Stsh's Book Corner

Home Archive for February 2016

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta.

Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

Neka od najpopularnijih Kišonovih knjiga prevedenih na srpski jezik su „Kod kuće je najgore“, „Lisac u kokošinjcu“, „Pomozi svetu na svoju štetu“, „Blago onom ko veruje“, itd.

Efraim Kišon umro je 2005. godine, u svom domu u Švajcarskoj.

„Kod kuće je najgore“ je Kišonova najpoznatija i najprodavanija knjiga. Objavljena je 1977. godine. U pitanju je zbirka kratkih satiričnih priča, koje kao temu imaju (Kišonov) svakodnevan porodični život. Pripovedač (Kišon) je pisac koji živi u Tel Avivu sa „najboljom suprugom na svetu“ i njihovo troje dece – Rafaelom, Amirom i Renanom. Zbirka se sastoji od 34 priče koje opisuju svakodnevne situacije u kojima Kišon nekako uvek izvuče deblji kraj, dok je „najbolja supruga na svetu“ uvek, neporecivo, u pravu.

Ono što ovu zbirku izdvaja od sličnih satiričnih dela, kao i to što je čini i jednom od najpopularnijih na svetu, jeste upravo činjenica da se autor, uz malu dozu preterivanja i idealnu dozu smisla za humor, bavi potpuno banalnim situacijama u kojima se može pronaći svaki čitalac.

Jedna od priča, na primer, bavi se spremanjem Kišonove supruge za proslavu novogodišnje noći. Autor polazi od svima poznatog klišea da su ženama potrebne enormne količine vremena da se spreme za običan izlazak – tako i njegova supruga provodi sate isprobavajući različite odevne kombinacije (sve vreme uz opaske kako zaista nema šta da obuče), dok Kišon koristi to vreme da dremne, pročita novine i napiše kratak scenario. Autor je već odustao od izlaska, kada gospođa Kišon konačno u dva sata posle ponoći objavljuje da je spremna. Kako je u međuvremenu autoru brada ponovo porasla, on odlazi da se obrije, a „najbolja supruga na svetu“ ga ispraća komentarom osobe koju je strpljenje uveliko izdalo: „Uvek moram da te čekam!“

Druga, na primer, bavi se piščevim traumama dok se vozi automobilom sa svojom porodicom. Iako ima četiri saobraćajna prekršaja, „najbolja supruga na svetu“ ne propušta priliku da svom suprugu (koji nema nijedan) uz krik saopšti da je na nekoliko metara od njega biciklista, ili kako će ga nešto koštati vozačke dozvole (pri tome svaku rečenicu krikne dva puta, drugi put obavezno tonom koji se najbolje opisuje italikom). Ovo je toliko ustaljen običaj, da nesrećni Kišon na kraju, ukoliko je sam u automobilu, sam sebe prekoreva.

U ovoj zbirci čitaćete i priče o mašini za veš koja se šeta po komšiluku kada je na programu centrifuge, o omiljenoj cucli Renane, o Amiru koji uči da pliva, o „malom“ prolećnom spremanju, o turistima, telekomunikacijama, birokratskim zavrzlamama i komšijskim odnosima. I svaka od situacija koje Kišon opisuje će vas iskreno nasmejati i pronaći ćete sebe makar u jednoj od njih, jer iako je sklon očiglednom preterivanju, u Kišonovom tonu nema ni trunke zlobe (nemojte obraćati pažnju na naslov, originalna zbirka nosi naziv „Porodične priče“).

Zaista, znate li neku osobu koja je čitala Kišona, a da vam nije preporučila neku od njegovih knjiga? Ja (iskreno) ne znam.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Satira

Marija Sempl je američka književnica, scenarista i producent. Rođena je u Kaliforniji 1964. godine. Danas živi u Sijetlu. Poznata je kao scenarista i producent nekoliko TV serija, među kojima su i Beverly Hills 90210, Mad About You, Suddenly Susan i Arrested Development. Do sada je napisala dva romana: This One Is Mine i „Gde si nestala, Bernadeta“ (Where’d You Go Bernadette).

