Stsh's Book Corner

Konačno je stiglo proleće i već se lakše diše (ako imate alergije ovo ne važi za vas, moje su se misteriozno povukle pre nekoliko godina). Uz to su iza nas i praznici, poznati kao dani koji unesu pometnju u svakodnevno funkcionisanje i izazivaju potrebu da se nekoliko puta dnevno zapitate „koji je danas dan?“ Ti dani su, međutim, u mom slučaju i sinonim za dosta čitanja, posebno oni kada ništa ne sme da se buši, farba i budži. Da se čita, srećom, sme. I sami ste primetili da u poslednje vreme zapostavljam blog. Nemam neko legitimno opravdanje za to – tako je kako je. Ali to ne znači da makar jednom u sto godina ne mogu da se osvrnem na naslove pročitane u prethodnom periodu i makar na taj način vam skrenem pažnju na neke koje nikako ne bi trebalo da propustite. Pa, da krenemo redom:

1. Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta, Sju Taunzend – Mart je otpočeo željom za laganim, duhovitim štivom i podsvesnom željom za hibernacijom, pa je ovaj roman delovao kao nešto što se savršeno uklapa u zadate kriterijume. Eva ima muža i dvoje dece za kojima večito rasprema i koje doslovno dvori. Kao i većina drugih žena, uostalom. Za razliku od drugih žena, međutim, Eva odlučuje da je dosta. Na dan kada blizanci odlaze na koledž, Eva obučena leže u krevet. I odlučuje da sa njega ne siđe narednih godinu dana. Ubrzo svi (doduše nerado) prihvataju njenu odluku, iako je niko ne razume. Zašto to radi? Mora da razmisli. O čemu ona to pobogu ima da razmišlja? O svemu. Da li se slonovi znoje. Da li su Mesec izmislili pesnici? Da li su ona i njen muž srećni u braku? Ako sanjate o savršenoj, srećnoj porodici, ova knjiga će vam već u prvoj polovini srušiti snove. Eva je možda iščašen lik, ali čekajte tek da upoznate njenu porodicu. Ovaj roman je katalog samoživih junaka operisanih od empatije, prema tome - naravno zabavan, ali Daily Mail (na koricama) preteruje kad kaže da ćete se smejati do suza. Tu i tamo neki smešak, i to je to. Priča se u nekom trenutku rasplinjava i tračevi o Evinom stanju će od komšiluka preći na tviter a onda i u medije pa će se ispred Evine kuće skupiti horda obožavalaca koji je smatraju sveticom i žele njen savet. Bilo kako bilo - knjiga se pročita za dan. Nije “wow”, ali bar nije dosadna. Ako nemate problem da svarite doslovno nepodnošljive likove, ovo je sasvim ok vikend-roman za opuštanje. Svako ko je makar jednom pokupio prljave čarape sa poda neće moći da ne pronađe makar trunku razumevanja za Evu. S druge strane, ako ga preskočite, nećete mnogo propustiti. P.S. Autorka se proslavila knjigama o Adrijanu Molu, ali ja ih nikad nisam čitala pa ne mogu da uporedim. P.P.S. Ocene na Goodreadsu su kriminalne.

2. Donesite mi glavu Ajvi Poket, Kejleb Krisp – Pisala sam o prvom delu Ajvi Poket (OVDE), i moram da priznam da sam bila strašno ljubomorna što nije meni zapalo da je prevedem. Okolnosti su se, međutim, promenile i složile tako da mi se želja ostvari pa će vas na prvoj strani druge i treće knjige Ajvinih avantura dočekati moje ime (treća izlazi za koji dan). Naravoučenije – budite zavidni, ponekad se isplati. Malo je reći da sam uživala u prevođenju ovih knjiga, a o tome koliko mi je žao što ih nema više ne vredi ni govoriti. Ajvi Poket je apsolutno jedna od mojih omiljenih književnih junakinja za decu, odmah posle Pipi Duge Čarape. I da, ovo jesu knjige za decu, i klinci ih obožavaju, ali ja iskreno mislim da je pisana tako da odrasli u njoj mnogo više uživaju. Verujte mi na reč, čitajte Ajvi Poket.

