Stsh's Book Corner

Home Archive for September 2019

Ćersti Anesdater Skomsvol (1979) je norveška književnica. Svoj prvi roman ,,Što brže idem sve sam manja” objavila je 2009. godine i za njega dobila prestižnu debitantsku nagradu ,,Tarjej Vesos”. Po njemu je napisana i pozorišna predstava čija je premijera odigrana 2014. godine u Oslu. Ćersti je nakon toga napisala zbirku pesama, tri romana i nekoliko eseja i pripovedaka.

,,Što brže idem sve sam manja” je roman o Matei Martinsen, ekscentričnoj starici koja u životu nije imala mnogo dodira sa drugim ljudima i zbog toga je sada, u poznim godinama, opseda strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Racionalna bojazan će nadvladati iracionalan strah od drugih ljudi i Matea će rešiti da konačno izađe među svet.

Matea svaki dan počinje prelistavanjem umrlica u dnevnim novinama i taj njen pomalo morbidni dnevni ritual samo je jedan od brojnih pokazatelja njenog duševnog stanja: ,,Danas mi je laknulo što moje ime nije među njima; mada, to bi bio dokaz da sam živela, pa se dvoumim da li da pošaljem sopstvenu umrlicu i zamolim novine da je objave kada za to dođe vreme. Nekad sam ih čitala samo da bih se sladila što sam živela duže od onih zbog kojih su objavljene, ali sad mislim da to nema nikakve veze, svi mi ionako živimo samo jedan tren.” Njen tren polako prolazi i ona je toga svesna, prema tome, trebalo bi da iskoristi ostatak života na najbolji mogući način, da učini nešto da je ljudi primete. Samo kad bi znala kako, kad bi znala šta. Čitav život je imala problema sa komunikacijom sa ljudima. Nikada nije radila van kuće, osim jednom, ali to je trajalo toliko kratko da nije vredno spominjanja. Svakoga dana pažljivo gleda kroz špijunku kako slučajno ne bi nabasala na nekoga od komšija dok uzima novine sa otirača. Svakodnevno kupuje novu teglu džema nadajući se da će sledeću moći da otvori sama jer nema hrabrosti da pita radnike u prodavnici za pomoć. Izuzetno je ponosna na činjenicu da svaku rolnu toilet papira može da načne perfektno, bez cepanja. Opsednuta je rimama i sa zadovoljstvom smišlja nove kombinacije koje se rimuju iako nema nikoga ko bi ih čuo. Jedina osoba sa kojom je mogla da razgovara je njen muž, Epsilon, ali on više nije tu, iako je u romanu sveprisutan i Matea o njemu govori u sadašnjem vremenu. Uostalom, i dalje plete trake za uši koje mu je namenila zbog zdravstvenih problema, iako više nema nikoga da ih nosi.

Matea živi u svom malom apsurdnom svetu i gotovo svaki njen potez je potpuno apsurdan, mada ih ona (roman je ispripovedan u prvom licu) predstavlja kao potpuno racionalne. Kako bi ostavila trag na ovom svetu, odlučuje da u dvorištu zgrade zakopa vremensku kapsulu, krišom, naravno, kako je neko slučajno ne bi video. Njeni pokušaji da na nekoga ostavi utisak, istovremeno bežeći od svakog živog stvora kog vidi, istovremeno su i komični i srceparajući. Kao da je čitavog života bila sama i neshvaćena, čak i dok je živela sa Epsilonom. U njenim sećanjima uvek je ona ta koja samu sebe hvali (u nekoliko navrata ona njemu saopštava da je najbolja supruga na svetu) i nikada ne dobija nikakvu reakciju, ma koliko se trudila. Zato sada čini sve da ne ode neprimećeno: ,,Razmišljam da napišem poruku koju ću ubaciti u vremensku kapsulu. Valjda mogu da napišem nešto o sebi što neće zvučati kao oglas lične prirode, iako će na neki način to i biti. Jedino što mi pada na pamet je da sam ja neko ko se zove Matea, pa to i zapisujem. Kada pročitam brzo čini mi se da piše ,,sama je Matea”, pitam se da li Epsilon to zna. Ispod rečenice ostavljam otisak prsta zbog DNK, a onda kijam po papiriću čisto za svaki slučaj.”