„Gde si nestala, Bernadeta“ je roman o ekscentričnoj i nesvakidašnje nadarenoj Bernadeti, magu arhitekture, koja se, nakon svog neobičnog projekta, za koji je dobila i prestižnu stipendiju, povlači iz javnog života i sa porodicom seli u Sijetl. Za novi dom ona bira napuštenu školu na vrhu brda, ali suočena sa određenim neuspesima iz prošlosti, odustaje od projekta i potpuno zapušta kuću, baš kao i svoj socijalni život.

Kako bi i dalje funkcionisala kao supruga i majka, Bernadeta unajmljuje online asistentkinju iz Indije kojoj poverava sve svoje svakodnevne obaveze – od naručivanja hrane, kupovine garderobe i zakazivanja sastanaka kod lekara, do organizovanja godišnjeg odmora.

Ova neodoljiva priča počnje kada Bernadetina ćerka Bija za svoj izuzetan uspeh u školi zatraži neobičan poklon – božićno putovanje na Antartik. Za Bernadetu, naviknutu na ušuškanost u socijalnoj izolaciji, nekoliko dana na brodu sa gomilom stranaca predstavlja stres kosmičkih razmera. Organizacija putovanja (koju obavlja asistentkinja iz Indije), kao i nekoliko komičnih sukoba sa „zunzarama“ (majkama Bijinih školskih drugara) koji se završavaju katastrofom, dovode Bernadetinog muža do pomisli da joj je hitno potrebno psihijatrijsko lečenje. Suočena sa pritiscima sa svih strana, Bernadeta odlučuje da se sa problemima izbori na jedini način koji zna – ona ponovo nestaje sa lica zemlje.

Tako naslov dobija dvostruko značenje i predstavlja dva Bernadetina nestanka: prvo iz javnog, a zatim i iz privatnog života.

„Gde si nestala Bernadeta“ je satiričan prikaz savremenog sveta, prvenstveno onih ljudi koje smatramo višom klasom. Marija Sempl ismeva ovaj „pokondireni“ svet prikazujući ga kroz ekstreme poput školskog sistema koji ne priznaje ocene, u kojem su svi đaci izuzetni, samo neki manje, a neki više, u kojem roditelji moraju da se angažuju u školskim i vanškolskim aktivnostima gotovo jednako kao i deca; kroz razne savetnike i sisteme samopomoći. Svet u ovom romanu je toliko politički korektan da čovek može biti pogrešno shvaćen čak i ukoliko glasno uzdahne.

Bernadeta je u takvom svetu kao slon u staklarskoj radnji – svaki njen pokret izaziva potencijalnu katastrofu. Ona je genije zatočen u ispraznoj svakodnevnici, bez ikakvih izazova i ambicija. Otkako je došla u Sijetl – grad u kom kiša nikada ne prestaje da pada – i otkako je okružena „očajnim domaćicama“ (a.k.a. zunzarama), ona bukvalno počinje da vene i upada u sve dublju depresiju. Nekada mlada nada „zelene gradnje“ (pre nego što je ona i postojala), koja je postala poznata po tome što ni od čega napravi čudo, sada se nalazi u potpunoj katatoniji, do te mere da problem prokišnjavanja sopstvenog doma rešava strateški raspoređenim loncima za špagete.

U skladu sa glavnom junakinjom, i narativ ovog romana je potpuno nekonvencionalan. Čitav roman predstavlja knjigu koju piše Bija, a koja se sastoji od sakupljenog materijala koji bi trebalo da pomogne u pronalaženju Bernadete: imejlovi, pisma, poverljiva FBI dokumentacija, pa čak i lekarski računi.

