Stsh's Book Corner

Home Archive for September 2018

Džonatan Safran For (1977) je američki pisac. Diplomirao je na univerzitetu Prinston, a pored pisanja trenutno radi i kao profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu Njujork. Do sada je objavio četiri romana: „Sve je osvetljeno”, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, Tree of Codes i Here I Am; kao i jedno delo dokumentarne proze: Eating Animals. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.

Here I Am je roman o jevrejskoj porodici Bloh koja živi u Americi. Džulija i Džejkob, par čiji je brak na ivici opstanka, daju sve od sebe da se izbore sa neprijatnim događajima koji slede i da zaštite svoja tri sina od posledica koji oni mogu imati na njihovo odrastanje i shvatanje života.

Džuliju i Džejkoba upoznajemo na roditeljskom sastanku u školi gde im je saopšteno da je na klupi njihovog sina pronađena poruka sa nizom neprimerenih, etnički i rasno obojenih epiteta. Za takvo ponašanje škola nema tolerancije i Sem mora biti kažnjen. Sem, ipak, poriče da je to napisao. Džejkob staje na njegovu stranu – ako njegov sin kaže da nije kriv, onda nije kriv. Dok Džulija nije sasvim uverena – rukopis deluje kao da jeste njegov. Već u nekoliko prvih redova vidi se koliko su njih dvoje različiti i koliko drugačije pristupaju problemima. Iako je posredi prilično duhovita scena, čitalac jasno oseća jaz između supružnika. Sem nastavlja da bude u centru zbivanja u nekoliko narednih poglavlja. Organizovanje njegove bar micve postaje problem. Osim što Sem ne želi tradicionalnu proslavu, iskrsava još jedna prepreka. Naime, Džejkobov deda Isak izvršio je samoubistvo.

Roman Here I Am je nemoguće ukratko prepričati. U njemu je predstavljen niz događaja koji na prvi pogled deluju potpuno nepovezano: bračno neverstvo, samoubistvo, razorni zemljotres u Izraelu, rat na Bliskom Istoku. Ono što ih spaja međutim, jeste porodica Bloh koja je direktno upletena u svaki od ovih događaja, kao i motiv krize i mogućnost ili nemogućnost pojedinca da se izbore sa istom.

U središtu te krize nalaze se Džulijan i Džejkob, a Džejkob pogotovo. On je kriv za konačni krah braka. Njegova supruga je pronašla mobilni telefon u kom su se nalazile nepristojne poruke koje je razmenjivao sa svojom koleginicom. Dedino samoubistvo, poseta rođaka i zemljotres u obećanoj zemlji, teraju ga da preispita svoju veru i svoj identitet. Identitet je druga važna tema Forovog romana. Džejkobu se ljulja tlo pod nogama kao ocu, kao suprugu, kao Jevrejinu, kao piscu, kao čoveku. Svi ovi događaji nateraće ga na sumanut korak: prijaviće se kao dobrovoljac da učestvuje u ratu za zemlju koja, iako je sveto tlo svih Jevreja, nikada zapravo nije bila njegov dom.

Kada je upitan da li ovaj roman makar delimično opisuje piščev život, For je odgovorio da Here I Am nije njegov život, već on sam. U romanu se jasno očitavaju autobiografski elementi. Baš kao i njegov junak Džejkob, i For je američki pisac jevrejskog porekla. Javnosti je poznato i da je nedavno prošao kroz razvod braka, pa nije ni čudo što ovoj temi pristupa direktno i izvnad svega, veoma uverljivo. Scene u kojima je opisan odnos Džulije i Džejkoba izuzetno su životne i vrlo je lako identifikovati se sa njima. Forov talenat u pisanju uverljivih dijaloga, kao i njegov smisao za humor (koji izvire i u najapsurdnijim situacijama) samo doprinose realističnoj atmosferi. A opet, iako povremeno tužan, roman ni u jednom trenutku ne prelazi na stranu patetike i sladunjavosti. O ovakvoj temi na ovakav način može da piše samo neko ko je to isto doživeo.

Let’s go to bed. Those for words differentiate a marriage from any other relationship. We aren’t going to find a way to agree, but let’s go to bed. Not because we want to, but because we have to. We hate each other right now, but let’s go to bed. It’s the only bed we have. Let’s go to our sides, but the sides of the same bed. Let’s retreat into ourselves, but together. How many conversations had ended with those four words? How many fights?