3. Mi protiv vas, Fredrik Bakman – Već neko vreme mi je jasno da Bakman samo štancuje knjige i da će mi se, kad prođe nekoliko godina od čitanja, sve njegove priče i likovi (osim Uvea) zbrkati u glavi. Ali pošto je mart, kao što rekoh, bio period kad sam želela samo lagano štivo, uzela sam „Mi protiv vas“, iako mi ni „Medvedgrad“ zaista nije bio ništa posebno (veću ocenu je dobio samo zbog izuzetno važne teme kojom se bavi, opširnije utiske pročitajte OVDE). Nastavak mi se dopao još manje od Medvedgrada, a razlozi su više-manje isti. Nisam se u međuvremenu zainteresovala za hokej, i dalje ima previše likova za koje se nisam vezala ni u prvom delu, a ni sada. Više bih, na primer, volela da saznam šta se dogodilo sa uznemirenim ljudima nego sa stanovnicima Medvedgrada. Bakmanov stil ozbiljno počinje da me umara, ta repetitivnost i razbacivanje floskulama ostavljaju utisak kao da ni sam ne zna šta bi pisao i da je nastavak iznuđen (što ga nije sprečilo da ispiše skoro 500 strana). Čini mi se čak i da ne morate da čitate Medvedgrad jer deo ovog romana otpada na prepričavanje prethodnog. Kao i na milion puta ponovljena zapažanja poput onog da je strašno teško biti roditelj, da će neko umreti i da ovo nije takva i takva priča niti su likovi ovakvi i onakvi (kakva je to tačno priča nije najjasnije). Nastavci romana koji su isprva zamišljeni kao samostalni nikad nisu sjajni, a čini mi se da je to slučaj ovde jer je priča u Medvedgradu prilično zaokružena, čak dobijamo i informacije o tome šta će se sa pojedinim junacima desiti u budućnosti. Isti je slučaj i sa "Mi protiv vas" tako da stvarno ne razumem čemu treći roman koji je već najavljen.

4. Džoni Panika i Biblija Snova, Silvija Plat – Nakon što mi je Bakman isisao dušu, posegnula sam za kraćom formom i dugoočekivanom zbirkom Silvije Plat. Ali tu me je već uhvatio reading slump pa sam je čitala mnogo duže i kilavije nego što sam želela (ili možda što zaslužuje). Kao i svaku drugu zbirku, i ovu krasi ta osobina da nisu sve priče jednako upečatljive ili dobre. U njoj su i neke priče koje Silvija nije želela da objavi iz života, kao i isečci iz dnevnika. Ne znam šta da mislim o takvim postupcima. S jedne strane, pomislite kako je autor imao razlog da nešto ne pusti u etar, s druge, setite se Kafke. Nisu mi se sve priče dopale, ali emotivno sam vezana za Silviju i bilo mi je drago što je ponovo čitam, kao kada posle sto godina sednete na kafu sa nekim sa kim ste izgubili kontakt, a ko vam je drag, i posle nekog vremena shvatite da veza zapravo nikad nije ni prekinuta.

5. Nevidljivi život Euridisi Guzmao, Marta Batalja – Mnogo sam se radovala ovoj knjizi, ali nisam dobila ono što sam očekivala. Avaj. Euridisi je svaka žena u istoriji kojoj je rečeno da "to nije za žene". Svaka koju su ograničili na rad u kući i bavljenje decom jer je ono "napolju" rezervisano za muškarce. Svaka koja se nije odvažila da učini nešto što "nije damski". Svaka koju je na bilo koji način stopirao patrijarhat. Zamisao perfektna, stil blago duhovit, prva polovina knjige odlična. A onda se dogodi ta druga polovina u kojoj autorka uvodi Euridisinu sestru, a onda još gomilu likova, ali stvarno uvodi, onako kako se uvode novi likovi koji će biti od velike važnosti za fabulu. A onda pređe na novu turu likova. I svi ti (zapravo sporedni) likovi, iako njihove priče same po sebi nisu dosadne, prave ogromnu gužvu na prilično ograničenom prostoru (190 str) zbog čega Euridisi Guzmao postaje nevidljiva čak i u sopstvenom romanu. A možda je to genijalna zamisao autorke? Možda, ali ja sam se pomučila da je završim i baš mi je žao jer je, kao što rekoh, zamisao baš obećavala i baš sam htela da volim ovu knjigu. Ipak vam savetujem da je pročitate jer možda lakše varite detaljno uvođenje sporednih likova i možda baš zavolite ovu knjigu onako kako sam ja htela. Euridisi sigurno hoćete.