Kako je onda roman o depresivnoj i anksioznoj ženi koja nestaje sa lica zemlje zapravo komedija, pitate se. Vrlo lako, naročito ako poznajete prethodni rad Marije Sempl. Njen specifičan smisao za humor očitava se u brojnim situacijama u kojima se Bernadeta zatiče (naročito u sukobu sa zunzarama), ali i u hiperboličnim opisima društveno povlašćene elite i njihovim apsurdnim načinom života. Marija Sempl ukazuje na ispraznu, lišenu emocije, ali tehnološki osvešćenu budućnost i svu nemoć individue koja se u takvu budućnost ne uklapa.

Svako od nas je pomalo Bernadeta, i zbog toga je ova (anti)junakinja omiljena širom sveta (neki je čak upoređuju sa Bridžet Džouns). U ovom hladnom, ambicioznom i pragmatičnom svetu koji Marija Sempl tako živo opisuje, stvarno bi trebalo da se zapitamo – gde su nestale Bernadete?

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Knjiga sa plavim koricama

Često mi se događa u poslednje vreme da, ako pročitam neku baš dobru knjigu, potražim informaciju o tome da li je po njoj snimljen neki film. Iako u većini slučajeva važi ono čuveno „knjiga je bila bolja“, i dalje volim da gledam ekranizacije svojih omiljenih dela. Ponekad se silno razočaram (mada ne znam da li je to pravi termin), ali se dešava da se ponekad pozitivno iznenadim (neki od mojih omiljenih filmova su inspirisani knjigama). U poslednje vreme sam, sasvim nenamerno, napravila mini maraton ekranizacija književnih dela. Izgleda da je došla ta sezona kada režiseri nemaju svežih ideja, pa igraju na siguricu. Sličan takav talas smo imali vrlo skoro, sa „Velikim Getsbijem“, „Anom Karenjinom“ i „Gospođom Bovari“. Ovoga puta je, čini mi se, sezona malo uspešnija. Evo šta sam gledala u poslednjih nekoliko dana, a da mislim da je vredno preporuke:

War and Peace

Po mnogima jedan od najboljih romana ruskog realizma, Tolstojev „Rat i mir“ obreo se, kako na malim, tako i na velikim ekranima nekoliko puta do sada. BBC je, međutim, rešio da ponovo oživi dobro poznate likove i ovoga puta se baš potrudio – priča se da je ovo najplaćenija serija koju je BBC ikada radio.

U pitanju je mini serija, od svega šest epizoda od po sat vremena. Serija je snimana u Rusiji, Litvaniji i Letoniji, tako da obiluje autentičnim pejzažima. Glavne uloge tumače Lili Džejms, Džejms Norton i Pol Dejnou.

Kasting je, po mom skromnom mišljenju dobar, sa pojedinim izuzecima. Pol Dejnou je kao stvoren za ulogu Pjera, a Lili Džejms za ulogu Nataše (iako na trenutke može biti previše teatralna i zbog toga iritantna kao glumica, ako se setite Tolstojeve Nataše, shvatićete da joj je to u ovom slučaju plus). Većina sporednih likova je dobro odigrana, među kojima se ističu Marija i princ Bolkonski, kao i princ Kuragin i njegova ćerka Jelena. Likovi kojima nisam zadovoljna su Anatol Kuragin (koji bi trebalo da bude prelep i šarmantan negativac) i naravno, Andrej Bolkonski (isključivo kada je u pitanju fizički izgled, mada priznajem da po tom pitanju možda nisam objektivna, s obzirom na to da je upravo on moja večna književna simpatija).

Priča je pomalo razvodnjena i akcenat je stavljen na dramu i romansu (nazovimo to prosto „Mir“), dok je filozofski deo romana, kao i zapažanja o politici i ratu („Rat“) stavljen u drugi plan. Iako se često može čuti da ruske klasike treba gledati isključivo u ruskoj realizaciji, mislim da ovoj seriji treba dati šansu, ako ništa, a onda bar da se podsetite samog romana.