For ni u jednom trenutku nije gnevan, niti pokazuje ciničnost u vezi sa srećnim brakovima. Brak je izazov, samo jedan od izazova koje život baca pred nas. Nije ga lako održati, to je svakodnevna borba. Borba za naklonost, za mir, za kompromise, za ljubav. Kada je sve savršeno, nema potrebe truditi se, a samo je trenutak dovoljan da sav budući trud zauvek ostane nedovoljan. Džejkob pokušava da spase svoj brak, mada prekasno. Ali ni u jednom trenutku ne odustaje od Džulije. Zdravica koju je njegova majka izrekla na venčanju nekoliko puta mu se vraća u sećanje tokom romana. Pa iako deluje hladno i preteće, vrlo je dobronamerna i nimalo neistinita: In sickness and in sickness. That is what I wish for you. Don’t seek or expect miracles. There are no miracles. Not anymore. And there are no cures for the hurt that hurts most. There is only the medicine of believing each other’s pain, and being present for it.

Naslov romana, Here I Am, simboliše čovekovu spremnost da bude prisutan kada je teško. To je još jedan od lajtomotiva ove priče. Objašnjenje naslova sledi u samom romanu. To su reči koje je Avram uputio Bogu. Ovde sam. To su reči kojima Džejkob pokušava da se vodi. Prisutan sam – za svoj brak, za svoju porodicu, za svoju obećanu zemlju, za svog psa na samrti. Možda ne želim da budem tu, ali jesam, možda nisam spreman za ono što sledi, ali zapravo nemam izbora. Toliko je scena u romanu koji simbolično govore Here I am.

God’s test of Abraham is written like this: “Sometime later, God tested Abraham. He said to him: ‘Abraham!’ ‘Here I am’, Abraham replied”. Most people assume that the test is what follows: God asking Abraham to sacrifice, Isaac. But I think it could also be read that the test was when He called to him. Abraham didn’t say, “What do you want?” He didn’t say, “Yes?” He answered with a statement. “Here I Am”. Whatever God needs or wants, Abraham is wholly present for Him, without conditions, or reservations or need for explanation.

Traženje sebe u svetu i potraga za sopstvenim identitetom teme su kojima su se mnogi pisci bavili. Problemi u braku, preispitivanje vere i smisla života, ratovi, dijaspora – nijedna od ovih tema nije originalna. Kao ni ovaj roman, uopšteno gledano. Pa ipak, kao i sa svakim drugim Forovim romanom, nešto je drugačije. For je izvanredan pisac, njegov osećaj za tragično i komično idealno su sinhronizovani i odlično funkcionišu kao celina. Ovaj roman uspeva da funkcioniše kroz prepletanje priča (čak se i naslovi poglavlja iznova i iznova ponavljaju) koje se povremeno prekidaju da bi se kasnije nastavile, kroz promene perspektiva, vremena u kom se događaji odvijaju, čak i književnih rodova (u romanu ćete pronaći i lirske i dramske elemente). Komične situacije su zaista komične, a one tužne su stvarno srceparajuće. Ali iako je roman strukturalno i tematski prilično kompleksan (For evidentno uživa u ovakvim eksperimentima, što se vidi i iz njegovih prethodnih dela, naročito ako u obzir uzmete Tree of Codes, knjigu koja je u tom smislu svakako ekstrem), neočekivano se lako čita. Dobar deo romana ispričan je kroz dijaloge koji prosto teku dok se stranice neprimetno okreću.

Here I Am je pisac sam, ako je verovati njegovim rečima. To je životni stav koji izvire u najtežim trenucima. A s obzirom na to da je od objavljivanja piščevog prethodnog romana do objavljivanja ovog prošlo gotovo 10 godina, i sasvim prikladna izjava. Roman je drugačiji od prethodnih i ta činjenica je naišla na neodobravanje mnogih Forovih fanova koji su očekivali više, veće, provokativnije. U njemu nema postmodernističkih poigravanja formama kao u „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”, niti fizičkog seciranja tuđeg dela kao u Tree of Codes. Ali nije sve u životu satkano od vatrometa i ekstravagancije. Život čine mahom male stvari, trenuci nezanimljivi oku slučajnog posmatrača. A to nikako ne znači da o njima ne treba pisati, naprotiv.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Penguin

Alis Voker (1944) je američka književnica i aktivistkinja. Piše romane, eseje i poeziju, a još od studentskih dana aktivno učestvuje u borbi za ljudska prava i prava životinja. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja: 1997. godine proglašena je za humanistu godine, 1983. godine je za roman „Boja purpura” dobila Pulicerovu nagradu i tako postala prva Afroamerikanka odlikovana ovim priznanjem.

Objavljivanje romana „Boja purpura” je, uprkos odličnim kritikama i nagradama koje su usledile, propraćeno kontroverzom. Na listi najčešće zabranjenih knjiga Američke bibliotečke asocijacije ovaj roman nalazi se na 17. mestu i to zbog eksplicitnih scena, nasilja i prikaza homoseksualnosti. Osim toga, roman je optužen za stereotipizaciju crnaca, a nakon istoimene filmske adaptacije romana (koja je nominovana za čak 11 Oskara) optužbe su postale još učestalije. Ipak, „Boja purpura” danas važi za jedan od modernih klasika američke književnosti.

