegat nije imao visoko mišljenje o ovom romanu, pa mu je jednom prilikom dao ocenu C (pandan našoj oceni 3), a nije propustio ni da svoje mišljenje podeli direktno sa čitaocima, i to u predgovoru samog romana:

„Šta sam mislim o ovoj knjizi? Osećam se jadno zbog nje, ali ja se i inače uvek osećam jadno zbog svojih knjiga. Moj prijatelj Noks Berger rekao je jednom za jedan tegoban roman: „... kao da ga je napisao Fildboj Stadž.“ Eto šta mislim o sebi kada pišem ono što sam, izgleda, programiram da napišem“ ili „Dakle, ova knjiga je pločnik zatrpan razbacanim đubretom, otpacima koje hitnem preko ramena...“

No, izgleda da se čitaoci ipak ne slažu sa ovakvim viđenjem - „Doručak šampiona“ ostaje jedno od najpoznatijih i najuticajnijih Vonegatovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Paladin

Tamara Kučan je srpska književnica rođena 1989. godine. Svoj prvi roman „Beograđanka“, objavila je 2007. godine, a danas iza sebe ima čak devet romana. Tamara je jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije i osnivač izdavačke kuće Urban Art. Trenutno radi na svom desetom romanu „Profajler“.

„Indigo“ je najnoviji roman Tamare Kučan, u kojem se autorka vraća likovima iz romana „Peščani sat“ (njeno najčitanije delo). Iako se bavi događajima koje je Sara, glavna junakinja romana, doživela u periodu koji obuhvata prethodni roman, „Indigo“ se može čitati kao samostalno delo. Radnja se odvija u Londonu i prati Saru od prvih trzavica koje oseća u svom braku sa Filipom. Njegova česta odsustva (Filip je po zanimanju pilot), umor i nezainteresovanost bude u Sari osećaj paranoje, a njeni strahovi, ma koliko bili iracionalni, dovešće do toga da oseti ljubomoru čak i prema izvesnom Džonu, novom Filipovom prijatelju kome je počeo da posvećuje neobično mnogo vremena i pažnje.

Nakon prvog susreta Džona i Sare (koji je njenog inače staloženog muža načinio nervoznim tinejdžerom), Filip će joj otkriti poklon koji joj je spremao: Džon je tattoo majstor i termin za prvu Sarinu tetovažu već je dogovoren. Sve što je potrebno jeste da ona pristane, osmisli motiv i da se pojavi na Džonovom radnom mestu. Ovo naizgled bezazleno iskustvo odvojiće dvoje surpužnika više nego ikad, kod Sare će probuditi zavisnost od tetoviranja, ali i neke duhove iz prošlosti za koje je mislila da su konačno ostali daleko iza nje (ukoliko ste čitali „Peščani sat“, znate o čemu je reč, ukoliko niste, možda ćete nakon „Indiga“ poželeti). Ono što je počelo kao bezazlena kriza u braku, pretvoriće se u sunovrat glavnih junaka, čiji će postupci dovesti do nezamislivih posledica.

Tamara Kučan je poznata po tome što u svoje romane često uključuje izvesne tabu teme, pa u tom smislu ni „Indigo“ nije izuzetak. Roman obrađuje problem verskih sekti, ali se ipak ne bi moglo reći da je ovo zapravo roman o sektama. U pitanju je priča o devojci koja iz jedne nefunkcionalne emotivne veze uleće u drugu, još nefunkcionalniju, koja je propraćena porocima kojima je junakinja i pre svog dolaska u London bila sklona. Moglo bi se reći da je glavni motiv ovog romana manipulacija i da je „Indigo“ portret žrtve jednog manipulativnog uma (ili sistema, kakav je u ovom smislu satanistički kult, koji je samo spoljni okvir čitave situacije koja je u romanu opisana).

Moj osnovni problem sa „Indigom“ je isključivo subjektivne prirode i tiče se stila autorke. Roman obiluje kratkim rečenicama i nizovima rečenica koje čini jedna jedina reč, poput taksativnog nabrajanja, a odlikuje ga dramatičan ton koji neretko ne izostaje i u situacijama koje same po sebi i nisu toliko dramatične („Ustaje. Trčim za njim, kao pseto. Koračamo praznim ulicama jedno pored drugog. Tišina i poneki jecaj. Studio. Kuća. Kao nepozvan gost. Krevet. Svako na svojoj strani. Drmusam ga i molim da se sredimo, da sve bude kao pre nekoliko sati. Besno ustaje. Oblači se. Ide. Hodnik. Bašta. Salon. Ne dam mu da izađe. Branim mu telom da dotakne vrata“). Tako taj ton prestaje da bude efektivan i (meni, koja naginjem ka foknerovskim rečenicama) na momente postaje monoton. Uprkos tome, zanimao me je rasplet situacije, i moram da priznam da me je kraj prilično iznenadio.