Macbeth

Jedna od najpoznatijih Šekspirovih tragedija, „Magbet“, večiti je izazov za reditelje, kako pozorišne tako i filmske. Najnovija adaptacija dolazi kao delo australijskog reditelja po imenu Džastin Kurzel. Ono što je zanimljivo jeste da je ovo Kurzelov drugi film. Glavne uloge tumače Majkl Fasbender i Marion Kotilard.

Film se vodi kao rated R (što i priliči jednoj Šekspirovoj tragediji), ali nije previše mučan za gledanje. Iako je mračan, film je vizuelno prelep (sa estetske tačke gledišta), a kada na to dodate autentučne replike iz same drame, dobijate nesvakidašnje filmsko ostvarenje ovog tipa. Jedina zamerka koju imam je lik lejdi Magbet, koja je zaslužila snažniju glumicu, ali ukoliko sagledate pozitivne i negativne strane ovog filma, pozitivno će prevladati.

Priznajem da sam se, otkako sam pogledala film Titus, u režiji Džuli Tejmor, sa Entoni Hopkinsom u glavnoj ulozi, trajno razmazila kada su adaptacije Šekspira u pitanju (eto još jedne preporuke!), ali i Macbeth je svakako vredan pohvale.

Dickensian

Da li ste ikada, čitajući Dikensa, imali utisak da se neki od njegovih junaka iz različitih romana zapravo poznaju? Da zajedno hodaju ulicama Londona, posećuju iste prodavnice i pabove? Niste jedini.

Autor serije Dickensian, Toni Džordan, rešio je da sruši granice sazdane od korica knjiga i prikaže gledaocima Dikensov London na potpuno nov način: spajajući neke od najpoznatijih priča ovog autora u jednu sasvim novu. Prepoznaćete junake i zaplete iz „Božićne pesme“, „Velikih očekivanja“, „Olivera Tvista“, „Sumorne kuće“, „Stare prodavnice retkosti“ i drugih romana, ali iz potpuno nove perspektive.

Kada je o recepciji reč, kritike su podeljene. Sa jedne strane, uzvici oduševljenja zbog originalne ideje i novog viđenja jednog od omiljenih pisaca čitalaca širom sveta; sa druge strane, negodovanje zbog činjenice da, iako su iskorišćeni Dikensovi junaci, to što gledamo zapravo nije Dikens. Ja bih rekla samo: i jeste i nije.

Upoznajte gospođicu Havišam pre nego što ju je zadesila tragična sudbina. Gledajte ozloglašenog Skrudža i pitajte se da li će se susreti sa duhovima. Pratite neumornog inspektora Baketa dok pokušava da odgovori na pitanje ko je ubio Džejkoba Marlija. Zakoračite u Dikensov svet kakav do sada niste imali prilike da posetite, i zajedno sa autorima serije, pustite mašti na volju.

Dafne di Morije (1907-1989) rođena je u Londonu, kao ćerka menadžera poznatih glumaca. Od malena je bila strastveni čitalac, a pisanjem je počela da se bavi već u ranim dvadesetim godinama. Prvi roman „Duh ljubavi“ objavila je 1931. godine, a svetsku slavu je stekla sedam godina kasnije, objavljivanjem romana „Rebeka“, po kojem je i danas čuvena širom sveta. Bila je veoma plodan pisac, za života je objavila više od 40 književnih dela, među kojima su romani, zbirke kratkih priča, dramski tekstovi i eseji. Njeni romani inspirisali su brojne holivudske režisere. Samo „Rebeka“ se pojavila na platnu u više od pet različitih verzija, od kojih je, verovatno, najpoznatija ona Hičkokova, snimljena dve godine nakon objavljivanja samog romana.

Roman „Rebeka“ čitamo kroz perspektivu neimenovane naratorke koju poznajemo samo kao drugu gospođu De Vinter. Na jednom od svojih putovanja sa svojom bogatom družbenicom (koja joj je ujedno i poslodavac), naratorka upoznaje izvesnog Maksima de Vintera, bogatog udovca iz Engleske. Jedino što o njemu zna, a što je čula kroz glasine, jeste da je De Vinter došao u Monte Karlo kako bi se oporavio od teškog duševnog stanja u koje je zapao nakon što se njegova supruga, po kojoj roman nosi naziv, udavila. Iznenadno loše zdravstveno stanje njene družbenice daje joj priliku da sa De Vinterom provede nekoliko dana nasamo i da se u njega zaljubi. Iako joj ova ljubav deluje neostvarivo, Maksim de Vinter će je, nekoliko trenutaka pre nego što bi trebalo da napusti Monte Karlo, zaprositi i pozvati je da sa njim provede život u Menderleju, imanju o kojem joj je toliko pričao. Nakon bajkovitog medenog meseca, mladenci stižu u Menderlej i već sa upoznavanjem gospođe Denvers, kućepaziteljke, novopečena gospođa De Vinter shvata da život u novom okruženju neće biti onakav kakvim ga je zamlišljala.

Iako preminula, Rebeka ubrzo postaje centralni lik ovog romana. Čitavo imanje odiše njenim prisustvom i naratorka oseća da je svi porede sa bivšom suprugom svog novog muža. Nenaviknuta na život aristokratije, gospođa De Vinter se teško uklapa u novu sredinu, a gospođa Denvers, bivša Rebekina sobarica, ne propušta priliku da joj prilagođavanje učini još težim. Rebeka je novoj gazdarici imanja predstavljena kao anđeoska figura: žena retke lepote, ponositog držanja i milog duha. Ukratko, Rebeka je žena sa kojom je teško takmičiti se, čak i pošto više nije među živima. Ipak, kako radnja odmiče, čitalac saznaje da Rebeka ima i svoju tamnu stranu, a da Menderlej skriva tajne dostojne najjezivije gotske atmosfere.

Dafne di Morije svoj roman gradi uz konstantu napetost i nemir svoje protagonistkinje prebacuje na čitaoca. Čitavo iskustvo čitanja ovog dela obavijeno je slutnjom da će se dogoditi nešto loše, kao i činjenicom da smo svakom sledećom stranicom bliži da otkrijemo šta. „Rebeka“ se često poredi sa mračnim gotskim romanima i ovo poređenje ima smisla. Iako u ovom romanu nema duhova i imanja koje su zaposeli duhovi u pravom smislu te reči, Rebekin duh provejava kroz svaki predmet Menderleja i kroz svaku rečenicu romana, dovodeći naratorku na granicu zdravog razuma.

„Rebeka“ se vodi kao ljubavni roman, ali nemojte nasesti na ovu etiketu. U ovoj knjizi nećete uživati u romantičnim scenama koje čitateljke dovode do suza, ali ćete naići na elemente trilera i gotske misterije, pa možda čak i horora (zavisno od kriterijuma pojedinačnog čitaoca). Ipak, nemojte zaboraviti da je najpoznatija ekranizacija ovog romana upravo ona koju je režirao Hičkok.

Najpoznatiji roman Dafne di Morije vrlo brzo je postao bestseler, a danas s pravom nosi titulu klasika 20. veka. Roman je imao velikog uticaja na razvoj žanra psihološkog trilera, a sama autorka ga je nazvala „Studijom o ljubomori“ i gotovo stvorila tom prilikom topos Savršene druge žene. Jeziva atmosfera, nepouzdani narator i sposobnost autorke da održi pažnju čitaocima obrtima koje je teško očekivati, čine da „Rebeka“ nikada ne gubi na savremenosti. Nemojte preskočiti ovaj roman, uverite se i sami zbog čega je tako.

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Klasik 20. veka