„Boja purpura” je epistolarni roman u kom Sili, neobrazovana, usamljena mlada žena, piše pisma Bogu. U svojim pismima koji liče na formu dnevnika, Sili opisuje svoj život bez ljubavi i pravog prijateljstva, svoje dane ispunjene teškim radom, batinama i silovanjem. U ranoj mladosti silovao ju je očuh, sa kojim je izrodila dvoje dece kojih je morala da se odrekne; kasnije ju je isti taj očuh udao za čoveka koji niti je voleo nju, niti je ona volela njega (a kog Sili u romanu, uprkos tome konstantno naziva isključivo Gospodin). Silinu usamljenost prekinuće, možda neočekivano, Šug Ejveri, pevačica čijem se samostalnom duhu Sili divi, ali u koju je, ispostavlja se, zaljubljen i njen muž Albert. Šug će biti Silina prva ljubav, podrška i zaštitnica, žena koja će hraniti njeno samopuzdanje i učiti je o životu sve dok Sili ne odluči da svoj život može promeniti sama.

Radnja romana proteže se na četiri decenije i Sili će u jednom trenutku svoja pisma Bogu preusmeriti na svoju mlađu sestru Neti. Neti je sve što Sili nije: takođe zlostavljana u mladosti, ona odlučuje da pobegne i započne nov život kao misionarka u Africi; ona je lepa, obrazovana, samostalna i pozitivna. U njenim odgovorima na Silina pisma čitalac saznaje o životu među afričkim plemenima. O njihovoj kulturi, običajima, ali i represiji koju trpe od strane belih kolonizatora.

„Boja purpura” je roman u kom pred svetlost reflektora izlaze marginalizovani, to je roman o rasizmu i seksizmu, ali pre svega roman o slobodi. Zlostavljana čitavog života, Sili je naviknuta na život kakvim živi, ona je potpuno pasivna i događaje koji slede prihvata bez pomisli da na njih može da utiče. Njoj je autorka suprotstavila nekoliko junakinja: Sofija, Neti i Šug Ejveri prikazane su kao odlučne žene, sposobne da kažu ne, bez obzira na posledice. Svaka od njih će na svoj način uticati na Silin razvoj, na sposobnost da shvati da svako zaslužuje da bude voljen i da živi život kojim će biti zadovoljan. Šug Ejveri u tom smislu igra najvažniju ulogu u Silinom životu. Ona doslovno Sili daje lekcije o ljubavi i uživanju i konstantno je ohrabruje da se suprotstavi svom mužu. Onoga trenutka kada Sili konačno dobije prijateljicu kojoj može da se poveri, i kada na njene reči neko konačno odgovori, kreće njena promena, a njeno očajanje i pasivnost menjaju nada i vera u bolji život.

Pisan u formi pisama/dnevnika, roman „Boja purpura” je iziskivao poseban jezik koji bi autentično dočarao karakter glavne junakinje. Čak se i Silin način izražavanja postepeno menja, a njen vokabular obogaćuje. Ovakav stil pisanja problematičan je pri prevođenju i njegova autentičnost se vrlo olako gubi. To se, čini mi se, dogodilo i u našem prevodu pa se, umesto utiska uverljivosti stiče utisak nasilnog izopačenja određenih izraza koji nisu u duhu srpskog jezika, čak i na mestima gde je to, ako upredimo prevod sa originalom, bilo sasvim nepotrebno. Evo jednog primera koji, rekla bih, jasno dočarava ono što želim da kažem, a ujedno je i jedna od najpoznatijih rečenica u romanu: I think it pisses God off when you walk by the color purple in a field and don't notice it. (Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je). Ovako nešto, nažalost, može značajno uticati na celokupan utisak o romanu, ali njegova poruka i suština ne izostaju.

„Boja purpura” je priča o slobodi i čovekovom pravu na slobodu, ma gde se rodio, ma kako živeo. Bog se ljuti ako prođemo pored boje purpura i ne primetimo je, ako život shvatamo zdravo za gotovo, ako je jedino što činimo da promenimo svoj život to što pišemo pisma Bogu bez nade da će na ta pisma ikada biti odgovoreno. Alis Voker je ovim romanom u svet pustila izuzetno važnu poruku punu nade, naročito za onu publiku kojoj je ta poruka primarno bila upućena. Svet je nepravedan, i uvek će biti takav, ali na nama je da se toj nepravdi suprotstavimo i učinimo sve što možemo da se izborimo za svoje mesto u njemu. Da shvatimo da svako postojanje, ma kakvo bilo, ima svoju svrhu i da smo sami odgovorni da tu svrhu pronađemo. „Ja sirota, ja crna, možda i ružna i ne znam da kuvam, reko jedan glas svemu što slušalo. Al’ ja ovde (I'm pore, I'm black, I may be ugly and can't cook, a voice say to everything listening. But I'm here).”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Kejleb Kar (1995) je američki pisac i scenarista. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Njujorku. Osim što se bavi pisanjem, predaje vojnu istoriju na koledžu „Bard” i uređuje časopis MQH: Kvartalni magazin za vojnu istoriju. Napisao je šest romana i nekoliko stručnih knjiga. Njegov najpoznatiji roman je „Alijenista” (1994), prvi deo serijala o doktoru Laslu Krajzleru. Roman je 1995. godine dobio nagradu Anthony, a početkom 2018. godine je po njemu snimljena i istoimena serija.

Radnja „Alijeniste” smeštena je u Njujork na samom kraju 19. veka. Okrutno ubistvo dečaka u ženskoj odeći i našminkanog lica čije je telo pronađeno unakaženo i raskomadano, izazvaće paniku kod komesara njujorške policije, čiju funkciju u to vreme obavlja ni manje ni više nego Teodor Ruzvelt. Ruzvelt će, iako to nije bilo u skladu sa protokolima, biti primoran da u pomoć povoze svog starog prijatelja, Lasla Krajzlera, specijalistu za duševne bolesti.

Alijenista iz naslova romana odnosi se upravo na Krajzlerovu profesiju. Duševno obolele osobe su se, sve do 20. veka, smatrale „otuđenima” (alienated) od zdravog razuma, pa su i oni koji su se bavili njihovim proučavanjem i lečenjem bili poznati kao alijenisti.

Krajzler će, zajedno sa Ruzveltom, oko sebe okupiti tim pouzdanih ljudi koji će raditi na razrešenju ovog slučaja. Doktoru će se, pored Džona Mura, novinara koji je ujedno i pripovedač romana, pridružiti braća Mark i Lucije Ajzakson, kriminolozi jevrejskog porekla i Sara Hauard, prva žena zaposlena u njujorškoj policiji. Ovaj tim „autsajdera” radiće tajno zbog Ruzveltovog opravdanog nepoverenja u korumpirane policajce, a vrlo brzo će otkriti da je čovek za kojim tragaju zapravo serijski ubica, kao i da mu dečak pronađen na tornju nije niti prva žrtva, niti će biti poslednja.

Termin „serijski ubica” skovan je tek u 20. veku, ali koncept ponovljenih ubistava datira mnogo pre toga. Iako su nesumnjivo postojale mnogo ranije, serijske ubice počele su da privlače pažnju u 19. veku kao nikada do tada, izazivajući istovremeno strah i fascinaciju javnosti. Detaljni izveštaji o zločinima (neretko sa izmišljenim pojedinostima) punili su dnevne novine, a detektivska književnost crpela je iz njih inspiraciju za razvijanje novog pravca ovog žanra. Zbog primitivnih metoda tadašnje policije, ali i zbog pažljivo biranih žrtava za koje javnost nije preterano marila (često su to bile prostitutke, beskućnici i uopšte ljudi sa društvene margine), mnogi od njih nikada nisu uhvaćeni i njihov identitet ostaje misterija do dan danas. Jedan od najpoznatijih serijskih ubica u istoriji, Džek Trbosek, čiji identitet nikada nije utvrđen, datira upravo iz ovog perioda i njegovi zločini nesumnjivo su poslužili kao inspiracija Kejlebu Karu pri pisanju „Alijeniste”.

Početak 20. i kraj 19. veka predstavljaju prekretnicu u mnogim poljima nauke, pa tako i u kriminologiji. Karov „tim marginalaca” rešiće zločine upravo upotrebom novih metoda koje su u to vreme sa prezirom odbacivane kao nenaučne. Psihološki profil ubice, otisci prstiju i proučavanje rukopisa samo su neke od njih, ali otvorenost uma naših istraživača se na tome ne završava i Kar ne preza da čitaocima predstavi brojne neuspehe i zablude sa kojima su se susretali istraživači tog perioda. Tako će u jednom trenutku braća Ajzakson pokušati da iz oka žrtve izvuku „poslednju sliku koju je žrtva ugledala pre smrti”. Ovaj eksperiment će se, naravno, baš kao i brojni drugi, pokazati neuspelim.

Kar sa lakoćom prenosi atmosferu njujorških ulica s kraja 19. veka i horor koji vreba iz mračnih ćorsokaka. Mračnoj atmosferi posebno doprinose opisi tadašnjih zatvora, bolnica za duševno obolele i brojnih javnih kuća u kojima su zaposleni uglavnom bili deca. Pored napetog istorijskog trilera, „Alijenista” je upravo zbog ovakvih detalja i interesantna sociološka studija. Odabir žrtava, ali i istraživača, otvara prostor za diskusije o raznim temama, kao što su seksualnost, pitanje roda, polna ravnopravnost i položaj žena, rasizam, korupcija, klasne razlike i mnoge druge teme čija aktuelnost ne jenjava ni danas. Na čelu svih ovih tema stoji naslov koji ne samo da ukazuje na struku jednog od glavnih likova, već akcentuje otuđenost kao takvu.

„Alijenista” je dug roman sporog tempa, ali uprkos tome čita se u dahu. Prvo ćete želeti da saznate identitet ubice, a kada se on razotkrije (ranije nego što biste to mogli očekivati), delićete frustraciju glavnih junaka zbog njegove neuhvatljivosti (izazvane delom i zbog sabotaže nadležnih). Iako je roman pisan po dobro poznatom receptu istorijskih misterija, Karova sklonost ka detalju, dobra karakterizacija likova, odabir perioda i sposobnost osmišljavanja i prenošenja atmosfere tog perioda, tako da čitalac teško može da razluči stvarnost od fikcije, čine da serijski ubica iz „Alijeniste” istovremeno izaziva jezu i fascinaciju, baš kao i misteriozni zločini iz novinskih članaka viktorijanske ere.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Prođe leto, kao da ga bilo nije. I evo, moram ovako javno da vam priznam da uopšte ne delim euforiju oko jeseni sa većinom ljudi koje pratim po društvenim mrežama. Gde oni vide prelepe boje na drveću, ja vidim nakostrešenu frizuru od vlage. Jesen, naravno, ima i svojih lepih strana, pa se tako već radujem novim čajevima kojima treba da se snabdem. Ćebići i džemperići se vraćaju na velika vrata, kao i kućne patofnice (mala ispravka: ćebići za mene nisu sezonski predmet: čim se upali klima, ja se pokrivam, tako da je uvek pri ruci, čak i kada je napolju 40 stepeni). A za većinu ljudi i savršeno raspoloženje za čitanje.

Mene je avgust u tom smislu pozitivno iznenadio, mada se, realno gledano, onih nekoliko pravih tropskih dana nije moglo raditi ništa osim ležati i čitati. Možda nisam bila na plaži, ali vala čitala sam kao da jesam. I ne samo da sam pročitala više knjiga nego što sam planirala, već su neke od njih bile i baš debeljuškaste. Evo spiska:

1. Black Swan Green, David Mitchell (knjiga čija je radnja smeštena u deceniju u kojoj sam se rodila) – knjiga koja je na mene ostavila toliko mlak utisak da sam i zaboravila da sam je pročitala. Ovo je prva Mičelova knjiga koju čitam u originalu i plašim se da je bila loš izbor za prvu zbog velike količine slenga u romanu; takođe, ovo je prvi Mičelov young adult roman koji sam pročitala i dosta se razlikuje od njegovih prethodnih romana koje sam imala prilike da čitam. Sve ovo, naravno, ne znači da je knjiga loša, ali meni apsolutno nije legla i polako ali sigurno odlazi u zaborav.

2. Devojka s pomorandžama, Justein Gorder (voće ili povrće u naslovu) – odmah da se razumemo: da nije Popsugar izazova, verovatno nikada ne bih pročitala još neku Gorderovu knjigu, a nakon ove imam još manju želju da se ikada sretnem sa njegovim pisanijama (kao što vidite, avgust je počeo prilično loše, ali ne bojte se, biće bolje do kraja). Ova knjiga je za mene bila potpuno gubljenje vremena i bogu hvala što je kratka, inače ne znam da li bih je završila. Na kraju izuzetno predvidive priče bez neke posebne poente, u mojoj glavi ostaje večito pitanje, a to je: ko je ciljna grupa Gorderovih knjiga. To pitanje će za mene ostati večita misterija, još otkako sam čitala „Sofijin svet” (koji je, da se razumemo, u poređenju sa ovim romanom, remek-delo).

3. Rakun koji je hteo da opere ceo svet, Ištvan Lakatoš – nakon prethodna dva romana, Lakatošev vispren duh i nesvakidašnji smisao za humor bukvalno su me digli iz mrtvih. U pitanju je drugi deo serijala „Ema i Tesla” (u prodaji bi trebalo da bude za koji dan), stimpank romana za decu. Lakatoš je, inače, poznat kao mađarski Tim Barton i pored toga što piše knjige, on ih i ilustruje, tako da to nisu klasični romani, već pre spoj romana i stripa (i ja još uvek nisam sigurna da su to knjige samo za decu). U ovoj knjizi, rakuni opsednuti čistoćom ustremili su se na Zemlju u svom svemirskom brodu u obliku veš-mašine, a situacija je toliko ozbiljna da ovoga puta Tesla u pomoć mora da pozove i svoju armiju klonova. Kao i prvu knjigu, i ovu sam čitala sa uživanjem i sa neskrivenom ljubomorom što ovako kul knjige nisu postojale kada sam ja bila mala.

4. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte (knjiga književnice sa muškim pseudonimom) – En je jedina od sestara Bronte koju do sada nisam čitala. Kakav danak neiskustvu! Objavila sam recenziju romana (možete je pročitati klikom OVDE), pa neću da se ponavljam, ali ću vam reći samo da mi je En zvanično omiljena od sestara Bronte. Eto, toliko.

5. Alijenista, Kejleb Kar (knjiga čiju si ekranizaciju gledala pre čitanja) – kao što i sam izazov kaže, seriju „Alijenista” počela sam da gledam pre nego što sam uopšte i saznala da je knjiga objavljena kod nas (nakon reklamiranja novog izdanja romana prosto je bilo nemoguće da ne povežete ta dva). Serija mi se dopadala, pa sam odlučila da potražim i roman, naročito posle ogromnog broja preporuka. Recenziju ćete uskoro moći da čitate na blogu, a seriju ovim putem toplo preporučujem svima, naročito ljubiteljima istorijskih trilera.

6. Boja purpura, Alis Voker (knjiga adaptirana u predstavu ili mjuzikl) – „Boja purpura” je višetruko nagrađivani klasik moderne američke književnosti za koji sam, naravno, čula odavno, ali nekako se dogodilo da do sada nisam imala prilike niti da pročitam knjigu niti da pogledam film. Sa ovim romanom imam sličan problem kao sa Mičelovim, samo je situacija obrnuta. Čitala sam prevod i izuzetno mi je žao zbog toga pošto je prevod, najblaže rečeno, prilično loš. To je (ma koliko bila svesna toga) dosta uticalo na celokupan utisak o knjizi, ali odlučila sam, i ovim putem obećavam, da ću je pročitati još jednom, ali u originalu.

7. Here I Am, Jonathan Safran Foer (knjiga iz poznatog čitalačkog kluba) – ovaj roman sam kupila na Sajmu i baš sam se obradovala kada sam, tražeći neku knjigu za ovaj izazov, shvatila da se nalazi na listi čitalačkog kluba Florens Velč (Florence and the Machine). U pitanju je još jedan odličan Forov roman koji, nažalost, nije preveden kod nas. Geopoetika je do sada prevela dva njegova romana („Sve je osvetljeno” i „Izuzetno glasno i neverovatno blizu”), ali nešto mi se čini da su ga usput zaboravili. Recenziju pišem uskoro, a vi do tada, ako već niste, obavezno bacite pogled na njegove romane. For je zaista odličan pisac i zaslužuje mnogo više pažnje.

Među navedenim knjigama mesto favorita dobija roman En Bronte. „Stanarka napuštenog zamka” svakako nije najbolji roman koji sam pročitala u životu, pa čak ni ovog meseca (zato počasno mesto druge pratilje dobija Here I Am), ali je, kao što sam to pokušala da naglasim u recenziji, izuzetno važan zbog stavova koje je u njemu iskazala autorka. I uprkos tome što je objavljivanje kasnijih izdanja javnost pokušala da spreči, En je konačno prepoznata kao žena ispred svog vremena i kao borac za ravnopravnost polova, a sam roman kao jedan od prvih feminističkih romana ikada napisanih. I baš zbog toga što je En nepravedno ostala u senci svojih sestara, što je poznata samo kao „još jedna Bronte” ili čak „treća sestra Bronte”, treba da pročitate njen roman i uverite se koliko je zapravo drugačija.

Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Da li već, kao i ja, patite za letom? Kako vam se kosa ponaša po vlažnom vremenu? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

En Bronte (1820-1849) najmlađa je od sestara Bronte, čuvenih britanskih književnica iz 19. veka. Rođena je u Jorkširu, kao najmlađa od šestoro dece. Zajedno sa sestrama Šarlotom i Emili, takođe poznatim književnicama,1846. godine izdaje zbirku poezije (sve tri su pri objavljivanju koristile muške pseudonime). Napisala je dva romana: „Agnes Grej“ (1847) i „Stanarka napuštenog zamka“ (1848). Oba romana su objavljena pod imenom Akton Bel, pseudonimom koji je En koristila i za objavljivanje zajedničke zbirke poezije. En Bronte je umrla od tuberkuloze u 29. godini života.

Kada je „Stanarka napuštenog zamka“ objavljena, javnost je bila podeljena. S jedne strane, kritičari su se zgražavali nad temama i postupcima određenih likova u romanu (naročito zbog opisa porodičnog nasilja, uticaja alkohola i pokušaju žene da napusti muža i sa sinom započne samostalan život), dok je s druge strane, roman doživeo ogroman uspeh kod čitalaca i odlično se prodavao. Čak je i rođena sestra autorke, Šarlot Bronte, smatrala da je knjiga nedolična i, nakon što je En preminula, pokušala da spreči nova izdanja romana.

Prašina koja se digla oko romana navela je autorku da se u drugom izdanju putem predgovora obrati javnosti (i dalje pod pseudonimom) i da odgovori na neka od gorućih pitanja, među kojima je bilo i pitanje pola autora, u čiju istinitost su mnogi sumnjali. Koji god da su bili motivi autorke da se sakrije iza muškog pseudonima (neki smatraju da je u pitanju nedostatak hrabrosti, no verovatnije je da je En, opravdano, smatrala da će knjiga koju potpisuje muškarac prosto biti ozbiljnije shvaćena), predgovor „Stanarke napuštenog zamka“ danas se smatra jednom od najpoznatijih i najubedljivijih odbrana romana, a nekoliko poslednjih rečenica u njemu izuzetno naprednim shvatanjem problema autorstva i polne ravnopravnosti:

„Što se tiče piščevog identiteta, želim da istaknem da Akton Bel nije ni Kurer ni Elis Bel, stoga ne pripisujte njegove mane njima. Što se tiče pitanja da li ime zaista njemu pripada ili je izmišljeno, to nije od značaja onima koji ga poznaju po njegovim delima. Podjednako je nebitno, smatram, da li je pisac pod tim imenom muškarac ili žena, kako jedan ili dva kritičara tvrde da su otkrili. Dobrim delom optužbe shvatam kao pohvalu prikaza ženskih likova; i premda sam slobodan da pripišem neprijateljstvo svojih kritičara ovoj sumnji, neću se truditi da je razbijem, jer po mom mišljenju, zadovoljan sam što je, ako je knjiga dobra, ona takva bez obzira na pol pisca. Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.“

„Stanarka napuštenog zamka“ je priča o Helen Hantingdon (alijas Grejam) koja se krišom, pod okriljem noći, uselila u napušteni zamak Vajldfel i time zagolicala maštu dokonog komšiluka. Zbog tamne odeće koju je nosila i sina od kog se nije odvajala, brižne komšije zaključile su da je u pitanju udovica, a njeno odbijanje da se socijalizuje sprečilo ih je da saznaju išta više i tako zadovolje svoju nezasitu znatiželju i ljubav prema tračevima, tako tipičnim za dokonu viktorijansku elitu.

„Zove se gospođa Grejam i u žalosti je – ne u udovičkoj crnini, nego u polucrnini; i sasvim je mlada, kažu – nema više od dvadeset pet -dvadeset šest godina – ali je tako uzdržana! Pokušale su sve moguće da otkriju ko je ona, i odakle je, i sve o njoj, ali ni gospođa Vilson, svjim upornim i drskim, tačno sračunatim pogocima, niti gospođica Vilson, svojim veštim manevrisanjem, nisu uspele da izmame jedan jedini zadovoljavajući odgovor ili bar uzgrednu opasku, ili nehotičan izraz lica kadar da utoli njihovu radoznalost ili baci najslabiji zračak svetlosti na njenu prošlost, prilike ili poznanike. Štaviše, bila je jedva učtiva prema njima i očigledno raspoloženija da im kaže ‘zbogom’ nego ‘dobar dan’.“

Jedan od prisutnih ovom govorkanju, Gilbert Markam, farmer kroz čija pisma prijatelju i saznajemo o ovoj priči, zbližiće se sa novom stanarkom zamka Vajldfel (i neminovno se zaljubiti u nju) i uskoro će, zajedno sa čitaocem, saznati da razlog uzdržanosti nove stanarke zamka Vajldfel nije oholost, već neprijatna prošlost koju i od koje se s dobrim razlogom skriva. Ukoliko njen muž sazna gde se nalazi, izgubiće sina – zakon u viktorijanskoj Engleskoj uvek je bio na strani muškaraca, a u očima takvog zakona žene jedva da su imale ikakva prava. Stoga Helen odlučuje da pobegne, uz pomoć svoga brata, ali i da se sama izdržava prodajući slike koje je sama naslikala. Samostalnost glavne junakinje se tadašnjoj javnosti s razlogom činila nedoličnom – ženska samostalnost posmatrana je kao devijacija i nije bila ohrabrivana. Uprkos svojoj smeloj odluci, Helen nije sasvim odolela vaspitanju svog vremena – kada se njen nasilni muž teško razboli, ona će bez mnogo premišljanja otići da ga neguje, a kada joj Gilbert izjavi ljubav, bez premišljanja će ga odbiti, smatrajući da je nedostojna nove ljubavi.