6. Alma i sedam čudovišta, Iria G. Parente i Selene M. Paskual – Naravno, prvo što primetite kada otvorite ovu knjigu jesu unutrašnje ilustracije koje su neobične i možda malo preozbiljne za dečju knjigu. Onda shvatite da se knjiga bavi temom čija ozbiljnost ne može ni da se opiše. Mentalno zdravlje dece je kod nas nekako i dalje tabu tema, mada šta je sve kod nas tabu, ovo uopšte ne treba da se čudi. Iz iskustva znam da roditelji ponekad, i pored najbolje namere, jednostavno ne znaju da prepoznaju neke znake (ili prosto ne žele da vide, što je sasvim razumljivo) a još manje znaju kako da o tim znacima govore sa decom. „Alma i sedam čudovišta“ je simbolična priča o devojčici koju noću posećuju različita čudovišta koja su se nastanila ispod njenog kreveta. Svako čudovište odgovara nekom od psihičkih problema sa kojima se deca i mladi susreću danas. Napisana je vrlo jednostavno, štaviše, stilski je to možda moglo mnogo bolje. A možda i nije jer na ovaj način prenosi poruku baš kako treba. Kada sam je pročitala (svesna toga da je stilski, eto, moglo bolje), naježila sam se od glave do pete i istovremeno ispunila nekom toplinom jer tako divno ohrabruje razgovor o najcrnjim mislima. Ovo je baš važna knjiga. I za decu i za roditelje. Dođe mi da je poklonim svima koje znam.

7. Sobarica, Nita Prouz – Zalepila sam se za ovaj naslov jer su roman šakom i kapom poredili sa Elenor Olifant. Ali jedna je Elenor Olifant. Htela sam da kupim original, ali iz nekog razloga je bio preskup a onda sam videla da je Vulkan objavio prevod. I protivno zdravom razumu sam otišla u knjižaru i kupila je. Prevod je strašno loš, lektura standardno nepostojeća. A ni priča mi se ne dopada (možda bi mi se više dopala u originalu, šta znam). I pitam se dokle će pisci da jašu na talasu spektruma. Sobarica po kojoj knjiga nosi naslov ima Aspergerov sindrom, i meni je uvek beskrajno simpatično da čitam o takvim likovima. Jednog dana na poslu zatiče telo mrtvog gosta i optužena je za njegovo ubistvo. Žanr bi se, prema tome, mogao odrediti kao neki duhoviti triler i kraj je prilično iznenađujući, ali ne zato što je priča dobro napisana već zato što je prosto ubačen tu, bez ikakve naznake i motivacije. Roman je apsolutni bestseler i svi su oduševljeni. Ja bih vam preporučila da je zaobiđete u širokom luku. Radnja neinventivna, likovi stereotipni do te mere da mi se čini kao da je autorka guglala „ljudi sa autizmom“ ili „problemi ilegalnih migranata“. Maltene uvredljivo.

8. Kalendar Maja, Zoran Ferić – Pisala sam o knjizi na blogu (OVDE), pa neću dužiti. Reći ću vam samo da mi se još od „Kazališta“ Ferić vrtoglavom brznim popeo na listi domaćih (tj regionalnih) pisaca. „Kazalište“ mi se dopalo više od „Kalendara“ (o „Putujućem kazalištu“ čitajte OVDE), ali i ovaj roman je odličan i ne čudi me što je pokupio sve moguće i nemoguće hrvatske nagrade. Čitajte Ferića, priuštite sebi malo čistog uživanja.