„Indigo“ je roman u romanu i čitaocima je predstavljen kao rukopis izvesnog Jovana Savića pod nazivom „Čajanka u paklu“ u kojem je opisana sudbina Sare i njenih bližnjih (tačnije, roman prepričava izvesna Alisa, i to je sloj „Indiga“ koji je, po meni, potpuno suvišan). Ali pre početka „Čajanke u paklu“, čitaocu se obraća nepoznati glas koji ga upozorava o sadržaju dela, ali i njegovom kraju: „Sara je ubijena. Ja sam je ubio. Inače ja sam... Kao i Sara, nekada voleo rečenicu: Mrtvi su živi, a živi često mrtvi“. Autorka se, baš kao i pojedini likovi u romanu, služi manipulacijom i u samom startu čitaoca navodi na pogrešan put, čineći tako kraj romana potpuno nepredvidivim.

„Indigo“ je, dakle, studija psihološkog kraha individue i prikaz začaranog kruga jednog vida manipulacije u kojem žrtva neretko sa sobom u ponor povuče i ljude koji je okružuju. Verski kult, kao kontekst manipulativnog ponašanja, za mene je ipak u drugom planu, iz više razloga. Prvo, Sara je u potpunosti nesvesna postojanja kulta, iako su ljudi koji mu pripadaju prikazani vrlo stereotipno. Misteriozni, istetovirani likovi u crnom jesu automatska asocijacija na satanistične kultove, ali, naravno, takav imidž nije imperativ (kao što postoje pripadnici sekte koji nemaju dodirnih tačaka sa gotik potkulturom, tako, naravno, postoje ljubitelji ove estetike koji nemaju nikakve veze sa sektama). Tako da, ukoliko ste očekivali nekakve detaljne prizore verskih obreda, trebalo bi da znate da je akcenat u ovom romanu na nečemu potpuno drugačijem.

Ono na šta nas „Indigo“ upozorava nije prosto opasnost sekti, već činjenica koliko je psiha krhko područje i koliko je lako izgubiti tlo pod nogama. A jednom kada se to tlo izgubi, povratak na pravi put je luksuz koji malo ko sebi može da priušti.

Ocena: 2/5

Izdavač: Urban Art

Znam da sam vam obećala da ću češće objavljivati booktag postove (poslednji je bio onaj o Sedam smrtnih grehova, gde ste izrazili želju da češće odgovaram na ovakve izazove), ali retko naiđem na neki koji mi deluje zanimljivo i koji u sebi ima neka originalna pitanja koja se ne javljaju u svakom drugom upitniku ovog tipa. Jedan, veoma interesantan i specifičan sam našla pre određenog vremena i planirala sam da ga objavim ovih dana (i hoću nekad u budućnosti), ali evo, danas sam na blogu Crni biser & Prodavnica snova slučajno pronašla ovaj, pa rekoh, lep je dan, kao stvoren za popunjavanje leksikona.

PRAVILA:

* Moraš da budeš iskren/a!

* Ne možeš da ne odgovoriš na pitanje!

* Moraš da taguješ bar još četvoro ljudi!

Koja knjiga je najduže na tvojoj polici nepročitana?

Ne mogu da odredim baš jednu, pošto imam nekoliko knjiga koje sam maznula mami i smestila ih na svoju policu još dok sam bila srednjoškolka (dakle... davno). Neke od tih planiram da joj vratim, pošto mesta na polici odavno nemam, a nove knjige stalno stižu, ali recimo da je jedna od onih koje stvarno nameravam da pročitam „Starost“ (u dva toma) od Simon de Bovoar.

Koju knjigu sada čitaš, koja je poslednja knjiga koju si pročitao/la i koju knjigu ćeš čitati sledeću?

Trenutno čitam „Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (Arto Pasilina), poslednja pročitana je „Doručak šampiona“ (Kurt Vonegat), a sledeća... pa nisam sigurna, ali vrlo verovatno će to biti „Janičar“ (Saša Edi Đorđević).

Koju knjigu svi vole ali je ti mrziš?

Već je poznato da mene super popularne i voljene knjige po pravilu ne obaraju s nogu, ali reći da neku od tih knjiga mrzim je možda malo preterano. No, ipak, knjiga koja mi u ovakvim situacijama uvek pada na pamet je „Ana Karenjina“. Morala sam da je čitam i u srednjoj školi i na fakultetu, i mrzela sam svaki sekund proveden uz nju. Ujedno, to je i jedna od retkih knjiga koju nisam uspela da pročitam u celosti (tj. čitala sam je „na preskok“). Znam da je to jedan od onih klasika koji se najčešće pojavljuju na listi omiljenih, a odgovor na pitanje „Zašto je to tako“ za mene ostaje nedokučiva misterija.