Ovaj kratak roman bez konzistentne fabule, sav satkan od toka misli žene kojoj su misli pomalo zbrkane, može biti prava poslastica za ljubitelje apsurda i filozofije egzistencijalizma. Sinopsis na poleđini knjige obećava još jednu priču u nizu onih o starenju i starcima koji na rubu života kreću u avanturu, ali ,,Što brže idem sve sam manja” nije jedan od njih. U njemu nema prave avanture, nema odgovora na velika pitanja i nema pobede nad životom. Ili ima. Zavisno od toga na koji način posmatrate sam život.

Izdavač: Dereta

Ocena: 4/5

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar

Dok vi ovo čitate ja sa majstorom merim kuhinju (ako me ne ispali) i još jednom budnim okom proveravam da li u stanu ima još koja skrivena polomljena pločica (začudili biste se koliko sam ih našla), iskrivljena lajsna ili bilo koji vid aljkavosti srpskih majstora (asortiman je prilično šarenolik). Sledeći mesečni favorit ću, nadam se, stvarno se iskreno nadam, konačno pisati iz svog stana. Takođe se nadam da ovim nisam urekla datum selidbe jer ako sledeći mesečni favorit ne budem pisala iz svog stana, onda ih više neću ni pisati jer će mi ruke biti svezane na leđima (ako me razumete). Avgust je, dakle, obeležilo svađanje sa majstorima, završavanje poslova pre uzimanja godišnjeg odmora zbog selidbe (haha, odmora) i jurcanje na trista strana, pa za knjige baš i nije bilo mnogo vremena. Ipak sam nekako na mišiće uspela da pročitam četiri, i evo o kojim naslovima je reč:

1. Why Mummy Drinks, Gill Sims – Ako vam treba lagana a pametna knjiga za razbibrigu, na pravom ste mestu. Why Mummy Drinks je roman u vidu dnevnika koji vodi Elen, tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece koja je odlučila da je krajnje vreme da sredi svoj život. Za početak, trebalo bi malo disciplinovati decu a početak školske godine je idealno vreme za to. Jutra pred polazak u školu više ni slučajno ne smeju da liče na hitne evakuacije zbog prirodnih katastrofa, niti bi trebalo da budu razlog za otvaranje još jedne flaše vina. Naravno, sređivanje haotičnog života u praksi nije tako lako u praksi kao na papiru, naročito kada se u celu priču umeša i šira rodbina (među kojima ima superposlovnih sestara, ali i hipi sestara sa čoporom dece) i famozno pitanje ,,šta će na to reći okolina?”. Why Mummy Drinks je duhoviti prikaz jedne (ne)obične porodice iz srednjeg staleža koji po stilu i humoru podseća na dnevnike Bridžet Džouns i sa kojim se, na momente, može poistovetiti svaka žena, bez obzira na to da li je do ivice nervnog sloma dovode ta divna mala stvorenja zvana deca ili nešto sasvim drugo. A nešto, naravno, uvek postoji.

2. Disanje u mermer, Laura Sintija Černjauskajte – Ako imate želju da pročitate makar jednu knjigu iz svake zemlje sveta, roman ,,Disanje u mermer” vam može pomoći u tom poduhvatu jer zaista nemamo priliku da često čitamo litvanske autore. Ovo je prvi roman Laure Sintije Černjauskajte, za koji je dobila prestižnu Evropsku nagradu za književnost. Na nekoliko mesta sam videla da ga porede sa romanom ,,Moramo da razgovaramo o Kevinu”, ali osim motiva ,,zlog deteta”, ne bih rekla da ima mnogo sličnosti. ,,Disanje u mermer” je izuzetno spor i melanholičan psihološki triler, sav satkan od simbola pa ako volite ovakve knjige, pravac u knjižaru po svoj primerak.

3. Nevidljivi akademici, Teri Pračet – Ne pamtim da me je Pračet nekada ovako namučio. Znate koliko volim romane o Disksvetu i koliko se radujem svakom novom prevodu čim ga vidim u pripremi, ali sa ,,Nevidljivim akademicima” je negde zapelo. Prvo, čini mi se da je roman mnogo duži nego što je morao da bude, drugo, mnogo važnije, čini mi se poznatim (a nisam ga čitala, to vam garantujem). Svi Pračetovi romani o Disksvetu liče jedan na drugi, što je i normalno kada pišete više desetina knjiga o jednom svetu, ali nekoliko puta sam pomislila da je ovaj skrojen od delova koji se nekako nisu uklopili u prethodne priče. Naravno, kao i svaki drugi roman o Disksvetu, ,,Nevidljivi akademici” su obavezno štivo za Pračetove fanove, ali ako niste ljubitelji fudbala i malo vam je dosadila priča o Romeu i Juliji (u ovom slučaju, doduše, nisu problem zaraćene porodice već zaraćene navijačke grupe), onda prosto smanjite očekivanja i uživajte u epizodama sa večito gladnim čarobnjacima koji su, kao i uvek, garancija za višesatno kikotanje. Ipak nam ih nije još mnogo ostalo.