9. U očima zveri, Nastasja Marten – Jedna od onih priča koja se mogla naći u Zabavnikovoj rubrici „Život piše drame“. Nastasja Marten je francuska antropološkinja koju je, dok je boravila u Sibiru, napao medved i odgrizao joj pola lica. „U očima zveri“ je kratka ali upečatljiva priča o njenoj borbi sa tim iskustvom. Počev od hladnih, neonskih svetala ruskih bolica i bolnih operacija, preko „možemo mi to bolje od Rusa“ stavova francuskih doktora, do njene šokantne želje da se vrati na „mesto zločina“ i konačno se pomiri sa onim što joj se dogodilo. Zanimljiva svakako, ali čini mi se da opštem utisku mnogo više doprinosi činjenica da je u pitanju istinita priča, a mom ličnom to što mi je malo vratila sećanje na vreme kad sam i sama ležala u bolnici dok su mi ušivali lice. Doduše posle susreta sa komšijskim psom, ne sa medvedom, ali bila sam mala pa je i mali pas delovao veći.

10. Zima, Ali Smit – Htela sam da pišem poseban tekst o ovoj knjizi. I počela sam, ali nije mi se dalo, pa sam onda umesto toga napisala ovaj pregled. I evo, bukvalno ni sad ne znam šta da kažem, kako da vam dočaram koliko sam uživala u ovom romanu. „Zima“ je deo tetralogije „Godišnja doba“ i prethodi joj roman „Jesen“ (ne znam zašto je Štrik odličio da ovaj roman objavi prvi, ali može samostalno da se čita, tako da nije problem). Internet kaže da je Ali Smit inspiraciju za knjigu našla u Dikensu i Šekspiru i zaista, glavna junakinja romana, Sofija, pravi je moderni Skrudž. Pozvala je sina na božićnu večeru, ali posle zapetljancije sa bankom nije uspela da podigne novac i na trpezu može da iznese samo užegli kikiriki (ili tako nešto). Srećom (mada ne baš ako pitate Sofiju), tu je njena sestra koja će se pobrinuti za sve. A sin. Sin je tek posebna priča. Artur piše blog „Art u prirodi“ čiji je tviter nalog otela njegova bivša, Šarlot, pa sad na njemu lupeta kojekakve besmislice. Budući da nije spreman da majci saopšti o raskidu, Art unajmljuje devojku koju slučajno sreće da se tokom božićne posete majci pretvara da je Šarlot. Šta vam više treba da vas ubedite da odmah uzmete svoj primerak „Zime“? Mnogo je dobra, kad vam kažem.

11. Ovo niko ne pominje, Patriša Lokvud – Još jedan zanimljiv, eksperimentalni roman, ali ovaj me, za razliku od „Zime“, nije baš oduševio. Romani sa tezom, pa još u nekonvencionalnoj formi, mogu biti mač sa dve oštrice i evo, ja ne znam na koju da se bocnem. Roman je podeljen u dva dela koja na prvi pogled mogu delovati kao dva zasebna romana - u prvom je u središtu "portal". Neimenovana junakinja romana proslavila se na netu pitanjem "Da li psi mogu biti blizanci". I taj deo je prepun britkih, ciničnih i poraznih (ali i duhovitih) zapažanja o modernom društvu. Iako je pisan u crticama (nalik na tvitove, recimo) pa je lako izgubiti tok, mislila sam da će mi ova knjiga možda ući u top 10. Ali onda stiže taj drugi deo kada junakinja saznaje o problemima sestrine trudnoće koji prerastaju u nezamislivi scenario i on vrlo jasno služi kao podsetnik šta je u životu zaista važno i kako svet koji poznajemo može da se preokrene u sekundi. Problem je u tome što, iako bi trebalo da bude emotivan i otrežnjujući, na mene nije ostavio očekivani utisak. Fell flat, što bi se reklo. Ali razumem poentu i istovremeno shvatam i zašto neki ljudi misle da je roman genijalan, dok drugi misle da je potpuna glupost. Nije potpuna glupost, naprotiv. P.S. Moram da pohvalim prevod, koji sigurno nije bio nimalo lak. Roman je oslanja na sleng i savremena dešavanja i moram da priznam da sam bila oduševljena kada sam naišla na izraze poput „osopa“. Ako ne znate šta to znači, onda ovo definitivno nije knjiga za vas.

12. Dnevnik 2020, grupa autora – Na samom početku ove knjige Lana Bastašić objašnjava kako je došla na ideju da kolegama piscima iz regiona predloži da zajedno napišu dnevnik. Svako po dva odvojena meseca. To je bilo krajem 2019. godine. Naravno, niko nije mogao ni da sanja šta će doneti 2020. Dnevnik, dakle, vodi šest pisaca iz regiona: Lana Bastašić, Luiza Bouharaoua, Dijana Matković, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić i Nikola Nikolić. Neke nisam čitala ranije. Za neke, iskreno, nisam ni čula. Nije mi svačiji stil legao i nisu svi unosi bili zanimljivi (što je i normalno kad vas neko tera da na silu pišete svakog dana). Ali dopala mi se knjiga i sve više mi se dopada što više razmišljam i pričam o njoj. Kao prvo, čita se kao roman. Nekako odmah imate svest da autori vrlo dobro znaju da pišu za publiku, pa u tom smislu ovo nije onaj pravi dnevnik koji čuvamo pod ključem. Neki to i koriste pa čitamo neke stavove i mišljenja kojima u dnevniku možda nije mesto. Ali nema veze. Druga zanimljiva stvar je kako su prelazi iz meseca u meseca suptilni i ne gube utisak celine. Dve stvari su mi pale na pamet. Prva, kako smo svi mi isti narod koji sticajem okolnosti nosi različita imena i živi na razgraničenim podnebljima. I druga, kako nas je ova korona ogolila i uniformisala nam misli. Zanimljivo, tokom čitanja sam pomislila da knjiga nije ono što sam očekivala. A iskreno, ni ne znam šta sam očekivala. Znam samo da je apsolutno vredna čitanja, iako u njoj nema neke velike poente, neki unosi vrište da autori nisu imali inspiraciju (ali, šta će, moraju) i nema šanse da će vam baš svi pisci leći. Ja sam je slistila za dan i po i baš me je vukla. Saosećala sam sa martovskom paranojom, setila se kako je to bilo kad sam u junu shvatila da ću se sunčati samo na terasi, ponovo bila ljuta zbog demonstracija u julu… a ponekad se vala i naglas smejala.

Dođosmo i do kraja ovog spiska. Kao što vidite, bilo je prilično šareno – red fenomenalnih knjiga, red onih bez kojih sam mogla. Iskoristiću privilegiju ličnog bloga da budem bezobrazno subjektivna i titulu favorita dodelim završnici trilogije o Ajvi Poket. Za kraj ću citirati Kejleba Krispa s kojim se apsolutno slažem: „Pa, dragi čitaoci, naša avantura je gotova. Hajde da ne budemo sentimentalni. Nismo u tom fazonu, zar ne? Kraj je bio veličanstven i žao vam je što je gotovo – oko toga se svi možemo složiti – ali postoje i druge knjige, drugi junaci. Ne, neće biti isto, ali šta jeste isto? Budući da moram da zaradim za lebac, nastaviću da pišem knjige o zanimljivoj deci – ali čisto sumnjam da će iko biti toliko nepodnošljiv, nepopravljiv ili uvredljiv kao Ajvi Poket. Niti će biti toliko veličanstveno zabavno pisati o njima.“

Do sledećeg posta
Vaša (uopšte nisam u fazonu da budem sentimentalna) Stš <3