Za koju knjigu uporno govoriš da ćeš pročitati ali verovatno nećeš?

Budimo realni, to je verovatno nastavak serijala o Hiperionu (Den Simons). Čisto da napomenem, da vam stvari budu jasnije, u pitanju je omiljeni serijal mog muža. Pročitala sam prvu, na njegov nagovor, naravno, i ne mogu da kažem da mi se nije dopala, ali SF je žanr u kojem sam odavno prestala da uživam.

Koju knjigu čuvaš za penziju?

Paaaa, kako stvari stoje to će verovatno biti „Fineganovo bdenje“, ali pročitaću je jednom, samo da smognem snage i hrabrosti. I onda ću do kraja života da se hvalim kako sam to konačno učinila.

Poslednja stranica: virneš li pozadi da saznaš kraj ili čitaš redom?

Nikada ne virkam, ne volim spojlere. Uvek čitam knjigu „redom“, a ako sam nestrpljiva da saznam kako će se završiti... pa, prosto čitam brže. J

Izjave zahvalnost: traćenje papira i mastila ili zanimljiv dodatak?

Zavisi od knjige do knjige. Ukoliko je u pitanju beskrajna lista imena, samo preletim pogledom da vidim da li ću naići na neko ime koje mi je poznato. Ali tu često mogu da se nađu zanimljive stvari. Kada vidite koliko je neki autor istraživao, koliko ljudi je gnjavio kako bi knjiga bila što uverljivija, onda nekako još više cenite uložen trud.

S kojim likom iz knjige bi se zamenio/la?

Ovo je baš, baš teško pitanje, naročito zbog toga što se većina mojih omiljenih knjiga odvija u situacijama/svetovima u kojima baš i ne bih volela da se nađem. Na kog god lika da pomislim, odmah mi padne na pamet neka situacija koju ni u ludilu ne bih želela da proživim (Kler iz „Tuđinke“? O, bože, ne nikako; „Beskrajna priča“, „Alisa u Zemlji čuda“? Hmm... uz neke sitne izmene... „Autostoperski vodič kroz galaksiju“? Da! Možda bih malo mogla da budem Ford Prefekt, njemu je uglavnom bilo ok. Uglavnom).

Imaš li knjigu koja te podseća na nešto u tvom životu (mesto, vreme, osobu)?

„Pipi duga čarapa“. Kad god je se setim, ili prelistam knjigu, čitavo detinjstvo mi protrči kroz glavu. Eto, ona bi možda mogla da bude neko sa kim bih se menjala. Nema divnijeg književnog junaka na svetu od Pipi.

Koja knjiga je bila s tobom na najviše mesta?

Možda „Bludni sin“ od Bukovskog? Inače stalno vucaram knjige sa sobom, ali „Bludnog sina“ sam čitala nebrojeno puta, a nosila sam ga sa sobom i na letovanje, makar dva puta.

Lektira koju si mrzeo/la u srednjoj školi ali je ispala dobra posle dve godine?

Pa znate kako, ja sam jedan od onih štrebera koji u principu nije mrzeo lektire (osim „Ane Karenjine“, ali kao što smo ustanovili, stav mi se nije promenio). Češće mi se dešava da me knjige koje su me nekada oduševljavale posle nekog vremena ne oduševljavaju baš toliko (što verovatno ima veze sa odrastanjem i sazrevanjem), nego obrnuto. Onih par lektira koje nisam volela, a morala sam ponovo da ih čitam zbog fakulteta, ostale su lektire koje i dalje ne volim.

Polovne ili nove knjige?

Nisam probirljiva, dokle god su neoštećene.

Jesi li čitao/la neku knjigu Dena Brauna?

Zapravo jesam! „Da Vinčijev kod“ (dobila sam je za rođendan) i „Anđeli i demoni“. Osim činjenice da su obe knjige potpuno neoriginalne (npr. „Da Vinčijev kod“ je prosto „Sveta krv, sveti gral“ za široke narodne mase), Braun ima smisla za pisanje trilera, to mu se mora priznati.

Da li ti se nekada film dopao više od knjige?

Jedan od mojih all time omiljenih filmova je „Rekvijem za snove“, snimljen po istoimenoj knjizi Hjuberta Selbija. Film je, ako mene pitate, stvarno genijalan, kao i većina filmova koje je režirao Daren Aronofski. A knjiga.... pa, recimo da knjiga uopšte nije toliko dobra, naročito ako pokušate da je čitate nakon što ste pogledali film (što Aronofskog, po mom skromnom mišljenju, čini još boljim u poslu kojim se bavi).