„Stanarka napuštenog zamka“ danas se smatra jednim od prvih feminističkih romana, pa je, sa tog stanovišta, sasvim razumljivo što je u vreme objavljivanja nailazio na oštre kritike i bojazan da narušava moral društva. En Bronte je otvoreno pisala o bračnim problemima kroz koje je u to vreme prolazilo mnogo žena (a kroz koje mnoge prolaze i danas). Problem nije bila tematika, već način na koji je autorka pristupila problemu. Žena zarobljena u nesrećnom braku je bila normalna pojava, ali ipak i tabu tema, nešto što je svima bilo poznato, prihvatljivo i kao takvo nije bilo podložno diskusiji. Žena pred zakonom svakako nije imala nikakva prava: nije imala prava na imovinu, nije imala prava da traži razvod (osim u vrlo retkim, ekstremnim slučajevima koji su se vrlo teško dokazivali), a o starateljstvu nad detetom nije mogla ni sanja. Prema tome, način na koji Bronte portretiše svoju junakinju mora izazvati skandal. Najveći problem je njena neposlušnost. Kako je izjavila Mej Sinkler, jedna od biografa sestara Bronte, „zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantingdon pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba“. Ona odbija da se povinuje autoritetu muža i odlučuje da pobegne od pakla u kom živi i sama sebi i sinu stvori uslove za život. Mnogi su u liku Helen prepoznali samu En Bronte, pogotovo zbog činjenice da se i Helen izdržava od umetnosti koju stvara, kao i zbog toga što to čini u tajnosti, u senci muškarca (u slučaju junakinje to je njen brat, u slučaju autorke njen pseudonim).

Glavna junakinja romana nije jedina „provokacija“ koja je dovela do burnih reakcija javnosti. En Bronte je bez okolišanja pisala o alkoholizmu i kocki, porocima dobro poznatim među muškarcima tadašnje više klase. Ovo je bila još jedna tabu tema koje se autorka tako olako dohvatila, a u nedostatku boljih argumenata, javnost je autora spornog romana optuživala da ohrabruje takvo ponašanje (ovo je bila praksa u osuđivanju književnih dela u prošlosti, slične optužbe stizale su i na račun Gistava Flobera nakon što je objavio „Gospođu Bovari“). En Bronte se i ovim optužbama pozabavila u svom predgovoru:

„Nisam ispisivao stranice koje slede da bih zabavio čitaoce, niti da bih zadovoljio svoj lični ukus, niti pak da bih se dodvorio štampi i javnosti. Želeo sam da kažem istinu, jer ona otkriva svoju poruku onima koji znaju da je prihvate. Ali kako se neprocenjivo blago neretko krije na dnu bunara, potrebno je hrabrosti da se uroni i dođe do njega, naročito jer će onaj ko se na to reši navući na sebe prezir i oštru osudu zbog blata i vode u koju se odvažio da uskoči umesto da mu se ukaže zahvalnost zbog pronađenog dragulja.“

A onima koji misle da je roman pisan sa „morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu“ u daljem tekstu poručuje:

„Pogrešno ste me razumeli ako mislite da verujem da su postupci ove nesrećne propalice i njegovih raskalašnih drugova koje sam predstavio primeri ustavljenog ponašanja društva – primer je ekstreman, kao što sam verovao da će svako zaključiti; ali znam da takve osobe postoje i ako sam ubedio makar jednog brzopletog mladića da ne pođe njihovim stopama ili sprečio nepromišljenu devojku da počini prirodnu grešku moje junakinje, knjiga nije uzalud napisana.“

Kada kažemo sestre Bronte, En sigurno nije ta koja prva pada na pamet, iako su njeni romani u vreme objavljivanja bili mnogo popularniji kod publike od romana Šarlot i Emili. Zlonamerne kritike i pokušaji mnogih da ospore vrednost njenog drugog romana (među kojima je, kao što je već rečeno, bila i njena sestra) doprineli su da njene reči padnu u zaborav, ali ne zadugo. En je, takoreći, ponovo otkrivena krajem dvadesetog veka, a poruka njenog romana konačno priznata kao veoma važna i neosporno ispred svog vremena. „Stanarka napuštenog zamka“ nije roman bez mana, ali njegova vrednost se ponajviše očitava u kontekstu u kom je stvaran (iako ni van konteksta ni po čemu značajnom ne odudara od klasičnih viktorijanskih romana, kako po zapletu, tako po stilu) i snažnoj i prkosnoj poruci koju kazuje. Možda En nije bila najtalentovanija književnica od sestara Bronte, ali je svakako bila najglasniji borac za ravnopravnost žena. To je najverovatnije i osnovni razlog zbog kog je vremenom gurnuta u zapećak i zbog kog je (neopravdano) i dan danas u senci sestara i krajnje je vreme da joj se prida značaj kakav i zaslužuje.

Ocena: 5/5

Izdavač: Vulkan