4. Moj sin Mio, Astrid Lindgren – Mesec sam zatvorila dečjom knjigom, manje poznatim romanom autorke ,,Pipi Duge Čarape”. Za razliku od blesavih avantura devojčice sa kikicama, ,,Moj sin Mio” je lirska bajka o usvojenom dečaku koji je pronašao put do svog pravog oca, kralja Daleke zemlje u kojoj vladaju mir, sloga i sreća. Pa ipak, čak i u tako idiličnoj zemlji postoji zlo, otelotvoreno u liku viteza Katoa koji krade decu i mladunčad životinja i pretvara ih tužne ptice. Mio će, kao pravi mali kraljević, zajedno sa svojim najboljim drugom i konjem zlatne grive, krenuti u nepoznatu zemlju da pobedi viteza kamenog srca i vrati spokoj svom bajkovitom kraljevstvu.

Titulu ovomesečnog favorita bez razmišljanja odnosi Gil Sims. Izgleda da mi čitanje o tuđim nervnim slomovima pomaže da lakše prebrodim svoje (zato sam u paketu sa ovom kupila još jednu na sličnu temu, samo da se zna). Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (još malo pa preseljena, pu, pu da ne ureknem) Stš <3

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima više od 10 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd. Recenziju romana ,,Šum vremena“ možete pročitati klikom OVDE.

,,Jedina priča“ je Barnsov najnoviji roman, objavljen 2018. godine i u njemu se pisac ponovo vraća ljubavnoj temi, u pokušaju da odgovori na pitanje: Šta je ljubav zapravo? Narator romana je Pol, protagonista koji pokušava da osveži sećanja na svoju ,,jedinu priču”, ljubavnu vezu sa dvadeset godina starijom Suzan koju, sasvim slučajno, kao devetnaestogodišnjak sreće u teniskom klubu predgrađa u kojem živi. Priča je smeštena u šezdesete godine 20. veka kada je ovakva veza bila, blago rečeno, skandal, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Suzan udata. I možda je upravo to i bila varnica koja je na početku održala njihovu tajnu, zabranjenu vezu. Vezu koja će obeležiti Polov život zauvek.

,,Da li biste voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo? Smatram da je to, naposletku, jedino pravo pitanje.

Možete istaći – s pravom - da to i nije pravo pitanje. Jer nije baš da možemo da biramo. Kad bismo mogli da biramo, onda bi to postalo pitanje. Ali ne možemo, pa i nije. Ko može da kontroliše to koliko voli? Ako možete da kontrolišete količinu svoje ljubavi, onda to i nije ljubav. Ne znam kako bi se to onda zvalo, ali ljubav ne.”

Roman je podeljen u tri dela. Prvi, pisan u prvom licu, opisuje susret Pola i Suzan, njihovo upoznavanje i započinjanje tajne veze. Atmosfera je donekle idilična, kao što su to obično prvi dani zaljubljenosti, a njihovi tajni sastanci, interne šale i pakt ,,mi protiv celog sveta” jednako potpuno sumanut i beskrajno romantičan. Veza koja bi se mogla protumačiti kao lek za dosadu sredovečne žene iz predgrađa, međutim, kreće neočekivanom putanjom: Suzan će napustiti muža i odseliti se sa Polom u London. Pol sada ima dvadeset jednu godinu, sebe smatra odraslim muškarcem i uveren je da mu je čitav svet pod nogama. Dobio je ono što zaista želi. Dobio je nju i šansu da sa njom provede čitav svoj život, ili makar čitav njen život. A onda nas Barns, prelaskom na drugi deo priče, ponovo vraća u stvarnost: ,,Na ovaj način bih voleo da se svega sećam, kad bih mogao. Ali ne mogu”.

Drugi deo romana ispripovedan je u drugom licu, kao da Pol samom sebi prepričava šta se zaista dogodilo. U tome je problem sa sećanjem, kaže on, varljivo je. Pamtimo stvari koje želimo da pamtimo, onako kako želimo da ih zapamtimo. Naročito kada je u pitanju ljubav. Ponekad iz memorije izbrišemo sve ružne trenutke, ponekad namerno potisnemo one lepe – po potrebi. Pol se, ipak, trudi da bude objektivan, ma koliko to bilo teško nekoliko decenija nakon odigranih događaja. U njegovom pripovedanju se oseća anksioznost, nervoza, strah od osude ili neverice onog ko čita, potreba za pravdanjem, čestim obraćanjem čitaocu kako bi ga uverio da je priča istinita.

,,Razumete, nadam se, da vam izlažem sve onako kako mi se vraća u sećanje? Nikada nisam vodio dnevnik, i većina učesnika u ovoj priči – mojoj priči! mom životu! – mrtva je ili otišla kud koji. Tako da ne zapisujem baš sve onim redom kojim su se događaji i odigrali. Verujem da sećanje ima jednu posebnu autentičnost, koja nipošto nije inferiorna u odnosu na stvarnost. Sećanje razvrsta i proseje događaje prema zahtevima onoga koji se priseća. Imamo li pristup algoritmu ovog procesa? Odgovor je najverovatnije ne. Ali pretpostavljam da sećanje na prvo mesto stavlja ono što najefikasnije može da se iskoristi kako bi vlasnik sećanja mogao da nastavi da se priseća. Tako da tu postoji nekakav lični interes da prvo izrone srećna sećanja. Iako, ipak, samo nagađam.”

Polov lični interes je, u tom smislu evidentan, jer nam ružna sećanja ostavlja za kraj. Na početku je želeo da nikada ne ostane bez Suzan i ta želja će mu se, donekle, i ostvariti. Nikada je se neće osloboditi, čak i nakon njene smrti, o čemu uostalom i svedoči njegova ispovest. Nakon što su zakoračili u zajednički život koji je Pol smatrao utopijom, stvari su krenule nizbrdo. Suzan polako ali sigurno klizi u alkoholizam, do trenutka kada potpuno izgubi kontrolu nad svojim životom i razumom. Idilu postepeno izjeda mrak, a ono što je Pol nekada smatrao ispunjenjem jedinog sna, pretvara se u svakodnevnu noćnu moru.

,,Jedina priča” nije svakidašnji ljubavni roman, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim, naprotiv. Nemaju sve velike ljubavne priče srećan kraj. Tragedija ne umanjuje ljubav. Ponovo se vraćamo na početno pitanje: šta je ljubav zaista? To pitanje sa sobom vuče bezbroj drugih. Koliko ona traje? Šta je definiše? Da li zaista može biti večna? Zbog čega se bajke završavaju floskulom ,,živeli su srećno do kraja života”? Zašto nikada ne vidimo taj ever after? Da li je prava ljubav samo ona koja je dugotrajna, mirna, poslednja, ili tu titulu sme da ponese i neki kratkotrajan nalet osećanja koji, iako se odigrao tako davno, ponekad ispliva na površinu s pitanjem ,,šta bi bilo”?

,,Svako ima svoju ljubavnu priču. Svako. Može da ispadne fijasko, može da se izjalovi, neka možda nikad i ne započne već se sve odigra u nečijoj glavi, ali to je ne čini ništa manje stvarnom. Ponekad je zbog toga još i stvarnija.”

Ljubav se ne može definisati i možda je upravo to razlog zašto ovo nije jedan od uspešnijih Barnsovih romana. Stilski je, očekivano, na pragu savršenstva, ali ma koliko lepo istkana, priča ostaje bleda, potencijal likova nedovoljno iskorišćen. Uprkos očekivanjima koje nameće naslov, ovo nije jedna od velikih ljubavnih priča koja će ući u anale. U njoj nema veličine, nema prave tragedije, samo nekoliko svetlih trenutaka koji za sobom ostavljaju mučnu prazninu. Možda to ima veze sa varljivošću sećanja na kojoj protagonista insistira, a možda upravo u tome i jeste stvar – u tome da priča ne mora biti velika da bi bila jedna od jedinih.

Ocena: 3/5

Izdavač: Geopoetika