Da li si zbog neke knjige bio/la gladan/na, isključujući kuvare?

Ja sam gladna čim neko počne da priča da o hrani, tako da se sigurno dogodilo da mi zakrče creva od opisa nekih gozbi (mada su po moju kilažu u tom smislu mnogo opasniji filmovi i serije).

Čiju ćeš preporuku za čitanje knjiga uvek prihvatiti?

Još uvek nisam srela osobu čiji se književni ukus u potpunosti podudara sa mojim, mada postoje ljudi čije preporuke rado prihvatam. Dešavalo mi se nebrojeno puta da neko od meni bliskih ljudi (čiji ukus cenim i poštujem) totalno pogreši u preporuci, pa onda nijednu preporuku ne prihvatam zdravo za gotovo, kao što ni moje preporuke ljudi ne slušaju po svaku cenu (valjda). Svi smo mi u neku ruku „posebne pahuljice“ i to je ono što svet čini zanimljivim mestom. J

To bi bilo to za danas! Nadam se da ste uživali i da vam je ovaj uptnik bio zanimljiv koliko i meni. Na pravilo o tagovanju četiri osobe ću malo da zažmurim, ali sve vas koji čitate ovo izazivam da odgovorite na pitanja, bilo u komentarima, bilo na svom blogu (dakle, ako čitate ovo, smatrajte se tagovanim). Pitanja poput ovih su idealna prilika da se malo bolje upoznamo!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Planirala sam da ovaj post napišem i objavim juče, ali isprečila se prava mala drama koju smo tokom dana imali u kući. Naime, mačka je uspela da mi zbriše iz stana, elegantno, kroz ulazna vrata, a da to niko ne primeti (još uvek ne znam kada se tačno to dogodilo). Nisam odmah primetila da je nema, svako ko ima mačke zna da one imaju sposobnost da se zavuku negde i spavaju satima, naročito po kišnom danu kakav je (naravno) bio jučerašnji. Nakon što sam detaljno pretražila stan (kad kažem detaljno, mislim detaljno – otvorila sam svaku komodu i fioku, proverila svaki ćošak i kutiju), krenula sam napolje i saznala od komšija da su je videli kako sklupčana sedi u ulazu, ali su mislili da se prosto sklonila od kiše. Da skratim priču, pola dana sam provela u šunjanju po komšiluku po pljusku, dozivanju i zveckanju činijom sa granulama, dok su me ljudi gledali kao da nisam baš normalna (dve starije gospođe su zabrinuto unele svoje mačke unutra), i kada sam već počela da gubim nadu, uspeli smo da je nađemo u haubi našeg automobila, pored kojeg sam prošla barem sto puta. Osim što je bila mokra i prljava, ništa joj ne fali, prespavala je ostatak dana i sada je isti onaj živahni Cvrki kakva je bila i pre velike avanture (znam da je Cvrki više muško ime, ali to ime je dobila potpuno spontano. Dok se svi trude da mačkama daju neka fina, sofisticirana imena, moji ljubimci uvek završe sa totalno idiotskim imenima, pa tako trenutno imam Okija, Ćipiku i Cvrleta – i za sva tri imena sam zaslužna ja, lično i personalno. Reći ću vam samo da sam jednom imala mačora koji se zvao Leopleodron, tri bambija za svakoga ko zna odakle mi inspiracija za ime).

Umorni avanturista

I ne, nisam zaboravila šta je tema današnjeg posta (ali morala sam ovo da podelim)! U februaru sam pročitala pet knjiga i to sledećim redosledom:

1. Pećina – Žoze Saramago

2. I Sunce je zvezda – Nikola Jun

3. Indigo – Tamara Kučan

4. Visoke planine Potugalije – Jan Martel

5. Obožavateljka – Rejnbou Rauel

Favorit ovog meseca je (nikada nećete pogoditi) još jedan fenomenalan Saramagov roman o kojem sam pisala OVDE. Ali, moram da skrenem pažnju i na vrlo, vrlo zanimljivo delo Jana Martela, koga možda znate kao autora romana „Pijev život“. U pitanju je stvarno čudna knjiga, dosta drugačija od one po kojoj je postao poznat. Uskoro ćete moći da pročitate recenziju ovog romana na blogu u kojem ću vam detaljnije objasniti šta mislim pod „stvarno čudna knjiga“, ali verujte da je opis skroz na mestu.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koji su vaši favoriti? Ako ste čitali neku od knjiga sa spiska, obavezno podelite svoje utiske u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš